.

Iako mi se ne dopada koncept kolektivne krivice, u ovom slučaju ne postoji način da se napravi uvod, niti da se kaže drugačije: sramota me je što me je Vučić predstavljao u Srebrenici. Sramota je i što je on premijer Srbije.

Nije stvar samo u tome što on bez pardona liže gadosti, koje je svojedobno izbljuvao. Nije ni prvi ni poslednji – mislim da nema nijednog političara u Srbiji koji nije svoj profil, kao one crne kartonske siluete, sekao i doterivao do neprepoznatljivosti, počevši od Draškovića – „Ko mi bude mahao zelenim barjakom na Kosovu, ostaće i bez barjaka i bez ruke“. Oni samo koriste srećnu okolost ovdašnjeg kratkog pamćenja, lakovernosti i smradnih valova licemerja, iz kojeg se svi hranimo.

Nije problem čak ni u tome što je svima jasno, od Angele Merkel do poslednjeg stanovnika Balkana, da je njegovo pokajanje i pružanje ruke pomirenja neiskreno i neuverljivo. Politika je igra mogućeg i ostvarljivog, i podrazumeva veštinu trgovine, sposobnost impersonacije i solidan nedostatak pamćenja i savesti.

Problem je najviše u tome što je on još jedan u nizu malih balkanskih političara, ljigavih populista bez skrupula, još jedan spasitelj, poslat da nas ostavi u beznađu, još težem od onog u kojem nas je zatekao. Istorija bivše Jugoslavije, istorija Srbije, ako hoćemo, u osnovi je groteskna soteriologija, na čijem kraju preostaje samo da zavapimo – nemojte nas, aman, više spasavati! Nedostatak političke mudrosti kod naših vladalaca, uključiv tu i ovog aktuelnog, nadomešten je sujetom, alavošću i najordinarnijom mentalnom patologijom. Vučić je, nesumnjivo, kao i njegov napušteni politički patron, veoma inteligentan čovek, i taman toliko besraman, taman toliko slavoljubiv i teatralan. Međutim, dok je ovaj prvi od sebe na koncu načinio medijskog pajaca prema kojem je gotovo moguće osetiti sažaljenje, pomešano sa gađenjem, dotle je ovaj drugi izrastao u moćnu i zastrašujuću projekciju naše gluposti i slabosti. Jer – mi smo mu to dozvolili, legalnim putem, kroz izbore, glasajući za njega, glasajući za one pre njega i one pre njih; i ne koristeći nijedan alternativni način da ih kaznimo za pogrešnu i pogubnu politiku koju su sprovodili. Pustili smo da nas zahvati zapaljiva retorika sa skupštinskih govornica i balkona, i dozvolili da sažeže sve – da bi se ovaj danas, kršeći ruke, posipao tim pepelom, istovremeno se gotovo plazeći žrtvama požara. Dozvolili smo da nas vodi jedan “garant stabilnosti na Balkanu“, da bi danas ovaj takođe bio Marica za sve, plahoviti dečak debelih usana i suznih očiju koji je, eto, dobio priliku da se igra našom sudbinom kao drvenim kockama, bez koga ništa ne može, i koji mora o svemu da se pita.

Nema u njegovoj spasiteljskoj sveprisutnosti ničeg dobrog za nas, čak ni u obliku propratnog efekta – da eto, igrom slučaja, vodi politiku koja bi i nama bila od koristi. Nema tu ničeg sem lične koristi, sem želje da se bude Bog i batina, sem potrebe da se učini bilo šta, radi golog održanja na tronu – a ima pod sobom beskrajno zahvalno, poslušno, trpeljivo stado kratke pameti.

Dok on, noseći trnov venac, glumi žrtvovanje za spas sopstvenog naroda, dotle zajedno sa svojim telepromptujućim vazduplohovima, grobarima, slinama, plastičnim Če Gevarama, fensi izvođačima gipsarko-keramičarskih radova, uništava sve što je još ostalo u komadu, od stoletnih hrastova, preko Savamale, do kompletnog obrazovnog i zdravstvenog sistema, kulture, privrede, ekonomije.

Dok mi plutamo u beznađu, on u naše ime uvodi neizdržive restriktivne mere, koje se svode na institucionalizovani lapot (osim ako niste te sreće da imate nekoga u vlasti), na najvažnije pozicije dovodi najnesposobnije i najgore budale. Na mesto njihovih savetnika postavlja razmažene sinove sa tompusima i silikonske konkubine, koje tek što su postale punoletne; svi oni završili su elitne privatne fakultete, a na tim elitnim fakultetima moguće je doktorirati, a ne napisati disertaciju. Njegove produžene ruke otpuštaju lekare i medicinske tehničare, da bi zaposlili više menadžera i PR-ova kojekakvih. Premijerov medijski magnat je bezoblična masa, čije izjave ni pas s maslom ne bi bio u stanju da proguta.

Zato me je sramota njegovih javnih nastupa i njegove politike. Sramota me je što živim u zemlji koja ga je izabrala, i što oko mene postoje ljudi koji veruju da nas on dostojno predstavlja.
U svoje lično ime, imam potrebu da se izvinim što je Vučić premijer, i činiću sve što je u mojoj moći da on to više ne bude.

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s