Sirija kakva jeste

http://pescanik.net/sirija-kakva-jeste/

Razgovor sa Mohammad Ali Atassijem vodila Grace Bello

Novi dokumentrni film reditelja Mohameda Alija Atasija o Siriji, Our Terrible Country (Baladna Alraheeb / Naša užasna zemlja) definiše sebe po onome što nije. To nije vodič kroz sirijski građanski rat, niti jezivi spektakl o žrtvama Asadovog režima ili ISIS-a. Umesto toga, film je portret dva različita lica sirijske levice – jedno je koautor filma Ziad Homsi, mladi reditelj koji je postao vojnik Slobodne sirijske armije, a drugo je Jasin al-Haj Saleh, bivši politički zatvorenik i pisac. Mohamed, Ziad i Jasin kreću na putovanje od ruševina grada Dume, preko klaustrofobične Rake, do kosmopolisa Istanbula. Atasi je iza kamere i svedok tog putovanja.

On od ranog detinjstva pokušava da razume aktere na sirijskoj političkoj sceni. Njegov otac Nuredin al-Atasi je bio predsednik Sirije od 1966. do 1970. godine, kada ga je Hafiz Al-Asad zbacio sa vlasti i poslao u zatvor. Atasiju je bilo tri godine. Nuredin al-Atasi je u zatvoru ostao dvadeset dve godine. Nekoliko nedelja po izlasku iz zatvora 1992. umro je od raka. „Oduvek sam bio a la recherche“, kaže Atasi. „U potrazi za ocem“.

Svi njegovi dokumentarni filmovi su u potrazi za duhovnim, intelektualnim i političkim junakom. Ibn al Am (The Cousin / Rođak, 2001) i Ibn al Am Online (The Cousin Online / Rođak online, 2012), bave se Riadom al-Turkom, sirijskim disidentom i političkim zatvorenikom koji je osamnaest godina proveo u samici. Film Waiting for Abu Zaid / Čekajući Abu Zaida (2010) istražuje život Abu Zaida, egipatskog kritičara radikalnog islama. „Svi moji filmovi se bave političkim angažmanom i odnosom intelektualca i javnosti“.

U svom poslednjem filmu, Our Terrible Country, on i koautor filma Ziad Homsi izbegavaju uprošćena objašnjenja. Tokom putovanja od Dume, preko Rake do Istanbula, tri prijatelja preispituju revoluciju i počinju da se kaju zbog svog uščešća u njoj. U razrušenoj Dumi Ziad pita Jasina: „Da li je ovo sloboda koju želiš?“ Jasin odgovara: „Da mogu da biram, ne. Više bih voleo neku zgodnu, manje skupu slobodu“. I Ziad tokom filma odustaje od svojih radikalnih ideja. Na početku filma kaže da kao novinar i borac ponekad mora da spusti kameru i uzme pušku. Kasnije se pita da li je revolucionarni pokret koji je rušio režim omogućio dolazak ISIS-a. Junaci filma, često iz off-a, tuguju zbog Sirije koja je u rukama islamskih ekstremista. Tokom snimanja filma ISIS zarobljava Ziada i on mesec dana provodi u zatvoru. Islamska armija kidnapuje Jasinovu ženu Samiru Kalil i ona nestaje bez traga.

***

Sa Atasijem sam se našla u kafiću pored Muzeja pokretnih slika u Njujorku, u kome je prošlog meseca Our Terrible Country imao severnoameričku premijeru. Uprkos traumama kojima se bavi njegov film, on sam je smiren. Iako je studirao na Sorboni, sa mnom govori na engleskom, povremeno ubacujući fraze na francuskom. Objašnjava mi šta je za njega ‘hitni film’ / cinema d’urgence / emergency cinema, kako sirijski filmski kolektiv Abounaddara opisuje svoje dokumentarne filmove.

Kaži mi nešto o svojim prethodnim filmovima.

Prvi film sam snimio 2001. Zvao se Rođak / The Cousine / Ibn al Am i govori o Riadu al-Turku, poznatom sirijskom disidentu. To je jedini film koji sam snimio za vreme Sirijskog proleća. Film se bavi Riadom al-Turkom koji je u samici proveo osamnaest godina i tamo izgubio razum. Posle toga sam šest godina radio na Čekajući Abu Ziada / Waiting for Abu Zaid, o egipatskom profesoru islamistike. Vratio sam se Riadu al-Turku 2011, ali preko skajpa jer se on u to vreme borio u Damasku. Taj drugi film o njemu se zvao Rođak online / Ibn al Am Online. Bila je to neka vrsta omaža njemu. Svi moji filmovi se bave političkim angažmanom i odnosom intelektualca i javnosti.

Rekao si mi da ti i koautor filma Our Terrible Country, Ziad Homsi, niste znali da će to na kraju biti film.

Prvobitna ideja je bila da se napravi neka vrsta vizuelne arhive o Jasinu al-Haja Salehu u Dumi. Jasin je naš prijatelj i poznata intelektualna figura sirijskog ustanka. Želeli smo da snimimo nešto o njemu ne znajući tačno kako će to na kraju izgledati. Nismo napisali sinopsis niti smo sakupljali sredstva za film.

Ziad je počeo da snima Jasina i poslao mi materijal. Sve vreme su sedeli u kući, u širokom kadru bez ikakve aktivnosti. Bio je to novinarski odrađen intervju. Rekao sam Ziadu da izađu napolje i prikažu Jasinov svakodnevni život. Snimali smo dva-tri meseca. Stvarnost u Siriji je jača od svake fikcije: brža, bogatija i složenija od svake izmišljene priče.

Film počinje u Dumi koja nije Jasinov grad. Čekao je da bude oslobođen njegov grad Raka, pa da se vrati kući i svojoj porodici. Odlučili smo da pođemo sa njim u Raku. Tada još nisam znao da će i Ziad postati deo priče. Pogledali smo sirov materijal i shvatili da se između njih dvojice razvio odnos. Jasin je stariji čovek, pisac i mislilac. Ziad je mlad, borac u Slobodnoj sirijskoj armiji i filmski autor.

Čini mi se da se film više bavi reakcijama na nasilje nego samim nasiljem. Jedan od likova kaže: „Asad je samo iluzija. Katastrofa je u nama“. Zašto ste odlučili da izostavite nasilje?

Ne zato da poštedim gledaoce. Nisam mislio na njih. Mislio sam na priču i na to da je ispričam na iskren i filmski način. Mi smo Sirijci, ljudi koji su poslednjih godina mnogo propatili zbog rata. Nisu nam se dopale nasline slike o Siriji i Sirijcima u masovnim medijima. Mislim da smo zaslužili bolje. Posle napada u SAD 11. septembra 2001, mediji su odlučili da ne prikazuju poginule iz poštovanja prema žrtvama i njihovim porodicama. Mislim da je to bila dobra odluka. Zašto ti isti mediji prikazuju naše poginule? Zašto prikazujete tela naših žrtava, a tela vaših ne?

Film počinje uličnom borbom u kojoj Ziad i protivnički vojnik razmenjuju vatru. Zatim ide naslov filma. Primetili ste da je na kraju te scene na snimatelja i Ziada ispaljena raketa. Onda sledi zatamnjenje. Čovek koji je snimao ovu scenu sa Ziadom je pogođen u glavu i poginuo je. Kamera je snimala i posle njegove smrti. Odlučili smo da taj deo izbacimo. Mediji su sirijski ustanak tretirali senzacionalistički, a mi smo odlučili da tome priđemo na drugačiji način.

Ali i slike koje ste ostavili u filmu su jake. U Dumi na primer vidimo kako Asadove snage ruše grad.

Ono što vidite u filmu nije moja Sirija. Sirija u kojoj sam ja živeo je stambena četvrt u Damasku. Sasvim drugačija od onoga što sam hteo da prikažem u Dumi. Ovaj film pokazuje šta je režim uradio civilima i gradovima. To dosta govori o režimu. Kao što u filmu kaže Samira, kada vidite sve te stanove, prazne i uništene, sve te lične stvari, nameštaj i dečije igračke, to vam govori o ljudima koji su tamo živeli. Ne vidite njih, ali vam slike govore o njihovoj nesreći.

Kako ste upoznali Ziada i Jasina?

Jasin je moj stari prijatelj. Upoznali smo se kao novinari. Preko njega sam počeo da saznajem nešto više o svakodnevnom životu političkih zatvorenika. Nismo istih godina, ali smo bliski. Ziada sam upoznao u Bejrutu gde je išao u filmsku školu.

Jasno mi je da budućnost pripada Ziadu, a ne meni i Jasinu. On je mlad i daleko je odmakao u svojim ubeđenjima. U početku nije bio borac, već student. Kada je njegov grad Duma napadnut odlučio se na radikalan korak i pridružio oslobodilačkoj vojsci. Njegov put je vrlo dramatičan, a ja nisam spreman na tako nešto. Jasin je pisac, posmatrač. Odlučio je da ode na slobodnu teritoriju i piše. Njihovi putevi su različiti.

U jednoj od poslednjih scena njih dvojica razgovaraju. Pokušali smo da pokažemo taj odnos između generacija. Jasin čak kaže: „Ja sam generacija Ziadovog oca“. Ziad onda zauzima veći deo kadra, a Jasin se gubi u pozadini. To je prelazak s generacije na generaciju. Nismo to uradili namerno. Završili smo snimanje, ali onda sam isprovocirao Ziada i još jednom uključio kameru.

To je jedna od najsnažnijih scena u filmu – kada njih dvojica razgovaraju o članovima svojih porodica koji su oteti ili zatvoreni.

Dok sam je snimao, pokušao sam da se uzdržim od reakcija. Moji prijatelji su se slomili razgovarajući o nečemu potresnom. Osetio sam da su želeli da razgovaraju – ne sa mnom ili sa kamerom, nego jedan sa drugim. Da podele osećaj gubitka i možda nade. Tu obojica shvataju da je revolucija poražena, da su je preoteli islamisti.

Da nisam čitala o Jasinu, iz filma ne bih shvatila da je on priznat kao intelektualac čiji se glas čuje u sirijskoj revoluciji. Kako ste gradili njegov lik?

To je jedna od zamerki filmu. Nisam hteo da pokažem koliko je on važan, nego samo da je on pisac i intelektualac i da mu se Ziad divi. On ga zove „doktorom revolucije“. Jasno je da je Jasin disident, da je šesnaest godina proveo u zatvoru i da se domogao oslobođene teritorije. Istina je da je odigrao važnu ulogu u ustanku: on je napisao najvažnije eseje o revoluciji. Veoma je poznat među mladima, pogotovo u mirovnom pokretu. Ali to nije film o Jasinu, niti o njegovom delu. Ako vas zanima Jasin, guglujte ga. Neki njegovi tekstovi su prevedeni na engleski. Nekoliko puta ga je objavio Njujork tajms.

Jasin zaista i nije poznat u sirijskoj javnosti, kao na primer Vaclav Havel u češkoj. Tu vidite rascep između sirijskih intelektualaca i građana. I on sâm kaže da nije poznat jer ljudi ne čitaju.

Do koje mere vidite sebe u likovima iz filma?

Uvek se radi o meni. U filmovima The Cousin i The Cousin Online pokušao sam da pronađem duhovnog oca. U filmu Waiting for Abu Zaid, tražio sam „intelektualnog“ oca. U ovom filmu, nisam siguran. Smeštam sebe između Ziada i Jasina – podjednako u obe škole mišljenja.

Moj otac je bio političar i proveo je dvadeset dve godine u zatvoru. Nisam imao priliku da ga upoznam jer je dva meseca posle puštanja iz zatvora umro od raka. Oduvek sam bio a la recherche – u potrazi za ocem.

Tačno je da je u filmu i deo mene, ali je to tačno i za Ziada. Svaka interakcija između Ziada i Jasina obojena je činjenicom da je Ziadov otac u zatvoru. I Ziad je u potrazi za duhovnim ocem.

Šta mislite o konceptu cinema d’urgence? Da li filmski autori imaju moralnu obavezu da prave filmove koji govore o aktuelnom političkom trenutku?

To nije obaveza, ali jeste važan lični izbor. Neki autori materijalu prilaze na klasičniji način. Mislim da treba preispitati svaki aspekt pravljenja filma: pisanje sinopsisa, način snimanja, potrebu da se radi sa ekipom. Nove tehnologije, lagane kamere – sve to dozvoljava da se približimo stvarnosti.

Najvažnije je da se ne prave ustupci u umetničkom smislu. Onda možete da se prilagodite i radite na različite načine. To se desilo nama. Imali smo taj period rata, haosa u Siriji. Da li to znači da je trebalo da čekamo sa snimanjem filma? I nije u pitanju samo naš film. Spomenuću naše prijatelje iz Abounaddara Collective. Svake nedelje oni snime po jedan kratki film. Njihov postupak je sličan našem. Oni nasilju i stvarnosti prilaze na veoma poseban način. Filmska scena u Siriji se razvija. Ne govorim o jednom, dvoje ili troje autora. U pitanju je pokret. I ti filmovi se prikazuju širom sveta.

Kakvu ulogu u tim filmovima ima estetika?

U pitanju je način pričanja priče, vue d’ensemble, celina pristupa radu na filmu. Ono što mi radimo ima više veze sa emocijama i odnosima među ljudima nego sa samim slikama. Takav pristup problematizuje klasični način snimanja filmova.

Znam da su u dokumentarnom filmu slike bitne. Ali one ne mogu da govore same. Ako imate izbor da ne snimate ili da snimate na neklasičan način, onda izađite i snimajte, ostavite estetiku za neku drugu priliku. Stvarnost se neće ponoviti.

____________________

Guernica, 16.02.2015.

Preveo Zoran Trklja

Peščanik.net, 25.02.2015.

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s