Intervju Nikola Vlahović – Dragan Jovanović

Dragan Jovanović, pisac, ekoanarhista i živa legenda NIN-a

Diktatura kao karikatura

http://www.magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=355&cl=34#.VqqiHEkk8KE.facebook

Posle trideset i pet godina provedenih u NIN-u, jedna od poslednjih živih legendi srpskog novinarstva, Dragan Jovanović, od pre pet godina živi na svojoj dedovini, na Suvoj planini, ali i dalje svake nedelje piše za nedeljnik u kome je ostavio neizbrisiv trag. Njegova kolumna u NIN-u je najstarija u srpskom novinarstvu, a traje još od Černobilja, evo, punih trideset godina. U razgovoru za Magazin Tabloid, Jovanović slobodoumno, onako kako jedino i zna, opisuje katastrofalno stanje u srpskoj kulturi, ali i Vučićevu karikaturalnu diktaturu

Nikola Vlahović

Dragan Jovanović (69) je jedan od poslednjih dinosaurusa srpskog novinarstva koji je, između ostalog, u jednopartijskom komunističkom parlamentu „izboksovao” Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih centrala u SFRJ, a takav zakon ni danas nema niko u Evropi. Zatim, kao predsednički kandidat Zelene stranke, na prvim višestranačkim izborima 1991. godine Jovanović je pobedio Slobodana Miloševića u gradovima koji su ekološke „crne tačke” Srbije i to bez čuvara biračkih kutija. Doveo na oporavak u Srbiju oko 2.000 dece Černobilja i zato dobio orden Gorbačova, ali i ukrajinske Rade, a onda je, još 1993. godine, raspustio Zelenu stranku jer je shvatio da se u srpsku opoziciju okupio još veći šljam od onog koji se vrteo oko Miloševića. Onda je 1996. godine objavio roman „Žitije Savino od Bogumila monaha” koji je uznemirio ne samo SPC i SANU, već i CK SK Srbije, ali i srpsku postmodernu književnu kritiku. Od linča ga je spasio patrijarh Pavle!? Ali, od tada je Dragan Jovanović uporno prećutkivan pisac iako ga je njegov recenzent dr. Ivan Đurić uporedio sa Bulgakovim i Umbertom Ekom, a Dragoš Kalajić je u testamentalnom intervjuu iz Rima rekao da mu više znači jedna kolumna Dragana Jovanovića u NIN- u nego sve književne nagrade koje se u Srbiji dodeljuju. Draško Ređep, alijas „vojvođanski Krleža” i bard srpske književne kritike je, povodom Jovanovićevog pretposlednjeg romana „Niče iz Guče”, javno uporedio sa “Romanom o Londonu”, Miloša Crnjanskog, a o zadnjem romanu „Leonardo na Dunavu” niko još nije ni reč rekao…

Svi, nekako, počinju od početka. Hajde da mi počnemo od kraja. Zašto ste odlučili pre pet godina da odete iz Beograda u Vaše Vidovo na Suvoj planini?

– Beograd je, za mene, već poodavno mrtav grad. Duhovno, kulturno, svakako. I svako ko je iole držao do sebe napustio je srpsku prestonicu, ovu jalovu udavaču koja još uvek sebe zamišlja kao poželjnu nevestu oko koje će se svi, bog zna kako, grabiti!

Da malo ne preterujete?

– Ne preterujem, uopšte! Nekad je, recimo, meni trebalo i po dva sata da prođem Knez Mihailovom ulicom, a koja je dugačka 987 metara! Na svakom koraku bi nekog sreo! Pisca, slikara, akademika i s njim bi se raspričao o svemu i svačemu. Danas, tu kultnu ulicu pređem do Kalemegdana za deset minuta! Nit koga ja poznajem, nit ko mene zna! Beograd je, shvatite, pobegao iz Beograda! U ovom gradu ja više nemam ni kućnih prijatelja! Ako ne računam mog gurua Karla Gustava Junga, Bulgakova, Leonarda da Vinčija i, svakako – Bob Dilana. I zato, kada sam u Beogradu, bežim ka Kalemegdanu, ka dunavskoj Troji i tamo se sit izrazgovaram sa Homerom, Hiperborejcima…

Sada živite na Suvoj planini, bez struje i vode. Doskora ste čuvali ovce…Čemu svo to odricanje od gradskog života?

– Nemam utisak da sam se bilo čega odrekao! Jednostavno, vodim život ekoanarhiste i uživam u tom ekstremnom životu! Nešto slično je i Tolstoj pokušavao, a Niče je rekao da čoveka možeš pronaći tek na nadmorskoj visini od hiljadu metara! I ja tražim tog čoveka na Suvoj planini. Od suvoplaninskim čobana i pastira naučio sam mnogo više nego u Kapetan Mišinom zdanju od mojih profesora, vajnih praksisovaca! A ako Vučić i potpuno ukine penzije, imam dobar zanat u rukama, čuvaću ovce seljacima. Verujte taj posao je, danas, itekako, na ceni!

Kako doznajete šta se u Srbiji u svetu dešava?

– Imam tranzistor. Držim ga stalno na Radio Beogradu i slušam samo vesti, mada su strogo cenzurisane. Ali, pametnom čoveku je i komarac muzika. A siđem u Mokru, pa i Belu Palanku, da napunim mobilni, popijem espreso, i, prelistam tabloide! Iz njih doznam mnogo više nego od takozvane ozbiljne štampe! Naravno, treba da znaš da čitaš između redova, a to sam, hvala bogu, naučio za četrdeset godina novinarstva!

Na svojoj dedovini, iznad sela Mokre, podigli ste hram bogu Vidu, osnovali Vidovu akademiju na kojoj se, svake godine, raspravlja o srpskoj predhrišćanskoj duhovnosti, kulturi i istoriji…

– Moj hram boga Vida je prvi koji je podignut posle osamsto godina! Jedna od najvećih srpskih nesreća je što nije sačuvan nijedan staroverski hram, nijedan kip boga Vida. Sve su to Nemanjići spalili uvodeći na silu u Srbe toplo pravoslavlje. I Nemanjićima se to, karmički, vraća! Danas, na Kosovu gore njihove crkve i manastiri. Srbi moraju, konačno, da shvate da je, i pre Nemanjića, na Balkanu postojala, od pamtiveka, snažna autohtona srpska kultura. Tu mislim i na kulturu Lepenskog vira i Vinče. Sve dok Srbi to sebi ne osvetle, ponašaće se kako se i danas ponašaju; kao slepi mačići koji još nisu progledali.

Uostalom, u školi su nas učili da je Stefan Nemanja, tek, pedeset i drugi srpski vladar, a oni prethodni do Aleksandra Velikog se ne spominju! Jednostavno, taj deo srpske istorije se prećutkuje i od strane domaće naučne javnosti. A ruski akademik Anatolij Kljosov sa Harvarda je dokazao da je srpski gen R1A1 star 12 000 godina i da je Balkan kolevka arijevaca odakle su krenuli na sve strane u seobe posle stropoštavanja Atlantide, tu, u našem komšiluku…Nemanjići su srpski Rubikon. Ako ga ne pređemo možemo lako i da nestanemo, možemo da budemo reciklirani u nekoj surovoj, nemilosrdnoj evropskoj mašini koju pokreće neko iz Vašingtona ili, tu, iz Bilderberga…

Slušajući Vas i čitajući ono što, već, dvadesetak godinama pišete, stiče se utisak da ste se, baš, ostrvili na Nemanjiće kao da je to najveće zlo koje je Srbe zadesilo?

– Terate me da citiram, po ne znam koji put, Antu Pavelića, inače, Srbina. Kada su ga na samrti pitali; ko mu je bio uzor od državnika u istoriji? On je rekao: Stefan Nemanja!? On je dao recept za uništavanje Srba. Trećinu pobiješ, trećinu oteraš iz države, a ono što ostane pokrstiš! Pavelićeva NDH je taj posao, uglavnom, obavila. Kolindi Kitarević je ostalo samo da obavi još neke završne radove. Zvuči neverovatno, ali Srpska pravoslavna crkva kao da pristaje na sve to! Kao da joj je, po svaku cenu, stalo do boljih odnosa sa Vatikanom!

Znači li to da ste protiv boljih odnosa sa Vatikanom?

– Za početak, papa Franja mora da klekne u Jasenovcu mada to neće dići iz mrtvih milion srpskih duša! Znate li da je meni danima loše kad prođem pored Jasenovca! Osećam na sebi to jato milionsko jato mrtvih duša, ne mogu noćima da spavam! A niko od moje bliže i dalje rodbine u tom Jasenovcu nije stradao! Pa, opet, ne znam kada ću, ponovo proći pored Jasenovca. A SPC je, maltene, pristala na Tuđmanovu brojku od šezdesetak hiljada poklanih Srba u Jasenovcu. S druge strane, Srpska pravoslavna crkva ni danas, posle osamsto godina, nema snage i hrabrosti da prizna pogrom Nemanjića nad srpskim bogumilima i starovercima.

Da malo ne preterujete sa progonom bogumila i staroveraca!?

– Prema ruskim izvorima, Raška je u vreme Nemanje brojala šesto hiljada duša. Od toga je pobijeno dvesta hiljada. Znaju se ta stratišta, na primer, kod Sićeva, na Mačkatu, na planini Pobijenik kod Prijepolja. U jednom danu je ubijano na hiljade Srba. Dvesta hiljada je proterano ili je pobeglo preko Drine od Nemanjinog mača. Neki od tih bogumila stigli su, čak, do Švajcarske! Ženeva i Lozana su srpske varoši…

Tu, polako, dolazimo na teren Vašeg pretposlednjeg romana, na „Ničea iz Guče” koji je, po pravilu, takođe, prećutan. Šta mislite zašto?

– Pa, glavni junak romana Mladen Đ. Protić agronom iz Guče, inače, ničeanac, evropski čovek, ekskomuniciran je iz Srpske pravoslavne crkve ne samo što je pisao posprdne pesmice o Savi Nemanjiću, nego je u svom listu objavio da je Isus naš čovek, Slovenin, i da je razapet ne u Jerusalimu nego u Rimu, i ne u prvom, već, u devetom veku!? Do ovih podataka je Protić došao dopisujući se sa nekim bogumilima iz Skoplja. Nažalost, sva Protićeva prepiska je spaljena, odmah posle Drugog svetskog rata kao i njegov rukopis pod naslovom ‘Evropa u kandžama Jevreja’. Spaljena je i njegova kućna biblioteka u kojoj je bilo mnogo dragocenih retkih knjiga…

Ne mislite li da su malo luckaste te Protićeve tvrdnje o Isusu Sloveninu razapetom u Rimu, i to u devetom veku?

– Na prvi pogled jesu! Uzgred, Protić je, u vreme Prvog svetskog rata, i bio zatvoren u ženevsku ludnicu. Ali, ne zbog Isusa Slovenina nego zbog Nikole Pašića. Radeći u Srpskom Crvenom krstu u Bernu, Protić je ustanovio da Nikola Pašić, presednik srpske vlade u izbeglištvu, preko fiktivne jevrejske firme u Londonu, krade robu koja stiže u Bern iz celog sveta. Ta roba je, naravno, bila namenjena srpskoj vojsci, ali Pašić je tu ukradenu robu prodavao austrougarskoj vojsci s kojom je Srbija bila u ratu!!? Protić je izračunao, na plajvaz, da je Pašić, na taj način, ukrao 40 miliona ondašnjih švajcaraca, a danas bi to bilo oko četiri pet milijardi evra!

Zbog te ‘Bernske afere’, junak mog romana je strpan, prvo, u zatvor, a onda u ženevsku ludnicu! Protić će, posle Velikog rata, pokušati da raskrinka Pašića u domaćim novinama. Ali stanje u tadašnjem srpskom novinarstvu bilo je veoma jadno stanje, slično ovom današnjem, Vučićevom. Tek, kasnije, po Pašićevoj smrti, Protić će u krenuti u sukob sa Srpskom pravoslavnom crkvom oko Isusa Slovenina. I ne samo da će biti ekskomuniciran nego će biti sahranjen van gučanskog groblja. Na grobu je neko postavio bogumilski stećak, a na sahrani svirali su mu trubači iz Dragačeva…Moj roman o Mladenu Protiću, koji je bio i ničeanac, bard Draško Ređep, alijas, ‘vojvođanski Krleža’ uporedio je sa ‘Romanom o Londonu’ Miloša Crnjanskog. A, ja bih Drašku Ređepu verovao. On je bio u dva NIN-ova žirija i tada su NIN-ove nagrade dodeljene Milošu Crnjanskom i Danilu Kišu.

Ta bogumilska ideja o Isusu Sloveninu kao da Vas proganja i u zadnjem romanu, u „Leonardu na Dunavu”?

– Da, da! Tek posle ‘Ničea iz Guče’ zapalio sam se za Isusa Slovenina. Iščitavao sam brdo knjiga i, znate li do čega sam došao!? Da je Hrist sin Aleksandra Velikog i Kleopatre! E, sad, reći ćete; nije li i to malo luckasto pošto Aleksandra od Kleopatre, zvanično, deli trista godina!?

Ali, davno pre mene, ruski akademik Anatolij Fomenko je utvrdio da mračni Srednji vek, uopšte nije postojao, da je od antičkih vremena do Renesanse ubačeno skoro devet nepostojećih vekova!? E, sad, zašto ne bi neko, od falsifikatora istorije, između Aleksandra i Kleopatre ubacio tri veka? Jer, pazite, neko je ‘naštancao’ dinastiju od šesnaest Ptolomeja, a podataka ima za prva tri, od kojih je jedan bio Aleksandrov general zadužen za Egipat. A ova Kleopatra, za koju znamo, je navodno Kleopatra Sedma!? A šta je sa onih prethodnih šest? One se ne spominju jer ih, jednostavno, nema.

Ko je i zašto to uradio?

– Najsumnjiviji mi je Plutarh, a onda car Konstantin i ekipa oko njega koja je, uoči Nikejskog sabora, prekrojila istoriju Starog veka. A sve to je urađeno, zato da bi se prikrilo da je Hrist sin Aleksandra i Kleopatre, to jest, da se Srbima uskrati Aleksandrov Testament po kome sve zemlje od Jadranskog do Severnog mora pripadaju Srbima i da se svako sa strane ima smatrati srpskim podanikom! Zato Hrist, po povratku iz Indije, gde je bio pod zaštitom oca Aleksandra i polaže pravo na zemaljski i nebeski presto! Morate priznati da to pravo ne može da pripada tamo nekom sinu drvodelje iz Palestine!?

Ali, zar nije i car Konstantin iz Niša bio srpskog porekla? Zašto bi on krivotvorio istoriju na štetu Srba?

– Konstantin je bio kopile imperatora Dioklecijana, to jest, nije pripadao Aleksandrovoj lozi Karanovića. A znate kakva su kopilad! Ona mrze sve, pa i narod iz koga potiču. Zato je Konstantinova mržnja prema Aleksandru Velikog bila pregolema! To je išlo dotle da je, na Nikejskom saboru, kojim je predsedavao car Konstantin, doneta odluka kojom se zabranjuje odlazak na poklonjenje Aleksandrovom grobu. A, do cara Konstantina su svi rimski imperatori išli jednom godišnje da se poklone na Aleksandrovom grobu!

Ipak, zar jedan od Kleopatrinih sinova nije iz veze sa Julijem Cezarem? Zar Cezar i nije ubijen da mali Cezarion ne bi zaseo na presto u Rimu?

– Cezarion nije sin Julija Cezara. Uzgred, njegovo pravo ime je Aleksandar Helios! Dajući to ime sinu, Kleopatra je jasno svima stavila do znanja čiji je to sin. Onog Aleksandra koji je slavio Helios, to jest, Nepobedivo Sunce! Pa, čak je i taj nesrećni Konstantin koji je priznao hrišćanstvo, na odru, umro sa Nepobedivim Suncem na usnama! A, Cezar nije mogao da bude otac Kleopatrinom sinu, iz prostog razloga, što je bio – jalov! Tri puta se ženio i naslednika nije stekao. Najzad, nije li ga, na kraju, nasledio nećak Oktavijan!? I nije li taj Oktavijan hteo da ubije malog Cezariona te je Kleopatra svog maloletnog sina poslala za Indiju, kod oca Aleksandra!

I Vi, dakle, tvrdite da je Isus mladost proveo u Indiji? To kao da je Vaša opsesivna ideja još od prvog romana, još od „Žitija Savinog od Bogumila monaha”?

– Slažem se. Može se slobodno reći da je indijski Isus moja opsesivna ideja koja se provlači kroz svih mojih trinaest romana. Ali, ne vidim u tome ništa loše, ništa bolesno! Nije li Leonardo da Vinči, moj glavni junak iz poslednjeg romana, celog života bio opsednut, takođe, jednom te istom temom; Bogorodica sa malim Isusom. U mom romanu, Leonardo ne dolazi samo na Dunav, u svoj prazavičaj, o čemu je i Crnjanski oprezno pisao u ‘Hiperborejcima’. Leonardo je, po meni, išao Isusovim putem, dakle, Putem svile sve do Indije…A i Isus se, vraćajući se iz Indije, i pojavio na Dunavu! Pošto se izjašnjavao kao Aleksandrov sin, njega Rimljani nazivaju Pseudo Aleksandrom! A pojavio se, praćen makedonskim falangistima, i poterao je sa Dunava, baš, Tiberija koji je došao da pljačka panonsko žito i uzima od Srba ‘danak u krvi’ za rimske legije. Isus pokreće na ustanak stanovnike ne samo Panonije, već i Ilirije, pa i Dalmacije. Na kraju, Tiberije je bio primoran da potpiše Ugovor o ravnopravnosti građana u Romeji sa ustanicima Panona, Ilirije i Dalmata! Tako Srbi postaju ravnopravni građani Rimske Imperije, i, kao što već i vrapci znaju, samo je jugoistočna Srbija dala dvanaest rimskih imperatora, od Trajana do Konstantina.

A kako se to, po Vašem mišljenju, desilo da je Hrist razapet u Rimu, a ne u Jerusalimu?

– Kada je Isus poterao Tiberija sa Dunava ganjao ga je dolinom Morave i Vardara sve do Soluna! Tiberije se sklonio u solunsku tvrđavu i pozvao Isusa na pregovore, a onda ga razapeo i sa zidinama ga ustanicima pokazao, a sve u nadi da će to obeshrabriti ustanike. Međutim, to je Srbe samo razgnevilo, pa su grunuli u tvrđavu, a Tiberije je, jedva, živu glavu izvukao sve bežeći ka Rimu…

Otkud Vam ta priča?

– Ona je, nećete verovati, zabeležena u vikinškim runama! Jer, Vikinzi su bili telesna garda solunskom kralju Izrodu. Da, da, Solun je Jerusalim, a Ohridsko jezero je Galilejsko jezero. Zbog planine Galičice koja se nad njim nadvila. Isus je i rođen u Ohridu u Filipovoj tvrđavi koju danas zovu Samuilovom tvrđavom. Dakle, Isus je živ skinut sa krsta i nastavio je iz Soluna da proganja Tiberija. Ovo što vam pričam znao je i Sjenkijevič! Jer, setite se u romanu ‘Kvo vadis, domine?’ apostol Petar to pita Isusa ispred Rima. A Isus Petru odgovara: ‘Evo, dolazim u Rim da me ponovo razapnete!’ I Isus je razapet kod rimskog Koloseuma, ali ga Marija Magdalena spasava, opčinivši Tiberija svojom lepotom i pameću…Sve to Leonardo da Vinči saznaje na putu od Soluna do Dunava, i, smišlja kako da sve to, nekako, saopšti Vatikanu. Ali, u Vatikanu se sve to, već, zna…

Vaša priča o Leonardu nije zainteresovala ni novinare ni kritičare, ni izdavače?

– Ja sa tim živim godinama. Navikao sam da me prećutkuju. Tome sam, naravno, i sam kumovao. Kada sam napisao ‘Kobna jaja Aleksandra Poserkova’ gde sam se surovo obračunao sa srpskom postmodernom književnom kritikom, ali i sa srpskom političkom elitom, znao sam šta me čeka. U besu sam sebi dodelio i alternativnu NIN-ovu nagradu, a moj žiri u restoranu “Komunalac”, bio je jači od onog pravog u Aeroklubu. “Politika” je u subotnjem kulturnom dodatku objavila sasvim pristojan tekst o toj mojoj nagradi. U NIN-u su dugo razmišljali; šta samnom da rade? Da li da me oteraju iz redakcije? I presuda je pala; ostajem u redakciji! Jer, svaki ninovac ima pravo na svoje mišljenje čak i kada se toliko grubo ogreši o redakciju! NIN je tada, pokazao, ustvari, koliko je moćan, a koliko sam ja bio mlad, besan i blesav!

Da li biste, danas, bili spremni na sličnu ludoriju?

– Ne, u ovim godinama. Ali, smešno mi je da i moj ‘Leonardo na Dunavu’ prolazi tako gluvo kroz srpsku kulturnu čaršiju. Moja priča o Leonardu je mnogo jača, i usuđujem se reći, bolje napisana od ‘Da Vinčijevog koda’ Dena Brauna.A to, da je Isus imao decu sa Marijom Magdalenom, pa to sam ja napisao, još pre petnaest godina, u mom ‘Marijinom jevanđelju’! Ali, moja je karma da pišem na ‘malom’, srpskom jeziku, u maloj kulturi u kojoj su najsićušniji i najbedniji, upravo, kulturni radenici! Naravno, to me neće slomiti! Znam da će moji romani ostati i da će ih pokoljenja čitati. Znam da ću biti školska lektira za Srpčad koja se, tek, rađa. A znam i da ću dobiti prvo Nobelovu, pa NIN-ovu nagradu. Uostalom, to se desilo i Ivi Andriću.

Kako se sa Suve planine vide sve ove evrointergracije, svakodnevne političke afere, skandali?

– Spadam u one koji su ubeđeni da Evropska unija više ne postoji i da svako ko je tamo krenuo srlja kao guska u maglu. Inače, Treći svetski rat je, već, uveliko počeo, a oni koji se prave da to ne vide zabijaju glavu u pesak kao nojevi. U celoj toj priči mi je Vučićeva diktatura smešna kao neka karikatura. Kao kreatura Jugoslava Vlahovića, Dušana Petričića ili Koraksića, kako vam drago. I sve što bi rekao još o Vučiću bilo bi bledo prema onome kako ga ‘Tabloid’, iz broja u broj, obrađuje. Onako, sistematski, temeljno.

Pa, ima li svetla na kraju tunela?

– Ja samo vidim kišu meteora koja juriša ka Zemlji u nameri da nas sve pomiri. Da, to je moj opsesivni san. A Leonardo je na Sirijusu odakle smo mi, Srbi, i došli. Nadam se da ću i ja tamo, među prave Srbe. Za vas ostale ne znam. Ne znam ko se kako zadužio…

Glosa

“…Vučićeva diktatura smešna kao neka karikatura”

Narudžbenica

Knjige Dragana Jovanovića mogu se naručiti putem telefona 064/143-13-48 i na e-mail diski.jovanovic@gmail.com

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s