SAD, Izrael i lažna iranska prijetnja: Pokušaj dominacije nad Bliskim istokom pod svaku cijenu – Noam Čomski

Noam Čomski

SAD, Izrael i lažna iranska prijetnja: Pokušaj dominacije nad Bliskim istokom pod svaku cijenu

http://hr.sott.net/article/3028-SAD-Izrael-i-lazna-iranska-prijetnja-Pokusaj-dominacije-nad-Bliskim-istokom-pod-svaku-cijenu

Slika

Američki filozof i politički komentator, Noam Čomski
    

Od kada je u Beču potpisan nuklearni sporazum između Irana i Grupe 5+1 (pet članica SB UN sa pravom veta i Nemačke), svetom se šire olakšanje i optimizam. Veći deo planete se očigledno slaže sa procenom Američke asocijacije za kontrolu oružja da „ovaj plan pruža delotvornu formulu za blokiranje Irana da u periodu od jedne generacije nabavi materijal za nuklearno oružje, i obezbeđuje sistem za otkrivanje i sprečavanje pokušaja Irana da ovo oružje proizvede u tajnosti“.

Iznenađujući izuzeci od opšteg oduševljenja su SAD i njeni regionalni saveznici, Izrael i Saudijska Arabija. Zato američkim korporacijama, na njihovu veliku žalost, nije dozvoljeno da sa svojim evropskim kolegama pohrle u Teheran. Značajni delovi vlasti i javnog mnjenja u Americi i dalje histerično insistiraju na „iranskoj pretnji“. Uobičajeni komentar glasi da je Iran „najozbiljnija pretnja svetskom miru“. Zato su oprezni i oni koji podržavaju sporazum. I zaista, kako da verujemo Iranu, uz tolike dokaze o njegovoj agresivnosti i prevrtljivosti?

Ova opozicija je toliko jaka da se javno mnjenje, koje je većinom podržalo dogovor, sada podelilo na one za i protiv. Republikanci su jednoglasno protiv sporazuma. Senator Ted Kruz, koji se smatra jednim od bistrijih u gomili republikanskih kandidata za predsednika SAD, upozorava da Iran može da aktivira elektromagnetni impuls koji će „oboriti električnu mrežu na istočnoj obali“ i ubiti „desetine miliona Amerikanaca“.

Dvojica perspektivnih republikanskih kandidata, bivši guverner Floride Džeb Buš i guverner Viskonsina Skot Voker, raspravljaju da li Iran treba bombardovati odmah posle pobede na izborima ili posle prve sednice kabineta. Lindsi Grejam, koji ima neko iskustvo u spoljnoj politici, opisuje sporazum kao „smrtnu presudu Izraelu“ i kao vrhunsku glupost iza koje stoje prljavi motivi.

Jasno je da republikanci više nisu regularna kongresna partija. Kao što je ugledni konzervativni politički komentator Norman Ornstajn sa desničarskog American Enterprise Instituta primetio, oni su postali „radikalni odmetnici“ iz svakodnevne kongresne politike.

Od doba Ronalda Regana, vođstvo te partije se toliko zavuklo u džepove bogataša i korporativnog sektora da može da privuče glasove samo mobilisanjem delova stanovništva koji ranije nisu bili politički aktivni. To su ekstremni evangelistički hrišćani, koji danas čine većinu republikanskih glasača; razne grupe iz bivših robovlasničkih država; nativisti koji tvrde da „oni“ otimaju našu belu hrišćansku anglosaksonsku državu; i ostali koji republikanske izbore za predsedničkog kandidata pretvaraju uspektakle udaljene od vrednosti modernog društva – ali ne i od preovlađujućih vrednosti najmoćnije zemlje u svetskoj istoriji.

Međutim, udaljavanje od globalnih standarda daleko prevazilazi granice republikanskog radikalnog odmetništva. Na primer, postoji opšta saglasnost sa „pragmatičnom“ tvrdnjom generala Martina Dempsija, predsednika Združenih načelnika štabova, da bečki sporazum ne „sprečava SAD da napadnu iranska postrojenja, ako zvaničnici zaključe da ta država krši sporazum“, mada je jednostrani vojni napad „mnogo manje verovatan“ u slučaju da se Iran ponaša pristojno.

Bivši Klintonov i Obamin pregovarač za Bliski istok Denis Ros, dao je tipičnu izjavu da „Iran mora znati da ćemo mi, ako primetimo njegovu težnju ka nuklearnom naoružanju, upotrebiti silu“ i posle isteka sporazuma, kada će Iran teorijski moći da radi šta želi. U stvari, činjenica da je važenje sporazuma oročeno na 15 godina, dodaje Ros, „najveća je mana ovog sporazuma“. On takođe predlaže da SAD snabdeju Izrael specijalno opremljenim bombarderima B-52 i bunker-busting bombama, kako bi Izrael bio zaštićen u zastrašujućem trenutku prestanka važenja sporazuma.

“Najveća pretnja miru”

Protivnici nuklearnog sporazuma smatraju da on nije dovoljno obuhvatan. I neke pristalice sporazuma se slažu s tim, jer „da bi Bečki sporazum išta značio, potrebno je ceo Bliski istok razoružati od oružja za masovno uništenje“. Ovo je izjavio iranski ministar spoljnih poslova Džavad Zarif i dodao da je „Iran sa svojim nacionalnim kapacitetom i kao država koja predsedava Pokretom nesvrstanih [čije članice predstavljaju veliku većinu svetske populacije], spreman da sarađuje sa međunarodnom zajednicom na postizanju tih ciljeva, iako je svestan da će razni skeptici postavljati prepreke tom cilju“. Iran je potpisao „istorijski nuklearni sporazum“, nastavio je on, a sada takav sporazum treba da potpiše i Izrael.

Komentar: Izrael, naravno, nema namjeru potpisati takav ugovor: Izrael će ostati nuklearni Izrael: Netanyahu zahvalio poslušnom SAD-u na blokadi UN-a

Izrael je, naravno, jedna od tri nuklearne sile, zajedno sa Indijom i Pakistanom, čije su programe naoružanja podržale SAD. Ove tri sile već godinama odbijaju da potpišu sporazum o kontroli nuklearnog naoružanja (Nonproliferation Treaty – NPT).

Ministar Zarif u svojoj izjavi aludira na redovnu petogodišnju konferenciju NPT-a, koja se u aprilu završila neuspehom kada su SAD (zajedno sa Kanadom i Velikom Britanijom) opet blokirale napore da se postigne napredak u uspostavljanju zone bez oružja za masovno uništenje na Bliskom istoku. Ove napore već 20 godina predvode Egipat i druge arapske države. Džajanta Danapala i Serđo Duarte, vodeće ličnosti koje se za to zalažu u NPT-u i drugim agencijama Ujedinjenih nacija, napisali su tekst “Ima li nade za NPT?” u časopisu Asocijacije za kontrolu oružja: „Usvajanje rezolucije o zoni bez oružja za masovno uništenje na Bliskom istoku iz 1995. bilo je osnova proširenja NPT-a“. NPT je do sada najvažniji potpisani ugovor o kontroli oružja. Ako bi ga se potpisnice pridržavale, on bi mogao da vodi ukidanju nuklearnog naoružanja.

Primenu rezolucije blokiraju SAD, a u skorije vreme je to dva puta učinio predsednik Obama (2010. i 2015) „u ime“, kako ističu Danapala i Duarte, države koja nije članica NPT-a i koja po opštem uverenju jedina u regionu poseduje nuklearno oružje“ – što je diskretna aluzija na Izrael. Autori ovog članka se nadaju da ovaj neuspeh „neće biti coup de grâce za dva dugoročna cilja NPT-a – ubrzano nuklearno razoružavanje i uspostavljanje zone bez nuklearnog oružja na Bliskom istoku“.

Bliski istok bez nuklearnog oružja nesumnjivo bi obezbedio direktan uvid u svaku navodnu pretnju od Irana, ali stalno američko sabotiranje ovih napora zbog zaštite Izraela govori da je u igri više od toga. Vašington je nekoliko puta minirao pokušaje da se stane na put navodnoj iranskoj pretnji, što otvara pitanje pravih razloga za to.

U tom smislu treba ispitati neke neizgovorene pretpostavke i razmotriti pitanja koja se retko postavljaju. Razmotrimo nekoliko tih pretpostavki, počevši od najozbiljnije: da je Iran najveća pretnja svetskom miru.

Među američkim visokim zvaničnicima i komentatorima tvrdnja da Iran zaslužuje ovo užasno priznanje postala je gotovo kliše. Svet postoji i van Amerike i ti stavovi, mada ih nema u zvaničnim američkim izveštajima, možda imaju izvesnu težinu. Po vodećim zapadnim agencijama za istraživanje javnog mnjenja (WIN/Gallup International), prvo mesto u borbi za titulu „najveće opasnosti“ osvojile su SAD. Ostatak sveta, dakle, smatra da je Amerika najveća pretnja svetskom miru. Drugo mesto, daleko ispod, zauzima Pakistan, a ovaj preterano visoki položaj dobio je verovatno zahvaljujući glasovima Indije. Iran je rangiran niže od te dve zemlje, zajedno sa Kinom, Izraelom, Severnom Korejom i Avganistanom.

“Pomoć terorizmu”

Sledeće logično pitanje glasi: šta je zapravo iranska pretnja? Zašto, na primer, Izrael i Saudijska Arabija drhte od straha pred tom zemljom? Kakvagod bila ta pretnja, teško može biti vojna. Pre nekoliko godina američke obaveštajne službe obavestile su Kongres da, po standardima regiona, Iran ima veoma niska vojna ulaganja i da je njegova strateška doktrina odbrambena – to jest planirana tako da zastrašivanjem spreči agresiju. Američke obaveštajne službe takođe su izvestile da nema dokaza da Iran zaista sprovodi nuklearni program i da su “nuklearni program i spremnost Irana da mogućnost razvoja nuklearnog oružja ostavi otvorenom deo njegove strategije zastrašivanja”.

U svom pregledu globalnog naoružanja ugledni SIPRI SAD obično rangira kao zemlju sa daleko najvećim vojnim ulaganjima. Kina je, sa ulaganjima koja dostižu trećinu američkih, na drugom mestu. Daleko ispod njih su Rusija i Saudijska Arabija, mada daleko iznad država zapadne Evrope. Iran se jedva pominje. U aprilskom izveštaju Centra za strateške i međunarodne studije (CISIS) izneti su svi detalji i donet je „zaključak da su arapske zemlje u Zalivu… u dalekoj prednosti nad Iranom, i po vojnoj potrošnji i po pristupu modernom naoružanju“.

Tako je, na primer, vojna potrošnja Irana samo mali deo potrošnje Saudijske Arabije i mnogo niža od potrošnje Ujedinjenih Arapskih Emirata (UAE). Sve u svemu, članice Saveta za saradnju zalivskih država – Bahrein, Kuvajt, Oman, Saudijska Arabija i UAE – osam puta nadmašuju sumu koju Iran troši na oružje, i to traje već decenijama. U izveštaju CSIS-a zatim se kaže: „Arapske države u Zalivu nabavile su i nabavljaju najmodernije i najefikasnije oružje na svetu, za razliku od Irana koji je u suštini prisiljen da živi u prošlosti i često se oslanja na sisteme nabavljene još u šahovo vreme“. Drugim rečima, iransko oružje je zastarelo.


A u odnosu na Izrael, neravnoteža je još veća. Ta država, koja poseduje najsavremenije američko oružje i praktično je prekomorska baza jedne globalne supersile, poseduje i ogromnu zalihu nuklearnog naoružanja.

Dakle, „egzistencijalna pretnja“ sa kojom se Izrael suočava zapravo su izjave iranskih političara: nadaleko je poznato da su vrhovni vođa Hamnei i bivši predsednik Mahmud Ahmadinežad pretili Izraelu razaranjem. Samo što ga nisu sproveli – a i da jesu, ono bi bilo malog obima. Ahmadinedžad je, na primer, predvideo da će „božjom milošću [cionistički režim] biti izbrisan sa mape sveta“. Drugim rečima, on se nadao da će se jednoga dana u Izraelu dogoditi promena režima. To svakako nema težinu direktnih poziva iz Vašingtona i Tel Aviva da se režim u Iranu promeni, da i ne pominjemo akcije preduzete da do toga dođe. Sve to naravno datira još od stvarne „promene režima“ 1953, kad su Amerika i Britanija organizovale vojni udar da bi svrgnule parlamentarnu vladu i uspostavile diktaturu šaha, koji je nastavio sa kršenjem ljudskih prava do razmera nezabeleženih na planeti.


Šahovi zločini poznati su čitaocima izveštaja Amnesty Internationala i drugih organizacija za odbranu ljudskih prava, ali ne i korisnicima američkih medija, koji veliki deo prostora posvećuju kršenju ljudskih prava u Iranu – ali samo od 1979, kad je zbačen šahov režim. (Ove činjenice se mogu proveriti u brižljivo dokumentovanoj studiji Mansour Farhang and William Dorman, The US and Iran.)

Kao što je poznato, Sjedinjene Američke Države drže svetski rekord u disciplini smenjivanja režima, a ni Izrael ne zaostaje mnogo za njima. Najrazornija izraelska invazija na Liban 1982. je imala neskriveni cilj promene režima i očuvanja kontrole nad okupiranim teritorijama. Ponuđeni izgovori su bili neubedljivi. I to je sasvim uobičajeno i u prirodi naših društava – setimo se samo jadikovki iz Deklaracije nezavisnosti zbog „nemilosrdnih indijanskih divljaka“ ili Hitlerove odbrane Nemačke od „divljeg terora“ Poljaka.

Ozbiljni analitičari znaju da Iran nikada ne bi upotrebio nuklearno oružje, i kada bi ga imao, pa čak ni da bi njime pretio, jer bi se time izložio riziku uništenja. Ali realna je zabrinutost da bi nuklearno oružje moglo pasti u ruke džihadista – ne zahvaljujući Iranu, nego američkom savezniku Pakistanu. U časopisu Kraljevskog instituta za spoljne poslove, dva vodeća pakistanska nuklearna naučnika Pervez Hudboj i Zija Mijan pišu da raste bojazan da će se pakistanski „militanti dočepati nuklearnog oružja ili materijala i početi da sprovode nuklearni terorizam, što bi ugrozilo specijalne formacije od preko 20.000 vojnika koji nadziru nuklearna postrojenja. Tu su i problemi jedinica zaduženih za čuvanje regularnih vojnih postrojenja“, koja su često izložena napadima uz „pomoć insajdera“. Ukratko, taj problem je stvaran, samo je, zbog fantazija smišljenih iz drugih razloga, prebačen na Iran.

Druga vrsta zabrinutosti zbog iranske pretnje vezana je za ulogu Irana kao „glavne potpore terorizmu u svetu“, što se pre svega odnosi na Hezbolah i Hamas. Oba pokreta nastala su kao otpor izraelskom nasilju koje se odvija uz podršku Amerike prevazilazeći sve što se pripisuje zlikovcima iz Hezbolaha i Hamasa, a naročito uobičajenu praksu hegemonističke sile koja vrši atentate dronovima čime je zadobila dominantno mesto u međunarodnom terorizmu.

Hezbolahu i Hamasu, tim zlikovačkim štićenicima Irana, pripisuje se i zločin osvajanja glasova na jedinim slobodnim izborima u arapskom svetu. Hezbolah je kriv i za još gori zločin – primorao je Izrael da odustane od okupacije južnog Libana koja se, uprkos naređenjima Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, desila pre više decenija, uz pomoć ilegalnog režima terora i ponekad ekstremnog nasilja. Šta god mislili o Hezbolahu i Hamasu ili drugim uživaocima iranske podrške, Iran se teško može rangirati kao zemlja koja pruža posebnu podršku svetskom terorizmu.

“Nestabilnost u regionu”

Još jedna vrsta zabrinutosti, koju je izrazila američka ambasadorka u Ujedinjenim nacijama Samanta Pauer, sadržana je u tvrdnji da „Iran pothranjuje nestabilnost i mimo svog nuklearnog programa“. Amerika će nastaviti da motri na takvo ponašanje, izjavila je ona. Time se nadovezala na obećanje koje je sekretar odbrane Ešton Karter dao na severnoj granici Izraela – da će Amerika „nastaviti da pomaže Izraelu u njegovoj borbi protiv zloćudnog uticaja Irana“ izraženog u podršci Hezbolahu, i zadržati pravo da iskoristi vojnu silu protiv te zemlje, kada proceni da je to potrebno.

Način na koji Iran „pothranjuje nestabilnost“ posebno se dramatično ispoljio u Iraku gde je, između ostalih počinjenih zločina, pomogao Kurdima da se odbrane od napada militanata Islamske države, a gradio je i elektranu vrednu dve i po milijarde dolara u južnom delu lučkog grada Basre kako bi doveo struju na nivo od pre invazije 2003. Međutim, ambasadorka Pauer ne odstupa od uobičajene prakse, bez obzira što je zbog invazije ubijeno stotine hiljada ljudi, milioni su u izbeglištvu, počinjena su varvarska mučenja – Iračani su ovo razaranje uporedili sa mongolskom invazijom u 13. veku – i što je po anketama WIN/Gallup-a Irak postao najnesrećnija zemlja na svetu. U međuvremenu, rasplamsao se sektaški sukob koji je pocepao region i uspostavio osnovu za stvaranje monstruozne tvorevine kakva je ISIS. I to se naziva „stabilizacijom“.

Samo iranske sramne akcije „pothranjuju nestabilnost“ u regionu. Standardna američka praksa dostiže nadrealne nivoe; tako je na primer liberalni komentator Džejms Čejs, bivši urednik Foreign Affairs, objasnio kako su SAD destabilizovale izabranu marksističku vladu u Čileu“ u odlučnom pokušaju da „uspostave stabilnost“ Pinočeove diktature.

Neki ljudi su izvan sebe zato što Vašington uopšte pregovara sa „gnusnim“ iranskim režimom koji na užasne načine krši ljudska prava, umesto da teži „savezu između Izraela i sunitskih država, pod pokroviteljstvom Amerike“. Tako piše Leon Viseltir, saradnik uglednog Atlantic-a, jedva prikrivajući svoju duboko ukorenjenu mržnju prema svemu što je iransko. Mrtav ozbiljan, taj uvaženi liberalni intelektualac preporučuje da Saudijska Arabija, u odnosu na koju Iran izgleda kao raj, i Izrael, počinitelj teških zločina u Gazi i drugde, nauče Iran lepom ponašanju. Ova preporuka postaje razumna samo ako pogledamo stanje ljudskih prava u režimima koje je Amerika nametnula i podržavala širom sveta.

Iako bez sumnje pretnja za sopstvene građane, iranska vlada je daleko od rekorda koji u tom smislu drže omiljeni saveznici SAD. Ali ovo uviđanje se kosi sa interesima Vašingtona, Tel Aviva i Rijada.

Poučno je i prisećanje – građani Irana to svakako pamte – da od 1953. nije prošao ni jedan dan a da Amerika Iranu nije nanela štetu. Kada je 1979. svrgnut omraženi šahov režim, nametnut od strane SAD, Vašington je podržao iračkog lidera Sadama Huseina koji je 1980. krenuo u napad na Iran. Predsednik Regan je poricao Sadamov najveći zločin – upotrebu hemijskih sredstava protiv kurdskog stanovništva Iraka, i za to okrivio Iran. Kada je Sadamu suđeno za zločine počinjene pod okriljem SAD, to stravično zlodelo, kao i druge slične stvari u kojima je Amerika bila saučesnik, brižljivo je isključeno iz optužnice i ona se svela samo na manje zločine, na primer ubistvo 148 šiita 1982, što je kap u moru njegovih jezivih prestupa.

Sadam je bio toliko cenjeni prijatelj Vašingtona da mu je bila odobrena privilegija koju je imao samo Izrael. Iračke snage su 1987. nekažnjeno napale američki ratni brod Stark, pri čemu je poginulo 37 članova posade (Izrael je 1967. na sličan način napao brod Liberty). Iran je poražen u američkoj operaciji Bogomoljka koja je vođena protiv iranskih brodova i naftnih platformi u iranskim teritorijalnim vodama. Vrhunac je bio kada je ratni brod Vincennes bez pravog razloga oborio iranski putnički avion sa 270 ljudi u iranskom vazdušnom prostoru – za šta je komandant Vincennes-a odlikovan Legijom za zasluge uz obrazloženje da se „poneo izuzetno časno“ održavši „mirnu i profesionalnu atmosferu“ u vreme napada na avion. Filozof Til Ragu je to ovako prokomentarisao: “Možemo da osećamo samo strahopoštovanje pred takvom demonstracijom američke izuzetnosti!”

Posle završetka rata, Amerika je nastavila da podržava Sadama Huseina, glavnog neprijatelja Irana. Predsednik Džordž H. V. Buš čak je pozvao iračke nuklearne inženjere da se u Americi usavrše u proizvodnji oružja, što je predstavljalo ozbiljnu pretnju za Iran. Iranu su pojačane sankcije, a odnosile su se i na strane firme koje su sa njim poslovale; takođe su preduzete mere da se ta zemlja izbaci iz međunarodnog finansijskog sistema.

Poslednjih godina neprijateljstvo je dobilo takve razmere da se pribegavalo sabotažama, ubistvima nuklearnih naučnika (pretpostavlja se da je to činio Izrael) i sajber ratu, započetom otvoreno i sa ponosom.

Pentagon sajber napade smatra činom rata i time pravda svoj vojni odgovor na njih, a to čini i NATO, koji je u septembru 2014. potvrdio da sajber napadi aktiviraju kolektivne odbrambene obaveze sila u njegovom sastavu. To naravno važi kada smo mi meta, ali ne kada smo počinioci.

“Otpadnička država”

Bilo je i odstupanja od ovog obrasca. Predsednik Džordž V. Buš je na primer nekoliko puta častio Iran, kada je uništio njegove glavne neprijatelje, Sadama Huseina i talibane. Čak je prepustio Irak uticaju Irana, posle poraza SAD i odustajanja od proklamovanih ciljeva – da će SAD uspostaviti trajne vojne baze („stalne logore“) i obezbediti američkim korporacijama povlašćen pristup iračkoj nafti.

Da li iranski lideri danas žele da proizvedu nuklearno oružje? Njihovo poricanje nije baš uverljivo, ali sigurno je da su u prošlosti imali takve namere. To je potvrđeno sa najviših nivoa vlasti i inostranim novinarima je govoreno da će Iran „brže nego što se očekuje“ razviti nuklearno naoružanje. Osnivač iranskog nuklearnog programa i bivši predsednik iranske Organizacije za atomsku energiju bio je uveren da vođstvo zemlje planira „nuklearnu bombu“. I CIA je izvestila da „nema sumnje“ da bi Iran razvio nuklearno oružje ako to urade susedne zemlje (što su one i učinile).

Sve to se naravno dešavalo u doba šaha, koga su najviši američki zvaničnici – Dik Čejni, Donald Ramsfeld i Henri Kisindžer, između ostalih – podsticali na razvoj nuklearnog programa i vršili pritisak na američke univerzitete da pruže svoju pomoć. Pod takvim pritiskom je i moj univerzitet MIT sklopio sporazum sa šahom, po kojem je trebalo da primi iranske studente na program za nuklearne inženjere, a za uzvrat dobije njihove stipendije; to se dešavalo uprkos velikom otporu studenata, ali uz relativno jaku podršku profesora (sastanak koji stariji profesori sigurno pamte). Kada su ga kasnije pitali zašto je u doba šahove vladavine podržavao takve programe, a u novije vreme bio protiv njih, Kisindžer je iskreno odgovorio da je Iran tada bio američki saveznik.

Ako zanemarimo te apsurde, ostaje pitanje iranske pretnje koja izaziva toliki strah i gnev. Prirodno je da odgovor opet potražimo u američkim obaveštajnim službama. Setimo se njihove analize u kojoj se kaže da Iran nije vojna pretnja, da je njegova strateška doktrina odbrambena i da su nuklearni programi „deo iranske strategije zastrašivanja“.

Ko se onda brine zbog iranskog zastrašivanja? Odgovor je prost: to suodmetničke zemlje koje haraju po regionu i ne trpe otpor svojoj agresiji. Na njihovom čelu su SAD i Izrael, a Saudijska Arabija želi da im se pridruži – izvršila je invaziju na Bahrein (da bi podržala slamanje reformističkog pokreta), a napadom na Jemen ubrzava humanitarnu katastrofu u toj zemlji.

Što se tiče SAD, još pre 15 godina istaknuti politički analitičar Samjuel Hantington, profesor političkih nauka na Harvardu, upozorio je u konzervativnom časopisu Foreign Affairs da za većinu sveta Amerika „postaje razbojnička supersila… jedina i najveća pretnja njihovim društvima“. Ubrzo potom, nešto slično rekao je i Robert Džervis, predsednik Američkog udruženja za političke nauke: „U stvari, u očima velikog dela sveta Amerika je danas glavna otpadnička zemlja“. Kao što smo videli, globalno javno mnjenje podržava ovaj stav velikom većinom.

Amerika je ponosna na ovu svoju ulogu. To jasno pokazuje tvrdnja političkih krugova da Sjedinjene Države zadržavaju pravo da pribegnu sili ako jednostrano zaključe da Iran krši neku obavezu. Ovaj stav zastupaju i demokrati i on nije ograničen na odnos sa Iranom. Klintonova doktrina je na primer potvrdila da Amerika ima pravo da pribegne „unilateralnoj upotrebi vojne sile“ čak i da bi obezbedilaneometan pristup ključnim tržištima, energetskim zalihama i strateškim resursima“, da ne pominjemo navodnu „bezbednosnu“ ili „humanitarnu“ zabrinutost.


Sprovođenje raznih verzija ove doktrine je potvrđeno u praksi.
Setite se samo činjenica iz bliske prošlosti.

Sve ovo treba da imamo na umu kada analiziramo sporazum iz Beča, bez obzira na to da li će on opstati ili će ga, što je verovatno, Kongres sabotirati.

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s

%d bloggers like this: