RAZGOVOR SA LATINKOM PEROVIĆ – Piše: Tamara Nikčević, „Newsweek“

http://istina.ldp.rs/Vesti/19315/Titu-se-moglo-reci-samo-ste-morali-da-budete.shtml

Titu se moglo reći, samo ste morali da budete spremni na posledice

Tito je krenuo da govori o tome da je došlo vreme da počistimo neprijatelje. “U redu”, rekla sam, “to ćete čišćenje morati da obavite bez nas”. I neka mi onda ne govore kako se Titu nije moglo reći. Moglo je, kaže Latinka Perović, istoričarka i članica Političkog saveta LDP, u razgovoru za “Newsweek”.

latinka_perovic_newsweek_1

Foto: Dado Đilas

„Srpski disidenti radili su za tajnu policiju“

Kad je sredinom prošle godine, u izdanju beogradskog „Dan Grafa“ i RT Vojvodina, iz štampe izašla knjiga „Dominantna i neželjena elita – Beleške o intelektualnoj i političkoj eliti u Srbiji (XX-XXI vek)“, ni autorka, istoričarka Latinka Perović, a ni izdavač nisu slutili da će to delo izazvati toliko interesovanje javnosti ne samo u Srbiji već i regionu.

Knjiga u kojoj je predstavljeno trinaest ličnosti – Dobrica Ćosić, Marko Nikezić, Koča Popović, Milovan Đilas, Ivan Đurić, Novak Pribićević, Slobodan Inić, Ivan Stambolić, Olga Popović Obradović, Sima Ćirković, Zoran Đinđić, Bogdan Bogdanović i Radomir Konstantinović – ovih bi dana trebalo da do­ živi i svoje drugo izdanje.

Jedna od dvoje recenzenata knjige, profesorka Dubravka Stojanović (drugi je dr Milan Subotić), napisala je da je „Dominantna i neželjena elita“ dubinski pokazatelj da istorija uvek u ponudi ima različita rešenja i da pravac kretanja nije stihija ili prirodna pojava, već posledica odluka i snage uticaja. Delo Latinke Perović, tvrdi profesorka Stojanović, pokazuje da je u srpskoj istoriji uvek bilo alternative.

„Nažalost, u Srbiji je alternativa, po pravilu, slaba i neželjena. Zašto? Pre svega zato što je masa zaostala, što je njen pritisak veliki i što je uvek išla na krajnja sredstva – kako prema svojim, tako i prema građanima drugih zemalja“, objašnjava Latinka Perović.

N: Govoreći na jednoj od promocija vaše knjige, profesor Ljubodrag Dimić zapazio je da u „Dominantnoj i neželjenoj eliti“ pominjete čak hiljadu i dva imena i zaključio da je reč o delu koje je otvorilo raspravu ne samo o trinaest ličnosti o kojima ste pisali i koje ste i lično poznavali nego pre svega o srpskom društvu. Doduše, bilo je i onih koji su vašu knjigu žestoko kritikovali.

Na osnovu onoga što je do mene stiglo, primetila sam da autori koji su se obrušili na „Dominantnu i neželjenu elitu“ u svojim osvrtima mnogo više pažnje posvećuju meni, mom odnosu prema Jugoslaviji, prema srpskom nacionalizmu i ratovima devedesetih, nego što se suštinski bave delom koje sam napisala. Nije tajna da sam kao sekretar CK SK Srbije (1968-1972) verovala da Jugoslavija ima budućnost – da li kao konfederacija ili kao asimetrična federacija, nije važno; za mene je kao federalistu bilo bitnije da jugoslovenska zajednica sačuva okvir, da se evropeizira, što je ovim autorima dalo za pravo da me, pišući navodno o knjizi, u naučnom smislu pokušaju diskreditovati. I to, pre svega, tezama o meni kao o bivšoj komunistkinji, kao eksponentu američkog kolonijalizma i kao ličnosti koja piše s nekakvih antisrpskih pozicija. Što je, naravno, koješta. Zanimljivo je da su napisi o kojima govorim potvrda upravo one linije podela koju je moguće pratiti u knjizi „Dominantna i neželjena elita“. Na kraju, prelistavajući ih, shvatila sam i da su u tim kritikama srećno ujedinjeni praksisovci i nacionalisti. Što je u su­ štini – isto.

N: Kako je isto?

Uloga praksisovaca kao alternative zapravo je lažna. Uostalom, gde je njihov marksizam danas? Šta im je ljudski, šta moralni, a šta teorijski identitet? Svi su protiv Evrope, protiv liberalizma, protiv globalizma. Za šta se zalažu ako ne za to da se vrate na razdoblje pre komunizma?!

N: Nije malo ni onih koji misle da ste napisali veoma značajnu knjigu.

Verujem da sam „Dominatnom i neželjenom elitom“, pored ostalog, pokazala da nisam revanšist. „Vaša je knjiga neverovatno mirna!“, rekao mi je nedavno moj kolega, ruski istoričar i nacionalist, s kojim često razgovaram. Hrvatski književni teoretičar, istoričar, esejist i krležolog koga veoma cenim Stanko Lasić napisao mi je pismo u kojem je kazao da bez ove knjige nije moguće razumeti istoriju Jugoslavije. Istoriju sam, inače, uvek shvatala kao nauku u kojoj je, da biste dobili celinu, neophodno složiti sve delove, ali i svim stranama obezbediti pravo na iskaz. Istori­ čar ne sme da bude sudija. Slika mora biti napravljena na osnovu izvora, a konačni sud trebalo bi prepustiti čitaocu.

N: Da li vam je činjenica da ste poznavali ljude o kojima ste pisali olakšala rad na knjizi?

Ona mi je i olakšavala i otežavala posao. Prirodno je, naime, da se čovek koji piše o ljudima koje je poznavao u jednom momentu zapita opisuje li svakodnevicu. Ipak, trudila sam se da uspostavim distancu. Koju je, kažem, moguće uspostaviti samo ako imate celinu. Pored toga, pišući knjigu, nastojala sam da svaku od ličnosti sagledam u kontekstu – političkom, ekonomskom, socijalnom, kulturnom – koji se vremenom menjao. Ono što je ostajalo jesu vrednosti kojima su ti ljudi manje ili više bili privrženi.

N: Prvi deo knjige „Dominantna elita“ posvećen je jednom čoveku – Dobrici Ćosiću. Ćosić vam je poslužio kao svojevrsni model?

U pravu ste. Dobrica Ćosić jeste model određenog načina mišljenja i delovanja, oko koga je uvek bilo koncentrisano mnoštvo krugova: „Mladi borac“, „Praksis“, Simina 9A, partijske strukture, crkva, vojni i obaveštajni centri. Ljudi koji su tim krugovima pripadali mogli su da se spore oko toga ko je od njih levica, a ko desnica; ono što je neupitno jeste činjenica da među njima u bitnim pitanjima nije bilo suštinske razlike, kao i da je Dobrica Ćosić središte u kome se presecaju. Ćosića su jednako slušali i Tito i Aleksandar Ranković i Milovan Đilas i patrijarh.

N: Odakle Dobrici Ćosiću tolika moć? „Po energiji i koncentrisanosti na cilj, Dobrica Ćosić je u novovekovnoj istoriji Srbije uporediv samo s Nikolom Pašićem; po sigurnosti s kojom je u svom dugom veku radio – ni sa kim“, tvrdite u knjizi.

Moć Dobrice Ćosića proizlazila je, pre svega, iz trajnosti ideologije srpskog nacionalizma. Slobodan Jovanović je govorio da u 19. veku Srbija nema druge tradicije osim nacionalizma. U vreme kad je nastajala kao država, Srbija nije imala ozbiljnu socijalnu, kulturnu ili neku drugu tradiciju; imala je nacionalizam. Nikola Pašić bio je zatočenik upravo te ideje. Kao političar, Pašić je bio oslonjen na revolucionarnu, potom i na carsku Rusiju i slovenofilske krugove. Trougao u kome se kretao bio je – Bog, narod i Rusija. Dobrica Ćosić zadržao je taj trougao, s tim što je Boga zamenio partijom. Rusija je uvek uvažavala tu Ćosićevu privrženost. Dobricu Ćosića je možda najbolje poznavao Petar Stambolić, koji ga je uvek smirivao, sve seplašeći da Ćosić ne eksplodira, da ne postane detonator srpskog nacionalizma. Dragoslav Draža Marković u jednom momentu je izgovorio isto što i Dobrica Ćosić: „Nema srpske ruke koja bi potpisala nezavisnost Kosova.“ Oko čega se onda oni svađaju? Isključivo oko vlasti. Nedavno je raščišćavan lični arhiv istaknutog srpskog političara iz perioda socijalističke Jugoslavije, nakon čega su mi njegovi naslednici, pretpostavljajući da bi mi to moglo biti interesantno, ponudili deo tih dokumenata.

N: Kog srpskog političara?

Mislim da njegovo ime ovde i nije toliko važno. U svakom slučaju, reč je o bezbednosnim beleškama koje, iako sam u to vreme bila član najužeg partijskog rukovodstva, nikada pre nisam videla.

N: Šta hoćete da kažete?

Hoću da kažem da sam, iako sekretar CK SK Srbije, očito bila bezbednosno opservirana. Među dokumentima koja sam dobila našla sam belešku o svom susretu s Markom Ristićem u njegovoj kući, tokom koga me je Ristić upozoravao na tadašnju krizu u Jugoslaviji. Kao Jugosloven, Ristić je te 1968. bio očajan, govorio je kako u Hrvatskoj „raste ustašluk“, a u Srbiji nacionalizam. Drugi dokument sadrži transkript razgovora koji smo Mirko Čanadanović i ja vodili u Matici srpskoj u Novom Sadu 1970, dok je treći beleška o poseti Bore Pavlovića i mene Dobrici Ćosiću 1967, godinu dana nakon politič­ kog pada Aleksandra Rankovića. „Ma, šta Ranković?!“, kaže nam u jednom momentu Ćosić. „Ranković je kao kralj Milan: prošao je nekoliko puta kroz Srbiju i…“ Nije, dakle, kako se to obično misli, Aleksandar Ranković taj koji bi trebalo da nasledi Tita; Dobrica Ćosić je stvarni pretendent na jugoslovenski presto! Iako je protestovao protiv Rankovićeve smene, iako je tim povodom Titu napisao pismo, u suštini, Ćosić je verovao da bi za Srbe bilo najbolje ako bi upravo on u svoje ruke preuzeo dr­ žavno kormilo.

N: Shvatili ste šta vam je te 1967. Dobrica Ćosić zapravo rekao?

Ne mogu baš da kažem da sam njegovu poruku u to vreme pročitala na taj način, ali sam svakako razumela da Ćosić više ne veruje u to da su u Jugoslaviji moguće promene: bio je ubeđen da je došlo vreme za definitivan zaokret.

N: Da li je smena Aleksandra Rankovića za Dobricu Ćosića značila kraj i takve Jugoslavije i ljubavi s Titom? Govoreći o Ćosićevom odnosu s Titom, koji je išao od slepog obožavanja, čak i divljenja Titovoj muškoj lepoti, do strasne mržnje, u knjizi se pitate da li je Dobrica Ćosić protivrečan ili je dogmata. Šta je?

Ćosić je nesumnjivo čovek dogme i sve mene kroz koje su prolazili kultovi kojima je tokom života robovao, a zatim ih se odricao, u stvari su način da se ta dogma sačuva. Ćosić je za Tita, ali samo pod uslovom da Tito Jugoslaviju čvrsto drži na okupu. Ako je to neophodno, čak i pomoću diktature. Kad je pod pritiskom odnosa snaga unutar zemlje Tito u jednom momentu počeo da se koleba, da pristaje na unutrašnju decentralizaciju zemlje – govorim o periodu 1968-1974, o vremenu ustavnih reformi – Ćosić je postao Titov ljuti neprijatelj. Međutim, dogma ni tada ne dolazi u pitanje.

N: Šta je sa Ćosićevim odnosom prema Jugoslaviji? Da li je Dobrica Ćosić, koji četnike nije podnosio, razumeo da se Jugoslavija kakvu je želeo – mislim na veliku Srbiju – mogla dobiti isključivo četničkom ideologijom i zločinima? Baš onako, uostalom, kako je pokušana da bude dobijena devedesetih.

Četništvo je Dobrica Ćosić smatrao mentalitetom, što mislim da je imao pravo. Ti neprestani sukobi oko međa, oko imanja, oko žena… U nekoliko knjiga Ćosić je opisao četničke zločine i ti opisi, zanimljivo, bez obzira na nespornu literarnu vrednost, nikada nisu dobili veći publicitet. U pokušaju ostvarivanja projekta svih Srba u jednoj državi – i tu ste vi u pravu – Ćosić je zaista nužno morao doći na četničke pozicije. I to je ta dogma u kojoj neprijatelj nije onaj ko je protiv moje doktrine, naprotiv: prihvati li ideju pomoću koje se postiže željeni cilj, on istog trenutka postaje – prijatelj. Ta je logika prevladala u Srbiji.

N: Kakav su Srbi imali odnos prema Titu?

Bilo bi realno reći da su Tito i srpski nacionalisti bili kompatibilni. Zašto? U novijoj srpskoj istoriji mo­ žete pratiti dve paradigme: liberalnu, koja je u svojim počecima veoma opterećena nacionalnim romantizmom, ali koja u društvo uvodi liberalne pojmove kakvi su sloboda individue, svojina, politička prava, pravo udruživanja; istovremeno, imate i narodnjačku struju, koju predstavlja Svetozar Marković, nešto kasnije radikali Nikole Pašića, a onda i srpski komunisti. Sve je to isto! Unutar ove druge, narodnjačke paradigme, javljala se neželjena elita, među kojom su se izdvajali pojedinci koji nisu uspevali. E, sada, u čemu su srpski nacionalisti unutar Saveza komunista Srbije i Tito bili kompatibilni? Prvo, Tito je obnovio Jugoslaviju, a onda napravio i moćnu vojsku, koju su tokom rata cenili čak i Nemci. U knjizi „Tito i drugovi“ Jože Pirjevec citira izvore: ako uhvatimo Tita, govorili su nacistički prvaci, tretiraćemo ga kao maršala. Tito je u međuvremenu stvorio i masovnu partiju pašićevskog tipa, što je Srbima takođe odgovaralo. Da ne govorimo o Titovom oslanjanju na Rusiju, koje je njegovu vezu s nacionalističkim krugovima u Srbiji dodatno učvr­ šćivalo. Sedamdesetih, u vreme smene najpre hrvatskog rukovodstva, a onda i nas liberala, Tito je imao Ruse kao oslonac. U Moskvu je često odlazio i bez znanja partije. U knjizi Slavoljuba Đukića „Slom srpskih liberala“ Marko Nikezić je rekao kako je verovao da je Tito imao tajni sporazum s Rusima: „Jugoslavija će ostati stabilna država dok je Tito živ; posle njega – potop.“ Nedavno sam pročitala novu knjigu ruskog istoričara Olega Hlebnjuka „Staljin, život jednog vo­ đe“, koja pokazuje da su, i pored sličnosti, između Tita i Staljina postojale i brojne razlike. Opisujući Tita, Hlebnjuk potvrđuje da je 1948. bila težak udarac za Staljina. I to je ono što se kod nas ne razume.

N: Šta se ne razume?

Tito je, nema sumnje, bio diktatorski karakter, ali vlast, za razliku od ostalih zemalja Istočnog bloka, nije dobio iz Staljinovih ruku. Sam se borio protiv nacizma, što je bio opasan presedan i za Staljina i za ceo komunistički pokret. Iako je suvereno zagospodario istočnom Evropom, Staljin suštinski nikada nije prestao da se plaši „jugoslovenskog sindroma“. S druge strane, Staljinova smrt 1953. dokazala je da je u SSSR ipak postojala oligarhija koja je bila spremna da zapo­ čne s promenama. Od čega su, dakle, krenuli Staljinovi naslednici? Pa, od sebe. E, u Jugoslaviji je bilo obrnuto.

N: Kako obrnuto?

Tito je uklanjao one koji su se mogli odlučiti na promene.

N: Milovana Đilasa, recimo.

Đilasa svakako, ali i Staneta Kavčiča, hrvatsko rukovodstvo – Miku Tripala, Savku Dabčević Kučar – nas liberale, Veljka Mićunovića… Zbrisao nas je! Baš kao i Staljin, na mesto sekretara Izvršnog biroa Predsedni­ štva SKJ doveo je Staneta Dolanca, čoveka bez biografije. Dolanc je bio najvažniji akter, tumač i organizator pisanja pisma Izvršnog komiteta Predsedništva CK SKJ, koje je predstavljalo oštar zaokret u smislu restaljinizacije partije. I u tom procesu veliki uticaj imala je Rusija. „Mani Hrvate, mani srpske liberale“, rekli su početkom sedamdesetih Titu, o čemu, uostalom, svedoče i memoari Savke Dabčević Kučar.

N: Nakon Brionskog plenuma i smene Aleksandra Rankovića s funkcije potpredsednika Jugoslavije, na to mesto došao je Koča Popović, koji, po rečima Dobrice Ćosića, nije bio nikakva delatna ličnost. „Koča je paradni, spektakularni inteligent, kome narcizam i ironija iscrpljuju mudrost“, tvrdio je Ćosić.

Ćosić je na taj način pokušavao da diskredituje legendarnog komandanta Prve proleterske divizije, vojskovođu, intelektualca, jugoslovenskog diplomatu, nadrealistu. Milorad Ekmečić tvrdi da posle Brionskog plenuma 1966. u jugoslovenskom rukovodstvu više nije bilo nijednog Srbina, što naprosto nije tačno. Sekre­tar Izvršnog komiteta SK SKJ, čovek broj dva u partiji, bio je Mialko Todorović, Srbin. Otkud onda falsifikati? Oni su pokušaj da se pokaže kako je smena Aleksandra Rankovića zapravo bila komunistička, antisrpska zavera. Nije!

N: Da, ali ostaje da Koča Popović u krugovima oko Dobrice Ćosića nikada nije imao status kakav je imao Ranković. Milomiru Mariću je Koča Popović ispričao kako je 1962, tokom posete Leonida Brežnjeva Jugoslaviji, Slobodan Penezić Krcun u Gornjem Milanovcu sovjetskom gostu pokazao na Koču Popovića: „Taj ništa ne bi uradio za Srbiju“, rekao je Penezić. „Da, ništa glupo“, odgovorio je Koča Popović.

„Osim Koče, niko nije mogao napisati pismo Miroslavu Krleži“, govorio je Petar Stambolić. „Međutim, Koča nije bio vođa.“ Što je tačno. Jer, iako veliki partizanski komandant i vojskovođa, Koča Popović je bio skeptik. I intelektualac. Znao je šta su utopije, a šta iluzije. U dramatičnom trenutku Hitlerovog dolaska na vlast doneo je odluku da se pridruži onima koji su se borili protiv nacizma, što ga nije omelo da sve vreme posmatra sebe i da razmišlja o tome u šta se u međuvremenu pretvaralo ono za šta se borio. Eto, zato Koča nije mogao biti vrsta vođe o kome je govorio Petar Stambolić.

N: Ipak, interesantna je lakoća i sigurnost s kojom Dobrica Ćosiću izriče sudove o svojim savremenicima. O Ivi Andriću, recimo, Ćosić kaže da ne poznaje Srbiju. „Andrić je čovek Bosne i biblioteke“, tvrdi.

Ne zaboravite da je Dobrica Ćosić čovek snažne mr­žnje: teško da ćete naći ličnost o kojoj on lepo govori. U tom smislu, Andrić je još i dobro prošao. U nekoj od svojih knjiga Ćosić se, recimo, seća momenta kad ga je Ivo Andrić posetio u njegovoj vikendici u Grockoj. „Nijednom rečju nije pohvalio ukus domaćice“, žali se Ćosić. Andrić je, znate, gospodin kome ne pada na pamet da se divi bilo čijim tapiserijama.

N: Dobricu Ćosića je, kažete u knjizi, u Siminu 9A uveo Borislav Mihailović Mihiz, u to vreme referent u Komisiji za utvrđivanje ratnih zločina. Zašto ste istakli ovu Mihailovićevu funkciju?

Zato što su svi siminovci prošli kroz partiju. U Siminoj 9A sede akademici, prevodioci, profesori univerziteta, ljudi na istaknutim položajima u kulturi i nauci.

N: Koji o sebi govore kao o „žarištu otpora“ Titu. Kako to?

Taj su mit sami stvorili. Koristili su Titov režim, radili unutar njega i uvek bili antihrvatski raspoloženi. Verovali su da srpski računi s Hrvatima još nisu namireni. Pored toga, domogavši se kao učesnici rata i članovi partije visokih funkcija, uticali su na razvoj srpske nauke i kulture, projektujući, pritom, vlastite uloge posle Titove smrti. A kad je reč o „žarištu otpora“… Kakvog otpora, molim vas? Ko je to od njih bio progonjen? Ko je završio u zatvoru? Čija dela nisu objavljena? Posle Simine 9A jezgro siminovaca prešlo je na Čuburu, u kuću oca Živorada Stojkovića. U to vreme podozrevalo se da je Dobrica Ćosić u tu grupu pozvan kao član Udbe, za čim nije bilo potrebe, budući da je među siminovcima nekoliko ljudi već radilo za službu.

N: Kojih ljudi?

U svojoj „Knjizi o Ćosiću“ advokat Dragoljub Todorović pominje njihova imena.

N: I to se znalo?

Pa, znalo se, recimo, šta je pre nego je došao u Beograd bio Vojislav Đurić. Kao što se znalo i za Mihiza. Ili za Živorada Stojkovića. Nemojte se čuditi: boljševička partija bila je ideološki okvir, dok je sistem strukturno držala služba bezbednosti. Ona je kičma na koju se oslanja vođa ili diktator. Ona je srž, suština diktature.

N: Nije prvi put da Živorada Stojkovića pominjete u tom kontekstu…

O njemu sam najpre pisala u „Zatvaranju kruga“, knjizi koju strani istoričari veoma često citiraju i koja je objavljena 1991. u Sarajevu. O čemu je zapravo reč? Negde posle Hrvatskog proleća, kod Tita je na razgovor bio pozvan uzak krug ljudi – bila sam među njima – koji su kritikovani zbog toga što navodno nisu vodili ispravan kurs prema revoluciji. Optuženi smo da smo oportunisti, malograđani, liberali… Tito je, sećam se, ispred sebe uvek imao oranž pravougaoni blok, na kome je pisalo „Lipa“. U njemu bi beležio ono što je važno. U jednom momentu je izvadio blok i pročitao imena ljudi s kojima smo se često sastajali: Dobrica Ćosić, Žika Stojković… Reagovala sam na pomen Stojkovićevog imena.

N: Zašto?

Dan ili dva pre nego što smo otišli kod Tita na razgovor, iz savezne Udbe dobili smo izveštaj u kome se kaže da služba bezbednosti Milovana Đilasa opservira upravo preko Živorada Stojkovića. Stojković je odlazio kod Đilasa, razgovarao s njim, a onda te razgovore prenosio Udbi. Shvativši šta se događa, Đilas je na kraju prekinuo vezu sa Stojkovićem. O tome je, uostalom, kasnije pisao i sam Đilas.

N: U knjizi „Vlast i pobuna“?

Tako je… „Druže predsedniče“, rekla sam Titu čim nam je pročitao spisak, „pominjete Žiku Stojkovića iako smo juče dobili izveštaj da on radi za neke službe. Kako onda od nas tražite da ga gonimo?“ Taj naš razgovor ostao je zapisan. U svojoj knjizi o Udbi to je kasnije prvi put pomenuo Zdravko Vuković. Kad je Andrej Mitrović, s kojim sam bila u dobrim odnosima, pisao recenziju za „Zatvaranje kruga“, skrenuo mi je pažnju na tu rečenicu. „Znaš šta, Andrej, ja sam to rekla Titu i nemoj od mene tražiti da to sada izbacujem“, rekla sam mu. Žika i ja kasnije smo se sretali u Tašmajdanskom parku i uvek bismo pozdravili jedno drugo. Nikada me nije zaustavio, nikada me nije pitao zašto sam to napisala.

N: Nije ni javno reagovao?

Nikada! Reagovali su drugi. Dražu Markovića kasnije sam pitala zna li da je Stojković bio saradnik Udbe. „Pa, ne znam“, odgovorio mi je. Kako ne zna?! Zna. Iako siminovac i navodni disident, Žika Stojković je, upravo uz saglasnost države, dvanaest godina radio na francuskim univerzitetima. Da li se takav status mogao dobiti bez ikakve provere?! Pa, nije. Kao navodni disident, da li je Stojković ikada snosio bilo kakve posledice? Nije. Zašto? Zato što ljudi poput njega nikada nisu bili u stvarnom sukobu s Titovom vlašću. Najzad, i vlastima je odgovaralo da imaju kritičare koji to u stvarnosti nikada nisu bili.

N: U veze disidenata sa strukturama vlasti danas malo ko veruje. Uzmite Hrvatsku! Zar nekadašnji visoki funkcioner jugoslovenske Udbe, kasnije predsednik hrvatske vlade i jedan od najbližih saradnika predsednika Franje Tuđmana Josip Manolić nije nedavno svedočio o tome da je veliki antikomunista Tomislav Karamarko bio saradnik Udbe? Jeste. I? Nikome ništa!

Zašto je nikome ništa? Zato što su i srpsko i hrvatsko društvo na istim pozicijama: čuvaj srpstvo, čuvaj hrvatstvo; drži stegnute zube prema Srbima, odnosno prema Hrvatima; ne dopuštaj slobodnu komunikaciju! Nedavno mi je Hrvoje Klasić pričao kako je, radeći film o Jasenovcu, za koji je novac dala hrvatska država, na ubedljivo najlošiju saradnju naišao upravo u Srbiji, tokom razgovora sa srpskim istoričarima.

N: S kim?

S Bojanom Dimitrijevićem, recimo. „Neverovatno!“, žalio mi se Klasić. „Bojan Dimitrijević brani usta­ še, on je na njihovim pozicijama!“

N: Kako?!

Tako što samo na taj način ostajete trajno začaureni u svojim istinama, koje podrazumevaju stalnu spremnost na sukob. To su ta društva. I Srbi i Hrvati veruju da o sebi mogu da pričaju šta hoće iako se zna da ni jedni ni drugi još nisu izašli iz patrijamorijalnog obrasca. Zato i računaju na silu koja je na strani tih krajnosti, zato su tako rezistentni na promene. Posebno na one koje od svakog pojedinca zahtevaju i napor i odgovornost.

„Nikada nećemo saznati istinu o ubistvu Zorana Đinđića“

„U knjizi „Dominantna i neželjena elita“ navodim da su svi predstavnici neželjene elite – poraženi. Oni su imali još nešto zajedničko – bili su jake individualnosti, ljudi od znanja koji su preispitivali svoje vlastito iskustvo.

„Neke sam stvari video još u ratu, a onda me je Amerika pobedila“, govorio je Marko Nikezić. Nikezić mi je pričao da je Dobrivoje Vidić, tadašnji ambasador Jugoslavije u UN, tokom nekog njihovog zajedničkog puta sve vreme zamišljeno posmatrao američke autostrade i sumnjičavo vrteo glavom. „Nikada ih nećemo prestići“, govorio je. „Time se zanosiš?!“, čudio se Nikezić, u to vreme (1958-1962) jugoslovenski ambasador u Vašingtonu. Eto, to je ta duboka, istorijska inferiornost“, objašnjava Latinka Perović.

N: Ako su Marko Nikezić i Dobrica Ćosić zaista „izražavali dileme koje su obeležile poslednju deceniju 20. veka u Srbiji“, čega su danas oni simboli?

Marko Nikezić bio je federalist, evropski čovek, kog je i Dobrica Ćosić doživljavao na taj način. Njih dvojica svakako su simboli dva načina razmišljanja: jedan se zalagao za život u složenoj zajednici, drugi za svesrpsku državu; jedan za organizovano društvo, za politiku konsenzusa i saradnje sa svetom, drugi za rat kao „dinamiku razvoja“; jedan za Srbiju okrenutu Zapadu, drugi za Srbiju usmerena ka Moskvi kao „trećem Rimu“. Dobrica Ćosić naprosto nije podnosio autonomnost nas liberala.

N: Šta mu je smetalo?

Sve do dolaska liberala na vlast (1968-1972), Ćosić i nacionalistički krugovi mogli su da utiču na rad partije. Imali su, recimo, slobodu da izaberu predsednika Srpske književne zadruge, dok smo mi, kao partijski vrh Srbije, sebi ostavljali pravo da otvoreno kažemo šta mislimo o njihovim potezima. Ćosiću se to nije sviđalo. Nije želeo kompromis, želeo je „čistu situaciju”, u kojoj bi njegovi nacionalisti „rešili stvar”. Najpre bi račune „namirili „ s Hrvatima, a onda – redom… Za njih nije bilo drugog programa. Ćosić je umro držeći se te koncepcije.

N:  „Treba se sahraniti kao Koča, ne kao Andrić i Krleža“, govorio je Dobrica Ćosić.

Ćosić zaista nije želeo državnu sahranu. Možda je podozrevao šta bi tu moglo da se dogodi, ko bi sve mogao da održi govor… Dobrica Ćosić je danas gotovo zaboravljen, iako su njegove ideje i dalje veoma žive. Doduše, one nisu samo njegove.

N:  Marko Nikezić tvrdio je da su liberali bili „revolucionarne demokrate“. Šta to znači?

Verujem da je Nikezić tu sintagmu upotrebio kako bi objasnio da srpski liberali zapravo nisu bili liberali u zapadnoevropskom smislu: nismo se zalagali za tržišnu privredu, za individualna, svojinska, politička prava. Međutim, ako govorimo o zapadnom i istočnom svetu, zapadnim i istočnim vrednostima, jasno je da smo bili bliži ovom prvom. Vodeći, pritom, uvek računa o realnom odnosu snaga. U tom smislu, revolucionarni demokrata znači da revolucija nije mogla da zaustavi demokratski proces.

N: Mislite da greše oni koji vas danas nazivaju takozvanim liberalima?

Poznato je da je liberalizam u Srbiji uvek imao veoma tanku tradiciju. U odnosu na kapitalizam i liberalizam, srpsko društvo je i u naše vreme pokazivalo otpor: bilo kakve tendencije promena unutar komunističke partije – kako u SSSR, Istočnoj Nemačkoj, Poljskoj, Čehoslovačkoj, tako i Jugoslaviji – stigmatizovane su kao liberalizam, što znači i glavni protivnik državnog socijalizma i komunizma. Hoću da kažem da je ovo za šta smo se zalagali bio realno moguć liberalizam u društvu s državnom svojinom, s jednopartijskim sistemom, sa zakonom koji može, a i ne mora biti primenjen. Moglo je, dakle, biti reči o pokušaju oslobađanja, omekšavanja, koje je, baš kao i u ostalim zemljama Istočne Evrope, doživelo neuspeh.

N: Iako je Marko Nikezić tvrdio da nije antirus, ostalo je da su srpski liberali bili -„sovjetofobi“. Otkud to?

Orijentacija tadašnjeg partijskog rukovodstva Srbije tumačena je kao neprijateljska u odnosu na dominantni državni socijalizam, koji je podrazumevao sovjetski model monopola partije i usko shvatanje slobode. „Što dalje od Rusa!“, ponavljao je Koča Popović, što znači što dalje od monopola komunističke partije, od državne privrede, od izjednačavanja države i društva, od pretenzija na osvajanje tuđih teritorija, od doživljaja sebe kao velike sile. Baš kao što je za političku garnituru pre nas 1948. godina značila preokret i oslobođenje – Veljko Mićunović govorio je da je sukob s Informbiroom u Jugoslaviji deblokirao mnoge procese -za nas liberale je period nakon Staljinove smrti značio otvaranje nove velike mogućnosti u odnosu na dominantni staljinistički sistem.

N: Čiji je refleks obračun s Milovanom Đilasom januara 1954. godine?

Tako je. Poseta Nikite Hruščova Beogradu 1955. Jugoslaviju je definitivno vratila unazad. Naime, Titovo pomirenje sa SSSR predstavljalo je odstupanje od planiranog državnog razvoja po uzoru na zemlje zapadne Evrope… Već sam vam pominjala Petra Stambolića, koji je, iako je verovao da su revolucija i državni socijalizam rešenje za Srbiju i za Jugoslaviju, pokazivao izvesne rezerve spram Tita, spram njegovog dugog političkog trajanja. Jednom sam, sećam se, Stambolića posetila u njegovoj kući. Sačekao me je u dvorištu, rezao je ruže.

On ništa ne razume još od 1948. godine“, rekao je rezignirano. Iako mu nije pomenuo ime, bilo je jasno da je Stambolić govorio o Titu. Proces kroz koji je tih godina prošlo jugoslovensko društvo, prolazila su i društva ostalih istočnoevropskih zemalja. Naime, iako je Staljinova smrt dovela do pomeranja, gušenje otpora u Istočnoj Nemačkoj, Mađarskoj, Poljskoj, Čehoslovačkoj pokazali su da su se ta društva, uprkos promenama koje su provocirale izvesnu nadu, na kraju ipak vratila unazad.

„To će da pootpada kao suvo lišće sa stabla onoga trenutka kad ta politika na izvoru, to jest u samom SSSR, doživi kolaps“, govorio je Marko Nikezić.

Što se i dogodilo. Uostalom, kad pogledate istoriju Rusije, videćete da je reč o neprekidnom nasilju: Prvi svetski rat, građanski rat, represije u kojima je stradalo dvadeset miliona ljudi, rat sa seljaštvom, Drugi svetski rat, Staljinov povratak represiji… Rusija je zemlja koju simbolizuju nasilje, vođa i glad.

N: Upozorenje Koče Popovića „Što dalje od Rusije!“ podrazumevalo je, kažete, i što dalje od teritorijalnih pretenzija spram drugih država. Da li bismo na isti način mogli razumeti insistiranje Marka Nikezića, u to vreme predsednika CK SK Srbije, da se Srbija „konačno okrene sebi“?

Naravno. Budući svestan novog talasa srpskog nacionalizma, Nikezić je krajem šezdesetih tražio da se Srbija „okrene sebi”.

N: Otkud je dolazio taj novi nacionalistički talas?

Otud što je u to vreme intenzivno tražen odgovor na pitanje koje je u partijskim krugovima otvoreno još 1961. godine – šta posle Tita. Pored toga, tih je godina u Jugoslaviji otvorena tema promene Ustava, koja je, s obzirom na to da se išlo u pravcu centralizacije, mobilisala srpski nacionalizam. Tokom rasprava Srbija se sve više osamljivala: našla se na jednoj, a sve ostale republike na drugoj strani.

N:  Zbog čega je Srbija bila protiv donošenja Ustava iz 1974. godine?

Zbog toga što su srpski nacionalisti svaki zahtev za autonomijom ostatka Jugoslavije tumačili kao separatizam i iredentizam. Na kraju je ipak došlo do nekakvog kompromisa. Doduše, odmah nakon Titove smrti Srbija se vratila reformi Ustava – zahtevani su redefinicija Jugoslavije, poništavanje autonomnih pokrajina, zagovaran je princip „jedan građanin jedan glas“.

Za sve su se to, uzgred, zalagali i praksisovci. S druge strane, srpski liberali pozitivno su reagovali na pokušaj decentralizacije Jugoslavije, koji je dolazilo iz Hrvatske i Slovenije. Bili smo prvo partijsko rukovodstvo Srbije koje je uživalo poverenje partijskih rukovodstava ostalih jugoslovenskih republika. Ni sa jednim od njih nismo imali spor. E, tad dolazi do podele unutar same Srbije.

N: Zašto?

Zato što je jedno partijski, a drugo državni vrh, u kojem su u to vreme sedeli Petar Stambolić i Dragoslav Draža Marković. Nikezićevu i smenu nas liberala obrazlagali su sledećim rečima: ako ih ne smenimo, dogovoriće se s Hrvatima! Što tim krugovima, naravno, nije odgovaralo. Oslanjajući se na Ruse, Tito ih je, nažalost, poslušao i odmah ušao u obračun najpre s hrvatskim rukovodstvom – Mikom Tripalom i Savkom Dabčević Kučar, a onda i s nama srpskim liberalima.

N: Kako to da su te, za mnoge i danas veoma sporne ustavne promene, bile prihvatljive za vas liberale?

Nikezić je verovao da je konstituisanje republika kao suverenih država unutar SFRJ – Jugoslavija je u tom smislu zaista bila EU pre EU – uslov da se Srbija konačno okrene sebi. To je podrazumevalo koncentraciju na reforme, na preobražaj društva; podrazumevalo je da Srbija ne uređuje, da se ne meša u unutrašnja pitanja Slovenije, Hrvatske i ostalih jugoslovenskih republika; da ne goni „neprijatelje” po Beogradskom univerzitetu; da ne isteruje profesore zbog toga što su rekli ono što misle; da se orijentiše na privredni razvoj, na postepenu demokratizaciju društva, na autonomnost profesionalnih organizacija.

Jugoslavija je potrebna Srbima koliko i drugim narodima“, govorio je Marko Nikezić. Njegova poruka Srbima u Bosni i Hercegovini da je njihov centar Sarajevo, ne Beograd dobila je podršku u razvijenim delovima Srbije, kod evropski obrazovanih ljudi. Takav stav nije ostao bez podrške čak u SANU, o čemu su govorili i Pavle Savić i Vasa Čubrilović.

N: „Milovan Đilas nastavio je da se bori, mi nismo“, rekao je Marko Nikezić. Zašto niste?

Naša smena izazvala je reakciju ljudi… Vraćala sam se, sećam se iz Centralnog komiteta – već je bio emitovan Titov govor protiv nas – i u Lole Ribara naletela na Radomira Komatinu… Volela sam Crnogorce, umeli su da budu ljudi od stila. „Svi u ostavku, pa neka ostane sam!“, rekao mi je Radomir Komatina u prolazu. Ljudi su bili ljuti na Tita, pogodilo ih je. Baš kao što je i mene pogodio način na koji je Tito prethodno počistio hrvatsko rukovodstvo. Nakon naše smene oktobra 1972. u Srbiji je zaista počeo žestok progon ljudi.

N: Kažu da je u to vreme u Srbiji smenjeno 5.000, 6.000, čak i 12.000 najobrazovanijih ljudi u privredi, kulturi, novinarstvu…

„Koju god brojku da uzmete, bilo bi to mnogo i za Ameriku, a kamoli za malu zemlju kakva je Srbija“, govorio je kasnije Vladimir Goati. Što je tačno. Pitali ste zašto se nismo borili… Nakon pada Nikezić je definitivno raščistio s iluzijama o tome da bi nešto moglo da se popravi, dok sam ja, umesto osvete ili nekakvog zevereničkog rada, odlučila da se vratim nauci. U čemu sam, pored porodice, uživala i veliku podršku Marka Nikezića.

N: Krajem 1975. ste doktorirali?

Jesam.

N: Ipak, mladi ste izašli iz politike?

Imala sam trideset i devet godina kad sam smenjena s mesta sekretara CK SK Srbije. I tu sam smenu, iskreno da vam kažem, doživela kao svojevrsno oslobađanje. Nauci sam se vratila pre svega pokušavajući da razumem šta se zapravo dogodilo. Pritom, istorija za mene nije pronalaženja nekakvog tajnog dokumenta koji sve otkriva; ona je proces koji čovek, da bi ga razumeo, mora da prati.

Kao istoričarka, svesno sam krenula natrag, zaronila u 19. vek, a onda izvukla liniju koja mi je pomogla da sebi objasnim razvoj Srbije, njene prioritete, zaokruživanje teritorijalnog prostora i slično. Istovremeno, nisam zanemarivala ni stvarnost. Pratila sam šta se događa, shvatajući da Jugoslavija postepeno ulazi u tešku i veliku neizvesnost.

N: To ste shvatili i pre nego što ste smenjeni?

Jesam. Nemajući mehanizme da taj sunovrat sprečimo, mi liberali odbili smo da za to preuzmemo odgovornost. Jer, šta se zapravo od nas tražilo kad smo oktobra 1972. Nikezić i ja otišli na razgovor kod Tita? Sećam se da je soba u kojoj nas je Tito primio bila puna dima. Pored Tita je sedeo i Stane Dolanc, iako ga je Koča Popović, koji je tu bio pre nas, izbacio. „Tito i ja smo prošli Sutjesku, šta ćeš ti tu? Nema potrebe“, rekao je Koča Popović Dolancu. A onda je Titu podneo ostavku. Zbog nas. Iako nije morao. Bez patosa, bez patetike ili traženja zahvalnosti – Koča Popović je, inače, bio čovek poteza, gesta, ne praznih reći – tim činom nas je zaštitio od težih konsekvenci.

N: Kakvih?

Ko zna šta se sve moglo dogoditi. Možda smo mogli biti i uhapšeni. Doduše, i među progonjenima ima hijerarhije: manje su stradali ovi na vrhu, dok su ljudi u unutrašnjosti koji su nas podržavali trpeli različite nedaće. U svakom slučaju, kao čovek koji je i kod Tita i u celoj Jugoslaviji uživao nesporni autoritet, Koča Popović nas je, dajući Titu ostavku, svesno zaštitio.

N: Kako je protekao taj vaš susret s Titom? I Koča Popović je bio prisutan?

Nije. Otišao je pre našeg dolaska. Nismo ni ušli, Tito je krenuo da govori o tome kako je došlo vreme da ostvarimo revolucionarno jedinstvo, da počistimo neprijatelje. „U redu“, rekla sam, „to ćete čišćenje morati da obavite bez nas“. I neka mi onda ne govore kako se Titu nije moglo reći. Moglo je! Samo ste, odbijajući da učestvujete u nečemu što je protivno vašim uverenjima, morali biti spremni na posledice.

N: Vi ste bili spremni?

Jesmo. Zato mi je tokom svih ovih godina bilo tako teško da razumem zašto je nekome bilo stalo da od protivnika nasilja, od zagovornika razvoja male i neobrazovane zemlje, od pristojnih i humanih ljudi napravi glavne Titove žandarme.

N:Ko je na taj način pokušao da prikaže srpske liberale?

Praksisovci i nacionalisti. Oni su govorili o zabranama, o crnom talasu… Nedavno je istoričar Milivoj Bešlin, radeći doktorsku tezu o liberalima, koju, iako sam se trudila da pomognem, nisam želela da pročitam, znao da me pozove iz arhiva i kaže – evo, na sednici CK SK Srbije kažete da Srbija neće zabranjivati. Uprkos tome, tobožnji srpski disidenti nastavljaju da o nama govore kao o cenzorima.

N: Zašto?

Kako bi sebe predstavili kao žrtve. Ne hajući, pritom, da na taj način dezavuišu suštinski najracionalnije, najliberalnije jezgro u srpskom Savezu komunista, koje se zalagalo za istinske promene i koje je bilo u stanju da se sporazume sa svim jugoslovenskim narodima. Eto, to su oni uradili!

N: Možda baš zbog toga. Ali ako se vratimo na vaš sastanak sa Titom…

Tokom tog poslednjeg sastanka s najužim jugoslovenskim rukovodstvom, sećam se da je Edvard Kardelj Marka Nikezića i mene upozorio da „ne razumemo odnos snaga“. „Možda“, rekla sam. „Hoćete li vi da nam objasnite?“ „Ili ćemo biti staljinist, ili će na naša mesta doći gori od nas“, objasnio je Kardelj.

Hvala, ali u tom izboru ne bismo voleli da učestvujemo“, odgovorila sam. Edvard Kardelj je bio doktrinaran -Pirjevec ga je smatrao tvorcem poslednje utopije u Evropi, ali je pred kraj života, povodom nekog novog sovjetskog pritiska na SFRJ, Titu napisao pismo. „Znaš“, rekao je, „dugo sam verovao da će samo naša generacija imati posla s Rusima. Sada mi je jasno da će ga imati i sledeće“. Kardelj o Rusima nije imao iluzija.

N: Baš kako ni o vojsci i o srpskom nacionalizmu. Njih se najviše bojao.

Tako je. Pokazalo se da je imao pravo.

N: U kakvim odnosima ste, nakon političkog pada, ostali s državnim rukovodstvom Srbije? Sa Petrom Stambolićem, recimo.

Iako smo se politički razišli, Petar Stambolić nikad nije dozvolio da nas neko progoni. Mogla sam da pišem, da se bavim naukom… Devedesetih, u vreme kad je Marko Nikezić umirao i kad je, budući da su vlast preuzeli radikalniji od njega, Petar Stambolić bio u defanzivi, obnovili smo odnose. Stambolić je najpre hteo da razgovara s Nikezićem, koji je u prvi mah pristao, a onda je ipak odlučio da odbije. „Šta ću ovako bolestan, idi ti“, rekao mi je.

„Uvek sam verovala da bi za mene bilo bolje ako bih se bavila nečim drugim, ne vlašću“, rekla sam Stamboliću. „Dakle, ne govorim vam zbog toga. Ipak, hoću da kažem da mislim da je to što se dogodilo vašoj generaciji tragično: napustili ste put razvoja zemlje i svoje poštene saradnike i sapartijce proglasili neprijateljima. Marka Nikezića, recimo, koji nikad nije imao pretenzije da vlada.“ Glava Petra Stambolića bila je oborena. Ćutao je. Nikeziću sam kasnije prepričala svaki detalj.

„O, pa ti si i sa Stambolićem razgovarala durh di rozen (kroz ruže)“, prokomentarisao je Nikezić. „Šta sam mogla?!“, pitala sam ga. „Čovek je star, niste valjda očekivali od mene da ću s njim da polemišem?!“ Petar Stambolić mi se često javljao tokom ratova devedesetih. „Srbija ratuje sa svim zemljama NATO pakta, to je ludilo!“, govorio je.

N: U knjizi ste, razumljivo, Milovana Đilasa svrstali među neželjenu elitu. „Ja sam revolucionar“, govorio je Đilas. „U nedemokratskim sistemima najrevolucionarnije je biti slobodan“.

Milovan Đilas bio je čovek spreman da robija za ono za šta se borio. Iako neki teoretičari tvrde da je Tito prvi istočnoevropski disident, prvi revizionist…

N: Zbog 1948?

Naravno. Međutim, iako je baš Tito pre svih napravio pukotinu u dotad monolitnom komunističkom svetu, mislim da je Đilas bio prvi suštinski revizionist. Jer Tito je u sukob sa Staljinom ušao ne samo da bi sačuvao nezavisnost zemlje nego i svoju vlast. A Đilas je sumnjao u doktrinu; shvatio je da utopiju na telo naroda morate navući silom i da pritom ne znate šta ćete dobiti. Đilas je prvi rekao: „U jabuci crv.“

Svojevremeno sam profesora Dragoljuba Mićunovića pitala kako to da se srpska opozicija, tražeći disidenta koji bi stao na njeno čelo, devedesetih nije obratila Milovanu Đilasu, iako sam znala da se tako nešto nije ni moglo dogoditi: Đilas je, naime, bio protiv razbijanja Jugoslavije i nije bio nacionalist. Zato i nije odgovarao.

Gotovo sva srpska opozicija bila je antikomunistička: najvažnije im je bilo komuniste proglasiti za crne đavole. Zato Đilas nije imao šansu. A i zašto Đilas, kad je tu bio Dragoljub Mićunović, koji je, u odgovoru na vaše pitanje, koliko se sećam, upozorio na to da je Milovan Đilas imao dva razdoblja u životu. Koja to razdoblja, molim vas? I šta uopšte Dragoljub Mićunović o tome zna? O Pasjim grobljima, o Lijevim skretanjima napisane su tolike knjige! Je li Mićunović nešto od toga pročitao, pa sad govori o „dva perioda“ u biografiji Milovana Đilasa?

N: I za Milovanom Đilasom se, uprkos istorijskim činjenicama, i danas čuje eho crnogorskih „lijevih skretanja“, baš kao što se za vama liberalima vuku optužbe za represiju.

Reč je o sastavnom delu politike koja odbacuje ono što je u socijalizmu bilo najracionalnije, najnaprednije. Đilas je govorio o nužnosti promena, ali ovi koji ga kritikuju to neće. Njima je cilj da dokažu da u komunizmu nije bilo pobune, da je u celini reč o zločinačkom sistemu, bez jednog glasa protiv. Zato se eho o kojem govorite i danas čuje. Stanko Lasić mi je priznao da mu je deo moje knjige posvećen Milovanu Đilasu izazvao suze. Negde početkom devedesetih, u vreme napada JNAna Dubrovnik, Milovan Đilas me je zamolio da ga što pre posetim. Razgovarali smo nekih sat vremena, ali i dalje nisam shvatala zašto je tražio da dođem. Kad sam krenula, iako je teško hodao, pošao je da me isprati. I tad sam razumela! „Osim vama, ovo nemam kome da kažem”, rekao mi je kad smo izašli. „Posle Dubrovnika, stidim se što sam Srbin!” „Stidim se i ja“, rekla sam. Milovan Đilas bio je apsolutno jedinstven čovek! Znate, neverovatno je da tako mala zemlja kakva je Crna Gora ima i velike mislioce poput Milovana Đilasa i velike diplomate, kakav je Veljko Mićunović i velike vojskovođe, poput Peka Dapčevića i svih oni silnih generala i narodnih heroja.

N: Iako je robijao u vreme Titovog režima, Milovan Đilas je antikomunizam doživljavao kao zamenu za nacionalizam. Slažete li se s tom ocenom?

Slažem se. Zoran Đinđić je govorio da je među trinaestoricom osnivača Demokratske stranke bilo različitih ljudi – nacionalista, antikomunista… Najmanje onih koji su se zalagali za reforme. Paradoksalno je to što svi ti silni antikomunisti devedesetih nisu uspeli da naprave raskid s komunističkim nasleđem. Naprotiv, obnovljene su, kako je to govorio Milovan Đilas, sve najgore karakteristike tog sistema. I otimačina i rat i nacionalizam… Zbog toga i nije čudno što su gotovo sve partije osnovane devedesetih ličile jedna na drugu.

N: Da li je i Zoran Đinđić bio nacionalista?

Devedesetih Zoran Đinđić ne bi mogao da opstane na političkoj sceni Srbije da nije pokazivao makar blago razumevanje za položaj Srbije. Međutim, Đinđić je na odnosu prema Kosovu upozoravao na opasnost od toga da jedan čovek legitimitet stiče na otporu etničkoj manjini, što se ubrzo proširilo i na druge manjine – političku, ideološku. A to je put u diktaturu. Đinđić se zalagao za reformu Jugoslavije, ali je bio i protiv rata.

„Poziv Srbima u drugim republikama na pobunu je greška posle koje nema povratka“ kaže na jednom mestu. Lično, Zorana Đinđića smatram najinteligentnijom pojavom, koja je jedina razumela takozvanu istorijsku nemogućnost iskoraka srpskog društva iz mengela patrijarhalnosti i levičarstva. Oni se, govorio Đinđić, nekako uvek nađu zajedno. Dobrica Ćosić podozrevao je ovo o čemu govorim. Zato je i rekao da ga je Zoran Đinđić izdao.

N: Je li?

Za krugove oko Ćosića, Đinđićevo okretanje Zapadu bilo je revolucionarno, ravno samoubistvu. Iako je s krugovima oko Ćosića vodio složenu igru, Đinđić o njima nije imao iluzija. Verovao je da će se izvući iz njihovih kandži, da će uspeti da ih pobedi. Nažalost… Gde je Srbija, Đinđić je shvatio tek kad je postao premijer. „Srbija je tepih: gde god zgaziš, trulo je“, rekao je. Bio je svestan da devedesetih nije stradala samo država, propalo je celokupno društvo.

N: Hoće li se otkriti politička pozadina ubistva, na čemu je insistirao advokat Srđa Popović, šta mislite?

Puna istina o političkim ubistvima gotovo da se nikad i ne sazna. Uzmite, evo, ubistvo kneza Mihaila, predsednika Džona Kenedija… Reč je o zbiru i činjenica i činilaca. Zorana Đinđića ubio je društveni kontekst: društvo nije htelo i neće ono što je hteo Zoran Đinđić. I to je suština.

N: Ako Srbiju iz agonije nije uspeo da izvuče čovek o kome kažete da je bio najinteligentnija ličnost, ima li onda šanse da to učini neko ko sebe uporno, ali bez osnova, upoređuje sa Zoranom Đinđićem?

U istoriji je moguće da političari koji su učestvovali u proizvodnji katastrofe, kad se sa njom suoče, povuku društvo napred. Da li će to postići aktuelna politička garnitura, ko to zna. Za Srbiju je, po mom sudu, u ovom trenutku ključna vladavina zakona. A kod nas, bojim se, ni u jednoj oblasti nema pravila, nema zakona. Država nije u stanju da garantuje ni ličnu sigurnost građana, a kamoli nešto drugo. Pored toga, ne smemo zaboraviti da je u Srbiji nasilje permanentno – od porodice, škole, zdravstvene ustanove do vrha vlasti. Ustanovljen je princip prava jačeg, u kojem je, zalažući se navodno za evropske vrednosti, moguće svakodnevno voditi kampanju protiv onih koji ne misle kao vi. Pritom ste još i odabrali saveznika za politiku koju vodite.

N: Ko su saveznici ove vlasti?

Tabloidi, određene društvene strukture… U društvu koje je zasnovano na tim „vrednostima“, na kulturi nasilja, anarhija i rasulo su neminovni. Time i autokratski sindrom, koji građani podržavaju. Kažu – neka stegnu, idemo u propast. Uz podršku države, tako dolazimo do stezanja na svim nivoima. Pogledajte samo srpske varošice i sela… Eto, to vam je ta narodna država o kojoj smo govorili na početku.

Piše: Tamara Nikčević, „Newsweek“

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s