Đorđe Jovanović

.

Pod Hitlerovom čizmom ne mogu se pisati pesme i slikati slike

.

http://www.e-novine.com/index.php?news=96064

.

.

Đorđe Jovanović, kao najaktivniji i najborbeniji član nadrealističke skupine u Beogradu (1929-1932), u prvoj fazi svoga delovanja napisao je, u prozi i stihu, svoje književno najinteresantnije radove, objavljujući ih u nadrealističkim publikacijama. Kasnije, opredijelivši se kroz nadrealizam za komunističke ideje, uhapšen je i zatvoren u Sremskoj Mitrovici gdje je odležao tri godine (1933-1936). Posljednja faza njegova književnog rada obuhvata političko-propagandnu delatnost, koja je učinila da stilske kvalitete njegovih tekstova zapadnu u drugi plan i da sve češće govori u prvom licu množine, što će ga u publicistici promaknuti u vodećeg borca za prava naroda, protiv tadašnjeg režima. U njegovom tekstu “Štuka kultura” koji donose e-novine, napisanom 1943. u jeku rata, ti živi stilski obrti iskorišteni su u jednom vehementnom pamfletističkom razračunavanju sa srpskim intelektualcima kolaboracionistima, kao žestokom pozivu na uzbunu. Đorđe Jovanović poginuo je 1943. godine kao politički komesar Kosmajskog odreda u borbi sa nedićevskim žandarmima – “Srpskom državnom stražom”

Kada su po naredbi zločinca Hitlera štuke, njegove leteće horde, bombardovale otvoreni grad Beograd, najniži beogradski ološ iskoristio je metež da bi se napljačkao napuštene državne i privatne imovine. Tako napljačkanu robu, koju je ovaj ološ prodavao kao svoje s mukom stečeno, pa zato i punopravno vlasništvo, Beograđani su koliko duhovito toliko i tačno nazvali — štuka-roba. Međutim, dolaskom fašističkih okupatora, a naročito naporedo sa njihovim naporima da se u slobodoljublju neukrotivi srpski narod uključi u krvavo sramni poredak “nove Evrope”, izbio je na površinu iz­među ostaloga i ostalih još jedan naročiti ološ sa svojom naročitom štuka-robom. Reč je o izvesnim kulturnim radnicima, koji često nisu ni naročito kulturni, a ne retko i u svakom pogledu neradnici, reč je o jednoj od najnakaznijih pasmina srpskih izroda, o onima koji su pohrlili da se kao “pretstavnici” srpske kulture stave na raspoloženje “viteškom pobedniku”, koji je svoje viteštvo dokazao zulumima koji daleko nadmašuju nekadašnje dahijske, a čija se “pobeda” već pokazuje u konturama potpunog poraza. Ovaj ološ samozvanih pretstavnika naše kulture nije raspolagao nikakvim svojim iole značajnim tekovinama kulturnim, kojima bi se podičio pred okupatorom. Hitlerovski upravljači su to znali pa su zato našli za najumesnije da sa ovim i ovakvim ponuđačima pregovaraju preko nekakvih svojih lojtnanata ili čak feldvebela, baš kao da su hteli da potvrde onu našu poznatu poslovicu — Prema svecu i tropar.

Nemajući vlastitih tvorevina ili imajući ih tek nedovoljno, ovi “pretstavnici” srpske kulture bili su ipak toliko dovitljivi da se ugledaju na svoju već pomenutu sabraću, onaj ološ koji je posle sramnog nedela štuka pljačkao magacine, trgovine i tuđe domove. Ovi “kulturni radnici”, verujući maloumno da su dosadašnje teko­vine srpske kulture isto što i vreće brašna ili sanduci šećera, pohita­li su da se brže bolje napljačkaju naših kulturnih vrednosti i da ta­ko snabdeveni štuka-robom ove vrste dođu do slave, a bogme i do koje hiljade Nedićevih dinara, koji su isto tako tantuzi pravih di­nara kao što je i sam ražalovani general Nedić tantuz-vođa srpskog naroda.

.

Talentovan samo za izdaju: Vladimir Velmar Janković

Ali ovi “pretstavnici” srpske kulture nisu iste sreće kao ona njihova lopovska sabraća, koja su zaista dosta šićarila pljačkajući materijalna bogatstva. Na njihovu nesreću ne postoji štuka-kultura. Bar ne kao kultura, mada svakako postoji kao jedan od mnogo­brojnih fašističkih surogata, a sa kojima fašizam hoće da nado­knadi ono što nema — u ovom slučaju stvarnu kulturu. Oni su doduše od Nedićeve “srpske vlade” (naravno na mig Gestapoa) do­bili mnoge naše kulturne ustanove, pa među njima “Srpsku knji­ževnu zadrugu” i “Kolarčevu zadužbinu.” zajedno sa njenim “Na­rodnim univerzitetom”. Oni su dobili po nekoliko strana u svakom broju “Srpskog naroda”, tog organa organizovane izdaje srpskog na­roda, oni su pušteni pred mikrofon beogradske radio stanice, kojom rukuju hitlerovski propagandisti u uniformama. Mnogi od njih su dobili dekanska, rektorska pa čak i ministarska zvanja od najsvi­repijih krvnika našeg naroda, no time ipak nisu dobili i srpsku kulturu. Oni takođe imaju dramske, operske i baletske scene, imaju koncertne dvorane, imaju izdavačka preduzeća — no time ipak nisu dobili i srpsku kulturu. Oni se, dakako opet samozvano, kočopere gromkim nazivima “preporoditelja” i “obnovitelja” srpske kulture (kao da su sve sami Dositeji, Karadžići i Svetozari Markovići, a ne tek, u najboljem slučaju, nekada osrednji liričar Svetislav Stefanović, ili kukavno netalentovani nazovi-dramatičar Velmar Janković, ili čak večito diletantski Nikola Trajković). Oni sami sebe bezočno izvikuju za “čuvare” naših kulturnih tradicija, a tek su samo bedni privesak izdajničkih klika gnusnog starkelje Nedića, koji je i sam privesak tuđinskih nasilnika, a izigrava nekakvog “pretsednika” samo po milosti Feldmakomandanture i volji Gestapoa. Oni to osećaju, oni to znaju — pa ipak su ovo što jesu. Jer su oni odvajkada izdajnici ili su se bar nalazili na putu izdaje svoga na­roda i — vidimo sada! — izdali kada im se, evo, pružila najpovolj­nija, najunosnija prilika.

Skoro nema njihovih knjiga (nemaju čak ni časopise), sa scena se retko čuju njihove reči i njihov zvuk, po izložbama izlažu svoje rukotvorine šturije od ranijih. Zašto to, kada su im danas sva raspoloživa sredstva dostupna? Zato i samo zato što izdaja svoga naroda može da ruši, ali ne i da stvara! Izdajnik svoga naroda i svoje otadžbine ne može da bude pesnik, muzičar, slikar, niti bilo kakav kulturni stvaralac. Čak, ako je nekada to i bio, izdajnik je sada ubio stvaraoca u njemu. Oni osećaju svoju jalovost, oni su svesni svoje jalovosti. I zato se oni upinju da svoju izdajničku ra­botu veštački, nasilno veštački povežu sa neodoljivom strujom naše narodne kulture. No nisu samo smešni, već su i nakazni ovakvi njihovi napori. Kao što nečist beogradske kanalizacije ne dopri­nosi moćnom toku Save i Dunava, već čak ponešto i zagađuje ove naše reke, tako i ovaj “kulturni” ološ jedino uspeva da trenutno zagadi naš kulturni život. Jer štuka-robe ima, a štuka kulture nema i nikada je neće biti.

Ali se ovaj ološ našao u nebranom grožđu kada je pokušao sebe da prikaže kao nastavljača srpske kulture. Oni, istina, ne prezaju ni od najdrskijih falsifikata, no i sami osećaju i znaju da se srpska kultura ne može toliko isfalsifikovati da bi čak i njihova štuka-kultura izgledala kao njeno nastavljanje. Jer kultura svakog naroda, pa i naša kultura, samo je odraz vekovnih opštenarodnih borbi za slobodu, a istovremeno i sudeluje u tim borbama. Zato i danas sve tekovine srpske kulture mogu jedino da služe našoj narodno-oslobodilačkoj borbi, a nikako izdaji naroda. Ovaj ološ može da izmećari koliko to od njega zahtevaju hitlerovski banditi, ali time srpska kultura ne izmećari hitlerovskoj barbariji.

Evo nekih primera. Ovi, od Feldkomandature i Gestapoa dekretovani “pretstavnici” srpske kulture izbegavaju sve one pojave i ličnosti iz naše dosadašnje književnosti koje nose pečat izrazitog slobodarstva. Ali, pošto bi na taj način morali da “izbegnu” gotovo čitavu našu dosadašnju književnost, oni je delom brzopleto, pa zato i providno falsifikuju svojim nazadnim tumačenjima i onda se proglašavaju za “čuvare” i “nastavljače” naše tako unakarađene književnosti, a delom jednostavno ističu za uzore mnoge od onih naših književnih tekovina koje su već davno mrtve i prevazidene. Oni se tobož dive našim narodnim pesmama — toj besmrtnoj tvo­revini naše kulture, koja nikada neće biti nadmašena — ali ne verujemo da je njihovo divljenje iskreno, jer su valjda čitali srpske narodne pesme i uverili se da one veličaju borbu za slobodu, a proklinju izdaju svog naroda. Oni oprezno ćute o Dositeju, jer ja­mačno i sami uviđaju kolika je razlika između davno mrtvog, ali baš danas neobično savremenog Dositeja, koji propoveda prosvetiteljstvo i slobodarstvo, i njih živih, ali u istini književnih lešina, koji svom porobljenom, ali ne i ukroćenom narodu propovedaju mračnjaštvo i veličaju pokornost roba. Oni zlonamerno naopako govore o Vuku, koji je narodnu kulturu stavljao u službu naroda i možda veruju da svojim izvitoperenim veličanjem Vukovog dela i njihovo nedelo pokušaja upotrebe srpske kulture protiv srpskog naroda liči na rodoljubivi kulturni posao.

.

.

Oni bulazne koješta o Njegošu, koji se za svoju moćnu poetsku i filozofsku ubedljivost nadahnuo veličanstvenom oslobodilačkom borbom svoga naroda, koji neumoljivo satire svoje izdajnike, kao da čitavo Njegoševo delo ne optužuje i ne osuđuje njih same, naše današnje poturice koje će biti istrebljene kao i one čiju je sramnu slavu ovekovečio Gorski vijenac. Oni neće, oni ne smeju da znaju za Svetozara Markovića, jer bi se i pri najspretnijem izvrtanju njegove rodoljubive i slobo­doljubive misli morali da ispolje kao izrodi, a oni upravo to hoće da prikriju. Za njih kao da nikada nije postojao jedan Radoje Domanović, oni na daleko i sa užasom obilaze pesnika Stradije, Dange i Vođe, jer su svesni da bi makar samo i potsećanje na Domanovića pokazalo da je nedićevština nadmašila čuda i pokore Stradije, da se danas izdajnici otimaju o “dangu” (žig srama), dičeći se njome kada je dobiju i da je izdajnik Nedić, još kukavniji i bedniji od onog Domanovićevog od rođenja slepog vođe, koji je narod poveo u su­novrat, ali za kojim narod ipak nije hteo da skoči u provaliju. Oni su tako isklevetali Skerlića da bi ga, da je samo živ, Nedić svakako poslao na jajinačko strelište, jer im je i Skerlićev nerevolucionarni demokratizam veoma mrzak, pošto je neupotrebljiv za izdaju na­roda koju sada sprovode.

Oni izvrću samo ono što im izgleda kao da se može izvrnuti u njihovu korist, oni ćute o svemu onome zašto i sami uviđaju da se ne može izvrnuti u pravdanje izdaje. Oni ćute ili tek obazrivo šapuću o stvarnim velikanima naše književnosti, ali zato za uspone našeg književnog razvoja proglašavaju čak i Milovana Vidakovića i Čedomira Mijatovića, pa ih šta više ističu kao uzore savremenim književnim stvaraocima — kojih, uostalom, među njima i nema. Zaista, jednom Nikoli Trajkoviću je i Vidaković nedostižan, a prema jednom Mladenu Đuričiću čak i jedan Mijatović izgleda kao genije…

Srećom je mala i još srećnije je neodabrana ova naša žalos­na “-kulturna-” štuka-družina. Većina srpskih kulturnih radnika, a u njoj su i oni najviđeniji, nije pohrlila da ponizno celiva hitlerov­sku čizmu. No, nažalost, ni veliki deo od ovih ipak nije na jedinom mestu koje danas dolikuje svakom pravom kulturnom trudbeniku — na frontu narodno-oslobodilačke borbe. Ne iznajmiti se okupa­torskim krvnicima — nešto je što se samo po sebi razume kod sva­kog pravog Srbina, a pogotovu kod srpskog kulturnog radnika, od toga se ne može praviti vrlina, a ponajmanje moralni ili patriotski kapital. Srpstvo se dokazuje ako se ono brani kada je ugroženo, a očigledno je da ono nikada nije bilo ugroženije nego danas. Kul­tura se štiti kada preti opasnost da je podrije barbarija, a hitlerov­ska barbarija je najpodmukliji atentat koji je ikada dosada bio pripremljen protiv kulture. Nije, dakle, dovoljno da jedan srpski kulturni radnik ne bude na strani okupatora, već je neophodno, da se bori protiv njega. Ne boriti se danas protiv okupatora i njegovih slugu znači ustvari pomagati ih, a njih pomagati znači izdavati svoj narod. Srpski kulturni radnik, koji ne vodi borbu protiv hitlerov­skih dželata i njihovih nedićevskih prirepaka, objektivno je izdaj­nik i prema srpstvu i prema kulturi, ma koliko subjektivno voleo svoj narod i poštovao kulturu. Borba za opstanak našeg naroda ni­kad nije bila oštrija nego danas i zato ne boriti se, svejedno iz kojih razloga, isto je što i izdati svoj narod i njegovu kulturu.

U ovoj borbi niko ne sme ostati neopredeljen, a najmanje srpski kul­turni radnik — neutralnost je danas ne samo nečasna, već i nemo­guća, jer “neutralac” je bez obzira na njegove želje i namere, u ta­boru neprijatelja našeg naroda. Ovu očiglednu istinu moraju da shvate svi oni koji je još nisu shvatili — ukoliko, naravno, njihova “neutralnost” nije samo smišljeni, oprezni uvod u otvorenu izdaju. Nikakva dovijanja nikome ništa ne mogu da pomognu. Nikakva mudrovanja, ma koliko ona bila na izgled oštroumna i ubedljiva, nijednog srpskog kulturnog radnika, koji se ne bori za opstanak svoga naroda i njegove kulture, ne mogu da opravdaju. Naprotiv, svaka njihova “taktika” samo pokazuje u kojoj meri su se pribli­žili potpunoj izdaji i kojom brzinom idu ka njoj. Sva njihova tu­mačenja padaju pred činjenicom da se priličan broj srpskih kultur­nih radnika već davno nalazi u narodno-oslobodilačkoj borbi — u redovima partizanske vojske. Mnogi srpski kulturni radnici dali su svoje živote u ovim borbama, mnogi su poginuli, mnogi su streljani, mnogi čame po koncentracionim logorima. Pred hiljadama i hilja­dama streljanih i poginulih, pred hiljadama i hiljadama utamniče­nih srpskih boraca svako pravdanje svog neučestvovanja u narodno-oslobodilačkoj borbi neodoljivo se pretvara u optužbu i osudu.

Radnici, seljaci, pisci: Kosmajski patizanski odred

Više ne može biti dvoumljenja ko je pravi nosilac narodno-oslobodilačke borbe. Danas se zna ko se nepoštedno krvi sa okupa­torom i njegovim slugama i ko sa njima sarađuje, svejedno da li po­sredno ili neposredno, sarađuje. Jedan Dragiša Vasić, naprimer nije ništa manji izdajnik od Svetislava Stefanovića. Vasić služi izdajnika Dražu Mihailovića, a Stefanović izdajnika Nedića — čak bi se mo­glo reći da je Vasićeva izdaja opasnija, jer za mnoge naivne njegovo izdajništvo nije dovoljno jasno. Dražin novinar Sotirović je isto što i Nedićev Krakov ili bilo koje drugo piskaralo koje se iznaj­milo Gestapou. Draža Mihailović više nije nikakav zaklon za izdaju i izdajnika, već je naprotiv neoboriva potvrda da se radi o izdaji’ i izdajnicima. Za izdaju i izdajnike nije više zaklon ni povlačenje u mišju rupu. Pod izgovorom da treba sačuvati svoje stvaralačke snage i svoje talente, izvesni srpski kulturni radnici dezertiraju iz narodno-oslobodilačke borbe. Njihovo dezerterstvo je samo jedan oblik izdaje, a osim toga ne treba se zavaravati da ono neće imati negativnog uticaja na njihove talente. Naročito dezerterstvo onih koji su sve do rata pripadali kolu naprednih srpskih kulturnih radnika ne može a da se ne shvati kao izdaja. Književnici Matić i Vučo i “naučnik” Dr Ljuba Živković svojim držanjem pod fašistič­kom okupacijom oličavaju neizbežnu sudbinu današnjih likvidatora, koje likvidiranje borbe, koju su nekada vodili, dovodi do izdaje. Srpski kulturni radnici moraju da shvate da je ne boriti se protiv narodnih neprijatelja danas u najmanju ruku isto što i neposredno im služiti, a katkada čak i više nego to.

Ipak, u štuka-jato sjatio se sve sam ovejani ološ — neka­dašnji liričar Svetislav Stefanović, antitalenat za sve sem za izdaju Velmar Janković, lirski mucavac Desimir Blagojević, neki Jejo (večito neki Jejo, uprkos svim nagradama koje je do sada nadobijao), “mislilac” po narudžbini Vladimir Vujić, konfuzni “filozof” Miloš Đurić… U muzičkom sektoru je gaulajter ljotićevac Svetomir Nastasijević, jedva prosečni muzikant. Među likovnim umetnicima ža­ri i pali opet ljotićevac provokator Majzner, neinventivni, jedva za­natski pristojni vajar u duhu već davno preživelog neoklasicizma. Narodnim pozorištem rukovodi jedan anonimus po imenu Jovan Popović, koji po nekoj ironiji sudbine nosi isto ime kao naš stari nezaboravni Sterija i savremeni književnik Jovan Popović, koji se bori za slobodu svog naroda. Dok naše srpske škole ne rade, jer za njih nema drva (i ne samo zato!), od Nemaca postavljeni rektor Nikola Popović, pisac nijednog filosofskog dela, drži predavanja u kojima docira fašističku nazovi-ideologiju, a njegovi poslodavci bla­gonaklono zaboravljaju da je ovaj isti njihov rektor do pre nekoliko godina bio prilično oduševljen učenjima Jevrejina Frojda. A šta da se kaže o zaista pesniku Simi Panduroviću, koji se nekad u jednoj svojoj pesmi o Beogradu pod prošlom nemačkom okupacijom gnu­šao na tadašnju barbariju okupatora a danas, kada je barbarija sa­dašnjih nemačkih okupatora daleko prevazišla onu, koje se Pandurović gnušao, danas on, srpski pesnik Sima Pandurović prima od hitlerovskih pljačkaša i ubica naimenovanje za člana uprave “Kolarčeve zadužbine”… Odvratno je navoditi dalje njihova imena i njihove niskosti — navodili ih ili ne, njihovo izdajstvo će biti ovekovečeno u istoriji srpske kulture, sramna slava “kulturnih” brankovića njima je obezbeđena.

.

Živimo u jezivom vremenu fašističkog divljaštva koje se pri­kriva iza motiva Betovenove Heroike. Zaista, robujući ljudožderu Hitleru teško je stvarati kulturu i braniti ono što je već stvoreno. Pod čizmom Hitlera ne mogu se pisati pesme i slikati slike, ali u borbi protiv ludog krvoloka Hitlera jedino može da se stvara. Po­stupiti bilo kako drukčije ne znači samo promašiti već i biti protiv kulture. Protivkulturna je, naprimer ona izložba beogradskih slikara koji su pristali da je otvori šef Glavnjače Dragi Jovanović — taj nečovek, koji je od glave do pete umrljan srpskom krvlju. Umetnici, koji se stavljaju pod pokroviteljstvo svog dželata-izdajnika i sami su izdajnici. Divljaštvo je, a ne kultura, da u Beogradu radi dvadesetak pozorišta, dok se u tom istom Beogradu svakodnevno streljaju pravi Srbi ili ih policijski agenti jednostavno ubijaju po uli­cama. Da pored jajinačkog strelišta može da postoji Centrala za humor, više je nego gnusno…

Živimo pod igom razbesnele, ali u svome besu i podmukle barbarije, koju po danas utamničenoj Evropi raznose Hitlerovi ten­kovi i bombarderi. Hitlerovske zveri u svojstvu “branilaca Evrope” pored ostalih gradova i na naš Beograd bacali su zapaljive i razor­ne bombe, iako je Beograd bio blagovremeno proglašen za otvoreni grad. Jedva nekoliko nedelja posle bombardovanja Beograda hitle­rovske zveri su iz beogradske radio stanice emitovali muziku Baha i Betovena i stihove Getea. Hitler je pokušao da svoju barbariju zagladi nemačkom kulturom, i to onom koja već odavno pripada čitavom čovečanstvu. Ovim ciničnim emitovanjem Bah, Betoven i Gete nisu postali rušioci Beograda i ubice Beograđana, iako su se na njih pozvali palikuće i razbojnici, ali je baš ovim hitlerovski banditizam otkrio svoju barbariju. Podli krvolok Hitler spalio je između ostalog i našu Narodnu biblioteku, a na njenom zgarištu recitovao je Getea. Čast i slava Geteu koji se iskreno divio srpskom narodu i njegovoj kulturi, ali naša Narodna biblioteka je spaljena i njeno zgarište je jedno od hiljada svedočanstava Hitlerove barba­rije. Hitler je teško oštetio i našu starostavnu Žiču i to divljaštvo ne može zagladiti nikakvim izvođenjem velike nemačke klasične muzike.

Hitler pustoš i svoju razornost ne može prikriti ni­kakvim tuđim stvaralaštvom, ma kako ono bilo gigantsko i geni­jalno. To treba, to mora da shvate svi srpski kulturni radnici. Oni nikada i nipošto ne smeju da zaborave da su najmoćniji prestavnici srpske kulture uvek učestvovali u borbama za slobodu. Starac Dositej bio je član revolucionarne vlade u ustanku. Vuk je ustao protiv Miloševe tiranije, Zmaj i Đura Jakšić, dva naša najveća pesnika bespoštedno su pevali slobodi, Domanović je svojom nemilo­srdnom satirom bio narodni tribun… U neprestanim borbama za slobodu stvarala se naša kultura, a ne pod skutom tuđinskih ili do­maćih tirana. Srpski narod se ne može voleti, ako se ne mrze nje­govi zlotvori.Srpska kultura se skrnavi, ako se služi fašističkoj barbariji. A naši štuka-pesnici, štuka-slikari, štuka-glumci i svi osta­li štuka-kulturnici prihvatili su se nadajući se glupo da će time steći slave i časti. No grdno su se prevarili u računu: Hitlerova štuka im je svakako donela nešto para na ime najamnine, ali im nije donela slave i časti. Stvaralac kulture slavu i čast stiče samo stvaranjem, a nikada i nipošto izdajom svoga naroda. Štuka družini slavu i čast niko ne može doneti, pa im nije donela ni Hitlerova štuka, koja ih je, kako po svemu izgleda ne toliko zastrašila koliko očarala.

———————————————————–

*Glas jedinstvenog narodnooslobodilačkog fronta Srbije, 11/1—2, 1943;

pripremio Mirnes Sokolović

.

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s