Nebojša Malić

Небојша Малић

Evo šta je revolucija

http://www.vesti.rs/Vesti/Evo-sta-je-revolucija.html

O revolucijama vredi znati nekoliko stvari. U njima ne učestvuje većina, nasuprot onome što često piše u udžbenicima istorije. Revolucije pokreću male grupe ljudi, koje ih onda nametnu svima. Ako im to ne uspe, propada i revolucija.
Bilo kad i bilo gde, većina naroda ne veruje vlastima. Smatra, opravdano, da ko god je na vlasti od njih krade, da ih ugnjetava i onemogućava im da žive u miru. Ali isto tako smatra da se stvari neće promeniti nabolje. Nada je osećaj koji lako nestaje u kolotečini svakodnevice. Ponekad istrči na ulicu u istorijskom trenutku, ali potom opet ode na spavanje, skupljajući prašinu dok ponovo ne bude potrebna.
Postoji, međutim, nekoliko ustanovljenih pragova revolucije. Uspešna pobuna uglavnom ne počinje kada je represija potpuna. Takvi buntovnici nemaju ni motivaciju ni veštinu da se suprotstave savremenoj vojnoj sili. Seljačku pobunu najlakše je ugušiti lažnim obećanjima i besplatnim pivom; ne jednom se baš tako i desilo tokom evropske istorije. Ali sa srednjim staležom to ide mnogo teže.
Narod nije najopasniji kad gricka koricu bajatog hleba i nada se da neće umreti sutra. Kad dotle dođe, društvo je već slomljeno, mada pojedinci možda i nisu… Najopasniji su oni ljudi koji su okusili dovoljno slobode i blagostanja da su odlučni da ih zadrže. Takvi ne misle da su njihovi vladari božanstva, i imaju dovoljno obrazovanja i sposobnosti da im padne na pamet jeretička misao kako bi svako mogao da obavlja posao kralja, imperatora, cara ili predsednika. Imaju dovoljno iskustva u napredovanju kroz život da shvate kako mesto čoveka u društvu nije predodređeno, već može i treba da se menja. Po tome se razlikuju od kmetova, i to ih čini opasnim.
Vlast najbolje funkcioniše kada nema izazova. Ceremonije joj daju mistični autoritet. Društveni konformitet i pritisak sredine zavode red među podanicima. Pomoću tajne policije i doušnika, režim stvara iluziju svemoćne i sveprisutne sile. Povremene represalije služe za zastrašivanje svakoga ko bi mogao da pomisli na pobunu.
Revolucija razbija sve ove iluzije. Tajna policija ili beži, ili pokušava da uguši demonstracije palicama i puškama, pa ih narod prebije. Doušnik iz komšiluka sedi pred televizorom, nemoćan. A režim nema izbora nego da pozove vojsku i nada se da još uvek u dovoljnoj meri kontroliše oficire, a oficiri vojnike, da bi krvavi posao pobede u građanskom ratu mogao da uspe.
Vojska onda postaje lakmus-test, jer to naređenje razotkriva stvarnu nemoć vlasti, koja mora da računa na spremnost oficira i vojnika da pucaju u narod. U Rusiji (1991) vojska nije bila spremna da za račun pučista ubija civile; rezultat je bio kolaps komunizma i kraj SSSR… Komunistička partija Kine je uspela tamo gde su Sovjeti omanuli, jer su njeni tenkisti bili voljni da gaze demonstrante. Sudbina miliona na kraju je zavisila od onoga što odluči svaku revoluciju: koliko su neki ljudi voljni da zbog svog cilja ubiju druge.
Revoluciju obično pokreće ambiciozni srednji stalež, ali kada nastupi krvoproliće, preuzima je po pravilu neko drugi: fanatici koji su revoluciju i inspirisali, advokati koji bi da postanu dželati, demagozi kojima za rukom jedino polaze tirade na ulici, ili psihopate koje se zateknu u povoljnim okolnostima.
Za uspeh revolucije nisu neophodni gradovi. Današnji američki grad je crna rupa, koja jedino proizvodi birokratiju i kulturu. Mada ne bi trebalo potcenjivati te dve stvari, ako bi sutradan svi američki gradovi nestali, život bi se uglavnom nastavio kao pre.
Međutim, opasno je potceniti kulturu. Možda je ova kultura koju imamo danas uglavnom bezvredna, ali je svejedno delotvorna. Postoji ogromna kvalitativna razlika između Betovenove „Eroike“ i kad Kejti Peri peva Obami – ali za razliku od Betovena, malo ko od današnjih umetnika ima dovoljno integriteta da pocepa naslovnu stranu svog dela kada se razočara u karakter mesije*. Sovjetski savez propao je delimično i zato što je izgubio kulturni kompas, pa se Rusija udavila u plimi pop-đubreta. Kulturna inovacija stvara utisak napretka, i oni koji diktiraju trendove izgledaju kao da imaju odgovore za budućnost. A oni koji to ne čine, izgledaju izgubljeno poput Brežnjeva.
* Treća simfonija prvobitno bila naslovljena „Bonaparte“, ali je posle Napoleonovog krunisanja za Imperatora, maja 1804, Betoven u gnevu pocepao naslovnu stranicu. Simfonija je 1806. štampana pod naslovom: „Eroica… composta per festeggiare il sovvenire di un grand Uomo“ (Herojska, komponovana u slavu uspomene na velikog čoveka). – prim. prev.
Revolucija može da uspe i bez kulturnog zamaha, ali veoma teško. Kultura sa sobom nosi miris prosperiteta, osećaja da je blagostanje nadohvat ruke onima koji ga žele. A želja za blagostanjem, rekosmo, pokreće ambiciozni i budućnosti okrenut srednji stalež na revoluciju. Za pobedu nad kulturom potrebna je, opet, kultura. Uspešne revolucije svoje ideje čine privlačnim i prihvatljivim ne samo putem reči, već i kroz ponašanje, muziku, književnost i umetnost.
Revoluciju pokreće delom bes, a delom jed, osećaj nepravde što vam život koji imate, ili mislite da možete da imate, izmiče. Dašak slobode koji ste jednom udahnuli. Ubeđenje da život sa druge strane zida mora biti bolji. To je priča koja odbacuje autoritet onih na vlasti iz praktičnih ali i moralnih razloga.
Najbolje vreme za revoluciju je prelazni period, kada vlast ili popušta posle perioda represije, ili pokušava da prigrabi nove ovlasti na koje narod nije navikao. U tim trenucima tranzicije revolucija najbolje uspeva, jer vlast za njih još nije spremna, a neizvesnost u narodu stvara i hrabrost i očaj.
Revolucija je težak poduhvat, dok ne uzme maha – a onda se, u retrospektivi, čini kao da je uvek bila neizbežna, poput svih velikih događaja. To je eksplozija kinetičke energije, rođena iz potencijalne energije velikog broja ljudi koji naglo otkriju svoju snagu, i prosto se oseća u vazduhu. Upravo taj miris, nalik na jonizaciju, većina ljudi asocira sa slobodom, sa neminovnim padom starog poretka i nastankom novog.
Prvo nekoliko ljudi počne da udara u zid. Onda, kad udaranje u zid odjednom postane privlačno, to čini sve više i više ljudi, dok im se na kraju ne pridruže oni staloženi koji su dotad imali poverenja u peticije. Zid počinje da se ljulja, i onda padne.
Eto šta je revolucija.
(Nebojša Malić / sivisoko.blogspot)
The post Evo šta je revolucija appeared first on Vaseljenska TV.

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s