D. Tucović

SRBIJA I ARBANIJA

JEDAN PRILOG KRITICI ZAVOJEVAČКЕ POLITIKE SRPSKE BURŽOAZIJE

S predgovorom Milovana  Đilasa

http://www.dlib.si/preview/URN:NBN:SI:doc-A4LE5PJU/75c5a1ac-4006-4ad8-9bbf-3e582c9fd52c?&language=eng

Ova knjiga Dimitrija Tueovića dokaz je da je Srbija uvijek imala ljude i pokrete koji su znali da brane i odbrane njenu čast i njene stvarne interese od nazadnih vladajućih krugova, kad god su išli za tim da pokrenu narodne mase da služe njihovim interesima, bilo na štetu drugih naroda, bilo samog srpskog naroda. Tueovićeva knjiga je istorijsko svjedočanstvo neocjenjive važnosti, koje potvrđuje da savjest srpskog naroda nije bila umrla, čak ni u vrijeme kada su svi vladajući slojevi i sve partije, opijeni brzim i relativno lakim pobjedama nad Turskom, jednodušno odobravali zavojevačku politiku Pašićeve vlade i trovali narodne mase šovinizmom i mržnjom prema malom albanskom narodu, koji je tek stupao u borbu za stvaranje svoje nacionalne države. Tueovićeva knjiga je -u vrijeme kada su pijanstvo od pobjeda i zanos za osvajanjima, bili obuzeli čitavu vladajuću klasu, buržoaske partije i znatan dio sitnoburžoaskih partija -odigrala ogromnu ulogu, ako i ne toliko po tome što je pokrenula mase u borbu (ona je objavljena poslije povlačenja tzv. Primorskog kora iz Albanije), a ono po tome što je okupila najnaprednije ljude, protiv prvih otvorenih pokušaja imperijalističke politike Pašićeve vlade, što je, poničući iz radnog naroda, u ime čitavog naroda branila i obranila čast, slavu i slavnu prošlost ustaničke i slobodarske Srbije od svih koji su pokušali da tu čast i slavnu prošlost uprljaju pred albanskim narodom i progresivnim čovječanstvom. Nije tu, najzad, oresudno ni koliko je bila poznata i koliko je masa uspjela da pokrene, jer je to zavisilo od snage radničkog pokreta. Presudno je da se ona pojavila i da je izražavala, preko Tueovića kao vođe proleterske i radne Srbije, stvarne težnje i stremljenja srpskog naroda koji ne samo da nije htio, nego se nije ni mirio sa ugnjetavanjem drugih naroda u ime njegovo. Ona je pokazala svijetu da se srpski narod, a naročito njegov najnapredniji dio, ne slaže sa zavojevačkom politikom , svoje” vlade i „svoje” buržoazije. Proleterska, mdna Srbija još nije imala ni snage ni uslova da povede čitav narod u borbu protiv te i takve politike, ali ona je, s punim pravom u ime naroda, u licu Dimitrija Tueovića i kroz ovo njegovo djelo, ustala protiv zavojevačkog pohoda, zalažući se za slobodu porobljenog naroda.

179

Utoliko je žalosnije što je ova knjiga danas skoro potpuno zaboravljena, naročito među mlađim generacijama. Tome su doprinijeli mnogobrojni uzroci. Nikakvo čudo što su srpske buržoaske partije, radikali, demokrati i drugi, činili sve da ovo značajno i za nas znamenito djelo pokrije zaborav. A nije ni čudo što je socijalna demokratija, izdajući marksizam i stavljajući se u službu buržoazije, izdajući radničku klasu, izdajući narod, ćutke prelazila preko Tucovićevog djela, kao smrtnog grijeha koji je učinila protiv vladajuće klase i njene imperialisticke politike. Socijaldemokrati su od Tucovića pravili fetiš, ikonu koja, radi obmane radnika, zgodno stoji po kancelarijama komoraških birokrata, ali su istovremeno oduzimali od Tucovića sve ono što je on ustvari značio – borbu protiv imperijalističke, hegemonističke politike , svoje” buržoazije, borbu za ravnopravnost naroda, isticanje, i u radu i u miru, nepomirljivosti interesa radnika i kapitalista, narodne mase i vladajućih slojeva. A nije čudo što ni komunisti, u uslovima teške ilegalne borbe, bez svojih izdavačkih preduzeća, iako su uviđali sav značaj ovog progonjenog i zabranjivanog djela, nijesu bili u mogućnosti da ga ponovno izdaju i da sa njim upoznaju šire slojeve i pomažu da je borba koju oni vode, što je naročito potvrdio ovaj rat, ustvari nastavak (u promijenjenim uslovima i sa daleko više idejne spreme i jasnoće u gledanju na nacionalno pitanje) one borbe koju je vodio plemeniti i veliki sin srpskog naroda Dimitrije Tucović.

Ponovna pojava Tucovićeve knjige poslije više od trideset godina, danas ima i poseban značaj. Ona učvršćuje bratstvo naroda Jugoslavije i albanskog naroda u borbi protiv imperijalizma, pokazujući da se ni u danima kada je soldateska, po nalogu Pašećive vlade i vojnih klika, kasapila albanski narod i kopala jaz između njega i srpskog naroda, najnapredniji i najdalekovidniji ljudi Srbije nijesu pomirili sa tom i takvom politikom Tucović je izraz onog slobodarskog i borbenog narodnog duha, koji ni tada, kao ni ranije – naročito od Prvog ustanka – nije nikad zaspao i koji je u ovim godinama, u licu komunista, podigao čitave narode na Balkanu – da kuju svoje bratstvo protiv inostranih njemačko-italijanskih zavojevača, a danas i intriga imperijalističkih klika Engleske i Amerike.

Tucovićeva knjiga nije bila slučajna pojava. Ona je nikla u borbi srpskog naroda za nacionalni opstanak, u vrijeme kada je čitav svijet bio obuhvaćen groznicom priprema imperijalističkog rata, a široke mase u Evropi, naročito sitne buržoazije, opijene i zapaljene šovinističkom propagandom. Tada su postojala dva puta kojima je mogao ići srpski narod: put kojim ga je vodila buržoazija – osvajanje tuđih teritorija i porobljavanje drugih naroda uz podršku , prijateljskih ” imperijalističkih velesila, borba s drugim državama oko podjele plijena koji je otet Turskoj i – put koji je predlagao Tucović – bratstvo i jedinstvo balkanskih naroda (na osnovu potpune ravnopravnosti) u borbi protiv imperijalističkih velesila i za njih vezanih , domaćih’ imperijalističkih vlada. Razumije se, ljudi koji su mislili kao Tucović i koji su za srpsko-bugarski rat 1913. godine vidjeli krivicu i kod , svoje” vlade, a u izlasku Srbije na more imperijalističku politiku , svoje” buržoazije, bilo je premalo i slabo su bili organizovanL Ali put za koji su se oni zalagali bio je jedino mogući i za narod jedino pravilni put. Samo tako bi se balkanski narodi mogli spasiti od međusobnog klanja za račun , domaćih” monarhija i buržoazija, „domaćih” imperijalista.

180

Gledajući na balkanske probleme tako, Tueović je, ustvari, istovremeno razvijao dalje ideje Svetozara Markovića iz njegovog znamenitog djela ,,Srbija na istoku”, a posebno, ч pogledu odnosa s Albancima, nadovezivao se na misli i djela Marka Miljanova, velikog crnogorskog junaka i nepomirljivog borca protiv turskog feudalizma. Svetozar Marković je bio revolucionarni demokrat sa vrlo jakim primjesama socijalističkih ideja. Marko Miljanov je izražavao interese i borbu podjarmljenog seljašva (,,pravoslavnog” i albanskog), a Tueović je, ne gubeći vezu sa narodnom prošlošću i istorijom, išao za tim da iznese stav modernog proletarijata. Svetozar Marković je prilazio pitanju borbe za nacionalno oslobođenje sa stanovišta dosljedne revolucionarne demokratije, protiv monarhije i birokratije, u uslovima kada modernog proletarijata u Srbiji nije ni bilo. Marko Miljanov je, slično junacima iz Prvog ustanka, gledao na tu borbu kao na ostvarenje vjekovne težnje seljaštva ugnjetenog od aga i begova, kao na ostvarenje narodne (ustvari – seljačke) pravde i slobode, protiv Turaka i domaćih vladalaca, koji su već bili počeli da vode računa više o sebi i svojim dostojanstvenicima nego o napaćenom narodu. A Tueović je gledao na te probleme imajući pred očima put razvitka ka socijalizmu, ka bratstvu naroda, u uslovima imperijalizma i postojanja modernog proletarijata. Marko Miljanov je izražavao tendencije nedovršenih pobuna seljaštva, ideje narodne, seljačke demokratije i nacionalne slobode, Marković ideje nedovršene buržoasko-demokratske revolucije, tendencije plebejskih masa u toj revoluciji i u rješenju nacionalnog pitanja, a Tueović ideje proleterskog pokreta, tendencije radničke klase u rješavanju nacionalnog pitanja u uslovima imperijalizma.

Ali bi bilo pogrešno misliti da je Tueović sve probleme pravilno vidio. Tueović je nesumnjivo bio najumnija i najdoslednija ličnost srpske socijalne demokratije. Ali treba imati na umu da se srpska socijalna demokratija razvijala u sjenci i pod idejnim vodstvom austrijske i njemačke socijalne demokratije. Vođe i teoretičari austrijske i njemačke socijalne demokratije – Bauer, Kaucki, Hilferding i drugi svijesno su širili oportunističke iluzije u radničkom pokretu. Tueović je nesebično i časno radio za stvar radničke klase i radnih masa uopšte, on je tako reći moderni radnički pokret u Srbiji započeo. Oportunističke ideje vođa II Internacionale on nije širio svijesno, znajući da su revizionističke, alije nesumnjivo u mnoge od njih i sam vjerovao. Za istoriju, međutim, ima značaja samo činjenica – koje i kakve iluzije je imao, i na šta je pravilno gledao, – u čemu je bila suština njegovih ideoloških pogleda.

Najznačajnije Tucovićevo djelo je nesumnjivo ,Srbija i Arbanija . U tom djelu, iako u manjoj mjeri nego u drugim radovima, ogledaju se sve njegove slabosti, sve iluzije, ali se više nego i u jednom drugom njegovom spisu – i ne samo njegovom spisu, nego čitavom radu srpske socijalne demokratije prije i za vrijeme rata 1914-1918 godine – vidi i ono pozitivno, ono u čemu je on otišao mnogo dalje od svih socijaldemokrata u Evropi, izuzev boljševika, u čemu se najviše primakao boljševicima i Lenjinovom i Staljinovom učenju o nacionalnom pitanju.

Tueović nije imao pojma o boljševizmu i o Lenjinovom radu. On je čitavoj borbi koju je vodio Lenjin za izgradnju proleterske partije i za udaranje njenih ideoloških osnova, vidio samo „žalosni” rascjep u ruskoj socijalnoj demokratiji, radujući se kada bi Lenjin, „stari cjepač”, „ostao u manjini” (npr. u tzv. avgustovskom bloku). On ne samo da nije znao o kakvim se dubokim ideološkim razlikama radi u unutrašnjoj borbi ruskog radničkog pokreta, nego

181

nije znao ni najosnovnije činjenice o radu, snazi i stavovima boljševika. On je u privatnim razgovorima nazivao Dragišu Lapčevića, notornog oportunistu i reviziohistu, „radikalom u socijalnoj demokratiji’, pa ipak je, u skladu s učenjima vođa II Internacionale — , mdi mira u partiji’, sjedio s njim u istim forumima. On nije razumijevao – što potvrđuje i ova knjiga – klasnu suštinu tadašnje buržoaske (demokratske!) države i njenog aparata sile (vojske). Njemu nijesu bili jasni put evi razvitka revolucije u uslovima nove – imperijalističke -epohe, pa prema tome ni suština imperijalizma, kao najvišeg stupnja kapitalizma. On nije sasvim shvatio duboki oslobodilački smisao pobuna albanskih plemena, kao ni veliki značaj pojava sličnih Marku Miljanovu (on ga naziva , srednjevjekovnim riterom”). U borbi protiv „svoje” buržoazije u imperijalističkom, pljačkaškom ratu, on nije otišao do konkretnih zaključaka (poraz „svoje” buržoazije i , svoje” imperijalističke vlade u takvom ratu). U vrijeme kada je drug Staljin u svom znamenitom djelu ,.Marksizam i nacionalno pitanje’ obračunao s Otom Bauerom, najpoznatijim , teoretičarom” nacionalnog pitanja u II Internacionali, Tucović se tim istim Bauerom oduševljavao i zanosio.

Pa ipak bi, uprkos tim činjenicama, bilo pogrešno po t cijeniti značaj ove Tucovićeve knjige. Tucović se zanosio Bauerom, ali njegova knjiga samo po spoljnoj formi, po opštoj frazeologiji, po nekim opštim postavkama, ima veze s Bauerovim radovima i ,,teorijama” o nacionalnom pitanju. Po šuštini, po osnovnim pitanjima, po konkretnoj obradi i tretiranju pitanja, on se u osnovi razlikuje od Bauera i od svih „teorija” vođa II Internacionale. On je dosta daleko od toga da bi mogao da bude na liniji učenja Lenjina-Staljina, ali i veoma daleko od toga da bude na liniji ,jučenja” IIInternacionale.

Šta je osnovno u „učenju” o nacionalnom pitanju kod Bauera i vođa II Internacionale? Vođe IIInternacionale smatraju: 1. Imperijalisti u kolonijama i polukolonijama, iako dolaze ognjem i mačem, ipak pomažu – širenjem kapitalističkih odnosa – napredak tih zemalja, razbijanje patrijarhalnih (fevdalnih) odnosa u njima; 2. Vođe II Internacionale postavljaju za ugnjetene narode pravo na kulturnu autonomiju a ne pravo na samoopredijeljenje do otcjepljenja, jer je, tobože, velika država naprednija i sa većim mogućnostima razvitka nego mala država; 3. Vođe II Internacionale smatraju da u zavojevačkim, imperijalističkim, pljačkaškim ratovima ne treba raditi na porazu „svoje” vlade, nego apelovati na ostvarenje mira za „urazumljivanje” ratobornih grupa i militarista.

Nije teško uočiti da je ova politika u interesu najreakcionarnijih i najagresivnijih imperijalističkih vrhova. 1. U borbi kolonijalnih naroda nije osnovno koji slojevi i u ime čega tu borbu vode, nego – da li ona objektivno služi slabljenju imperijalista, glavnih neprijatelja radničke klase. Staljin je istakao, da je, npr., avganistanski apsolutistički monarh, koji se bori protiv engleskih imperijalista, objektivno napredniji od engleskih socijalista (laburista), koji pomažu zavojevačku politiku svoje vlade. Znači: iako porobljavanje kolonija donosi više društvene odnose (kapitalističke namjesto feudalnih), to porobljavanje nema ničeg progresivnog, jer jača pozicije buržoazije zavojevačke zemlje u borbi protiv „njenog” proletarijata, a zaustavlja i slobodan razvoj ugnjetene nacije. 2. Svesti prava ugnjetenih naroda na kulturnu autonomiju i proglasiti za apsolutan princip veće progresivnosti velike države, ustvari znači opravdavati porobljavanje drugih naroda i postojanje mnogonacionalnih država

182

sa jednom vladajućom, hegemonističkom nacijom (Bauerova teorija o progresivnosti postojanja Austro-Ugarske). Ako otcjepljenje ugnjetene nacije znači slabljenje imperijalizma, slabljenje glavne imperijalističke grupe, imperijalista vladajuće nacije, proletarijat se neće protiviti, nego će, naprotiv -pomoći otcjepljenje ugnjetene nacije. Uporedo sa tim proletarijat ugnjetene nacije treba da radi protiv „svoje” buržoazije, koja širi šovinizam i svim silama kopa jaz između ,,svoga” proletarijata, „svoja” naroda i proletarijata i naroda vladajuće nacije. U svakom slučaju – borba za kulturnu autonomiju ustvari jača pozicije imperijalista vladajuće nacije, jer štiti „jedinstvo” „velike” države, jer ne vezuje borbu ugnjetene nacije s revolucionarnom borbom proletarijata vladajuće nacije, jer bajkom o progresivnosti svake velike države, ubjeđu je mase da budu državotvorne, tj. pokorne imperijalistima, nosiocima velikodržavnih ideja, i – najzad – jer poriče progresivni karakter revolucionarne nacionalne borbe ugnjetenih naroda; sve u svemu – proletarijat vladajuće nacije mora dosljedno braniti princip samoopredijeljenja do otcjepljenja, a ne pravo na kulturnu autonomiju. 3. U pljačkaškom, nepravednom ratu, proletarijat mora braniti taj princip ratnim sredstvima, tj. – radeći na porazu „svoje” vlade i „svoje” buržoazije. U ratu sva sredstva (kao što su npr. apeli za mir, propovijedanje da se ne prolijeva suvišna krv jer se i tako već mnogo proliva itd.) sem ratnih (oružane borbe) – neefikasna su i koriste vladajućoj imperijalističkoj buržoaziji da vara i stišava mase. Marksističko učenje o nacionalnom pitanju smatra da su borbe ugnjetenih naroda protiv imperijalizma sastavni dio borbe proletarijata za svrgavanje vlasti imperijalista, da te borbe sadrže u sebi neiscrpni rezervoar antiimperijalističkih snaga i da je zadatak proletarijata ne samo da te borbe pomaže, nego i da ih organizuje, rukovodi njima, dosljedno se boreći — i prema datim uslovima dosljedno primjenjujući odgovarajuće metode – za ostvarenje načela (proletarijat vladajuće nacije) -samoopredijeljenja do otcjepljenja i (proletarijat ugnjetenog naroda) – bratstva radnika i narodnih masa ugnjetene i vladajuće nacije.

Postavlja se pitanje – kakav je bio Tucovićev stav u ovim problemima?

1. Tucović je jasno i nedvosmisleno istakao da Pašićeva vlada svojini pohodom u Albaniju, u novembru 1912 godine, nije donosila ničeg progresivnog albanskom narodu, nego naprotiv – kočila njegov razvitak, njegovu borbu za stvaranje slobodne države, pripomagala svojim nezajažljivim apetitima da se u Albaniji, suzbijajući akciju Pašićeve vlade, ugnjezde, stvarajući vazalnu državu, imperijalistički kolosi – Italija i Austro-Ugarska. 2. Tucović, nasuprot Bauern, ne ističe parolu kulture autonomije, nego pravo albanskog naroda na samostalan državni život i slobodan unutrašnji razvitak. 3. Tucović oštro ustaje protiv zavojevačke politike srpske vlade, koja u suštini pojačava i ropstvo srpskog naroda. On odriče svaku pomoć takvoj vladi i takvoj politici i raduje se njenom porazu.

Iz toga izlazi, da je Tucović u ovoj knjizi, ustajuči protiv zavojevačke politike „svoje” vlade i „svoje” buržoazije, uzimajući u zaštitu pravo albanskog naroda na samostalan državni razvitak, istupio časno i nedvosmisleno, braneći socijalizam i internacionalizam, braneći mali, zaostali narod od „svoje” buržoazije, dakle ono što nijesu nikad ni pokušali oportunistički, proimperijalistički teoretičari iz II Internacionale. Tucović se nesumnjivo držao Marksa, ali nova – imperijalistička – epoha tražila je novu razradu i postavljanje nacionalnog pitanja, što on nije učinio, niti je bio kadar da učini.

183

To su učinili Lenjin i Staljin – razrađujući nacionalno pitanje takoreći od početka, na nov način u novim uslovima. Ali Tueović nije, kao vođe II Intemacionale, izdao Marksa, niti je zamijenio Marksov internacionalizam socijal-šovinizmom. Tueovićeva osnovna slabost nije – što je tipično za vođe II Intemacionale – u reviziji, u izmjeni Marksa, nego u tome što nije bio kadar da do kraja shvati novu epohu i nužnost dalje razrade marksističke teorije nacionalnog pitanja u promijenjenim uslovima. Nasuprot vođama II Intemacionale Tueović je istakao parolu bratstva i ravnopravnosti balkanskih naroda, razvijenih i nerazvijenih, u borbi protiv imperijalističkih velesila. On je bio jedini, koji je na čelu najnaprednijeg dijela naroda u Srbiji podigao, u ime naroda, glas protiv pljačkaške, zavojevačke politike buržoaske (Pašićeve) vlade, a za slobodu albanskog naroda, za njegovo pravo za nesmetan razvitak, za bratstvo srpskog i albanskog naroda.

U samu zoru imperijalističke politike srpske buržoazije, Tueović je tu politiku dočekao vatrom. Iz čitavog pobjedničkog, šovinističkog pijanstva toga vremena, on se uzdigao kao budna savjest naroda. Ako nije imao za sobom dovoljno organizovane i svijesne snage da borbu razbukti, ako nije znao da vidi \

sve uslove i da primijeni sve metode borbe, on je u svakom slučaju časno izvršio svoju dužnost i započeo borbu, makar sa svim nedostacima i slabostima.

Novi pokret, koji je došao i razvio se dalje iza njega, znao je, s vremenom, naći i pravilne puteve i sredstva, da u novim uslovima ostvari ideale za koje se i on borio. Komunistička partija Jugoslavije, organizujući narodne mase za istjerivanje okupatora iz svoje zemlje, u naslonu na Sovjetski Savez, novu socijalističku državu stvorenu pod rukovodstvom Lenjina i Staljina, ostvarila je i bratstvo i saradnju jugoslovenskih naroda i udarila temelje za bratsku saradnju sa ostalim balkanskim narodima, a naročito Albancima i Bugarima, s kojima su iste one reakcionarne klike protiv kojih je Tueović ustao, gledale da zavade srpski narod i ostale narode Jugoslavije.

Utoliko je draže današnjim borcima za slogu balkanskih naroda protiv tuđinskih zavojevača, što vide da ni u vrijeme kada je počinjala šovinistička, imperijalistička politika reakcionarnih klika, koja je trovala odnose sa bratskim i susjednim narodima, napredni duh i savjest njihovog naroda nijesu spavali, nego su opominjali i pozivali u borbu za bratstvo i ravnopravnost naroda, što vide da se nit progresivnog razvitka i borbe za progres, nije ni u jednom trenutku prekinula i da ta borbi i danas može pomoći – i već stvarno pomaže -ostvarenju velikih, vjekovnih ideala najvećih duhova Balkana – solidarnosti i jedinstvu balkanskih naroda u borbi protiv zavojevača.

Ova knjiga Dimitrija Tueovića po tvrdi je to bolje od ičega i u tome je, sem ostalog, njen veliki značaj, i zato je volimo i njome se ponosimo.

MILOVAN DI LAS

184

PREDGOVOR

Arbanskim pitanjem pozabavili smo se ovde nešto potpunije više iz praktičnih potreba nego iz teoriskoga interesa. Arbanska politika naše vlade završena je porazom koji nas je stao velikih žrtava. Još veće žrtve nas čekaju u budućnosti. Zavojevačkom politikom srpske vlade prema arbanaskom narodu stvoreni su na zapadnoj granici Srbije takvi odnosi da se u skoroj budućnosti mir i redovno stanje teško mogu očekivati. U isto vreme Arbanija je tom politikom gurnuta u naručja dve na zapadnom Balkanu najzainteresovanije velike sile, a svako učvršćivanje uticaja ma koje kapitalističke države na Balkanskom Poluostrvu predstavlja ozbiljnu opasnost za Srbiju i normalan razvitak svih balkanskih naroda.

Ali da se tom praktičnom cilju odgovori, morali smo se zabaviti prilikama u Arbaniji. To je bilo u toliko potrebnije učiniti što je, prvo, naša štampa, u pogubnoj utakmici da pomogne jednu rđavo upućenu i rđavo izvođenu politiku, mesecima i godinama rasprostirala o arbanaskom narodu tendenciozna mišljenja, i što je, drugo, takvim mišljenjima i sama vlada pokušavala da opravda svoju zavojevačku politiku u Arbaniji.

Više obaveštenja o prilikama i sukobima interesa na tom kraju Balkana treba da posluži pravilnijem shvatanju prilika u Arbaniji i stvaranju boljih odnosa između srpskoga i Arbanaskoga naroda. Naročito je više obaveštenja potrebno proletarijatu na kome poglavito leži veliki zadatak da najodlučnije ustane protiv zavojevačke politike buržoazije i vlasničkih krugova i da na jednom aktuelnom praktičnom pitanju pokaže koliko je zdrav i spasonosan rad balkanske socijalne demokratije na prijateljstvu, savezu i najpunijoj zajednci svih balkanskih naroda.

Ako bi ova knjižica poslužila kao priložak tome istoriskom zadatku balkanskih socijaldemokratskih partija, naša skromna očekivanja time bi bila opravdana.

D. T.

Beograd, 1. januara 1914

I.

IZ ŽIVOTA ARBANASA

1. Postojbina i rasprostiranje.

Postojbina Arbanasa je u glavnom jedan splet gorostasnih planina koje odvajaju plodne kotline Stare Srbije i Makedonije od Jadranskoga Mora. Ona se spušta na morsku obalu od Skadra na severu pa na jug do grčkoga naselja; ali taj relativno dugačak primorski pojas je ne samo uzak već i podbaran i malaričan. Najpovoljnije uslove za život pružaju mestimično proširene plodne doline Drima, Maće, Semene, Škumbije i Devola. Ali oblast planinskih klanaca sa omanjim rečnim lukama i ravninama je i danas prava postojbina arbanaskih plemena koja uporno čuvaju odnose i navike života davnašnjega porekla.

Preko toga planinskoga zemljišta prolazili su nekada vrlo važni putevi kulturnoga sveta, među kojima se naročito ističu na jugu Via Egnatia: Drač, Elbasan, Struga, Ohrid, Bitolj i dalje za Solun i Carigrad i na severu Via di

185

Zenta, Zetski put, koji se od Skadra probijao dolinom Drima ka Prizrenu i dalje vodio u unutrašnjost Balkanskoga Poluostrva. Tragovi nekadašnjega značajnoga privrednoga i kulturnoga kretanja koje je teklo tim putevima i njihovim ograncima sačuvani su do danas u većinom porušenim utvrđenjima i još očuvanim monumentalnim mostovima; njih je puna Arbanija. Ali putevi su danas opusteli. Po malim zasutim stazama koje su mestimično teško prolazne jedva im se trag nazire. A dalje od njih desno i levo caruje tolika primitivnost života, kao da su se uticaji nekadašnjega kulturnoga kretanja zadržavali na prvim grebenima karsta kroz koji su se ti putevi s mukom probijali. Zar nam pre ciglih nekoliko godina jedan putnik po Severnoj Arbaniji ne veli u svojim beleškama kako je pucnjima iz revolvera „objavio seir na daleko što je prvi put noga Evropljaninova stupila na vrh Kunorin i što je prvi put Evropljanin gledao luijanska jezera”? Kao da čujemo radostan glas ispitivača Centralne Afrike.

Sudbina ovih oblasti nerazdvojno je skopčana sa sudbinom Jadranskoga Mora. Dokle je Jadransko More, kao što ćemo docnije videti, bilo jedan veliki kanal kroz koji je tekao ceo ogromni saobraćaj Zapada sa Istokom, jadranska obala je u privrednom pogledu bila vrlo živa. Tragovi toga privredno-trgovinskoga života vide se u arbanaskim primorskim gradovima kao i na ponekim starim rudokopima. Skretanjem trgovinskoga saobraćaja sa Sredozemnoga Mora na Atlanski Okean, O čemu opširnije govorimo u trećoj glavi, pogođeno je celo Balkansko Poluostrvo, pa i Arbanija. U toku vremena luke Jadranskoga Mora gube stari značaj za svetski saobraćaj sa Carigradom i Istokom, usled toga i transverzalni putevi kroz Arbaniju, a unutrašnji saobraćaj na poluostrvu počinje usled mnogih političkih i privrednih promena gravitirati sve više Solunu na jug i Srednjoj Evropi na sever. Ovamo, ka Solunu, okreće se i trgovina svih varoši pored Drima, od Korče do Peći, u kojima još živi stara trgovačko-zanatliska generacija koja je nekada radila isključivo sa Dračom, Krojom i Skadrom.

Tako je prirodna otsečenost arbanske postojbine pojačana skoro apsolutnom kulturnosaobraćajnom iskljućenošću, a Turska, inaće kruta za sprovođenje i obezbeđenje saobraćaja, samo se radovala što je ova plemena mogla skinuti s vrata, ostavljajući ih samima sebi, pljačci i međusobnom istrebljivanju.

Plemena su se namnožavala, uprkos besnenju krvne osvete, a u planinama i gudurama sa starim načinima rada hleba ne dostiže. Iz te teskobe Arbanasi su tražili izlaza i, kao što uvek u istoriji narodnih seoba biva, oni su se kretali tamo gde priroda pruža više sredstava za život, ka plodnim kotlinama Stare Srbije i Makedonije. Na ovu stranu ih je uostalom vodio i nov pravac saobraćaja, jer su danas varoši s ove strane Drima, snabdevane espahima preko Skoplja, Bitolja i Soluna, postale pijacama čak i onih arbanaskih plemena koja žive duboko u Arbaniji.

O tom prodiranju Arbanasa na istok u nas se mnogo pisalo, jer se jako ticalo srpskoga naselja u severozapadnim oblastima Turske. To je i danas glavno sredstvo kojim šovinistička štampa izaziva kod srpskoga naroda mržnju prema „divljim” Amautima, prikrivajući kao guja nokte divljaštva koja je srpska vojska prema njima počinila. Koliko je samo suza proliveno što je istorisko Kosovo preplavljeno Amautima. Oni su prošli i dalje i opasali staru srpsku granicu, u velikom broju su nađeni u novooslobođenim okruzima i, nažalost, iz njih

186

najureni, da u toliko bude jači arnautski pojas oko granice; spuštali su se i u Makedoniju, jako proželi tetovsku kotlinu i sišli na Vardar; sa severozapada su opasali Skoplje.

Mi se ne možemo ovde upuštati u pitanje: u koliko je proređenost srpskoga elementa u ovim krajevima neposredan rezultat arnautske navale a u koliko je posledica opštega, utvrđenoga kretanja srpskoga naroda s juga na sever? Naseljavanje Šumadije je bez svake sumnje došlo razseljavanjem jugozapadnih krajeva. Istoriski je utvrđeno da se srpski živalj iz ovih krajeva povlačio u masama uz austriske trupe, kada god su ove u 17. i 18. veku morale obustavljati svoja nadiranja na jug i povlačiti se. Naposletku, odakle su Srbi po Staroj Vojvodini i ko ih je i zbog čega preveo? Kada bi se o svemu tome i mnogo koječemu drugom htelo voditi računa, onda krvna osveta koju danas vlasnička Srbija prema Arbanasima propoveda i vrši ne bi bila ni toliko opravdana koliko ona na koju se Balkanicus i D-r Vladan zgrožavaju. Ako bi, uostalom, stajalo da je srpski elemenat prosto na prosto potisnut arbanaskim, zar bi to bio prvi slučaj u istoriji da navala nekih plemena čvršće organizacije ili drugih preimućstava potisne neki narod sa njegova ognjišta? Zar slovenska plemena nisu potisla starosedioce ovih zemalja sredstvima o kojima istorik nema ni malo lepo mišljenje? I zar, naposletku, nisu Turci potiskivali i njih i druge pokorene narode, pa ih uprkos toga zvanična Srbija smatra danas za najveće ljubimce svoje u novim krajevima?

Arbanasi su se rasprostrli na istok na račun Slovena, to je istina. Ali ispitivanje uzroka toga arbanaskoga prodiranja još manje daje za pravo osvetničkom držanju prema njima. Pre svega, na koji su način Arbanasi osvojili ove krajeve: potiskivanjem ili pretapanjem? Na kom su polju bili jači? Naravno da oni za pretapanje, za asimilaciju tuđega elementa nisu imali uslova, jer su kulturno stajali ispod svih suseda, pa čak i Crnogoraca. Prof. Cvijić je našao na Kosovu svega 140 poarbanašenih kuća! Arbanasi su se dakle nastanjivali na mestima koja su drugi silom ili milom napuštali, sa kojih su starinci otišli ili potisnuti. To napuštanje je, nema sumnje, vrlo velikim delom posledica nesnosnoga susedstva primitivnih, pljačkaških, neobuzdanih arnautskih plemena ili čak njihova gruba pritiska. Nesigurni sa imovinom, neobezbeđeni sa životom, sprečeni u slobodi rada i raspolaganja proizvodom svoga rada, starinci su se sa svojih ognjišta morali uklanjati.

S druge strane, česte migracije su odlika života u Turskoj uopšte, a ne samo u graničnim oblastima prema Arbanasima. A uzrok tako lakom i čestom seljakanju leži u begovskom sistemu privrede. Kao god što je stočarsko zanimanje Arbanaca osnov njihovoj lakoj pokretljivosti i nomadskim navikama, tako isto je feudalni sistem svojine zemlje bio glavni razlog što su se starinci toliko rešavali na seobu. Oni nisu bili vezani za ognjišta svojinom, najčvršćom vezom za koju se u društvu zna. Prema tome ispitivanje ovoga pitanja mora nas dovesti do uverenja: da je martinka „divljih” Arnauta u svakom pogledu » nedovoljan razlog za objašnjenje procesa arbanaskoga ovlađivanja i prodiranja na istok, već da se taj proces vršio na osnovici ekonomskoga sistema koji je bio do današnjega dana realna podloga celokupnoga života u Turskoj.

U koliko su drugi uzorci tome pripomagali, kao napr. osećaj nesigurnosti i gruba sila, oni su ležali u sistemu vladavine u Turskoj, u opštoj anarhiji uprave i nezaštićenosti raje. Turski režim je gledao kroz prste kada Arbanasi vrše gruba

187

nasilja prema hrišćanima, kao što ih je opet nemilosrdno kosio ako svojim pustupcima povrede vlasničke interese režima. Nisu Arbanasi jedino pleme sa kojim je turski režim postupao kako mu je kada bilo potrebno. Takvi su i Kurdi, susedi Jermena.

Prodiranjem na istok arbanaski elemenat se ne samo jako izmešao sa srpskim naseljem, već je gotovo potpuno ovladao u nekim oblastima, kao što su Metohija i Peć, u kojima je do pre nekoliko vekova bilo političko i crkveno središte srpskoga naroda pod Turcima. Najlepši spomenici srpske srednje-vekovne kulture nalaze se danas u sredini skoro isključivo arbanaskoga naroda. A ta mešavina živih ljudi i starih spomenika, koja je pri ograničenju Arbanije prema Srbiji dala toliko posla Londonskoj Konferenciji, postala je ukrštanjem dva pravca kulturnoga i narodnoga kretanja: prvi, stariji, za vreme trgovinskih veza srednjevekovne srpske države sa Jadranskim Morem, izazivao je prodiranje srpskoga naroda ka primorju, i mrtvi spomenici toga prodiranja nalaze se po celoj Severnoj Arbaniji; drugi, noviji, nastao je kao posledica povlačenja srpskoga naroda severoistočno, dublje u unutrašnjost i bliže severnoj granici. Stopu u stopu za tim povlačenjem nastupao je arbanaski elemenat.

U prvom periodu pobeđivala je politička i kulturna nadmoćnost srpskoga naroda, u drugom periodu pobeđivala je kulturna zaostalost i osamljenost arbanaskoga naroda u k ojoj je plemenska organizacija bila sačuvala punu snagu. Turska ne samo da nije ništa učinila da Arbanase iz osamljenosti izvede i kulturnim merama pokuša uvesti u zajednički život, već je u suštini svoga sistema vladavine nosila sve uslove za konzerviranje arbanaske primitivnosti kao što je kočila razvitak u svakom drugom pogledu. To je sada, kada nema više turskoga režima, potrebno u toliko jače naglasiti što su vlasnički krugovi balkanskih državica, kao naslednici turske vlasti, već pošli putem ne naučnoga principa: da se sa promenom ustanova i uslova života menjaju i ljudi, već putem varvarskoga načela, kojim se čak ni Turska nije u tolikim razmerama služila: da su grobovi i vešala veći učitelj od novih ustanova.

2. Plemenska organizacija i krvna osveta.

Prodiranje Arbanaca na istok je od velikoga istoriskoga značaja. Ono je odlučilo sudbinu srpskoga naroda u celoj oblasti na južnoj granici pređašnje Srbije. Ono je stvorilo onaj poznati arnautski pojas koji je vrlo verovatno mogao biti jedan od uzroka što naša narodna revolucija 1804 nije otišla dalje na jug, ali koji je u svakom slučaju sprečavao docnije uticanje života slobodne Srbije na potištene slovenske mase u Turskoj.

Ali to arbanasko prodiranje na istok upućuje nas da posumnjamo u čvrstinu plemenske organizacije društvenoga života kod njih. Naime, ono je posredan dokaz da se plemenska organizacija kod Arbanasa izživljava i da ne drži više svoje članove sigurno u ruci, jer ona nije više u stanju da zadovolji njihove životne potrebe.

U Severnoj Arbaniji društveni život Arbanasa vrši se još uvek u granicama plemena kojih po frateru Mihačeviću ima dvadeset i sedam.1 Istina kretanjem i iseljavanjem stanovništva ovih brda plemena su često puta teritorijalno rasturena, ali krvno srodstvo se i posle toga oseća. Krasnica ima napr. u prizrenskoj okolini, na Kosovu, u Ostrozubu, u đakovičkoj nahiji, pećskoj i beranskoj, u Malesijama i t. d.2 Ma da se Krasnici u svima tim krajevima drže

188

svoga plemenskoga imena i srodstva, ma da se svi ti rastureni delovi jednoga plemena smatraju kao jednoplemenici ili arnautski kušerini, sasvim je prirodno što udaljavanje ovih ljudi sa njihove prvobitne plemenske baze slabi njihovu plemensku privrženost, postepeno gasi plemenske tradicije i stare navike života. Ako ti doseljenici dođu u krajeve u kojima vlada državni zakon, kao što je to vardarska dolina, kod njih vrlo brzo plemensko srodstvo, plemenske navike života, krvna osveta i t. d. ustupaju mesta opštem zakonu i novom načinu života. Kada stranac putuje kroz te krajeve, teško će po načinu rada, obrađenosti zemlje i vođenju gazdinstva moći primetiti da ima kakve razlike između ovih arnautskih doseljenika i slovenskih starinaca.

Kod plemena koja su ostala na svojem plemenskom ognjištu, bilo cela ili glavnom masom, plemenska organizacija predstavlja još uvek jednu živu društvenu silu. Kod izvesnih plemena naći će se još i danas plemenske starešine koji uz pripomoć nekoliko starijih i viđenijih ljudi nkovode opštim poslovima plemena. Još uvek postoji plemenska organizacija sudske vlasti, bilo u vidu plećnije (starost), skupa dvanaestorice koji se biraju od slučaja do slučaja za rešenje krupnijih sporova, bilo u vidu sudova dobrih ljudi ili naročitih izabranih sudija. Za izbor ovih plemenskih funkcionera kao i za druge plemenske poslove služe narodni skupovi čije su odluke apsolutno obavezne. Ali kao najkarakterističnija manifestacija plemenskog života kod Arbanasa postoji još uvek krvna osveta, od koje je, kao što Engels lepo veli, naša smrtna kazna samo civilizovana forma. ,,Za svoju bezbednost pojedinac se oslanjao na zaštitu plemena, i to je mogao činiti; ko njemu kakvo zlo učini, čini ga ćelom plemenu. Iz toga, iz krvnih veza plemena ponikla je obaveza krvne osvete, koja je kod Irokeza bila bezuslovno priznata. Ako član tuđega plemena ubije jednoplemenika, celo pleme ubijenoga bilo je obavezno na krvnu osvetu. Najpre se pokuša izmirenje; pleme ubice drži veće i čini plemenu ubijanog predloge za izmirenje, obično nudeći izjave sažalenja i velike poklone. Ako se oni prime, stvar je time svršena. U obratnom slučaju povređeno pleme naimenuje jednoga ili više osvetnika koji su obavezni da ubicu gone i ubiju.”3

Ma kako se mislilo o sadašnjem autoritetu ovih plemenskih ustanova prema članovima plemena i o sadašnjoj svežini starih plemenskih tradicija, nesumnjivo je da se plemena još i danas javljaju jedna prema drugima kao izvesna samostalna politička tela. Mnogi prirodni i društveni uzroci, karakter zemljišta, naseljavanje, oskudica u zemlji, seoba i t. d. uticali su da se ove zajednice krvnog srodstva najrazličnije kombinuju sa regionalnim zajednicama koje vezuju mnogi važni lokalni interesi, zajednicama ljudi različnih plemena nastanjenih u jednoj oblasti, kao što su to barjaci i krene. Ali preko svih tih veza i interesa još uvek važi: što je iza okvira plemena tuđe je. U tim plemenskim okvirima Arbanasi nalaze najsigurnije zaštite, jer se još uvek celo pleme zalaže za svakoga jednoplemenika.

Ali i ako plemena u Severnoj Arbaniji predstavljaju jedna prema drugima zasebne „države” koje čuvaju svoje granice kao svetinju, i ako krvna osveta još uvek radi, ipak se mora priznati da je ekonomska podlaga plemenskoga života i kod Arbanasa odavna iščezla. Pre svega zemlja više nije zajednička plemenska svojina. Izvršena je deoba zemlje, ali ta deoba još nije otišla do kraja. Kao zajednička svojina su još samo šume, i to ne uvek, ispaše, vode i t. d.; sva ostala ziratna zemlja svojina je zadruga koje su u Severnoj Arbaniji veoma razvijene. Kao tip jedne takve zadruge izneo nam je Marko Miljanov4 „nedijeljenu

189

familiju” Jaka Matina iz Miridita koja ,,ima okolo stotine čeljadi, među kojima je okolo šezdeset vojnika pod oružjem”. Pet, deset, petnaest i dvadeset odraslih ljudi u kući su vrlo česta, upravo redovna pojava kod Arbanasa.

Bez obzira na veličinu ovih zadruga, sa deobom zemlje plemenska organizacija je izgubila osnov unutrašnjeg jedinstva i harmonije. Pojedine porodice su bile u mogućnosti da na račun drugih zahvate veći i bolji deo plemenske zemlje. A kako je — što je za raspadanje plemenskih organizacija naročito važno — novčana privreda svuda više ili manje prodrla, jače i bogatije zadruge su mogle svoje bogastvo uvećavati prikupljivanjem zemlje, pljačkom, otmicom, trgovinom i svima drugim sredstvima kojima novčana privreda i proizvodnja espapa otvara širom vrata.

Kao što je prelaskom zemlje iz plemenske svojine u zadružnu i razvitkom novčane privrede razdruzgana istinska podloga unutrašnjega plemenskoga jedinstva, tako je i oskudica u zemlji i stešnjenost u severoarbanskim krševima natovarila plemenima na leđa stalnu borbu oko zemlje i plemenskih atara. U cvetu svoga razvitka plemenska organizacija pretpostavlja vrlo nerazvijenu proizvodnju i vrlo retku naseljenost u prostranoj oblasti. Dokle pleme ima na raspoloženju dovoljno nezauzete zemlje koja se sa namnožavanjem članova prosto zauzima i uvlači u obradu, dotle su svađe i borbe oko zemlje izlišne, dotle oskudica u zemlji ne uvlači pleme u stalne sukobe sa susednim plemenima, dotle i privatna zadružna svojina zemlje nije po jedinstvo plemenske organizacije tako opasna. I u tom pogledu je plemenska organizacija kot Arbanasa izgubila realnu podlogu.

Kako se to može objasniti? Plemenska organizacija izgubila ekonomsku podlogu, pa ipak se održava. Kako je to moguće?

Takve pojave za istoriju ljudskoga društva nisu ništa neobično. Organizacija ljudskog društva, oblici zajedničkog života upravo i idu za ekonomskim promenama, kao posledica istih, nikako obrnuto. A kako će se i kojom brzinom vršiti proces prilagođavanja oblika društvenog života oblicima rada i proizvodnje, to sad zavisi od mnogih drugih istoriskih faktora.

U tom pogledu za arbanaska plemena je veoma karakteristično: prvo, što je sadašnja njihova postojbina izključivo krševita, planinska, besplodna oblast Severne Arbanije; drugo, što je ta oblast po prirodnoj otsečenosti u saobraćajnoj isključenosti možda najizolovanija stopa zemlje u Evropi. Eto na toj stopi zemlje plemena su se sačuvala i namnožavanjem uzajamno stešnjavala, osećajući tešku oskudicu u zemlji u toliko jače što su najbolje delove zemljišta u granicama plemena prigrabili pojedinci, istaknuti prvaci, poneki beg i bogate zadruge. Međutim okolina ove krševite postojbine i prema primorju i sa juga i od plodnih polja Makedonije i Stare Srbije na istoku bila je zauzeta velikim čitlucima čije granice su čuvali svim svojim autoritetom moćni begovi i državne vlasti. U granicama plemena dakle pojedinci nisu više imali obezbeđenu egzistenciju kao nekada, a svaki njihov pokušaj da nađu opstanka širenjem plemenskoga atara dovodio ih je u oštar sukob sa susednim plemenima i državnim vlastima. Jedini rezultat svakoga takvoga pokušaja bio je povećanje broja svađa i neprijatelja.

U toj teskobi, kao u kakvoj krletci, nastao je nov život u plemenima i između njih. Pre svega apsolutno nepoverenje prema svakome. Svi putnici po Arbaniji saopštavaju sa koliko surevnjivosti ovi gorštaci bde nad integritetom svoga atara i sa koliko nepoverenja i sumnje predusreću svakog stranca, bojeći se

190

da nije došao da uzme nešto od njihovih brda! Borba oko granica i izpaša počela je da besni. Sa celim susedstvom u krvnoj osveti. Zatvoreni sa svih strana, pljačka je bila još jedini spas ovih gorštaka. I pljačka je postala njihovim glavnim izvorom života, a redovno zanimanje zasede, učene putnika i trgovaca, otmica stoke, praćeni ubistvima i ubistvima za ubistva, dobro organizovani pljačkaški pohodi prema primorju ili u plodne krajeve na istoku. Sve nas to potseća na ono stanje u kome su se nalazila grčka plemena u doba propadanja plemenske organizacije i za koje Engels veli: „Stari rat plemena protiv plemena već izvrgnut u sistematsku hajdučiju na suvu i na moru za osvajanje stoke, robija i blaga; ukratko bogastvo se ceni i poštuje kao najveće dobro, a stara plemenska organizacija se zloupotrebljava za opravdanje nasilne otmice bogastava”.

Čime se sada plemenska organizacija održava? Od kako je preovladala privatna svojina zemlje sa proizvodnjom espapa, članovi plemena su upućeni da gledaju svoje dobro samo u svom privatnom gazdinstvu, zajednički plemenski interes je sužen, unutrašnje plemensko jedinstvo razoreno. Od toga trenutka plemena se javljaju kao celine samo prema tuđim plemenima i prema susedstvu sa kojim su u stalnom neprijateljstvu i borbi. Plemenska organizacija se ne drži više na unutrašnjem plemenskom jedinstvu, već na stalnoj opasnosti spolja i neprekidnoj zategnutosti odnosa i borbi na svima stranama, borbi koja je zaista borba na život i smrt.

Ali iza ove plemenske zajednice i sadašnje krvne osvete kriju se sasvim drugi uslovi života. Ako je u cvetu plemenskoga života plemenska zajednica pružala svima članovima obezbeđen i jednak život, danas je svaki član zajednice uživao onoliko sigurnosti i ugodnosti u životu u koliko je bio veći sopstvenik. Ako je ranije borba sa tuđim plemenima bila u podjednakom interesu svih članova, danas je ona poglavito u interesu onih čiji je opstanak u plemenu osiguran, koji imaju stada za ispaše i zemlje za obradu. Ako je ta borba ranije vođena za zaštitu i nepovrednost plemenskoga zemljišta, danas se poglavito vodi zbog nedostatka zemljišta. Ako je krvna osveta ranije bila sredstvo da se zaštiti zajednički plemenski interes, danas se ona javlja kao posledica neprestanoga međusobnoga trenja koje ističe iz stešnjenosti i nemanja uslova za život, kao posledica nemanja zajedničkoga plemenskoga interesa, kao posledica dva velika zla: anarhije i bede. Narodna pesma veli: „Travu iju, pa se s nama biju”. Otuda je krvna osveta u mnogom prestala biti opšta javna plemenska stvar i uzela na sebe najopasniju anarhističku formu borbe svakoga protiv svakoga. Ima ljudi koji zbog dugovanja krvi probave vek na svojoj kuli, načičkanoj puškarnicama, kao što ima porodica u kojima se odrasla muška glava apsolutno ne drži.

Tom bednom stanju ovih gorštaka Turska je — čuvala stražu! Da bi plodne krajeve primorja i istoka zaštitila od njihove pljačke, ona je na izlazima iz klanaca postavljala vojničke posade, sprečavala svaki prolaz i zatvarala im pristup na pazare. Ukupna slika je sada ovakva: svaki pojedinac zarobljen u svojoj kuli krvnom osvetom, svako pleme zarobljeno neprijateljstvom susednih plemena, a sva ukupno, cela Severna Arbanija, jedna prostrana tamnica na čijim kapijama stražare turski vojnici.

191

3. Ekonomske prilike.

Arbanasi su čisto zemljoradnički narod sa stočarstvom kao daleko pretežnijom granom zanimanja. Sredstva za život oni dobijaju obradom zemlje a poglavito gajenjem stoke.

Kako u pogledu proizvodnosti tako u pogledu savršenstva oruđa i načina rada postoji velika razlika između zarobljenih severoarbanskih plemena i plodnih krajeva koje su Arbanasi kolonizirali ili onih na jugu, u primorju i oko reke Drima, Semene, Delova, Škumbije i Mače u njihovom donjem toku. Ta granica se upravo poklapa sa granicom čitlučkog sistema. Čifluci su pritisli sve one krajeve koji imaju dovoljno prirodnih uslova za rentabilan poljoprivredni rad; oni se prostiru do samih izlaza severoarbanskih klisura i klanaca a preko tih granica su vrlo retki, i što ih ima obično su svojina plemenskih dinasta, bogatijih ljudi ili katoličkih crkava i mitropolija.

Pod stegama plemenskih tradicija i pod nesnosnim teretom plemenskoga rata i krvne osvete, poljoprivredni rad se poglavito držao starih obiknutih oblika i načina koji stoje na stepenu najveće primitivnosti. Na putu kroz Arbaniju gledao sam vrlo često drvenu ralicu koja po samoj površini drlja, a mogu se proći čitavi krajevi a da se ne vidi drugog useva osim kukuruza. O značaju promene useva, ovde se izgleda, ništa ne zna. Ako ih zapitamo zašto ne seju druga žita osim kukuruza i mogu li ona da uspevaju, odgovaraju vam kako je tako taj svet naučio !

Glavno bogastvo ovih ljudi bilo je nekada u stoci. Stoka je vrlo rđave rase. Koze su izgleda najrasprostranjenija domaća životinja ovih gorštaka. A malo, čupavo, žuto, divlje goveče, koje smo viđali u čoporima po arbanskim brdima, kao da je prvi potomak staroga izumrloga tura, rodonačelnika našega domaćega govečeta! Ali sa delenjem zemlje, prodiranjem novčane privrede i opštom nesigurnošću stoke je svakim danom sve manje. Stoka je postala glavni predmet trgovine; sa njom se Arbanas javlja na trgu; prodajom stoke dolazi do novca koji mu je potreban za kupnju žita, za plaćanje interesa i krvnine. A kako severoarbanski krševi ne mogu da pruže ni približno dovoljnu količinu žita za ishranu, novac je postao neminovno potreban za samo održanje života, i ovi gorštaci su se poglavito stokom i pljačkom branili od umiranja od gladi.

Pored javne nesigurnosti i opštega osiromašavanja glavni udar stočarstvu zadalo je zatvaranje izlaza na primorju i u ravnije i toplije predele. Pritisnuvši sve dobro zemljište begovski sistem je ostavio ovim gorštacima da se od plemena do plemena kolju oko svake gudure, svake planine, svakoga krša, pa makar on ne vredeo ni sto groša. On im je sve više zatvarao izlaze i stoci. A kako se stočno bogastvo ovih krajeva, bogatih u pašama ali siromašnih u livadama, zasnivalo na tome što se stoka preko zime sjavi u planine u primorje i toplije predele, kao što to rade i Kucovlasi sa Pindosa i po Makedoniji, to je političko i privredno hapšenje ovih plemena u njihovim krševima i planinama upropastilo stočarstvo kao glavni izvor materijalnoga života.

Velika nasušna potreba za novcem, s jedne, i presušivanje izvora da se do novca dođe, s druge strane, učinili su da se razvije bresprimerno strašan zelenaški sistem. Po beleškama mnogih putnika lihva se krće između 40 i 60 od sto. Varoši su postale centri te trgovine novcem; one su zadužile i velikim interesima porobile okolinu tako da ovi ubogi đavoli stalno snose svoje plodove rada u varoši, a iz njih se vraćaju praznih šaka.

192

Kakva se beda u tim „gnezdima slobode” zacarila naslikao je vrlo živo njihov najbolji poznavalac Marko Miljanov. O životu Kuča, crnogorskog plemena koje je u najtešnjem srodstvu sa arbanaskim plemenima i apsolutno na istom stupnju kulture i u istim prilikama, Marko Miljanov piše:

,,Što su imali svoje zemlje i kuća po Nahiji i po Zeti, sve Turci prisvojiše. Pazare im zatvoriše. Svako oko Kuča zarati š-njima, jednako ko klanja ili se krsti. Tako i oni nikoga oko sebe nisu štedili: bili su, plenjivali, grabili, palili svakoga a nji'svako. Svaka ih je oskudica stješnjava la”. ,,Tako kad im najveća muka od gladi dođe u zimu, kad nema nikakve zelene trave da se njome pomognu, brojili su kočanje kupusa u zgrade (gradine) da vide mogu li š-njime dočekat’ proljeće, pa koji ne može s kupusom, on kopa korijenje od raznijeh trava (gomulice, kućana, visibabe) ili skida koru kunova i t. d. Od kila, od kozalca i kunovije kora najviše su pravili ljeb. Bukova kora nije valjala, no su ispod nje strugali i jeli mazgu”5.

Sasvim je razumljivo što ostali svet gladni Kuči nisu ostavljali da na miru uživa svoja dobra. Kuči su prosto zavisili od pljačke i zato su mrzeli mir i redovno stanje u kojima taj izvor života presane. Miljanov veli o tom:

,,Pritiješnjeni mukama od gladi, Kuči su željeli boja, pa i kad ne bi ko nji’ zadijeva, oni bi zađevicu tražili, teke da pljačkaju … No koliko su god oni zli bili svakome, toliko je i njima svatko i tako su i’ stjesnili, da su im i planinu neprijatelji pritisli da niđe nisu imali od svoje planine, no su ljetovali u Žijevo i Labednicu, đe su ljudi zaboravili svoju muku, gledajući kako se životinja muči od gladi i žeđi” (str. 109).

Toj bedi ovih plemena odgovara užasna nerazvijenost njihovih kulturnih potreba, uopšte nizak nivo života. Živeći među Arbanasima, Marko Miljanov je bio iznenađen ne toliko bedom u kojoj taj narod živi koliko lakoćom sa kojom on tu bedu podnosi. I kako podnositi vojvoda, možda poslednji predstavnik srednjevekovnih ritera, nije mogao da prozre da se beda života ne ocrtava na duši i držanju ovih ljudi samo zbog nerazvijenosti njihovih potreba, on je ushićen tom pojavom nazvao takvo držanje Junačkom siromaštinom”. Sretneš li neko bedno čobanče, „nešto između čeljadeta i đavola”, priča Miljanov, moraš se diviti „kako se on sam sebe dopada da se s carem ne bi promijenio, ni mu se s puta uklonio da ga srete”.6

I država koje pođe da od ovih svojih sužnja kupi harač nije mogla ni očekivati drugi odgovor nego što ga je redovno dobij ala. Žene su govorile svojim muževima: „Ginite, ле podaračite se, ili dajte puške nama ženama, puste vi ostale!” A kada su Mladoturci naumili da sredstvima bez izbora saviju vrat ovih gorštaka u jaram poreskih i vojnih nameta, onda je u okolini Đakovice za vreme arnautskoga pokreta 1908 pevana u narodu pesma:

Budite milostivni, nevolja je velja, Ublažite arbanaški nesrečni udes! Najbogatiji ima samo komadić zemlje, Četiri ovce, četiri koze drži najbogatiji. Iz stene se malo hrane dobija,

193

Sedam kuća služi jedno živinče.

Po vejavici i snegu nosi bez odmora

Go i nag čovek svoj tovar;

Pušku uza se, samo soli s hlebom,

Uvek mu preti smrtna opasnost!

(Štajnmec).

U ostalim krajevima Arbanije ekonomske prilike, kao što smo već istakli, znatno su drukčije. U tim krajevima Arbanasi ne uživaju u šumskoj slobodi i ne nose ponosito pušku kao gorštak iz Severne Arbanije, ali i ne trpe permanentnu glad. Kao čifčije na begovskim dobrima oni imaju redovan posao, a dodirom sa susednim slovenskim stanovništvom naučili su se pačalbarstvu. Vrlo veliki broj Arbanasa radi grube poslove, obično nosačke i testeraške, po varošima balkanskih država, a iz nekih krajeva, kao što je to okolina Prizrena, u masama počinju odlaziti u Ameriku. Sve je to učinilo da se između Arbanasa u tim krajevima i njihovih slovenskih i drugih suseda često puta ne primećava nikakva razlika ni u pogledu načina obrade zemlje kao ni u pogledu kulturnosti života.

Ali u ekonomskom pogledu ti se krajevi razlikuju od Severne Arbanije poglavito po begovskom sistemu. Taj prvorodni greh Turske, čini mi se najstrašnije je pogodio baš Arbaniju. Na putu kroz Srednju Arbaniju vidite, na jednoj strani, kuće pripete uz samu stenu kao lastina gnezda i ljude gde žive u kršu i vrleti u kojoj će se koza otisnuti, na drugoj strani, u plodnoj dolini Semene, Delova i Škumbije čitave ravnice ritiskao trnjak kroz koji je teže proći nego kroz neprijateljski streljački stroj i u kome divlja svinja i zverinje caruju. Naselja vrlo retka. Retko posejana sela su obično oličena u desetak petnaest bednih čifčiskih kuća koje su prava suprotnost ponositim kamenim kulama severnih krajeva. Kada sam u selu Cigari, između Devola i Škumbije, ušao da razgledam gde taj svet živi, našao sam se u pravim slepomišnim rupama: zidovi od trnja a planina nad selom; nikakva prozora; usred dana sam morao zapaliti sveću da vidim gde sam; o kakvom nameštaju i redu ne može biti ni reći. Prema ovim rupama čifčiske kuće Makedonije, u kojima se inače ogleda sva težina i nesnosnost begovskog sistema, predstavljaju prave palate. A izgleda kuća potpuno odgovara i izgled ljudi koji u njima stanuju. Po svojoj fizičkoj onakaženosti i tupom blesavom izrazu lica ovi su prava suprotnost prema severnim gorštacima ponosita stasa i oštrih crta. U celoj Makedoniji nisam nigde dobio tako strašnu sliku od koga stepena begovski sistem može da upropasti svoje roblje.

Po svemu izgleda da su ovi krajevi eldorado begovske eksploatacije. Više feudala ima na desetine sela, a najveći feudalni sopstvenik na svetu, Abdul Hamid, imao je baš u svom kraju preko stotine svojih sela. Granice svojih feudalnih poseda oni su razmicali kako su hteli, jer nisu nailazili ni na kakav otpor, a potrebnu radnu snagu dobij ali su iz planina sa kojih su gorštaci bežali od krvne osvete ili gladi. Što bez ikakvih melioracija može da se obrađuje, oni su dali u obradu, a po prostranim ravnicama pod trnjem pasu im stada, i ako bi se uz male, vrlo male napore mogla pretvoriti u prave žitnice. Verna slika pustošnoga dejstva begovskog feudalizma.

194

4. Karakter naroda i duhovni život.

Arbanasi su bez sumnje jedini narod u Evropi kod koga još živi plemenska organizacija, taj posle porodice prvi oblik ljudske zajednice uopšte. Ko stvari istoriski posmatra, dovoljno je samo to pa da za njega ne bude više nikakve sumnje: da ovde imamo posla sa narodom koji od svih naroda na Balkanu stoji na najnižem stupnju razvitka i koga od ostaloga kulturnoga sveta razdvajaju čitavi vekovi najbržega napretka i velikih društvenih preobražaja.

Ali primitivan život i nizak stupanj razvitka nije merilo sposobnosti za kulturni život i razvitak uopšte, kao što se to u političkoj književnosti imperijalističke buržoazije rado uzima. Jer, ako su neki narodi blagodareći povoljnim istoriskim prilikama, činili brže napretke od drugih, ako idu na čelo ljudske civilizacije dokle drugi ostaju u primitivnom stanju, to ne daje pravo braniocima zavojevačke kapitalističke politike da te zaostale, slabe, bezotporne narode smatraju za slabiju, nesposobniju, nižu inferiornu rasu, da im odriču svaku kulturnu sposobnost i da ih oglašuju za večitoga maloletnika kome je potrebno njihovo „kulturno” tutorstvo. Ta izobličena reakcionarna odbrana kapitalističke zavojevačke politike gubi iz vida da su kroz oblik plemenske društvene zajednice i primitivna stanja prošli svi kulturni narodi. Ali to naročito ne bi smeli gubiti iz vida predstavnici zavojevačke buržoazije balkanskih naroda koji još nisu skinuli sa sebe vrlo vidne tragove nedavne plemenske organizacije. Da crnogorska plemena nisu mnogo odmakla arnautskim, to je video i lepo izneo najbolji poznavalac jednih i drugih, Marko Miljanov, savetujući svakom Srbinu: „neka znaš da nije muka s Arbanasima, ka što se tebi čini, da si tidalek od njega, i on od tebe. “

Pa ipak Balkanicus i Dr. Vladan napisali su po jednu čitavu knjigu sa očitom željom da smožde ovaj bedni arbanaski narod i da dokažu njegovu nesposobnost za kulturan i nacionalan život.7 Pojava tih dela zaslužuje veću pažnju nego sama dela. U kapitalističkim državama ta književnost je stara koliko i zavojevačka kapitalistička politika. Kada su interesi kapitalističkih klasa nalagali da evropske države otpočnu politiku kolonijalnoga zarobljavanja, književnu pijacu je otpočela da plavi književnost a la spisi Balkanicus-a i Dra Viadana. U Austro—Ugarskoj je ta književnost narasla posle okupacije Bosne i Hercegovine i ispunjena je onom istom argumentacijom koju su u nas počeli unositi Balkanicus i Dr. Vladan. Ta argumentacija je istina drsko pljuvanje u lice zakonu razvitka u čiju je moć buržoaska nauka bezuslovno verovala i na kome je zasnovala svu svoju borbu sa plemstvom i crkvom, ali zar zavojevačka kolonijalna politika kapitalističke buržoazije nije isto tako bezobzirno bacanje pod noge svih nacionalnih ideala o nezavisnosti, oslobođenju i ujedinjenju? Pojava tih spisa čini eru u našoj književnosti kao što pohod srpske vojske na Arbaniju čini eru u politici Srbije.

Sa lica srpskog naroda buržoazija počinje svlačiti veo jedne potištene nacije koja se jedino uzda u moć nacionalnoga razvijanja. Gledište Balkanicus-a i Dra Viadana odgovara preži velom i davno oborenom kastinskom duhu u kome je plemstvo i sveštenstvo nekada branilo svoje privilegije, dokazajući da je ono pozvano da upravlja sudbinom naroda zato što je od njega duhovno razvijenije. U borbi protiv privilegija buržoazija je nekada znala na to odgovoriti: da su plemstvo i sveštenstvo duhovno razvijeni ne zato što su prirodno obdareniji ili bogom izabrani, već zato što su imali bolje prilike za umni rad, i da te prilike

195

treba pružiti i ostalom narodu pa da se duhovno razvije. Danas ona, buržoazija, odriče proletarijatu jednaka politička prava na osnovu istih davno odbačenih „teorija” koje je nekada plemstvo primejnivalo prema njoj i protiv kojih je ona dala svoje najjače ljude.

Kada je buržoazija takva prema svojoj „braći”, svojim sunarodnicima radničke klase i proletarizovanih narodnih masa, što se drugo od njenih predstavnika može očekivati kada govore o Arbanasima? U cilju da dokažu da taj narod kao rasa nema smisla za kulturan i samostalan život, oni sve ono što u primitivnosti toga naroda postoji predstavljaju ne kao izraz istoriskoga stupnja na kome se on nalazi i kroz koji su svi drugi narodi prošli, več kao izraz njegove rasinske nepodobnosti za kulturan razvitak uopšte. Najpovršniji istoriski pogled na razvitak čovečanstva pokazuje daje krvna osveta jedan oblik javne kazne, da je kao takva vlada kod svih naroda na stupnju plemenskoga života i čak se održavala prilično dugo posle toga, pa ipak se ona upotrebljavala protiv Arbanasa kao dokaz neke urođene krvoločnosti tih plemena. Kad to protiv njih ističe Dr. Vladan, nazivajući ih ,,repatim ljudima”, zar neki Arbanas ne bi imao prava da ga potseti kako je do skora Dalmatinka čuvala krvavo rublje svoga muža i pokazujući ga sinu na krilu zaklinjala ga na krvnu osvetu?

U istoj nameri Balkanicus prelistava sve moguće konverzacione leksikone, da bi našao što ružniju ocenu karaktera Arbanasa. Razni pisci i putnici predstavljaju nam Abranasa čas kao čoveka koji gine za svoju reč čas kao čoveka koji ubija drugoga iz puške koju od njega uzme da razgleda. Iz života Šaljana, jednoga netaknutoga gorštačkoga plemena, Miljanov nam saopštava ova dva karakteristična slučaja. Jednoga Šaljanina, povedena na gubilište, vezir zaustavi u trenutku kada je iskeženi Ciganin sa zamahnutim jataganom stajao iza njega, i zapita ga: „Kazuj junački, jesi li ti bio kad na ovaku muku? ” Abranas reče: „Dva put su mi prijatelji došli u kuću, kad nijesam ljeba ima da i’ dam, no su mi bez večere konačili; to je oboje bilo teže za mene od današnjega, jer će ovo današnje proj, a ovo neće nikad.”8 Jednom drugom prilikom skadarski vezir je tražio od svoga sluge, opet Šaljanina da mu izda svoje zemljake. Kako drukčije nije uspeo, stavi ga na muke i dovede mu majku ne bi li se sažalila sina svetovala da učini veziru po volji. Majka će reči: „Koljo! Koljo! Čuva’ pamet i čast! Ne žali divje užice krvi što će ti vezir prosut!”2 Na drugoj strani poznati austriski konzul Prohaska crta Arbanase na osnovu ličnih doživljaja u Ljumi kao najverolomniji narod.

Našavši se pred tako jjrotivurečnim mišljenjima Balkanicus-u nije bilo teško da se odluči, jer se upravo bio unapred odlučio. Birajući između Marka Miljanova i Prohaske, on je izabrao Prohasku. On nije uočio da su ta protivurečna mišljenja o karakteru Abranasa baš dokaz da se njihov društveni život nalazi u prelaznoj fazi: plemena gube svoj stari moćni uticaj a novi odnosi još nisu isformirani. Ovo marksističko posmatranje stvari Balkanicus-u nije nepoznato; na osnovu njega on je ponekad hteo i nama da očita poneku lekciju. Ali to gledište nije nikako zgodno za opravdanje reakcionarne politike buržoazije, a u ovom slučaju specijalno izdalo bi tajnu o relativnoj istoriskoj vrednosti karakternih osobina ovih plemena i zavisnosti tih osobina od stupnja društvenoga života.

Krećući se u uskom krugu plemena, Arbanasi su iz te uske sredine dobili one karakterne osobine koje se kod njih najviše ističu: besa, pobratimstvo, gostoprimstvo, ponositost, častoljubje. Nešto slično tome našao je i Morgan

196

kod američkih plemena Indijanaca, ističući da kod njih ,,svako priznaje nesalomljivi osećaj nezavisnosti i lično dostojanstvo u držanju”. Kao i kod Indijanaca i kod Arbanasa su karakterne osobine čedo prostote odnosa plemenskoga života. Od svih ispitivača znamo da ovi ljudi žive zadovoljno sa minimumom materijalne i duhovne kulture, a pošto su merila o životu isto tako skromna kao što je uska cela njihova sredina, to svako bedno čobanče može biti opevano kao heroj, dika i ponos plemena i uzdignuto narodnim predanjem na najvišji stepen časti i slave. U koliko je društvena sredina narazvijenija, u toliko se jače vidi svaka ličnost, ona stoji iznad celine, prati se svaki njen pokret, vidi se svako njeno delo i pamti se ako je ko dobra gosta dobro dočekao, prijatelja osvetio ili pevajući sačekao da mu turski jatagan skine glavu s ramena. A kao što ga narodno predanje diže u nebesa za sve ono što mu se svidi, tako ga isto strogo i neumitno obara ako ne postupi po uobičajenom očekivanju. Pod tom stegom drži se zajednica.

Ali kao što su iz plemenske zajednice ponikle, te karakterne osobine se sa plemenskom zajednicom i gube. Sa prodiranjem novčane privrede, razvitkom proizvodnje espapa i grabeži oko zemlje pleme gubi stari silni uticaj na delanje i mišljenje svakoga pojedinca, i mesto prostih moralnih vrlina počinju zauzimati novi moralni pojmovi. Fridrih Engels lepo veli: ,,Moć ovih prvobitnih zajednica morala je biti srušena — ona je srušena. Ali ona je srušena uticajima koji nam se unapred pokazuju kao degradacija, kao pad u greh sa proste moralne visine staroga rodovskoga društva. Novo, civilizovano, klasno društvo osvećeno je najnižim instinktima: prostom pohlepnošću, žudnjom za uživanjem, prljavom sujetom, samoživom otmicom opšte svojine; neklasno društvo je potkopano i oboreno najgorim sredstvima: krađom, nasiljem, prevarom, izdajom”.9 Do koga je gde stepena stara društvena organizacija postignuta novom, do toga je stepena izvršen taj „pad u greh”, do toga su stepena iščezle proste vrline plemenskoga morala. A kako je taj razvitak u raznim krajevima Arbanije došao do različnih tačaka, otuda su i mišljenja putnika i poznavalaca o karakternim osobinama Arbanasa vrlo različna. Ta razlika je dakle posledica promena koje trpi moral sa raspadanjem plemenske organizacije. Mogu, prema tome, imati pravo i oni koji su videli jedno, kao i oni koji su videli drugo; mogu imati pravo i Marko Miljanov i Prohaska. Ali nemaju prava ni oni koji na osnovu tih zapažanja crtaju Arbanase kao osobito simpatičnu rasu, kao ni oni koji joj na osnovu toga spore pravo da bude u zajednici kulturnog sveta.

Kako moralni pojmovi i lične vrline tako i ceo duhovni život Arbanasa nosi otisak plemenske organizacije i urskih granica župe. Balkanicus je obratio pažnju i na narodnu poeziju. Svaka narodna poezija se kreće u granicama narodnoga iskustva, a narodno iskustvo Arbanasa, kao i svih drugih plemena, ograničeno je uskim vidokrugom plemenskoga života; kroz nju govore osećanja, želje i težnje ljudi čiji se duhovni život ne može da uzdigne iznad sredine u kojoj se oni kreću. Za potvrdu toga ni nemamo nikakve zbirke arbanaskih narodnih pesama, ali imamo zbirku pesama plemena Kuči koje potvrđuju još nešto više, naime da drukčiji karakter nema ni poezije crnogorskih plemena. Sakupili se, naprimer, Kuči u jednoj mehani i, kao svi junaci piju vino i čine dogovor za svoje veliko delo! Jedan će reći:

197

,,Znaš, Ivane, nije davno bilo, Kad nam na Kom Klimenti udriše, Posjekoše Radovića Grba, I bijele ovce plijeniše, Nijesmo i’ puškom osvetili ..

Ivan se rešava na osvetu, nalazi dva sestrića, dva Memedčevića pa im veli:

A Boga vi, dva mlada sestrića, Jeste li mi đeco, uodili Klimenačke ovce i pastire, Kako ćemo njima udariti.

Na to sestrići odgovaraju:

„Bijele smo oudili ovce, Bi se moglo njima udariti, No je strašno u Cijevnu noći A kamo li izagnati ovce”.

Neka niko ne misli da je to sadržaj samo jedne pesme; ne, kroz celu tu zbirku najradije se peva o podvizima pri otmici ovaca! A to samo pokazuje da su ta plemena preživela vekove u međusobnoj borbi oko svake planine, svake gudure, svakoga brava. Da li će Balkanicus na osnovu toga odreći i crnogorskim plemenima sposobnost da žive u samostalnoj državi? Nasuprot tome naša narodna poezija nema ničega zajedničkoga sa tim duhovnim proizvodima doživotnih ovčara, jer je ona proizvod naroda čiji život nije bio ograničen plemenskom izključenošću ni ispunjen pljačkaškom borbom za opstanak, a zatim što je ona ponikla na širokoj istoriskoj podlozi koju daje uspomena na nekadašnji moćan državni život.

Svaka umotvorina Arbanasa imala je da se bori sa uskim plemenskim i lokalnim granicama. Preko tih granica njoj je bilo teško prenositi se, jer između pojedinih plemena i župa nije bilo kulturne uzajamnosti. Ali i tu Balkanicus vodi stvar ad apsurdum kada tvrdi da Arbanasi nemaju pojma o njihovoj najvidnijoj istoriskoj ličnosti, Skender-begu, da su ga zaboravili i da o njemu nemaju nijednu pesmu. Ja za tim pesmama nisam naročito tragao, pa sam ipak za nekoliko dana bavljenja u Elbasanu saznao za jednu karakterističnu pesmu o Skander-begu, koja se ovako počinje:

„Od kuda ideš, ti junak — kapetane? Sa vojne, sa planina Balkana. Da li ga znaš, ti junak — kapetane, Arbanskoga kralja Skendre-bega, velikog imena? Ja ga bolje znam, s njim sam ratovao. On je dobar junak, za Arbaniju je umro; Neprijatelje je jeo, sa nogu ih skidao, Tek kada je u grob legao, bili su ga slobodni”

Revnost Balkanicus-ova u potcenjivanju arbanaskoga naroda kao rase ide dotle da istorisku ulogu Skender-bega pripisuje njegovu poreklu od Srpkinje

198

Vojislave! A do kakvih kurioznih protivurečnosti dovode te davno preživele teorije, neka pokaže ovaj primer. Jedan od najvaljanijih priznatih predstavnika srpske istoiske nauke, g. Jovan Tomić, iznosi u svojoj knjizi o Arbanasima: Da je od arnautskoga plemena Klimenta jedan deo doseljen u naš Rudnik i dao nekoliko vrlo viđenih ličnosti u narodnoj revoluciji 1804. Mi ne znamo na koga g. Tomoć misli, ali se mnoga ispitivanja slažu da je vođ te revolucije, rodonačelnik dinastije Karađorđevića, Kara-Đorđe Petrovič, arbanaskoga porekla!

II.

AUTONOMIJA ARBANIJE

1. Pojava pokreta za autonomiju.

Turska vladavina na Balkanskom Poluostrvu izašla je iz vojničke pobede, a docnije se održavala poglavito na feudalnom gospodarstvu. Blagodareći tome celokupno državo uređenje Turskoga Carstva osio je pretežno vojničko-feudalni karakter. Unatoč svima reformnim pokretima i pokušajima Turska je taj karakter sačuvala do današnjega dana. Na svoje vojničko zavojevačko poreklo ona potseča i svoju feudalnu unutrašnjicu ona pokazuje i načinom uprave, i administrativnom podelom, i vojnom organizacijom, i poreskim sistemom, i uređenjem škole, i nadležnostima crkve i skoro svima ostalim javnim ustanovama i funkcijama.

Kao spoljašnji vidan izraz takvoga reda stvari vidimo u Turskoj krajem XVIII i početkom XIX veka čitav niz autonomnih oblasti i privilegije koje, posmatrane sa jednoga višega istoriskoga gledišta, nisu bile ništa drugo no posledica feudalnoga državnoga uređenja. Kao što se u feudalnom privrednom sistemu čitluci redaju jedan do drugoga, graniče jedan sa drugim, ali jedan prema drugom i svaki prema privrednom organizmu čine potpuno zasebne oblasti, neku vrstu države u državi, tako isto u feudalnom državnom uređenju država nije organska celina već prost agregat pojedinih oblasti. Sa Turskom državom ove oblasti su bile vezane prosto mehaničkim vezama vojničko-upravne prirode koje su se oličavale ujednom paši na čelu cele oblasti, nekom garnizonu ili panduru u varoši, spahiji i kadiji. Oduzmite ma koju od ovih funkcija, zamislite da je ma iz kakvoga razloga bilo nemoguće uvesti je, dobijate već neku vrstu autonomne oblasti koja živi svojim samostalnim unutrašnjim životom i pamti da pripada Turskoj samo po izvesnoj sumi poreza koji otsekom plaća i po određenoj vojničkoj obavezi.

Krajem XVIII veka takvih autonomnih oblasti bilo je puno Balkansko Poluostrvo.11 Ali po autonomnim privilegijama najvažnija je planinska oblast od Crne Gore, preko Severne i Srednje Arbanije, Pindosa, Olimpa do Svete Gore. U ovom siromašnom i teško pristupačnom planinskom pojasu, koji odvaja Adriju od plodnih kotlina Stare Srbije i Makedonije, mnoga mesta i mnoga plemena uživala su kroz čitave vekove vrlo prostrana autonomna prava. Ni u vreme svoje najveće moći Turska nije uspevala da ih podvrgne svojoj neposrednoj upravi, već se zadovoljavala prostim priznanjem njene vlasti i obavezama u danku ili vojnicima ili ujednom i drugom.

199

Autonomne privilegije arbanaskih i crnogorskih plemena u gorama Severne Arbanije bile su svele vezu između ovih plemena i države gotovo izključivo na obaveze vojničkoga pomaganja. Ne samo što su plemena bila sačuvala punu samostalnost plemenskoga života sa plemenskim sudom i plemenskim uobičajenim pravom, već su kao vrlo vidljive znake nezavisnosti prema državi i plemenske autonimije uživala pravo: da mesto turskih vlasti plemenom upravljaju plemenske starešine ida ne plaćaju nikom ništa. Težnja ovih plemena da sama sobom upravlja i da nikom ništa ne plaćaju mora biti svakom jasna i prirodna; ali što su u toj svojoj težnji prolazila može se, izgleda, objasniti jedino užasnom nesrazmerom između žrtava koje je držanje ovih plemena u pokornosti iziskivalo i dobiti koja se od toga mogla očekivati.

Takve odnose prema Turskoj državi sačuvala su arbanaska plemena sve do 19. veka, pa i za prvih nekoliko desetina godina toga veka. Još i danas se u Arbaniji čuva uspomena na to doba nezavisnosti Arbanije, doba kada je svako pleme živelo slobodno pod svojim plemenskim starešinom, kada nije podnosilo nikakva harača i kada je jedina obaveza prema državi bila u vojnoj službi, i to opet sa određenim brojem vojnika i pod barjakom svoga plemena.

Ali ovaj pogled na ranije odnose arbanaskih plemena Turskoj za nas je vrlo važan za objašnjenje docnijih pokreta za autonomijom. Jer kao što nikakav pokret ne miče izvan svoje istorije, tako su se i arbanaski pokreti i težnje za autonomijom naslanjali na ove istoriske autonomne odnose, od njihpozajmljivali svoje zahteve, njih smatrali za svoj ideal. Bar to je prilikom svih pokreta za autonomijom lebdelo pred očima severoarbanskih plemena i narodne mase.

I kada je Turska, tražeći načina da stalno opadanje carstva spreči, počela sprovoditi puniju centralizaciju u državnoj upravi, ona nije više ostavljala ni arbanaska plemena da po svojim starim privilegijama žive u svojim gorama kao neka država u državi. Na mesto njihovih plemenskih starešina ona je počela postavljati svoje činovnike, na mesto plemenskih sudova svoje sudije, tražeći od njih i porez i rekrute. Sukob je bio neizbežan i ovi gorštaci borili su se na život i smrt da sačuvaju svoju plemensku autonomiju.

Pokret za autonomijom uzleteo je do najviše tačke organizovanjem Arbanaske Lige koja je osnovana 1878. U trenutku kada se delegat Turske na Berlinskom Kongresu, Mehmed Ali-paša, žalio na povlastice i izuzetna prava arbanaskih plemena, u Prizrenu su predstavnici iz cele Arbanije držali opšti zbor, izabrali centralni odbor i na javnom zboru 5. juna tražili: „4) da Liga svim silama poradi da se Amautima vrati samostalnost koja im je pre sto i više godina oduzeta, to jest da im se više ne šalju činovnici iz Carigrada i da ih ne postavlja više Sultan i Porta, več da ih oni sami između sebe biraju i 5.) da sultan ne traži više od njih rekruta i poreza”. 12 Kao što se vidi, zahtevi Arbanaske Lige poklapaju se sa autonomnim plemenskim privilegijama iz ranijega doba.

Nije teško uočiti da je borba protiv plaćanja poreza bila poglavito u interesu imućnih zadruga, begova i plemenskih starešina i dinasta. Isto tako je i plemenska autonomija imala naročitoga značaja samo za one elemente čija je egzistencija u plemenu bila obezbeđena. Ali u toj borbi ti elementi uživaju najpuniju potporu plemenske parije, osirotele i ogladnele mase koja je činila glavnu snagu svih arbanaskih pokreta. Ta masaje tražila plemensku autonomiju, prvo što je bila pod uticajem patrijarhalne odanosti prema uticajnom elementu u plemenu, drugo, što je ona u uticaju sa strane i rušenju njene plemenske

200

organizacije gledala uzrok svoj bedi i teskobi života koja je sa prodiranjem novčane privrede zavladala.

Alijos na prvom sastanku Lige, u Prizrenu 1878, između predstavnika sa Severa i predstavnika sa Juga pojavila se osnovna razlika u shvatanju autonomije Arbanije. Dokle su predstavnici primitivnih severoarbanskih plemena bili zadovoljni ako im se povrate pređašnje plemenske privilegije, predstavnici sa Juga su tražili potpuno samostalnu Arbaniju, ne priznajući sultansku vlast ni u kojoj formi. Ta se razlika javlja skoro na svima docnijim sastancima Lige, pri čemu su, kao što ćemo videti, socijalno razvijenija Srednja i Južna Arbanija bile jemstvo da se pokret za autonomiju Arbanije ne sahrani pod reakcionarnim težnjama primitivnih plemena sa Severa.

Pobeda težnja naprednijega Juga došla je neočekivano brzo. Posle dve godine, 1880, na trodnevnom dogovoru u Skadru predstavnika Arbanasa, i muhamedanaca i katolika, primljeni su ovi zahtevi:

„Mi molimo milostivog Sultana: 1, da nam dade unutrašnju autonomiju, koja bi obuhvatala sve arbanaske zemlje; 2, da Visoka Porta potvrdi kneza koga izberemo s naslednim pravima; 3, da odredi količinu danka koju smo gotovi plaćati svake godine gospodaru; 4, da odredi broj pomoćne vojske koju ćemo rado dati Sultanu u slučaju kad Turska zarati sa inostranim državama; 5, da u zamenu za to ukloni sve otomanske trupe iz gradova i utvrđenih fortica iz naše domovine; 6, da se odnošaji naši prema Porti održavaju posredovanjem arbanaškog predstavnika u Carigradu; 7, da se svi otomanski činovnici koji nisu od naše narodnosti zamene činovnicima domorodcima, Koje će knez postaviti”.13

S kongresa se otišlo pravo na posao i u toku jednoga do dva meseca cela Severna Arbanija sa glavnim mestima Skadrom, Prizrenom, Đakovicom, Peći i Prištinom bila je očišćena od turske vlasti i vojničkih garnizona. Arbanija je imala jedan opšti revolucionaran prevrat.

Zahtevi skadrskoga dogovora su karakteristični još i po tome odgovaraju potpuno onim zahtevima koji su pre jednoga veka isticali u toku istoriskoga postajanja nezavisnih kneževina Vlaške i Moldavije, Srbije i drugih balkanskih državica. Šta više oni su radikalniji od zahteva srpskoga narodnoga pokreta za autonomijom 1793 i 1804, a u svima glavnim tačkama poklapaju se sa srpskim zahtevima, istaknutim na skupštini u Kragujevcu 1. januarja kritične 1813 godine. Kada ovo predočavamo srpskim piscima i političarima koji o Arbanasima vole da stvaraju iluziju potrebnu za opravdanje zvanične politike, mi ne gubimo iz vida ni veliku razliku između jednoga i drugoga narodnoga pokreta. Naš narodni pokret za oslobođenje od turske vladavine imao je revolucionaran karakter, jer su nosilac pokreta bile široke seoske mase srpskoga naroda koje su stajale u najoštrijoj klasnoj suprotnosti sa turskim spahijama kao političkim i ekonomskim gospodarima u isto vreme. Međutim kao nosioci arbanaskoga pokreta za autonomijom javljaju se gornji slojevi, istaknuti pojedinci i duhovno razvijeniji sunarodnici iz Italije, Carigrada i sa Juga. Ekonomska suprotnost između begova i njihovih robova nije ni ovde, kao ni u Bosni, mogla dati snage nacionalnom pokretu zbog toga što su ti begovi obično pomuslomanjeni Arbanasi.

201

Ma da se u doba postanka Arbanaske Lige računalo na zajedničku akciju Arbanaca sa hrišćanima, dogadaji su je još u početku onemogućili. Jedan italijansko-arbanaski odbor, obrazovan u Milanu 1876, obećava „pozvati hrabru braću u Makedoniji, Epiru i Albaniji da pruže ruku Jugoslovenima protiv svoga opštega ugnjetača. A dotle upravlja bratski pozdrav i pohvalu velikodušnom slovenskom narodu”. Ali naskoro zatim Arbanasi su se našli između čekića i nakovanja, između Turske protiv čijeg jarma su se borih i balkanskih državica koje su im nosile nov jaram. Srbija zlostavlja i progoni arbanasko naselje iz četiri zadobivena okruga, Crna Gora nadire sa severa u srce severoarbanskih plemena a Grčka traži izvesne oblasti na Jugu. Postala u stvari radi otpora protiv turske vlasti, Arbanaska Liga se morala domah od osnivanja boriti na dva fronta: i protiv suseda koji su arbanaska plemena vređali, i protiv turske vlasti koja ih je stešnjavala. Borba za odbranu od suseda najviše je pridonela naglom širenju Lige, ali ona je otvorila vrata carigradskim gospodarima da je zloupotrebe za svoje sporove sa hrišćanskim državicama. A kada je svoje sporove sa balkanskim državicama uz posredovanje Evrope raspravila, Porta je Ligu na krvav i mučki način ugušila, ali između Arbanasa i hrišćana u Turskoj nastaje doba nacionalne mržnje i neprijateljstva.

2. Sever i Jug: Gege i Toske.

U političkim razlikama između predstavnika Severa i Juga, između Gega i Toska, ogleda se razlika u privrednoj i socijalnoj razvijenosti Severne i Južne Arbanije; a razlika u načinu shvatanja sredstava i ciljeva autonomnoga pokreta samo je izraz razlike koja u pogledu mišljenja i težnja postoji između predstavnika plemena i predstavnika klase.

Nacija nije samo prirodna već i kulturna zajednica, kao što je prosto i jasno rekao Oto Bauer.14 Da se različna plemena koja su recimo jednoga istoga porekla, približe jedan drugom, duhovno i politički srode, kao što to vidimo kod jednoga naroda, potrebno je da ta plemena žive pod uzajamnim dejstvom zajedničkog kulturnog života. Što god je kod nekih plemena taj zajednički život nerazvijeniji, što je plemenska otuđenost veća i isključivost jača, u toliko se manje oseća uticaj onih tendencija koje ta planina treba da sliju u jednu nacionalnu celinu. Šta više, ako svako pleme i svaka pokrajina žive svojim zasebnim životom, brez dodira i uzajamnosti, tada ne samo što se između njih ne vrši poznato izjednačavanje i približavanje, već biva obrnuto: svako se pleme na svojoj uskoj osnovici još više specijalizira i udaljava od ostalih plemena.

Proučavajući makedonsko slovensko naselje prof. Cvijić je zapazio od kotline do kotline, od oblasti do oblasti, vrlo vidne tragove specijaliziranja, udaljavanja u toku razvitka. Koliko je pak taj zakon specijaliziranja bio jak kod arbanaskih plemena koja su živela skoro izvan svake kulturne zajednice? Silan uticaj toga zakona oseća se na svakom koraku. Samo je jedna strašna plemenska otuđenost mogla stvoriti toliko narečja koliko ima plemena, a Toske sa Juga i Gege sa Severa teško se među sobom mogu ikako razumeti. Razdrobljenost života na plemenske i pokrajinske rejone bila je osnov za stvaranje današnje religiozne razdeljenosti arbanaskoga stanovništva. Toj religioznoj razdeljenosti odgovara politička pocepanost, upravo od plemena do plemena i od pokrajine do pokrajine delali su i delaju najrazličniji strani politički uticaji. Prema tome,

202

razlike u jeziku, u religiji, u političkim težnjama u uticajima i t. d. jesu ogledalo plemenske otuđenosti i nemanja uzajamnosti u saobraćaja u životu Arbanasa.

Ali daje li to za pravo onima koji na osnovu toga stanja stvari odriču Arbanasima svaku sposobnost, da u budućnosti dadu drukčije rezultate?

Pre svega je potrebno raščistiti sa jednom „naučnom” laži koja se od pohoda srpske vojske u Arbaniju na hiljadu načina nameće, ma da je u nauci odavno otišla u staru gvožđuriju. Elementa koji čine naciju nacijom i faktor koji određuju uslove zajedničkoga državnoga života nijedan ozbiljan čovek ne iznalazi danas merenjem lobanja i proučavanjem rasa, već ih određuje istorija i sociologija. Treba zagledati u život toga naroda i raščlaniti njegove socijalne odnose i ustanove! Tada ćemo videti sa kakvim preprekama formiranje autonomne Arbanije ima da računa, ali ćemo videti tako isto da život ne prestaje na granicama Arbanije, da istorija nije ni o Arbanasima rekla svoju poslednju reč.

Mi smo već istakli kako predstavnici primitivnih severoarbanskih plemena imaju sasvim drugojačije pojmove o autonomnom pokretu od trgovaca i begova sa Juga. I dokle protivnici Arbanasa smatraju da je to samo jedan dokaz više o slabosti celoga pokreta, mi u toj razlici, naprotiv, gledamo kako misao o autonomiji sazreva, kako se odlučuju pogledi kojima pripada budućnost od reakcionarnih, primitivnih forama prošlosti, kako se počinje izlaziti iz uskih okvira plemenskih potreba i shvatanja. Šaljapinu, Gašu ili Krasnicu sa Severa izgleda pitanje njegove plemenske autonimije jedino i najkrupnije pitanje, jer se još uvek ceo njegov život objavlja u granicama plemena, dokle to rešenje nije nikakvo rešenje za bega ili žitarskoga ili stočarskoga trgovca ili njihov na strani školovani podmladak sa Juga. Dokle predstavnici primitivnih plemena sa Severa osećaju da je svaki od njih sam sebi dovoljan i gledaju u pokretu samo sredstvo za sprovođenje plemenske autonomije i za učvršćenje svoga gospodarstva, dotle su se begovi sa Juga već počeli osećati kao klasa, gledajući u pokretu sredstvo da svoju klasnu vladavinu vide jednoga dana rasprostranjenu na celu Arbaniju. Severoarbanska plemena shvataju autonomni pokret kao težnju za obnavljanje starih plemenskih autonomnih privilegija; oni su vatreni privrženici preživelih privilegija kao što su i plemenske organizacije uopšte preživele svoje; a kako su te težnje nesaglasne sa modernim društvenim razvitkom i nemoguće u modernoj državi, one su reakcionarne i osuđene na propast.

Ali između Severa i Juga ne postoji razlika samo u shvatanju autonomije već i u držanju i delanju za autonomiju. Dokle su planinci sa Severa pokretni, uvek gotovo na ustanak, buntari, dotle su Turske s Juga neka vrta „teoretičara” arbanaskoga autonomnoga pokreta. Planinci sa Severa, Gege, nalaze se tako reći stalno pod oružjem, u moć oružja jedino se uzdaju i veiuju da zadobijanje prava na nošenje oružja znači što i zadobijanje svih ostalih prava. Južnjaci, međutim, izašli su iz toga stanja kada je pleme što i svet a puška najveći amanet. Njihovi imućniji redovi, naročito trgovci i begovi, odbijaju rekrute Porti, ali bi želeli svoju vojsku, odbijaju činovnike iz Carigrada, ali bi hteli svoje činovnike; odbijajući tursku vlast oni ne žele povratak u staro stanje plemenske izolovanosti i anarhije već organizaciju autonomne Arabanije, u kojoj bi turska vlast bila zamenjena njihovom klasom. Južna i Srednja Arbanija su dakle pravi nosilac modernoga pokreta za autonomiju Arbanije. Iz tih južnih krajeva, kao iz Vandeje arbanaskoga nacionalizma, potekli su i prvi zahtevi za arbanasku azbuku i za školu. Dok plemenske vođe na Severu još uvek cene svoju moć po broju

203

naoruženih momaka, dotle Toske na Jugu otvaraju škole, izdaju listove i štampaju knjige na arbanaskom jeziku.

Posle ugušenja Lige 1881 Portaje bila mnogo strožija prema Arbanasima iz južnih krajeva nego iz severnih i oterala je iz njih u progonstvo u Malu Aziju preko 1000 i nekoliko stotina porodica. Još tada su carigradski gospodari uviđali da im sa Juga preti veća opasnost, i sa razlogom.15 Jer dok su severoarbanska plemena bila u stalnom sporu sa Portom, dižući često puta čitave bune za promenu jednoga činovnika, dotle se u Južnoj i Srednjoj Arbaniji tiho vršio proces nacionalnoga pribiranja. Po obaveštenjima koje sam dobio u Elbasanu pred balkanske događaje izlazilo je u tim krajevima nekoliko arbanaskih listova, među kojima su „Tomori” (po planini Tomoru) u Elbasanu, „Baškim” (Jedinstvo) u Bitolju, ,,Korča” u Korči, ,,Žđim” (Buđenje) u Janjini i t. d. Bilo je otvoreno oko stotinu arbanaskih škola, među kojima je bila i učiteljska škola u Elbasanu sa 200 đaka. Knjige su na arbanaskom jeziku sa latinskom azbukom.

I u Arbaniji, kao i u Makedoniji, religija ima toliko moćan uticaj da se i partiska grupisanja vrše na religioznoj osnovi. Izrazito religiozne partije su muhamedanska, ortodoksna i katolička, od kojih prva ima tu devizu: ko je muhamedanac neka je u Turskoj, druga izražava uticaj Grka a treća Austrije i Italije. Ali najbolje izglede ima nacionalna partija koja je istakla kao cilj pripremanje arbanaskoga naroda za nacionalnu revoluciju. Tražeći pristalice među Arbanasima svih vera ona se uporno bori protiv religiozne izključivosti koja je još uvek toliko da selo jedne vere prema selu druge vere nije pokazivalo za vreme okupatorskiha režima srpske vojske skoro nikakva saučešća u sudbini, šta više da vode među sobom čitave verske ratove. U toj borbi poniklo je više pesama, u kojima su karakteristične ove strofe:

,Д)о1е tamnica, dole glupost, Što ih upotrebljavaju naši neprijatelji: Jedni u crkvi, drugi u džamiji — Mi smo braća, ne mogu nas deliti”.

Ili:

„Vi Arbanci, vas dele na dvadeset sekta, Hoće da vas zavode. Jedan veli imam veru, drugi din, Jedan veli Turčin sam, drugi Latin,1 6 Neki se zovu Slovenima, drugi Grcima, Međutim ste svi brača, bre sirotinjo”.

Sve nas to potseća na doba koje je Evropa preživela u XV, XVI i XVII veku i fina Bauerova crtanja istočnjačkih revolucija17 pala su nam na um u trenutku kada smo se u Elbanasanu o ovom pokretu raspitivali. Tražeći dodira sa predstavnicima toga pokreta sreli smo se sa otresitijim begovima, bogatim trgovcima i predstavnicima turskog činovništva arbanaskoga porekla, koje je pod Abdul Hamidom teralo karijeru čak do položaja paša a sada predstavlja neku vrstu arbanaske aristokratije kojoj su Mladoturci dali dovoljno vremena da se zanima „narodnim” stvarima! Ona je održavala vezu sa svojim mnogobrojnim

204

kolegama u Carigradu i na strani, jednim svetom koji je čas u ljubavi sultanskoj čas u njegovoj tamnici čiji je najpoznatiji predstavnik predsednik privremene vlade Ismail Kemal. Škodovani podmladak ovih redova pije vino i kritikuje Muhamedovo učenje, bori se protiv nesnosnih religioznih stega osnivanjem novih sekta a protiv političke beznačajnosti propovedanjem autonomne Arbanije. Otuda je najrasprostranjenija i najčvršća verska organizacija u Arbaniji, takozvano bektaštvo, u isto vreme najodlučniji nosilac arbanaskoga nacionalizma.

Prema ovom pokretu na Jugu Mladoturci su u početku bili tolerantni. Ali u koliko je ceo pokret sve više dobijao nacionalan karakter, u toliko su se i Mladoturci prema njemu pokazivali sve otvorenijim i nepomirljivijim neprijateljima. U to doba padaju i one krvave vojne ekspedicije na Severnu Arbaniju, kojima je bio cilj da se severoarbanska plemena konačno saviju v jaram turske državne vlasti, ekspedicije koje su izazvale čitav niz arbanaskih ustanaka.

Istoriski značaj ovih ustanaka i krvavih borbi na Severu za pitanje koje ovde pretresamo bio je u tome što je va spo stav I je na veza između Severa i Juga, Gega i Toska. Južnjaci su počeli uviđati dragocenu vrednost materijalne, fizičke snage koju severna plemena predstavljaju, starajući se da ih uvuku u službu zajedničkom pokretu čija bi glava bila na Jugu. Onaj koji je krenuo mase i progurao preko Stare Srbije i ušao u Skoplje bila su i sada plemena na Severa, ali ovoga puta ona su bila u vezi sa predstavnicima pokreta na Jugu, koji su već počeli frakcionisanost u turskom parlamentu iskorištavati za svoje političke zahteve. Sporazum između jednih i drugih olak

susedima ti su stanovnici postali već sposobniji da arbanaski pokret shvate sa širega nacionalnoga gledišta.

Takvo je bilo stanje pokreta u Arbaniji kada su vojske balkanskih državica prešle granice Turske.

3. Izgledi u budućnosti.

Samostalan pokret Arbanasa je balkanskim događajima presečen i Arbanija, blagodareći u prvom redu zavojavačkim apetitima balkanskih državica, postala je balkanskom predstražom dveju velikih evropskih sila. Austro-Ugarske i Italije. Dalja sudbina Arbanije postala je posle Londonske Konferencije stvar Evrope. Ali ma kakva odluka Londonske Konferencije bila izvedena, ustanova autonomne Arbanije imaće za arbanaski narod značaj jedne političke revolucije, pod čijim uticajem će stari odnosi i navike život pretrpeti vratolomne brze promene.

Toj novoj tobožnjoj državi mi nećemo da proričemo sudbinu. Ona će nesumnjivo imati da se nosi sa većim teškoćama nego što su bile duge i teške porođajne muke od kojih još uvek pati. Ona će imati da se nosi i sa prošlošću i sa bodućnošću. Prva joj je ostavila u nasleđe: na Severu plemensku primitivnost i isključivost, na Jugu feudalni sistem krajnje nepodnošljivosti, a i na Severu i na Jugu neprosvećenost narodnih masa, versku pocepanost i zatucanost, političku razdrobljenost, odsustvo svakoga saobraćaja među plemenima i pokrajinama, nemanje nikakva opštega centra koji bi davao životu određen pravac. Ovim

205

nezgodama koje su dezorganizovale život v Arbaniji pridružiće se u budućnosti ne manje dezorganizatorski uticaji stranih „prijatelja”, o kojima iskustvo ostalih balkanskih državica nije malo.

U borbi sa tim unutrašnjim i spoljašnjim nezgodama narodne mase treba da budu onaj nepresušni izov novih sila i sredstava. A narodne mase baš i jesu te koje se ne vide iza patrijarhalnoga autoriteta plemenskih vođa i ispod bezdušne eksploatacije feudalnih gospodara. U dosadašnjim događajima i pokretima one su učestovale kao obična oruđa autoritativnih plemenskih dinasta ili begovske kaste. Oni nisu članovi toga pokreta kao što još nisu ni članovi jedne arbanaske nacije. Oni su samo članovi plemena ili robovi feudalnih gospodara. Nacija koju danas vidimo kod Arbanasa da se stvara, da postaje, to je nacija jedne kaste, a nacionalna svest odgovara socijalnom položaju begova i njihovoga školovanog podmlatka.

Da bi pitanje Arbanije prestalo biti isključivo stvar jedne kaste i pojedinaca i postalo brigom široke narodne mase, Arbanija bi trebala da dobije svoju naciju, svoje građane. Ona bi ih mogla dobiti sama onim putem kojim su ih dobijali svi narodi u doba svoja nacionalnoga postajanja, naime: uzdizanjem narodnih masa do kulturne zajednice, do učešća u javnom životu, do međusobnoga saobraćaja. Pored uvlačenja plemana u zajednički narodni život, to traži pre svega uništenje feudalnoga sistema svojine i oslobođenje seljaka.

Ali to i jeste baž ono što današnji arbanaski patrioti ne misle na učine. Sa narodnom masom oni ne računaju. O njoj begovska kasta i njen bezbrižni podmladak govori kao o mračnoj masi bez svesti i razumevanju. U Elbanasu mi je jedan inteligentan bej na postavljeno pitanje odlučno odgovorio: kako ustav i parlamentarizam nisu za Arbaniju već nešto nalik na bojarski sistem u Rumuniji! Ističući Rumuniju za ugled i u pitanju za koji mu je izvesno trebao drugi primer, elbasanski bej i pristalica nacionalnoga pokreta je očigledno pokazao da on o političkom režimu ne može da govori a da ne misli na begovski sistem!

Nosilac naprednih pogleda na politička i privredna pitanja mogao bi bit samo građanski elemenat, a on je u arbanaskoj primitivnosti još uvek vrlo slabo razvije. U arbanaskim varošima stanovništvo je puka sirotinja sa više ili manje begova, trgovaca i sitnih zanatljija. Begovi su još uvek glavni predstavnici bogatstva i ugleda. Oni provode vreme vrlo frivolno, po modusima svih mesta u koja je evropska kultura ušla sa svojim prtljagom napred. A varoš u kojoj kula age i bega visoko strši iznad skromnih krovića zanatljija i trgovaca, ne može da bude nosilac nacionalne kulture i političkoga napretka, kao što su to bile varoši današnjih kulturnih država. Tek sa jačim poletom moderne privrede arbanaske varoši će postati pravi nosioci napretka.

To su samo nekoliko napomena o društvenim prilikama kod Arbanasa. Nama uostalom i nije cilj da ih izlažemo, već da, ukazujući na njih, pokažemo da Arbanija, i ovako zaostala i primitivna kakva je, ne stoji ni izvan sveta ni izvan istorije i da pokreti i borbe u njoj nisu ni pobuna „divljaka” protiv „civilizacije”, kao što predstavljaju jedni, ni plod tumaranja i namera tuđih agenata, kao što predstavljaju drugi. Ti pokreti i borbe su pripremljeni u i uslovljeni opštim promenama u društvenim odnosima i uslovima života u Arbaniji, koje su u svoje vreme davale slične borbe i pokrete i u drugih naroda. Ako su oblici i ciljevi tih borbi još vrlo nerazvijeni, znači li to da „Arnautin” ništa drugo ne želi, ništa drugo ne zaslužuje i ništa drugo ne može imati nego

206

što ima sada? Zar može neko tvrditi da feudalni rob ne želi da se oslobodi ropstva i da sam uživa plodove svoga rada? Po povlačenju srpskih trupa nastale su u Srednjoj Arbaniji velike međusobne borbe, a one nisu bile, kao što je naša štampa objavljivala, izraz plemenske i religiozne netrpeljivosti već pobuna feudalnih robova, čifčija, protiv pokušaja aga i begova da za vreme okupatorskoga režima nagomilane feudalne obaveze likvidiraju i restauriraju stanje pre okupacije.

Takav je narodni materijal koji ulazi u autonomnu Arbaniju. O njegovoj podobnosti za samostalan državni život ništa nam nisu u stanju reći oni koji u njegovoj ,,arnautskoj krvi” unapred vide antidržavni, antikulturni, antisocijalni elemenat. Treba poći sasvim drugim putem, potražiti Arbanasa kao člana plemena i kao člana klase, kao gospodara i kao roba, kao borca za avtonomiju i kao radnika na njivi, jer danas u nauci ne može biti spora da podobnost nekoga plemena za državni život treba ceniti po stupnju istoriskoga razvitka, po društvenom sastavu, po kulturnoj razvijenosti i društvenim i političkim težnjama, a ne po rasi kojoj pripada.

Osim toga mi smo upućeni da pratimo razvitak i sudbinu ovoga novoga člana balkanskih državica. Na to nas ne upućuje kakva zabrinutost za budućnost autonomne Arbanije — jer su te brige, blagodareći zavojevačkoj politici Srbije, Crne Gore i Grčke, prešle nažalost na jačega, Austro-Ugarsku i Italiju — već obziri prema našoj sopstvenoj budućnosti. A po budućnosti Arbanije, mnogo su ozbiljnije opasnosti koje dolaze spolja nego one koje se kriju unutra. Na svaki način neće biti lako savladati plemenske i religiozne suprotnosti i izvesti državnu organizaciju u tako groznoj dezorganizaciji društvenoga života, ali to nije nemoguće kao što nije bilo nemoguće slomiti autonomske težnje knežine pri organizovanju nove srpske države. Arbaniji će biti mnogo teže odolevati opasnostima koje se kriju u pogodbama pod kojima je postala i pod kojima ima da se razvija.

Valjda nije nikada bilo zemlje na svetu po kojoj je tumaralo toliko tuđinskih agenata kao po Arbaniji. Oslanjajući se bilo na slabije susedne bilo na jače udaljenije države, svi oni vrše godinama jedan propagandistički rad koji je kroz škole, srkve, konzulate, trgovačke veze i druge ustanove već bio spremio zemljište za tuđe uticaje. Ono što se danas u Arbaniji događa može se razumeti samo u vezi sa tim uticajima. Zar sadašnje partiske struje u Arbaniji, kao što smo već videli, ne nose u prvom redu obeležje različnih stranih uticaja i tuđinskih propaganda? Borba tih stranih uticaja oko prevlasti ne samo da podržava različne kandidacije za novoga vladaoca već, kombinujući se sa verskim i plemenskim suprotnostima, pojačava separatističke apetite bogatih begova, plemenskih glavara ili istaknutih ličnosti. Ti uticaji predstavljaju danas nesumnjivo najveću smetnju sređivanju unutrašnjih prilika, i autonomna Arbanija može se javiti samo u borbi protiv njih.

Ta borba koja prati osnivanje svih balkanskih državica pada arbanaskom narodu u toliko teže, što njegova prva državna zajednica nosi od samog rođenja vrlo teške nedostatke.

Svojom zavojevačkom politikom Srbija, Grčka i Crna Gora nisu uspele da Arbaniju pódele, ali su uspele da je smanje i očerupaju. Formalno Arbanija dobija autonomiju, ali je ta autonomija hroma, forma bez sadržine, pravo bez najhitnijih uslova da bude ostvareno, autonomija močvarnoga primorja i besplodnih krajeva, otsečenih od plodnih krajeva na istoku- i jugu. Londonska

207

Konferencija je bila prema Arbaniji još svirepija nego Berlinski Kongres prema Srbiji. Njenim odkukama nesumnjivo je najviše oštećen arbanaski narod; ali onaj što je najviše dobio nisu balkanske državice već zainteresovani kapitalistički i vlasnički krugovi velikih sila, Austro-Ugarske i Italije. Prvo, neprijateljsko držanje vlada balkanskih državica odgurnulo je Arbaniju u šake ovih država, drugo, ona če im biti u toliko pouzdanije oruđe u koliko je slabija i za život nesposobnija.

Uporedo sa tom slabošću raste ekonomska zavisnost nove države od inostranstva. Svi pokušaji njenih upravljača da zemlju učine sposobnijom za odbranu od opasnosti spolja vodiče i u Arbaniji, kao što je to bilo i u ostalim balkanskim državicama, padanju u sve teže ropstvo evropskoga kapitalizma. U koliko je pak Arbanija nesigurnija politička tvorevina, u toliko to porobljavanje neće ići poredstvom državnih dugova već putem neposredne kolonijalne pljačke. Jedan veliki dobro obavešteni nemački list pisao je pre nekoliko nedelja:

„I grozničava spekulacija traje (u Arbaniji) još kao i pre. Ne prođe nijedan dan a da se ne jave novi lovci na koncesije za osnivanje banaka, podizanje železnica, električnih postrojenja, na kupovinu šuma i rudnika. U interesu zemlje može se biti radostan što oni sada skoro nig ne nailaze na odziv, pošto se odlučilo da se sa koncesijama čeka do uvođenja uređenih odnosa, a več zaključeni ugovori strogo se procenjuje, ako su protivni državnom interesu, poništavaju. Nadati je se da će pasti i onoga krupnoga trgovca iz Milana kupovina miriditske šume, o kojoj je v posljednje vreme bilo mnogo govora, pošto se najvećim delom tiče oblasti na koje prodavač, iza koga stoji Prenk Bib Doda-paša ima vrlo sumnjivo pravo svojine zasnovano na nekada u Carigradu dobivenom parčetu hartije, dokle na drugoj strani nekoliko opština mogu da pokažu staro pravo na ove šume. Svi ovi pokušaji spekulativne eksploatacije sadašnjega položaja potiču odlično sa strane, što služi zemlji na čast. Ali pored ove vrste preduzeća mnoge ozbiljne trgovačke snage dale su se na posao da pripreme privredno osvajanje zemlje, i da se dobro upoznadu sa poslovima koje će buduća vlada u najskorijem vremenu morati dati. One će docnije biti u tom povoljnijem položaju što će moći odmah izaći pred vladu sa dobro promišljenim i svestrano procenjenim predlozima. U svakom slučaju mora se naglasiti da, ko neće da zadocni, mora se sa ovdašnjim prilikama sad upoznati” (Koelnische Zeitung od 21. decembra 1913.).

Tako se evropske kapitalističke klase javno sazivaju na kolonijalno osvajanje Arbanije. Ono što evropski kapitalizam danas tamo priprema biće u stvari stvarna osnova buduće države. I kada se srpski vlasnički krugovi raduju svakom novom metežu i unutrašnjem sporu, gledajući u tom sredstvo za ^provođenje svojih planova, oni gube iz vida da se na obalama Jadranskoga Mora počinje utvrđivati najjača evropska sila, kapitalizam, i da je samo on taj „koji neće zadocni ti”.

208 III.

BORBE OKO JADRANSKOGA MORA

1. Jadransko More i borbe na Istoku.

Da bi se razumelo zbog čega je najsiromašnija i najbednija oblast na Balkanskom Poluostvu proizvela u toku balkanskih događaja najzaoštrenije odnose s Evropom, mora se pre svega naglasiti da se borba ne vodi oko golih arbanskih krševa već oko gospodarstva na onom delu obale Jadranskoga Mora koja pripada Arbaniji. A ta borba ne samo da čini jednu značajnu glavu u istoriji srpskoga naroda, već je vrlo jako upletena u onu veliku, dugotrajnu svetsku borbu oko Istoka i njegovih bogatih izvora u kojoj su učestovale i svoju moć ogledale sve evropske države.

Kao što je Jadransko More samo jedan rukavac Sredozemnoga Mora, to se i borbe oko gospodarstva na obalama Jadranskoga Mora javljaju kao produženje borbi oko prevlasti i uticaja na Sredozemnom Moru. A one su se vrlo rano javile. Odavna je Istok počeo privlačiti na se pažnju evropskih naroda i vrlo rano je nastao veoma živ trgovinski promet između Istoka i Zapada. Najkraći, najjevtiniji i tada jedino poznati put toga trgovinskoga saobraćaja vodio je preko Sredozemnoga Mora. To more se javlja kao jedina veza između dva sveta, a borba oko prevlasti na njemu kao borba oko basnoslovnoga bogatstva Istoka.

Na onom mestu baš gde to more najdublje zaseca u evropsko kopno, na italijanskim obalama Jadranskoga Mora, postali su još iz ranoga Srednjega Veka prvi centri trgovinskoga saobraćaja Evrope sa Istokom. To su bili italijanski gradovi: najpre Mietei, od 9. veka kao gradska trgovačka republika, kojoj se od 11. veka pridružuju Đenova i Piza. Oni su stupili v vrlo razgranate trgovačke veze sa svima tada najbogatijim zemljana Sredozemnoga Mora, Egiptom, Sirijom, Malom Azijom i Balkanskim Poluostrvom i njihovi trgovački agenti, rasuti po zemljama Levanta i Azije, potiskuje grčke i arabljanske trgovce ili ih degradiraju na stepen svojih posrednika, a svu trgovinu sa Istokom uzimaju u svoje ruke.18 U borbi oko prevlasti na Sredozemnom Moru sa svojim suparnicama Đenovom i Pizom i njenom naslednicom Florencijom, Mietei su se poglavito oslanjali na svoje gospodarstvo na obalama Jadranskoga Mora, koje su branili i od svojih suparnica na vodi i od nadiranja Mađara sa kopna. Od polovine 14. veka ,kraljica Jadranskoga Mora” je izašla iz te borbe kao pobedilac i čitav vek neograničeno gospodarila na Sredozemnom Moru.

Prvi udar trgovinskoj prevlasti italijanskih gradskih republika na Istoku, zadali su zavojevački uspesi Turaka. Ali one su se umele sa Turskim Carstvom sporazumevati, kao što su se pre i posle toga znale poslužiti kolosalnim bogatstvom za kupovanje srpske srednjevekovne vlastele i obezbeđivanje jadranske obale sa te strane. Presudan udar trgovinskoj prevlasti italijanskih gradova na Istoku došao je s druge strane, naime od pomeranja svetskoga saobraćaja sa Sredozemnoga Mora na Atlanski Okean. 1498 godine Portugalci su uspeli da otkriju pomorski put za Indiju obilaženjem Afrike. Taj veliki pronalazak koji čini čitvaru revoluciju u privrednim i saobraćajnim odnosima sveta, promenio je pravac tada najznačajnijega svetskoga saobraćaja, a kao neminovna posledica toga monopolističke privilegije italijanskih gradova u trgovini sa Istokom morale su pasti, da uskoro zatim njihova istaknuta posrednička uloga sasvim iščezne. „Oko polovice 16. veka, veli P. Here,

209

mletačkih trgovaca v Carigradu nije više skoro nikako ni bilo, i vraćajući se sa Zlatnoga Roga jedan poslanih je izveštavao da se u trgovinskom saobraćaju sa Portom ne vrši više za dve godine ni toliki obrt kao ranije za dve nedelje”.19 Bogatstvo Istoka, naročito Indije, počinje teći na Zapad poglavito novim, pomorskim putem, a kako su portugalci uspeli da preseku veze Arabljana sa Indijom, italijanski gradovi su izgubili sada svoga jedinoga trgovačkoga posrednika sa unutrašnjošću Azije. Sredozemno More je prestalo biti veza dva sveta, most između Istoka i Zapada, a sa tim svetskim obrtom i ono italijanske gradske republike su izgubile svoj svetski karakter. Mesto Mletaka i Denova zauzima Lisabon.

Sa skretanjem svetskoga saobraćaja Sredozemno More je istina izgubilo svoj svetski značaj, ali bore oko prevlasti na njemu nisu prestale. Zemlje Sredozemnoga Mora sva tri kontinenta, Evrope, Afrike i Azije, predstavljaju i suviše dragocen objekat za kapitalističku eksploataciju i vrlo važne bogaze političkih zavojevača, da bi mlade evropske kapitalističke države prema tome mogle biti ravnodušne. Borba se nastavlja sa tom razlikom što na mesto malih gradskih republika stupaju sada na pozornicu moćne države iza kojih kao materijala garantija osvajačkih planova stoje milioni poreskih plataca i stotinama hiljada i milioni naoružanih vojnika. U jednom krvavom ratu Engleska se dograbila 1704 Gibraltara, kapije Sredozemnoga Mora sa zapadne strane; od 1880 drži Maltu, stanicu između istočnoga i zapadnoga dela Sredozemnoga Mora; na Berlinskom Kongresu utvrđuje se u Kipru koji gospodari ulaskom u Suecki Kanal, a od 1882 zagospodarila je Egiptom. Najozbiljniji suparnik Engleske Francuska je preduzimala radi prevlasti na Istoku vratolomne ekspedicije; od 1830 počinje se postepeno utvrđivati na afričkoj obali kao gospodar Alžira, Tunisa, pa Maroka. Rusija nadire sve jače da zauzme Carigrad i moreuzine, „ključ od kuće” koji treba da je propusti iz Crnoga Mora na Sredozemno. Taj prolaz joj je zatvoren ugovorom o moreuzima 1841, koji je naročito potvrđen Pariškim Mirom, i do danes svi njeni pokušaji da ga poništi ostali su bez uspeha.

Dva velika tehnička uspeha, otvaranje Sueckog kanala i železničke veze centralne Evrope sa Istokom, počeli su Sredozemnom Moru vraćati stari značaj najbolje veze između Evrope i Azije. Sa Sueckim kanalom trgovina je dobila nov pomorski put sa Istokom koji je mnogo kraći nego onaj oko Afrike, a kolosalni planovi na železničke veze Evrope sa Istokom preko Prednje Azije ne samo duboko zasecaju u privredne interese zainteresovanih država, već prete da promene odnose političkih snaga i uticaja u Aziji. Bagdadsku železnicu npr., oko koje se danas biju uticaji Nemačke i Engleske, jedan je pisac s pravom nazvao „osom oko koje se danas kreće politički život Evrope”. Svaka promena na Istoku postaje opasnost po posede koji su već stečeni, a naporedo sa tim raste interesovanje imperijalističke Evrope za svaku, i najmanju promenu na ovom kraju sveta.

2. Austro-Ugarska i Italija.

Dok je trgovina sa Istokom bila skoncentrisana u italijanskim gradskim republikama, Jadransko More je predstavljalo jedan veliki prirodni kanal u koji se svetski saobraćaj sticao i kojim su velika blaga tekla. Sa padom prvenstvenoga značaja tih gradova u trgovini Evrope sa Istokom, svetski saobraćaj počinje Jadransko More obilaziti.

210

Ali ako je izgubilo staru ulogu u svetskoj trgovini, Jadransko More je imalo sve veći značaj za dve velike države koje se naslanjaju na njegove obale, za Austro-Ugarsku i Italiju. Za ove dve države ono nije više samo vodeni put trgovinskoga saobraćaja sa svetom, već osnovica sve njihove pomorske snage, koja u današnjem veku zavojevačke kolonijalne politike i sukoba krupnih interesa poglavito određuje moć i uticaj kapitalističkih država. Svaka promena na obalama Jadranskoga Mora dira zbog toga u najosetljivije mesto političkih planova kapitalističkih i vlasničkih krugova obeju država.

Ta promena može nastupiti i u korist trećega i u korist jedne od te dve države. Prema tome međusobni odnos ovih dveju kapitalističkih sila dvoličan: do podne se zajednički bore protiv svakoga onoga koji se spreme da oslabi njihov zajednički posed, od podne se bore među sobom sa surevnjivošću dva takmaca koji jedan od drugog zaziru. Međusobno nepoverenje, koje „prijateljstvu” i savezničkim odnosima ova dva člana Trojnoga Saveza daje tako osobit karakter, naročito prati njihovu balkansku politiku, a u Arbaniji se pretvara u stalan sukob. Dokle diplomatija jedne i druge države izmenjuje izjave o „punoj saglasnosti” i „međusobnom poverenju”, njeni agenti u Arbaniji posvednevno se kolju oko svake škole, svake dieceze, svakoga sela, svakoga mesta eksploatacije i uticaja.

Austro-Ugarska ima na svojoj strani preimućstvo države koja je svoj uticaj na balkanskoj strani Jadranskoga Mora utvrđivala mnogo pre nego što je Italija kao velika država bila postala. Kada se Austro-Ugarska utvrdila na dalmatinskoj obali, Italija je bila rastrgnuta tuđim zavoj e vanj ima. Najveći deo italijanskih zemalja držala je u prvoj polovini prošloga veka baš Austro-Ugarska smatrajući sebe pravom naslednicom italijanskih gradskih republika. U to doba ona podiže Trst, a posle izvesnoga vremena i Fijumu. Još tada ona je računala sebe u jedinoga zakonitoga naslednika turskih oblasti na zapadnoj polovini Balkanskoga Poluostrva, i po poznatim sporazumima sa Rusijom o deobi Turske Austro-Ugarska je imala da dobije Srbiju, Bosnu i Hercegovinu i Arbaniju. A kada su u drugoj polovini prošloga veka obrazovane dve nove velike nacionalne države, Nemačka i Italija, veze Austro-Ugarske sa severnim i zapadnim zemljama su prekinute i ona je gurnuta na Balkan, na kome joj je sada Bizmark poznatim savetom prideljivao sve oblasti „od istočne granice rumunjskoga naroda do Kotorskoga Zaliva”.

Prvi rezultat novoga pravca Austro-Ugarske politike bila je okupacija Bosne i Hercegovine, dobivena po tajnom sporazumu sa Rusijom. To je u isto vreme do sada najveći praktični uspeh Austro-Ugarske na Balkanu. Taj uspeh Austro-Ugarska je postigla u vreme kada su težnje mlade Italije bile upućene na afričku obalu. U n?knadu za Tunis, koji je Francuska konačno zgrabila 1884, Italija pokušava da se dograbi Abesinije; ali posle deset godina uzaludnoga vojničkoga naprezanja i finansiskoga iscrpljivanja taj pokušaj je završen 1896 potpunim italijanskim porazom. Tako je ova zemlja, koja je sredstvima krvavih zarada svojih emigriralih radnika u Americi htela da vodi jednu krupnu imperijalističku politiku, porazima na svima drugim stranama gurnuta tako reći da traži naknade na obalama Jadranskoga Mora. Orođivanje sa crnogorskom dinastijom je znak jednoga kolonijalnoga programa.

Od toga trenutka razvitak krupne industrije učinio je u Austro-Ugarskoj i Italiji kolosalne napretke. Ako je nekada, u vreme okupacije Bosne i Hercegovine, liberalna inteligencija, — sastavljena od profesora i advokata koju

211

su vodili nacionalnu većinu bečkog parlamenta, – smatrala mandat Berlinskog Kongresa za ,,skupu i kobnu avanturu”, danas se sve više sva moć države stavlja u službu kapitala i njegovih težnja da proširi i monopoliše pijacu za svoje espape i oblast za plasiranje. „Međunarodna politika uopšte, pisala je bečka Presa 1908, pretvara se sve više i više u trgovinsku i privrednu politiku, i krupna pitanja koja zanimaju kabinete i nacije izrastaju poglavito iz ekonomskoga korena.” I dokle ostale kapitalističke države gledaju da težnjama svoga ekonomskoga sistema odgovore osvajanjem prekomorskih kolonija, Austro-Ugarska je obratila svu pažnju na Balkan. Po mišljenju austro-ugarskih vlasnika zemlje Balkanskoga Poluostrva su prirodom položaja određene da budi kolonija Austro-Ugarske, a na Solun, koji je Rorbah nazvao „apsolutnim ciljem austriske balkanske politike”¿u sve više se počelo gledati kao na južno pristanišče monarhije. Vlasnički krugovi Beča i Pešte počeli su pokazivati sve veću osetljivost prema svakoj promeni u oblastima preko kojih put za Solun vodi, i sve veću nestrpljivost da po svoje planove nepovoljne promene na Balkanu preduhitre. Ta težnja je određivala držanje Austro-Ugarske u dugogodišnjem jalovom londžanju evropske diplomatije oko reforma u Makedoniji; njome je zadahnuto njeno držanje prema Srbiji; ona je bila cilj i novim železničkim projektima koji su od pre nekoliko godina bili izazvali čitavu buru od negodovanja i protesta i čitav niz novih projekata za kontralinije.

Diplomatska istorija će pokazati kako se Italija ponašala prema tim težnjama „saveznika”. Ali sa koliko je on uporstva radila na kolonijalnom osvajanju balkanskih oblasti Jadranskoga Mora pokazuju njeni uspesi u Crnoj Gori. U toj maloj zemljici sa 250.000 sirotina ona je prigrabila u svoje ruke podizanje pristaništa u Baru, železnice Bar—Virpazar, zatim brodarstvo na Skadarskom Jezeru i monopol duvana. Goli junaci Crne Gore koje iz njihovih krševa nije mogla isterati najveća turska sila podlegli su sili kapitala i danas argatuju po američkim rudnicima za račun italijanskih kapitalističkih kompanija i njihovih cetinjskih vazala.

U utakmici Austro-Ugarske i Italije, oko kolonijalnoga osvajanja Balkana Arbanija je predstavljala onu zemlju u kojoj su koplja bila najneposrednije ukrštena. Propagande svima sredstvima trudile su se da jedna drugoj izvuku zemljište ispod nogu. A da taj sukob interesa u Arbaniji ne bi doveo u opasnost „savezničke” odnose sa kojima su skopčani drugi važni interesi, diplomatija je uspela da zaoštrenost ublaži podelom sfera interesa, po kojoj je Austro—Ugarska koncentrisala svoj rad u Severnoj a Italija u Južnoj Arbaniji. Veliki kapitalistički grabljivci postigli su još jedan sporazum o davljenju malih naroda i deljenju njihovih zemalja. I kada je pred prvi balkanski rat propao predlog grofa Bertholda o formiranju jedne autonomne oblasti od bosanske granice do Sluna, kada je nestalo „političke moreuzine” između Srbije i Crne Gore i time zatvoren taj jedini slobodan suvozemni prolaz na jug, onda put za Solun ne ide više preko Mitrovice već preko Drača. Stvaranje autonomne Arbanije imalo je sada za obe ove države ne samo taj interes da se niko treći ne pusti na Jadransko More, već i da se dobije bar jedan prozorčić za sprovođenje stare politike na Balkanu. Sa gledišta već postojećih težnji zavojevačkih kapitalističkih i vlasničkih faktora sasvim je prirodno što je za to založen ceo autoritet Austro-Ugarske i Italije.

212

3. Jadransko More i Balkan.

Ove velike borbe evropskih država na Istoku čine nekoliko vekova suštinu Istočnoga Pitanja. A kako je u opseg te borbe i osvajačkih planova zainteresovanih država uvučeno i Balkansko Poluostrvo, to su promenljive faze kroz koje je ona prolazila nerazlučno isprepletane sa sudbinom balkanskih naroda. Ne samo što se Turska vladavina u Evropi, kao što je to formulisao francuski filozof Monteskije još pre sto pedeset godina, držala na surenjivosti ovih suparnica, već je i postepeno potiskivanje te vladavine, podizanje nezavisnih balkanskih državica i povlačenje njihovih granica stajalo iz koraka u korak pod uticajem toga suparništva i planova velikih sila.

To saznanje postalo je danas na Balkanu vrlo popularno, ali u toliko se manje zna i vodi računa o uticaju trgovinskoga saobraćaja Zapada sa Istokom na razvitak balkanskih naroda.

Sve do u najnovije doba osnovica privrednoga i trgovinskoga života na Balkanu bilo je Jadransko More. Duž njegove balkanske obale bilo je raspoređeno više tačaka iz kojih su polazile najvažnije saobraćajne veze poluostrva sa svetom. Oko tih tačaka obrazovali su se trgovački centri. Za vreme cvetanja italijanskih gradskih republika, kada je Jadranskim Morem kao jednim velikim prirodnim kanalom tekao ceo za ono doba tako kolosalan promet između Istoka i Zapada, ti centri su bili prirodne stanice svetskoga saobraćaja, pune draži i privlačne snage za vlastelu srednjevekovnih balkanskih država, naročito Srbije. Iz njih su polazili i kroz planinske spletove u unutrašnjost poluostrva sa mukom se probijali više vrlo važnih trgovačkih puteva kojima je saobraćaj tekao u oba pravca: srednjevekovna vlastela je iznosila na tržište suviške svojih feudalnih tributa a uvozila raskošne istočnjačke proizvode koji su zapaljivali maštu naših narodnih pevača. Ta razmena je vršena u primorskim centrima.

Od tih centara naročito se ističu na severnom delu obale Dubrovnik, Kotor i Bar, a na jugu Skadar, Drač i Valona. Iz radova Jirečeka i Cvijića saznajemo da je iz Dubrovnika vodio jedan značajan put preko brda Čemerno na Drinu, Užice, Čačak i dalje, puštajući jedan krak na Plevlje, Novi Pazar i Toplicom za Niš. Južni putevi su bili podesniji. Među njima se ističu tri: severni polazi od Skadra Belim Drimom za Prizren i Kosovo; srednji, takozvani Via Egnatia, polazio je od Drača i predstavljao glavni drum za Carigrad; južni je isticao iz Valone i Devolom išao preko Kostura za Makedoniju i Tesaliju.

Za trgovačkim i privrednim vezama išle su i političke težnje. Koliko je meni poznato obiknuta arhivarska metoda rada u našoj istoriskoj nauci nije dopuštala da se uoči veliki uticaj koji su imale trgovačke veze Jadranskoga Mora sa poluostrvom na srednjevekovnu istoriju srpskog naroda. Meni se, međutim, čini da se i laiku nameće zaključak: da je u ono vreme Jadransko More bilo gravitaciona tačka ne samo trgovinskoga već i političkoga života srpskoga naroda. Samo se tim uticajem može objasniti što je u srednjem veku najživlji politički život našeg naroda bio baš u oblastima Jadranskoga Mora, dakle u zemljama koje su bile ne u centru već na zapadnoj granici našega etnografskoga prostiranja. Sa gravitiranjem ka Jadranskom Moru pomerala se naravno i ta granica našega narodnega elementa.

Ali svi napori srpskih srenj evekovnih gospodara da se utvrde na Jadranskom Mora ostali su bezuspešni, jer su nailazili na otpor jačih suparnika,

213

ranije italijanskih gradova i Mađara, a docnije Francuza, Talijana i Austrijanaca. U srednjem veku Zahumsko primorje je bilo glavni izlaz srpske države na more. Ali je taj izlaz bio izgubljen još početkom 14. veka u borbi sa bosanskim banovima koji su bili u vazalnim odnosima prema severnim susedima, i nikada više Srbi nisu uspeli da ga povrate.

Posle pomenutoga skretanja svetske trgovine sa Sredozemnoga Mora na Atlanski Okean Jadransko More je izgubilo svoj svetski trgovinski značaj, ali trgovački život na njegovoj balkanskoj obali nije se ugasio. Stari putevi nisu tada opusteli. Bogatstvo balkanskih zemalja i relativno razvijena srednjevekovna kultura u njima davali su dovoljno hrane za održavanje starih komunikacija. Ali kao rezultat toga saobraćajnoga skretanja trgovački centri na balkanskoj obali Jadranskoga Mora postaju sve više lokalne tačke koje rade isključivo sa balkanskim zemljama. Do u najnovije doba, do pre nekoliko desetina godina iz unutrašnjosti poluostrva stizali su mnogobrojni karavani u Dubrovnik, Kotor, Bar, Skadar i Drač.

Ali što nije učinila turska najezda i pad italijanskih gradova, nastupilo je kao posledica novih saobraćajnih i političkih promena. Trgovački centri na Jadranskom Moru dobijaju opasnoga konkurenta sa severa i juga. Sa privrednim podizanjem Srednje Evrope kulturni život Srbije počinje skretati ka severu, pijacama Srednje Evrope. Privredna osnovica severnih balkanskih zemalja nije više Jadransko More već Sava i Dunav, i taj preokret nije mogao biti bez velikoga uticaja na pojavu srpskoga ustanka. A od kako je Srednja Evropa vezana železnicama sa Solunom i Carigradom, trgovinski saobraćaj Balkanskoga Poluostrva ne struji više transverzalno, poprečno, iz unutrašnjosti jadranskoj obali, već uzdužno iz unutrašnjosti ka Solunu na jugu i Pešti i dalje na severu. A da se ta promena izvrši do kraja, da stari trgovački putevi opuste i stari primorski centri izgube skoro svaku vezu sa poluostrvom, uticale su političke promene, u prvom redu okupacija Bosne i Hercegovine i izkukrštanje čestih političkih granica.

Za pitanje kojim se sada bavimo promena saobraćajnoga pravca na poluostrvu pomerila je centar političkoga života srpskoga naroda na sever. Njegove trgovačke veze sa Jadranskim Morem bile su, sa izuzetkom uskoga primorja Crne Gore, potpuno presecene. Sa tim je presečeno i kulturno uticanje i nacionalno prodiranje u primorske oblasti. Namesto toga javlja se obrnut proces: srpski elemenat se povlači severoistočno, dublje u unutrašnjost i bliže severnoj granici, ostavljajući u starim krajevima stare srpske spomenike u sredini isključivo ili pretežno arbanaskoga naroda.

Kada je u trgovačkom kretanju zapadne polovine Balkanskoga Poluostrva odsudno preovladao pravac sever—jug, Srbija je pala u potpunu privrednu zavisnost od Austro-Ugarske. Nekoliko decenija Srbija je u privrednom pogledu bila u stvari dodatak austro-ugarske privredne oblasti, njena najjužnija provincija. U Srbijinom trgovinskom saobraćaju sa inostranstvom, koji se oličavao u izvozu poljoprivrednih proizvoda za uvoz fabričke robe, Austro-Ugarska je predstavljala za Srbiju ceo svet. Ali ma koliko da se taj odnos u toku vremena snažno pripije uz privredni život slabije strane, on se pre ili posle mora završiti sukobom koji je naizbežna posledica razvitka kapitalizma. Za vreme carinskoga rata koji je sa manjim prekidima trajao do uoči balkanskoga rata, obe strane stajale su jedna prema drugoj sa novim pretenzijama: prema Austro—Ugarskoj, koja je težila da otkloni agrarcima

214

nepovoljnu konkurenciju srpske stoke uz jednovremeno zadobijanje na srpskoj pijaci izuzetnoga povlašćenja svojoj industriji, stajala je Srbija sa težnjom da obezbedi izvoz agrarnih proizvoda i da jednovremeno zaštiti domaću industriju. Sukob je bio neizbežan.

Politički značaj ovoga sukoba je u tome što je buržoazija uspela da težnju za izlaskom na Jadransko More oživi i u narodne mase unese. Ostvarenje te težnje postalo je sada glavni cilj svekolike Srbijine politike. Zaburžoaski režim slobodan izlazak na more predstavljao je više nego jedno trgovinsko pitanje; to je bio, kao što ćemo docnije videti, onaj životni nerv o kome visi ceo privredno-finansiski sistem buržoazije, kredit na strani, opstanak režima. Kada je za vreme aneksione krize Milovanivićev predlog o „hodniku na more” propao, grozničavo se radilo na dobijanju Jadranske železnice. A posle pobeda na Kumanovu i Bitolju, kada je iz oblasti preko kojih vodi put za oba mora, Jadransko i Jegejsko, Turska potisnuta, slobodan izlazak Srbije na more bio je već u pola postignut cilj.

Kako je izvođenje toga zadatka shvatila vlada Srbije?

IV.

ARBANIJA I SRBIJA

1. Zavojevačke težnje naše buržoazije.

Austro—Ugarska i Italija zauzimaju se za autonomiju Arbanije u svom interesu a ne u interesu arbanaskoga naroda! To je druga osnovna misao Balkanicus-a i Dr. Viadana, i za potvrdu iste oni navode stotinama citata iz svih mogućih knjiga i novina. U toj velikoj bibliografiji nije u ovoj prilici ostala nezastupljena ni štampa socijalne demokratije!

Ali da su ova gospoda stajala štogod bliže idejama socijalne demokratije, ne bi ušla u taj apsurdan položaj, da u isto vreme kada se bore protiv zavojevačke politike Austro-Ugarske i Italije preporučuju i brane zavojevačku politiku Srbije. Njihovo gledište je očajno prosto: Arbaniju hoće da porobe te hoće da porobe, pa kada joj je to suđeno, onda je bolje da taj porobljač bude Srbija nego ove dve velike sile. Mi nismo protiv zavojevanja Arbanije, izjavljuju Balkanicus i Dr. Vladan, već samo tražimo da taj zavojevač Arbanije ne bude niko drugi nego mi. Drugim recima: protiv zavojevačke politike mi se bunimo u ime zavojevačke politike; pravo koje drugom odričemo prisvajamo sebi u istom trenutku, na istom pitanju. Još kako su silni razlozi kojima se to pravo Srbiji brani! Balkanicus veli:

„Otkuda taj izutetak i ta privilegija za Arbanase, da oni ne mogu i ne smeju doći nijednim delom svojim pod vlast Srba? Zar nije srpski narod razdeljen na nekoliko administracija i državnih uprava? Neka se pogleda samo na Austro-Ugarsku: tu ima Srba pod jednom upravom u Bosni i Hercegovini, pod drugom u Madžarskoj, pod trećom u Hrvatskoj, pod četvrtom u Dalmaciji. Kad može jedan deo Turaka ostati pod bugarskom i srpskom vlašću, onda će i g. Derviš Hima dopustiti da mogu to isto i

215

Arbanasi, i to u toliko pre što su oni uvek do sad bili pod tuđom vlašću, i što su oni u onim oblastima koje sad hoće, uz pripomoć svojih zainteresovanih protektora, od Srba da uzmu i od Jevrope isprose, ili zlikovački uljezi, ili su onamo davno krvno i geografski izmešani sa Srbima, kao napr. u okolini Skadra i pored crnogorske granice”.21

A da bi nas uverio koliko bi to rešenje bio radikalno, konačno, da nikada više ne zamara Evropu, Dr. Vladan nam navodi ova izlaganja Šarla Loazo-a: „Evropa bi trebala da s najvećom gotovošču prihvati ovu priliku, te da podeli ove nedisciplinovane ljude između Srbije, Grčke i Crne Gore. Arnauti bi se, napušteni od Carigrada, koji ih je uvek mazio, i saterani u granice razuma, vrlo brzo izmirili sa svojom sudbinom. Na svaki način njihovo prilagođavanje novom stanju ticalo bi se samo njih i njihovih novih gospodara. Arbansko pitanje, iseckano na nekoliko komada i smanjeno, prestalo bi da uznemiruje Evropu”.22

U Arbaniji Austro-Ugarska i Italija vode zavojevačku politiku, to je fakat. Ali misle li Balkanicus i Dr. Vladan da ima koga koji bi u drugo što verovao? Zar da nacionalni princip štite Austro-Ugarska koja je sva sagrađena na negiranju nacionalnoga načela ili Italija koja baš naših dana davi jedan drugi narod s one strane Sredozemnoga Mora? U veku imperijalističke politike takve parole isto tako rđavo priliče ovim dvema kapitalističkim državama, kao što je ranije ruska parola o „oslobođenju hrišćana” u Turskoj stajala rđavo carističkoj Rusiji, koja je bila najgori đelat slobode u zemlji i u susedstvu. Te političke laži ne prolaze više tako dobro ni kod balkanskih naroda, koji su stekli veliko iskustvo da ih je svako spreganje sa jednim ili drugim „pokroviteljem” stalo u toliko težih žrtava u koliko su mu se oni u bezgraničnoj žudnji za oslobođenjem od turskoga jarma predanije predavali. Za njih znaju i svi oni elementi u samoj Arbaniji koji za autonomiju svoje zemlje rade. Jedan od najuticajnijih ljudi u Elbasanu, docnije izabran za guvernera toga mesta, nije se ustrzao da mi na pitanje odgovori potpuno jasno i otvoreno: da se Austro-Ugarska zalaže da Skadar ostane Arbaniji zbog toga što on i dalje treba da bude krajnja severna mrtva straža protiv nadiranja Srbije i Crne Gore u oblast njenoga uticaja, kao što se Italija zauzela za južnu Arbaniju da se niko drugi ne bi utvrdio na drugoj strani Otrantskog kanala. Nepopustljivo zauzimanje Austro-Ugarske i Italije za autonomiju Arbanije je spasavanje poslednje stope zemlje sa koje se obezbeđuju od opasnosti tuđega izlaska na Jadransko More i sa koje se može uticati na tok stvari na Balkanu. Austro-Ugarska hoće dalje „lebensfaehige Albanie”, „za život sposobnu Arbaniju”, u trenutku kada vidi pred sobom opasnost da Srbija ne postane za život sposobna. Smer ove politike je jasan kao sunce. Hoče se pošto poto jedan nov, za život nesposoban pigmej na Balkanu, da drugi pigmej koji se napreže da iskrši njene lance ne bi postao za život sposoban. To je stara metoda stvaranja slabih, za život nesposobnih, osuđenih da vise o skutovima evropske diplomatije, bez obzira javlja li se ona pod lažnom etiketom, „nacionalnoga načela” ili „političke ravnoteže”.

Ali ako Balkanicus i Dr. Vladan, ističući zavojevačke težnje Austro-Ugarske i Italije u Arbaniji, nisu rekli ništa novo, ništa što ne bi bilo poznato u najširim slojevima našega naroda, oni su zastupanjem prava Srbije na

216

zavojevanje Arbanije bili veran izraz jedne nove politike Srbije. Izobličavajući zavojevačku politiku tih dve ju država oni su uspeli da izobliče ,,nacionalnu” politiku Srbije, „oslobodilačku” politiku srpske buržoazije. Jer ako su brige austriskih vlasnika o pravu svih balkanskih narodnosti na nacionalno samoopredelenje grozno šegačenje sa narodnosnim načelom, to su pretenzije Srbije za zavojevanje Arbanije grubo gaženje, bacanje pod noge toga načela. Proklamujući tu politiku srpska buržoazija je sad prvi put sa lica srpskoga naroda skinula veo jedne potištene nacije koja se bori za svoje oslobođenje. I kod naše buržoazije su iščezle uspomene na nekadašnje mladalačke ideale o slobodi, jednakosti i bratstvu, a zajedno sa njima nestalo je i sposobnosti da ceni težnje naroda za slobodom. Ona se ugiba pod pritiskom severnoga suseda, sva visi o skutovima ruske diplomatije, sredstva za vladanje pozajmljuje od stranih kapitalističkih kćmpanija, ali je stekla ideologiju eksploatatora i vlasnika koji se zamišlja na čelu gladne armije, kao gospodar nekoliko miliona pridavljenih podanika, sanja o veličini, roguši se, apeluje samo na silu i davi slabije od sebe u isto vreme kada joj preti opasnost da bude i sama od jačih pridavljena. A što je taj preokret u politici naše buržoazije, koji bi pre ili posle mogao doći kao rezultat kapitalističke proizvodnje, nastupio pre nego što je srpski narod uopšte došao do nacionalnoga ujedinjenja, što su vlasnici Srbije političkom raskomadanošću i porobljenošću svoga rođenoga naroda počeli pravdati svoje apetite na porobljavanje drugih naroda, to je samo dokaz da kapitalistička privreda profita i buržoaska militarističko-birokratska državna sistema izazivaju u malih i velikih predstavnika današnjega društvenoga poretka iste apetite u zemlji i van zemlje, u unutrašnjoj i spoljašnjoj politici.

Ovaj novi krus u politici srpske buržoazije ima za socijalnu demokratiju više nego teoriski značaj. On nije samo potvrda našega gledišta da su nacionalni ideali vladajućih klasa laž iza koje se krije težnja za eksploatacijom naroda u zemlji i porobljavanjem tuđih naroda. Nacionalno oslobođenje i ujedinjenje koje traži za svoj narod kapitalistička buržoazija odriče tuđim narodima. Sa njenoga klasnoga gledišta to je prirodno i razumljivo: kada se pod mojim klasnim gospodarstvom nalazi moj rođeni narod, šta se bunite vi, „divlji” Arbanasi, da uđete u gotov, po svima propisima moderne države ustrojen sistem pokornosti! Spoljašnja politika vladajućih klasa je samo produženje njihove unutrašnje politike. I kao što proletarijat u nekoj zemlji predstavlja jednu društvenu klasu koja se ne može boriti za oslobođenje iz klasnoga ropstva a da ne oslobodi celo društvo, tako i socijalna demokratija ne može zastupati slobodu svoga naroda a da ne zastupa nacionalnu slobodu i svih drugih naroda. U tome je jedna od bitnih razlika između gledišta socijalne demokratije i buržoaskih partija na nacionalno pitanje.

Ali veliki praktični značaj ovoga pitanja mora nas interesovati u toliko više što posledice toga zavojevačkoga upinjanja naših vlasnika predstavljaju nepresušni izvor ne samo novih zločinstava prema arbanskom naselju već stalne opasnosti po mir i spokojstvo našega naroda, nedoglednih tereta i žrtava. Srbija je gurnuta u onaj opasni vrtlog borbe zavojevačkih prohteva sa svima mogućim predviđenim i nepredviđenim smetnjama i strujama, vrtlog u kome će narodna snaga malaksati u uzaludnim naprezanjima da se dočepa obale. Za savlađivanje svake nove smetnje činiće se novi i sve veći napori, i za žrtve koje je narodnim masama sve teže podnositi u cilju opravdanja ukazivaće se na žrtve koje su već ponesene. Osvajački upad u Arbaniju urodio je ogorčenjem arbanaskoga naroda

217

prema Srbiji i pobunama, a pobune iziskuje nova finansiska i vojnička naprezanja; nesigurnost na novoj zapadnoj granici Srbije nastupila je kao posledica zavojevačke politike prema arbanaskom narodu, a javlja se kao povod stalnoga mobilnoga stanja vojske; iz istoga uzroka došli smo u sukob sa jačim pretendentima ita Arbaniju, i u zanosu stvaranja velike jadranske države podjarmljivanjem tuđega naroda vlasnici propovedaju neko veliko buduće razračunavanje sa njima. Zaduživanje zemlje, novi državni tereti i militarizam i ostale parazitske ustanove traže od naroda u opasnost od rata i česte mobilizacije materijalno dave i privredno iscrpljuju.

Tako će jedanput zahuktali događaji po sili unutrašnje logije stvari gurati iscrpelu našu zemljicu iz krize u krizu, iz opasnosti u opasnost, a svi buržoaski organi javnoga mišljenja Starace s e da se pravi uzrok tih nesocijalna demokratija, kao jedan odlučan protivnik zavojevačke politike koja je začetak svij tih nedaća, ne može pustiti da prođe nezabeležen onaj trenutak kada se naš vlasnički svet mašio tuđe zemlje i tuđe slobode, kada su nekadašnji heroldi nacionalnoga oslobođenja poneli zastavu nacionalnoga porobljavanja, kada su interesi kapitala progutali interese nacije. Ona mora stalno ukazivati na nerazdvojnu uzročnu vezu između zavojevačke politike buržoazije i teških posledica i žrtava kojima se kraj nigde ne vidi, vezu imeđu teorija Balkanicus-a i Dr. Viadana i prakse Ise Boljetinca.

2. Težnja ka moru.

Oduševljenje kojim je buržoaska javnost primila prvu vest o izlasku arbanaskoga odreda na Jadransko More poticalo je iz uverenja da je sada postignut i onaj cilj koji je od pre desetak godina lebdeo pred očima ne samo vlada i buržoaskih grupa već i šire javnosti. Ta Srbija je izašla na more, i još kako! Ono što je htela ostvariti Jadranskom železnicom, ona postiže sada preko svoje teritorije; ona je sada gospodar svoga saobraćaja sa svetom!

Težnje Srbije za slobodnim izlaskom na more obično su dovođene u vezu sa smetnjama koje j Austro-Ugarska činila i mogla činiti srpskom izvozu. Srbija je još uvek pretežno agrarna zemlja. Od njenoga celokupnoga izvoza, koji je 1910 dostigao cifru ód 98,388.028 dinara, sirovine čine nepunih 64 od sto a prerađevine 36 od sto. Sa izuzetkom 1,691.819 dinara izvoza sirovih rudarskih proizvoda i 10,320.817 dinara prerađenih rudarskih sa nekoliko stotina hiljada industriskih proizvoda, sav ostali izvoz od 88 procenata čine proizvodi zemljorada i stočarstva i od tih proizvoda prve, najneposrednije prerađevine. Cela srpska izvozna trgovina leži dakle na seoskom gazdinstvu u kome još uvek preovlađuje sitni posed, a na izvoznoj trgovini leži sposobnost Srbije da odgovara svojim dužničkim obavezama.

Tako je pitanje o obezbeđenju izvoza postalo zajedničkom brigom dva tako udaljena sveta: vladajuće buržoazije i seoske mase. Za buržoaziju koja državom upravlja, osiguranje izvoza je značilo osiguranje poreskih prihoda, osiguranje uvoza zlata potrebnoga za plaćanje interesa na državni dug. Svaki poremećajizvozne trgovine pogađao je najosetljivije mesto svake vlade, jer su joj time ugrožavana neophodno potrebna sredstva za održanje na vlasti. Ali poremećaj izvozne trgovine pogađao je i najosetljivije mesto seoske mase, jer je vodio padanju cena agrarnim proizvodima u zemlji. A što god je seljak prinuđen da svoje proizvode jeftinije proda, u toliko mora izneti na pijac veći deo svoje

218

žetve, pa da podmiri potrebu u novcu, u toliko manji deo žetve ostaje za potrebe njegove porodice. Svako padanje cena, dakle, znači za široke narodne mase veću glad u kući, veći dug na njivi, manje stoke u toru.

Kada je sada Austro-Ugarska pod pritiskom svojih agraraca, počela zatvarati severni put srpskoj izvoznoj trgovini, to nije samo bacilo u brigu vladajuću buržoaziju već je pogodilo i najosetljiviju stranu seoske mase. Buduća nacionalna misao počinje sve više dobijati privredni smisao, oslobođenje Srbije od privredne zavisnosti od Austro-Ugarske i slobodan izlaz na more. Na tom pitanju vladajuća buržoazija uspeva da za svoju nacionalnu politiku zagreje široke narodne mase. A za taj veliki uspeh svoje klasne vladavine ona ima da blagodari u prvom redu agrarcima i vlasnicima Austro-Ugarske.

Ali težnja za slobodnim izlaskom na more nije poticala samo iz želje da se osigura izvoz agrarnih proizvoda. Potrebna osiguranja izvoza i smetnje Austro-Ugarske učinile su da se za pitanje izlaza na more zainteresuje sitnoseljačka masa, kao najmnogobrojniji glasački i vojnički elemenat u zemlji, ali ta težnja je postajala u toliko neodoljivom u koliko je u nas jače ovlađivala kapitalistička proizvodnja espapa. U teritorijalnom proširenju i izlasku na more vladajuća buržoazija je gledala onaj eilj svoje klasne politike koji je isticao iz industrijalizacije zamlje i razvitka kapitalističke proizvodnje. Ali što se zarad ostvarenja toga cilja radilo tako odlučno, grozničavo, upravo, va banque, ili-ili, to može biti potpuno jasno samo onom koji uvidi da je u tom ležao spas celoga privredno-finansiskoga sistema buržoazije na kome se njena vladavina držala, da je to jedini izlaz iz stanja koje je svakim danom postajalo sve kritičnije.

Srbija je tipičan predstavnik malih agrarnih zemalja, sa primitivnim oruđima i načinima rada, ali mnogobrojnih, krupnih i teških veza sa stranim kapitalizmom. Nenormalni razvitak tih kapitalističkih veza malih agrarnih, u svom privrednom razvitku zaostalih zemalja pokazuje se u tome što njih kapitalistička privreda ne osvaja kroz radionice i fabrike, odozdo, preko državnoga a ne privatnoga gazdinstva. Veliki državni dug na strani postao je pre nego što se počelo raditi na podizanju proizvođačkih snaga koje bi podnošenje tih dužničkih obaveza olakšale. Prvo je u zemlju ušla mašina za ubijanje, pa tek mašina za rad.

Kao rezultat toga nenormalnoga, obrnutoga razvitka državni budžeti su rasli bez obzira na porast privredne snage narodne, a još jače od državnih budžeta raste njihov pratilac, zaduživanja na strani. Od 1880 do 1910 državni budžet je porastao od 20 na 120 milijona ili za 475 procenata, a zaduženje zemlje je poraslo od 32 na 735 miliona ili za 2197 procenata. Državni dug je rastao pet puta brže od državnoga budžeta. Ali ova kolosalna cifra državnoga zaduženja sama za sebe još ne kazuje jasno svu težinu dužničkoga ropstva. Da se oseti sva težina takvoga razvitka veza Srbije sa stranim kapitalizmom, ne sme se izgubiti iz vida da su ceo porast državnoga budžeta gutali neproduktivni izdaci na dug i vojsku, kao što je opet najveći deo državnih zajmova, ogromno veći deo, upotrebljen za pokrivanje budžetskih deficita i izvanrednih rashoda za militarizam.

Na čemu se taj raspikućski sistem gazdovanja održavao? Za plaćanje interesa na zajmove Srbija je dolazila do zlata izvozom agrarnih proizvoda. Od kraja osemdesetih godina njen trgovinski bilans je aktivan, to jest ona primi veću sumu zlata za izvoz nego što izda na uvoz. Ali suvišci zlata koje je davno aktivni trgovinski bilans nisu mogli doseći da pokriju izvoz zlata za plaćanje

219

dugova. Zbog toga je međunarodni bilans plaćanja Srbije, na suprot aktivnom trgovinskom bilansu, ipak ostao stalno pasivan. Za poslednjih trideset godina Srbija je stalno imala da izdaje više zlata nego što gaje primala za svoj izvoz. Ta diferencija je bila od 1891 do 1900 49,354.772 din., 1901-1910 71,153.924 din. Da bi se taj bankrotski sistem gazdovanja održao, Srbija je padala u sve nove i nove dugove, njima bankrotstvo odlagala i terete svoje sadašnje politike sve više prenosila na buduće generacije.

Ali dokle tako? Pod pritiskom državnih tereta izvoz je istina rastao, ali iza toga porasta ne stoji pojačanje privredne snage zemlje. Naprotiv, to povećanje izvoza je posledica povećanja državnih tereta a ne privrednoga razvitka i jačanja zemlje. Ono je posledica iscrpljivanja koje pridavljuje svakoga proizvođača posebice, nagoneći ga da radi pribavljanja poreza otuđuje kako hranu porodice tako i sredstva proizvodnje, a zatim izmoždava celokupnu privrednu snagu zemlje, jer sredstva potrebna za njeno privredno jačanje crpe strani zelenaški kapital. U bržem rašćenju izvoza nego uvoza ne ogleda se nikako brže rašćenje privredne snage zemlje od razvijanja kulturnih potreba naroda, već se ogleda u stvari veštačko povećanje izvoza na raćun sposobnosti naroda da svoje životne potrebe podmiri.

Ali narod, sve nesposobniji za potrošnju, postaje i sve nesigurniji kao poreski platac. Vladajuća buržoazija je počela osećati da ni najskandalozniji sistem posrednih poreza koji ne propusti opteretiti nijednu životnu potrebu nije nikakva sigurna garantija državnih poreskih prihoda, ako potrošačka moć masa slabi ili ako se ona slabije i sporije razvija nego što rastu potrebe države. Usavršavanje aparata za pumpanje poreza ne može da nadoknadi ono što se gubi sa iscrpljivanjem opštega rezervoara državnih prihoda, sa izcrpljivanjem privredne narodne moći. Još jednom se demonstrativno pokazuje tačnost načela: da je privredna snaga zemlje jedina prava osnova sigurnih državnih prihoda i dobroga finansiskoga stanja. A gde je ta privredna snaga zemlje? Je li ona u ruiniranom sitnom seoskom gazdinstvu? Zemlja isplakana, žetveni prinos manji nego u Rusiji, stočarstvo u opadanju: sitna poljoprivredna preduzeća nisu više sposobna da podmire skučene potrebe porodica, još manje da napune velike državne kase. Državni budžeti rastu nepojmno brzo, jer neprestano rastu dužničke obaveze i troškovi oko sistema buržoaske vladavine, a u isto vreme sasvim opravdano počinje se gubiti vera u rašćenje izvoza poljoprivrednih proizvoda.

U toj bezizlaznoj situaciji vladajuća buržoazija se baca svim sredstvima koja joj državna vlast stavlja na raspoloženje na veštačko podizanje industrije. Sistem posrednih poreza ona sada dopunjuje sistemom „zaštitnih” carina. Srbija je opasana jednim neprelaznim carinskim zidom, pod čijom zaštitom kapital, apsolutno oslobođen svakoga obzira prema stranoj konkurenciji, uživa privilegiju neograničenoga gospodara na domaćoj pijaci, monopolsko pravo eksploatacije. U sprovođenju te politike vlada ima da regulisava surevniju borbu između predstavnika stranoga i domaćega kapitala, ili na kraju krajeva sistem zaštitnih ” carina pobeđuje, jer odgovara i interesima buržoazije kao nosioca kapitalističke eksploatacije. Tim sistemom ona, s jedne strane, osigurava kapitalističkoj klasi ekstra-profit, s druge strane veštačkim uvlačenjem kapitala u zemlju čini da kroz ruke proizvođača i potrošača poteku veće sume novca koje će im ona na zgodnom mestu, putem neposrednih poreza, opet oteti. Uvlačenjem stranoga kapitala u zemlju povećava se cirkulacija novca, mase više

220

troše ma da više ne jedu, ali zato rastu sume ekstra-profìta kapitalističke klase i posrednih poreza države, raste pljačkanje proletarijata i narodnih masa. Veličina te pljačke ogleda se u nenormalno velikoj razlici između nominalne i realne nadnice, između veličine nadnice u novcu i količine životnih namirnica koja se za nju može da kupi.

Nije teško uočiti da se ovaj sistem podizanja domaće proizvodnje izvrgava u sistem privrednoga iscrpljivanja zemlje. Visokim cenama svih proizvoda sužava se potrošačka sposobnost naroda koja je prva pogodba zdravoga privrednoga napretka, a monopolskim privilegijama ubija se staranje za tehničko usavršavanje rada bez koga se podizanje privrednih snaga neke zemlje ne može ni zamisliti. Ali ta posmatranja ne spadaju u okvir ovoga posla. Mesto toga treba naročito istaći: da se na privredno-finaneiskom sistemu koji smo ukratko skicirali drži i ekonomska egzistencija i politička vladavina buržoazije u Srbiji.

Na osnovu toga ekonomsko-finansiskoga stanja zemlje i večite brige svake vlade može se objasniti što Srbija nadire da pošto poto izađe iz starih granica i prodre na more, da prodre na more po cenu svih žrtava i velikih opasnosti. Sa industriskim razvitkom neke zemlje buržoazija gura vlade na proširenje pijaca i oblasti eksploatacije. Politika zavojevanja tuđih zemalja i stvaranja kolonija, zbog koje je danas Evropa podeljena u dva oružana logora, odgovara težnji kapitalističkih klasa za osiguranjem profita, za monopolom eksploatacije. Kada smo god ukazivali na taj ekonomski uzrok današnjega grozničavoga oružanja, sukoba interesa i zavojevačke kolonijalne politike, branioci te politike u Srbiji, da bi predstavili svoje težnje kao najidealniju oslobodilačku nacionalnu borbu, dobacivali su nam: gde je u Srbiji ta razvijena industrija, gde je ta kapitalistička klasa koja gura na zavojevanje tuđih zemalja? Mi priznajemo da kapitalistička industrija u Srbiji nije ni približno toliko razvijena koliko je u vladajuće buržoazije razvijen apetit za proširenjem teritorije i izlaskom na more porobljavanjem tuđih naroda. Alije vlada u Srbiji toliko revnosniji izvršilac želja svih vlasničkih klasa i kasta za proširenjem granica i porobljavanjem tuđih naroda, u koliko to više odgovara nuždama privredno-finansiskoga sistema na kome se drži, koji je stub njene vlasti. Održanje toga sistema je prva tačka u programu svake vlade. Na njemu se podiže kula od miliona državnoga budžeta, on pruža sredstva za izdržavanje militarizma i drugih neproduktivnih ustanova, on pruža sredstva za odgovaranje dužničkim obavezama prema inostranstvu, na njemu se drži kredit za nova zaduženja.

Ako kapitalistička buržoazija u Srbiji i balkanskim državicama uopšte nije još toliko razvijena, da celokupnu državnu politiku stavi u službu svoga interesa, ona u nas ima za svoga saveznika samu državnu vlast koju potreba održanja goni na teritorijalnu proširenje pošto poto. Tako su neodoljive ekspanzivne težnje balkanskih državica postale neodoljivom potrebom vlada, jedinim izlazom iz teškoga položaja u kome su sa svojim privredno-finansiskim sistemom doterale na ivicu bankrotstva. Za buržoaziju u Srbiji izlazak na more ne znači u prvom redu ekonomsku emancipaciju zemlje kao što se to rado i mnogo govori, — jer celokupna privredno-finansiska politika vladajuće buržoazije predstavlja postojano otuđivanje prava slobodnoga raspolaganja privrednim izvorima zemlje i predavanje naroda u kamatno ropstvo da bi se dobila sredstva za održanje vladavine — već pre svega emancipaciju privredno-finansiskoga sistema na kome se njena vladavina drži. Izlazak na more predstavlja jedino sredstvo da se privredni sistem „zaštitnih” carina oslobodi zavisnosti od inostranstva, da se

221

od njega ne moraju činiti nikom nikakve koncesije. U koliko dakle kapitalistička buržoazija nije dorasla da vrši presudni uticaj na pravac državne politike, svaka vlada je prinuđena da ne strepi od žrtava koje težnja ka moru stavlja u izgled, ne samo zbog slobodnoga saobraćanja sa svetom već zbog održanja svoje vladavine. Zato je jedan naš nacionalni radnik i patriotski pisac s retkim iskrenošću rekao: Rat koji ne garantuje slobodan izlaz srpskih espapa na svetski trg ne može se nazvati oslobodilačkim!

Tako je arbanska politika srpske vlade oličenje avanturističkoga lutanja jednoga očajnika koji bez ikakvih izgleda na uspeh i bez jasnoga cilja rasipa dragocenu snagu, da bi izbegao bankrotstvo pred kojim stoji ceo njegov privredni i politički pravac.

3. Poraz zavojevačkog podviga.

Polet narodnih masa, koji je godinama pripreman politikom „ekonomske emancipacije” i dostigao najvišu tačku od objave carinskoga rata do aneksije Bosne i Hercegovine, buržoazija je za vreme balkanskih ratova umela obilno iskoristiti. Za najluđe podvige ona je mogla računati sa ljudskim materijalom čija gotovost na podnošenje žrtava prevazilazi obaveze vojne discipline. I u slatkom zanosu da drži u svojoj ruci naoružanu celu zemlju, buržoazija je u rastočavanju narodne snage otišla preko svih granica mogućnosti i počinila najluđe zloupotrebe. Vrhunac tih zloupotreba je pokušaj izlaska na more putem zavojevanja Arbanije.

Za izlazak na more Srbija je imala dva prirodna pravca. Prvi preko Crne Gore za Bar, vodi preko oblasti koje pripadaju dvema srpskim državama i koje su naseljene skoro isključivo srpskim narodom. Drugi, vardarskom dolinom za Solun, vodi onom saobraćajnom arterijom koja je samom prirodom određena da bude glavni pravac privredne veze Balkanskoga Poluostrva sa svetom. Što se drugoga pravca tiče, kao što ćemo docnije videti, buržoazija balkanskih državica je bila nesposobna da savlada separatističke težnje i da od nezamenljivoga solunskoga pristaništa učini ono za šta gaje priroda položaja odredila, naime da bude svetska kapija za sve tri države; a srpski i bugarski vlasnici specialno priredili su svojim narodima bregalničku katastrofu, da Solun ostane u isključivoj vlasti Grka kojima je najmanje potreban i koji će se njime najmanje služiti. Srpska buržoazija nije bila čak ni toliko jaka da slomi dinastičku isključivost između Srbije i Crne Gore i da spajanjem dveju oblasti jednoga istoga naroda u jednu državnu celinu izađe na toliko željeno more preko svoje jednostavne teritorije. Mesto toga između dve rođene zemlje pobijaju se danas međe, i ako ni na jednoj ni na drugoj strani nema ni deset lica koja bi to mogla razumeti i odobriti. A kraljevski stražari koji će te međe čuvati jesu svedoci nesposobnosti buržoazije da izvrši deo narodnoga ujedinjenja.

Namesto da traži izlazak na more u ovim prirodnim pravcima, za šta je bilo potrebno biti rešen na sistematsku i odlučnu borbu protiv separatističkih težnji, vlada je separatizam uzela za osnovicu ugovora sa saveznicima. Time je buržoazija sama sebi zatvorila oba prirodna pravca za izlazak na more. A odričući se njih ona se otiskuje da put na more probije kroz arbanske krševe, pravcem koji vodi preko oblasti sa kompaktnim tuđim elementom, elementom najveće otporne snage u pređašnjoj Evropskoj Turskoj; ta oblast je u isto vreme tako jako uvučena u osvajačke zamke dve velike evropske sile. Kako je ta

222

politika pretrpela potpun poraz još na pola puta, mi danas imamo skupo plaćeno iskustvo samo o snazi austro-italijanskoga uticaja, te sada niko i ne misli o žrtvama koje bismo tek morali podneti oko zavojevanja i držanja u pokornosti arbanaskoga naroda.

Pre svega Jadransko More, kao sredstvo našega saobraćanja sa svetom, nije bez krupnih nedostataka.

1. Jadransko More je izgubilo svoj nekadašnji trgovački značaj. Luke Jadranskoga Mora nisu više stanice svetskoga saobraćanja kao pre nekoliko vekova; one nisu više ni centri u kojima se vrši razmena proizvoda balkanskih zemalja. Veliki svetski putevi Sredozemnim Morem ne stiču se više u Jadranskom Moru već, obično obilazeći njega, ukrštaju se u Solunu, od koga su već stvorili najvažniju tačku ne samo balkanskoga već i srednjeevropskoga saobraćanja sa Istokom. Upućena na neku luku Jadranskoga Mora srpska trgovina, tražeći slobodan izlazak na prostrani svetski trg, našla bi se opet lice u lice sa parobrodskim društvima i pijacama poglavito Austro-Ugarske i Italije.

2. Kada bi čak Jadransko More potpuno zadovoljavalo potrebe našega trgovinskoga saobraćaja, pravac toga saobraćaja ne može se određivati proizvoljno i nezavisno od pravca svetskoga saobraćaja. Taj pravac, kao što je to prof. Cvijić svestrano pokazao, izlazi danas na Solun. Ova luka je izlazna tačka vardarsko-moravske komunikacione arterije koja je sa uzdizanjem Srednje Evrope i nadiranjem njenoga punog napona privrednog života na aziski Istok dobila veliki evropski značaj. Ona je privukla sebi svu trgovinu iz oblasti pređašnje i sadašnje Srbije. Iz ranije Srbije trgovina je tekla na sever, iz Stare Srbije i Makedonije na jug, a sa sastavljanjem ovih oblasti u jednu državnu cjelinu pod pretpostavkom jednake predusretljivosti održavaća sa trgovina na obadve strane. Ali pravac sever-jug ne može biti veštački promenjen u pravac istok-zapad, ma koliko se to želelo iz obzira političkih aspiracija. Sve veštačke mere koje se u tom cilju preduzimaju, kao što je to železnička politika, traže i izvanredne žrtve i predstavljaju po privredu teret sličan strategiskim željeznicama. A ako je srpska vlada, lupajući se po Arbaniji, propustila osigurati našoj trgovini slobodan izlaz preko Soluna, onda bratoubilački rat nije samo jedan zločin prema srpskom narodu već i jedan zločin za tud račun.

3. Izlazak na Jadransko More, kao ventil sigurnosti na slučaj nenormalnih odnosa prema severu i jugu, opteretio bi našu privrednu snagu nesrazmerno velikim žrtvama. Pre svega podizanje dobroga pristaništa skopčano je sa velikim teškoćama. Najbolji poznavalac Balkana prof. Cvijić veli: „U onom delu koji je zauzela srpska vojska ima samo jedan bolji zaliv i to je Drački. I ako je zasut peskom i stoga samo 6—10 m. dubok i izložen južnim i jugozapadnim vetrovima, od njega bi se moglo napraviti dobro trgovačko pristanište, istina s velikim troškovima”23 Bez velikih tehničkih radova ne mogu se upotrebiti za pristanište ni ostali zalivi na toj obali.

Ali svi ti troškovi oko pristaništa i sprovođenja železnice gube se prema onim neproračunljivim žrtvama koje bi osiguranje toga saobraćajnoga pravca gutalo. Bilo da Srbija dobije samo prugu bilo i jedan širi ili uži pojas zemlje, održavanje arbanaskoga stanovništva u pokornosti bilo bi skopčano sa žrtvama za koje bi se dobar trgovac teško odlučio. Što god bi taj pojas zemlje bio širi, u toliko bi i žrtve bile veće. Za održavanje u pokornosti cele Severne Arbanije na koju se bilo oko bacilo, Srbija bi morala držati velike vojničke posade i bez

223

svake sumnje posvegodišnje prolevati krv za „povraćaj” reda. Transporti srpskoga izvoza na Jadransko More kretali bi se uz pratnju sve jačega militarizma, stalnih mobilizacija i teških kolonijaalnih ratova. Zavojevačka politika je prodrta vreća. Alžir je koštao Francusku više od ratne oštete koju je 1871 platila Nemačkoj. Južnoafričke kolonije su koštale Nemačku preko milijarde maraka a nisu dale ništa. Zapletena u Arbaniji Srbija bi tek tada videla da je ostale zavojevačke države mnogo lakše stići u vršenju svirepstva prema zavojevanim narodima nego u podnošenju žrtava na koje otpor tih naroda goni. A ako Srbija nije u stanju učiniti nijedan korak u svome privrednom jačanju, a da ne učini dva u privrednom rasipanju na neproduktivne ciljeve, onda može očekivati vreme kada će ljudi činiti glavni deo njenoga izvoza, a oni neće ići preko Arbanije nego preko Evrope.

Tako izlazak na Jadransko More, iskupljen zavojevanjem Arbanije, predstavlja za Srbiju jednu ekonomsku apsurdnost. Ali porobljavanje arbanaskoga naroda, kao sredstvo izlaska na more, pokazalo se i kao politička apsurdnost. Na osnovici zavojevačke politike, u kojoj nikad ne odlučuju „preča prava” i „veće potrebe” već isključivo veća snaga, igraje za Srbiju bila unapred izgubljena. Srbija se u Arbaniji srela sa dvema velikim silama koje su tamo već bile stekle veći uticaj od same Turske. Ništa ne čini što Arbanija samo po sebi nije vredna žrtava koje Austro-Ugarska i Italija oko nje podnose, jer se one ne podnose za Arbaniju već za uticaj koji se preko Arbanije ima u Jadranskom Moru i na Balkanu. Je li vlada g. Pašića pravilno procenjivala jačinu otpora na koji će od strane te dve države naići, ili je procenjivala potporu svojih „prijatelja” — to pitanje nije bez interesa, ali se za nas ovde njegova vrednost gubi pred faktom: da je Srbija svojim zavojevačkim metodima i pretenzijama uz kepecku snagu nesvesno radila da se Arbansko Pitanje reši po želji onih koji svoje apetite podupiru jačim, nesravnjeno jačim sredstvima.

U veku krupne imperijalističke politike, zavojevačka politika male i privredno nerazvijene Srbije, upućene na zajednici a ne davljenje malih oko sebe, pokazala se kao ekonomska i politička apsurdnost, kao protivuročenost i adjecto, kao nemoguća politika.

San o izlasku na Jadransko More zavojevanjem Arbanije pripada prošlosti, ali njegova senka će dugo vremena promračavati nebo nad srpskim narodom. Srbija je htela i izlazak na more i jednu svoju koloniju, pa je ostala bez izlaska na more i od zamišljene kolonije stvorila je krvnoga neprijatelja. Htela je da istisne tuđi uticaj iz Arbanije, a postigla je da ga još više učvrsti. Osvajačkim hitcem htela je jedno radikalno, definitivno rešenje u korist svoga gospodarstva na jadranskoj obali, a uspela je da se tuđe gospodarstvo definitivno utvrdi. Njena težnja ka moru dala je naopake rezultate, jer je sprovođena naopakim sredstvima, to jest: ono što se moglo postići samo u sporazumu i uz prijateljsko saučešće oslobođenoga arbanaskoga naroda htelo se postići protiv njega. Težnje izlaska na more metodima zavojevačke politike pretrpele su potpun poraz.

4. Vojna okupacija Arbanije.

Vojnu okupaciju Arbanije srpska vlada je izvodila sa oniliko smišljenosti i procene okolnosti sa koliko se u privatnom životu preduzimaju obične šetnje. Po odsustvu vojničkih i političkih predostrožnosti na koje su sve prilike upućivale, taj ozbiljni vojni i politički korak ličio je na kakav politički „špacir”,

224

Lustreise što bi Nemci rekli, ali „špacir” koji će u istoriji srpskoga naroda ostali kao najkrvaviji spomenik jednogodišnjega ratnoga režima buržoazije i najbolji svedok njegove bezobzirnosti prema životima ljudi.

Sa divljenjem je neko uporedio izlazak srpskih trupa na Jadransko More sa Napoleonovim prelaskom preko Alpa. Stoje do prostoga vojnika stajalo, oni su zaista ogromne smetnje svladah na način koji je divljenja dostojan. Ali što je stajalo do vojnih i političkih upravljača, oni su po svojoj bezobzirnosti činili pravu suprotnost pregalaštvu vojnika, gomilajući lakomiselnost za lakomiselnošću, ludost za ludošću, žrtve za žrtvama. Ta strahovita niska žrtva pruža se od polaska do povratka. Dopisnik zagrebačkoga „Obzora”, D. Mašić, opisuje pohod drinske divizije ovako:

„Sedmi dan toga čemernoga putovanja stajao je srpsku vojsku dosta žrtava. Komora već tri dana nije nikako stizala. Nije bilo hrane ni za ljude ni za konje. Neprestano pešačenje po zimi i kiši, nespavanje i gladovanje toliko je slomilo vojnike, da su se sad jedva držali na nogama. Svakoga trenutka sklizuo bi po koji konj i skotrljao bi se niz klisuru sa tovorom ili municijom. Ljudi su se ustavljali, trpali na sebe municiju i sami padali od tereta i nemoći. Već je izgledalo, ako potraje još samo koji dan tako, da nijedan živ neće izići iz ovih pustih planinskih krajeva. Ali se ipak ćuteći išlo dalje. / tako ceo dan, po nesnosnoj i neprestanoj kiši ta vojska nije išla nego se upravo vukla u razvučenim kolonama, ostavljajući za sobom slabe, bolesne i mrtve”.

Nimalo manje muke i žrtve imala je da podnese i šumadiska divizija, koja se krenula od Prizrena preko Oroši. O gladovanju te kolone pisao je jedan oficir:

„Ма kako da je poslastica u to vreme bio hleb, ja sam mogao dobiti jednu polovinu — nudio mi je jedan moj vojnik, koji ga je platio 4 dinara. Sutra dan se prodavao po 5 i 6 dinara, a jedan je konjanik platio za jedan tajin i parče slanine 8 dinara. Docnije kad je nestalo hleba tako je isto skakala cena i kukuruzu,jer se sitan brđanski kururuz dužine 12-15 cm. prodavao poslednjeg dana groš komad. Ove visoke cene slabo mogu ti dati prestavu o veličini gladi i muke što smo pretrpeli”.

A kada su se tako namučili oficiri, onda kolike su tek bile patnje onih siromaha koji za celo vreme dugoga ratovanja nisu ni od kuda dobili ni kršene pare!24

Od samoga početka primorski odred srpske vojske počeo je obeležavati svoj trag čestim grobovima pomrlih od gladi i umora, izmrzlih od mraza bez šinjela i šatorskih krila. Čije su to žrtve? Prema srpskim trupama koje po svojoj brojnoj snazi i fizičkoj iznurenosti nisu bile sposobne da izdrže nikakvu ozbilniju borbu sa organizovanim arbanaskim plemenima, ova su se ponašala sa dostojanstvom neutralnih ali i nezavisnih posmatrača koji su davali besu i primali snishodljiva uveravanja o ,,miroljubivim” namerama srpskoga vojnoga pohoda. Sa autoritetom jednoga plemenskoga dinasta Prenk Bib Dada propustio je gladne, gole i bose, do srži u kostima iznemogle srpske trupe pod uslovom da mirno prođu putem i da se ne usude činiti ma kakvo zlo Mirditima. Još strožije su se komandanti čuvali da ne dirnu u strašljenovo gnezdo Malisoraca.

225

Ovakvo držanje arbanaskih plemena poticalo je iz uverenja, dobivena iz Beča i Rima, da je autonomija Arabanije zajamčena i da će se srpske trupe morati vratiti. Napoleon je pušten preko Alpa, jer se Napoleon morao vratiti.

Najveći deo naših vojnika u Arbaniji stradao je od bolesti, poglavito iznemoglosti i dizenterije, koja je morala nastupiti kao prirodna posledica gladi i rđave opreme. To su stradanja prežaljenih, upućenih na božju veresiju, izvršilaca napoleonskih podviga o čijem najnužnijem opremanju i snabdevanju politički i. vojni upravljači nisu ništa mislili. A njihovi komandanti koji se nisu ustezali da ubiju od gladi i iznemoglosti pala vojnika ili da to trpe nisu imali ni trenutka od duha onoga ruskoga vojskovođe koji je, prelazeći preko Alpa, povratio odanost gladne vojske ulaskom u raku koju je samom sebi bio namenio. Na ćelom maršu radile su naizmenično i svaka u svom pravcu slepe sile: glad i iznemoglost, batine i revolver!

Koliko je cenjen život ovih ljudi neka posluži i ovaj primer. Po naređenju komandanta na dugačkom putu od preko stotine kilometara ostavljena su manja odeljenja vojnika kao relejske stanice. Ludost ove naredbe u čisto vojničkom pogledu je očigledna, kao što je bila očigledna i sudbina ovih napuštenih ljudi koji su se našli u moru uzrujana arbanaskoga stanovništva, ogorčena svirepstvima srpske vojske u istočnim krajevima. To ogorčenje je ove jadnike progutalo. Od izvesnih stanica nije niko ostao da javi šta je sa njima bilo, i uzaman ih njihovi roditelji i braća još uvek preko novina traže. Osvetničko paljenje sela i masakriranje arbanaskoga stanovništva nije nikakva naknada za uzaludne gubitke.

Niska ludosti i žrtava koja je na kraju krajeva progutala primorski odred nema kraja. Kako je veličina zadataka u svakom pogledu premašala snagu odreda, na predstražu na Dajču, mestu pre prve pogibije u borbi sa skadarskom posadom, bačeno je nešto malo drinaca drugog poziva. Bez šatorskih krila i u kršu gde nije bilo ni drvceta da se vatra založi, oni su čuvali stražu i propadali od zime. I posle prvoga ozbiljnoga napada odmornih trupa skadarske posade drinci su morali popustiti, ostavljajući iza sebe leševe koje su pojačanja šumadinaca nekoliko dana kupila i shranjivala.

Ali je brdička kasapnica vrhunac ovoga bezobzirnoga bacanja ljudi u smrt i avanturističkih bravura bez smisla i ikakvih izgleda na uspeh.v Istoriju te kasapnice još uvek obavija taman veo. Skadarska utvrđenja su najmodernijega tipa, jer je Turska naročito polagala da Skadar, kao istaknuti šiljbok na krajnjoj i vrlo važnoj tačci carstva, bude što bolje utvrđen. Rovovi su maskirani, u zemlji, i sagrađeni od betona. Najboljim dvogledima spolja se ništa ne vidi, a kada se otvori borba ne zna se odakle sve vatra ne sipa. Prodiranje napadača sprečava nekoliko nizova različnih prepona, naročito hajdučkih jama koje se mogu staviti pod vodu i bodljikastih žica koje su povezane gvozdenim stubovima utvrđenim u cementnim podlogama. Celo utvrđenje je sada branjeno ne samo pašačkom vatrom iz zaklonjenih rovova već mnogobrojnom artiljerijom, naročito gradskim topovima najvećega kalibra.

Da se takva utvrđenja ne osvajaju golim šakama, uz potporu nekoliko brdskih baterija, čak bez idejnoga poljskoga topa, to je mogla proceniti najobičnija vojnička pamet. Pa ipak je napad naređen i 26 januara srpskom narodu priređena jedna od najluđih i najtežih pogibija u ćelom srpsko-turskom ratu. Glas o strahovitoj pogibiji prodrla je slučajno preko Crne Gore do Beograda, i beogradska Štampa nije pogrešila kada je u članku ,,Bitka na Brdicama” napala strahovitu pogibiju rečima:

226

„Opšte je osećanje, da se tamo nije vodio račun o ljudima. Ljudi su izgubili svoju raniju vrednost i vrede taman onoliko koliko i bundeve”.

A posle nekoliko dana , jedan stručnjak”, iza koga se krije izvesno neki oficir, piše u istom listu u članku „Jedan zločin”:

„Svakoga dana izbijaju u javnosti novi jezoviti detalji o strahovitoj kasapinici na koju je izveden naš primorski odred na Brdicama. Vlada, istina, produžava i dalje da ovu krvavu tragediju obmotava najvećom misterioznošću i uvek izbegava da objavi listu gubitaka koje je naša vojska pretrpela u tom mahnitom preduzeću. Ali posle objave našega izveštaja iz Murićana javno mnenje uzbuđeno je toj meri tim zločinom izvršenim nad srpskom vojskom, da zatajivanja i zatiškavanja više ne pomažu. Na Brdicama palo je u ludo blizu 1300 srpskih vojnika i 39 oficira. Za taj beskorisni pokolj mora neko odgovornost da ponese”.

Tačni podaci o gubitcima na Brdici nisu još objavljeni, ali oni su kad Srba znatno veći nego što je u gornjem članku navedeno, a kod Crnogoraca nekoliko puta toliki. Hiljade ljudi su bačeni u smrt kao da se od blata mese, kao da nikada više neće nikom trebati. Mesto da na gornje optužbe dade obaveštenja, vladin organ Samouprava da odgovorila kao je „pred zoru, 26 januara, komandant primorskoga odreda dobio izrično naređenje od crnogorske Vrhovne Komande da vrši napad na Brdicu”. Napad je istoga časa naređen i njemu se ima da blagodari, po pisanju vladinoga lista, što je jedan položaj Brdanjola pao Crnogorcima u ruke! Prema tome, komandant primorskoga odreda ili je svesno bacio u smrt nekoliko hiljada svojih ljudi radi uspeha sumnjive vrednosti na crnogorskom frontu ili je servirao nekoliko hiljada žrtava iz respekta prema visokoj ličnosti glavnoga komandanta crnogorskih trupa. Da su u ćelom preduzeću odlučivali razlozi koji nemaju ničega zajedničkoga sa najobičnijim pravilima ratovanja, vidi se i po tome što je u klopku upala samo jedna kolona i usamljena, bez pomoći i naslona desno i levo, izginula. Tako je pred tvrdim bedemima Skadra odigrana jedna krvava igra vojske, da bi se zadovoljila monarhistička sujeta kleptomana koji je pod tim bedemima sahranio svoju žalosnu zemljicu.

Mesec dana posle toga desila se strahovita pogibija u luci San-Đovani di Medua. Trupe koje su transportovane iz Soluna morem da pojačaju opsadu Skadra provele su na leđama u luci čitav dan, čekajući da se ko smiluje i da ih iskrca, i u tom čekanju zatekla ih je turska krstarica „Hamidija”. Brdička kasapnica nije izazvala ni za nokat veću opreznost prema opasnostima u koje se ljudi guraju. Na Brdici nije ordonas na vreme preneo zapovest za povlačenje, u Medui nije „Hamdija” prijavila svoj dolazak! Nije učinjeno ni ono što se za spasavanje ljudi moglo učiniti. „I kapetan lađe i sva posluga, kao što to u božičnjem broju Pijemonta lepo opisuje major Radoje Janković, zaboraviše na spasavanje vojnika. Disciplina popusti pred ličnom opasnošću. Nered se ušunja u hladnokrvnost. Nijedan čamac za spasavanje ne bi skinut”. Vojnici behu ostavljeni na milost i nemilost „Hamdije” koja svu topovsku vatru upravi na lađu punu vojnika „Vervenjotis”. Major Janković opisuje taj očajan trenutak ovim živim recima:

227

„Huk topova dobi čarobnu moć nad svima. U ciglo jednom momentu oseti se tragedija tog nesrećnog dana. Vojnici, sa spremom na leđima, bacahu se sa nekoliko metara visine u vodu duboku nekoliko metara. Ranjeni se sklanjahu, da udare zavoje. Rane su bile grozne, zadane komadima čelika. Drugi se spuštahu niz konopce; po deset odjedared. Jedan konopac se otište! Sva sila „Hamidijinoga” besa sruči se na „Vervenjotis”.

I u tom očajnom trenutku, kada nije bilo nijednoga starešine da posavetuje, ako pomoći ne može, da podeli sudbinu sa svojim vojnicima, okrenula su svoja dva brdska topica dva vojnika bez epoleta, jedan podnarednik i jedan kaplar, i radi spasavanja svojih drugova uhvatili se u koštac sa topovskim kolosima jedne ratne lađe! „Hamidija” se povukla, ostavljajući iza sebe pravu pustoš.

„Oko lađe plovili su šinjeli, rančevi, polomljeni kundaci, vojnički uprtači i ostali tragovi pretrpljene katastrofe. Šajkače, bez gospodara, ljuljale su se nešto pod vodom, kao velike alge. Nesrečne žrtve rasute tamo amo, svučene punim fišeklijama, potonule su i dodirujući stopama peskovito dno njihale su se kao podvodno bilje. Belele su se ruke utopljenika. U ponekoj puška mrtvački stisnuta. Ponekog tiskao je talas na širinu . .. „Na malom talasu ljuškaju se jedne nove dvojenice. Gde gde izbije glava. Talas je preliva i zanosi kosu tamo amo, te se ukazuje razdeljak .. . Lepe momke iz Podrimlja nosi voda kao opalio lišće. Prvi put od kako su u ratu, prevarila ih snaga. Junaci od Zebrnjaka, Adbi-paše i Bakarskog Gumna leže savljadani. Na svakom licu po jedna želja neizrečena. Njihove ih verenice čekaju, njihovo voće pupi, njihove su oči mrtve”.

I još bog zna gde bi se završila ova niska ludosti i žrtava, da se Skadar nije predao i da pitanje Arbanije nije dočepala Evropa u ruke. Sa makedonskoga ratišta srpska vlada bi upućivala nove trupe jedne za drugima, da popune mesta onih koje su progutali snežni nameti arbanskih krševa, glad, bolest, Skadarsko Blato i Jadransko More. Zbog jednoga ni sa jedne strane neželjenoga sukoba između srpskoga arbanaskoga odreda i ostataka Džavidove vojske krenuta je u Arbaniju cela moravska divizija, a šta bi tek bilo da Arbanasi nisu mirno čekali rešenje Evrope? Ali su čak i „divlja” arbanaska plemena znala bolje proceniti presudni značaj toga rešenja po Arbaniju nego srpska vlada. Očekujući trenutak kada će ispratiti srpske trupe odakle su i došle, ona su umela uštede ti izlišne žrtve mnogo bolje od vlade koja je stajala pod zlokobnom sugestijom ruskoga uticaja. I, začelo, posle pola godine gladovanja, stradanja, propadanja i ludoga harčenja ljudskih života, žalosni ostatci primorskoga odreda vraćeni su natrag, ostavljajući iza sebe kao jedini trag preko 5000 vojničkih grobova i opštu omrznutost kod stanovništva.

5. Kolonijalni ratovi.

Da vojna okupacija Arbanije mora izazvati očajan otpor gorštačkih arbanaskih plemena nije izgleda očekivala samo vlada g. Pašića. Ona je zaboravila da je Turska bila obetovana zemlja za navike ovih gorštaka, da su ih za muslimanski svet vezivale vrlo jake verske veze, pa je ipak jedan veliki deo državne moći Turske bio vezan u ovim krševima, bune su postale redovno

228

stanje, iz njih je došao i jedan od najodsudnijih udaraca mladoturskom režimu. Držanje Arbanasa u pokornosti bio je vrlo težak zadatak za Tursku, i ako je ona imala u Anatoliji bogat rezervoar ljudskoga materijala koji je, kada zatreba, prebacivala protiv pobunjenika u Evropi, protiv arbanaskih plemena, kao što je ova, kada zatreba, upotrebljavala protiv krišćana.

Sa tim pitanjima srpska vlada se nije mnogo zamarala. O prirodnom otporu arbanaskih plemena ona ne samo nije vodila računa, već ga je u stvari provocirala, oglasivši arbanasko naselje, po primeru svih zavojevača, za ljudski odrod prema kome vredi samo upotreba grube sile. Posle neočekivanih vojnih uspeha prema Turskoj i vlada je, kao i ceo buržoaski svet u Srbiji, potonula u idolopokloničko verovanje u moć oružja kao jedino radikalnoga i rešavajućega sredstva. Ona je gurnula vojsku pravcem ka primorju bez ikakve političke direktive, poseía njome veliki deo arbanaskih oblasti bez ikakvih strogih naređenja o držanju vojske prema samopouzdanim arabanaskim plemenima, i time je dala prvi potsticaj stalnom ratu na granici s mnogobrojnim žrtvama sa jedne i sa druge strane. Predstavnicima vlasničke politike nije ni na um došlo da misle koliko bi žrtava moglo biti ušteđeno vođenjem računa o držanju vojske prema pokorenom stanovništvu i o neodoljivoj upornoj težnji ovih plemena da im se inače teški uslovi opstanka ne sužavaju i životne navike drsko ne vređaju.

I čim je soldateska, ostavljena samoj sebi, soldateska iza koje se politički upravljači nisu videli, došla u dodir sa arbanaskim stanovništvom, ona je počinila takvu pustoš koji je arbanaski narod gurnuo u očajnu borbu za održanje. Tako je otvorena serija kolonijalnih borbi koje sa većim ili manjim prekidima traju od prelaska srpske vojske preko turske granice do danas i kojima se kraja još nigde ne vidi.

Slepa i gluva prema najgrubljoj praksi kolonijalnog istrebljenja koje je soldateska vršila, buržoaska štampa je podigla paklenu poviku proti „arnautskih divjaštava”, i ta je povika rasla sa nemoću vlade da odoli pritisku svojih moćnih suparnika oko Arbanije. Ni nesumnjivo divlja i nekulturna afrička plemena nisu nikada dočekivala evropskoga nametljivca celivanjem njegove bele ruke. Još manje se to moglo očekivati od Arbanasa koji su već bili ispunjeni izvesnim političkim težnjama za koje su poslednjih desetak godina toliko žrtava podneli i sa kojima je bio upućen da računa svaki onaj koji nije bio unapred rešen na borbu do istrebljenja.

Arbanaska pobuna septemba meseca, zbog koje je Srbija morala ponovo mobilisati blizu tri divizije, je klasičan primer kako se kolonijalni ratovi izazivaju. Okupacija srpske vojske prostirala se sa istoka do na same kapije klisura i kalanca. Ona je rastavila orača od njive, stoku od paše, stada od pojišta, selo od vodenice, kupca i prodaoca od pijace okolinu od varoši, a čitava planinska naselja od svoga privrednoga centra i žitnice za ishranu. Arbanas s one strane nije smo kročiti na svoju zemlju koja je ostala na ovoj strani. Svi izvori za život bili su presečeni. U očajanju i gladi narod je najpre molio za slobodan dolazak na tržište, a kada mu je i to uskraćeno, između smrti od gladi i smrti od olova on je izabrao ovu drugu. Pri toj pobuni mogli su se umešati razni domaći i strani agenti, na koje je vlada s planom skretala pažnju javnosti, ali zemljište za eventualni uticaj tih elemenata pripremila je vlada g. Pašića, odbijajući arbanasko stanovništvo od sebe onim istim sredstvima kojima se najbolje mogla poslužiti da mu položaj olakša i da ga sebi privuče.

229

Ali vojni režim nije samo obustavio poslove i presekao redovne izvore zarade, već je popljačkao od stanovništva celu gotovinu ljudske i stočne hrane. Pri srednjevekovnom sistemu snabdevanja trupa, da se koliko toliko utoli glad vojnika, gurani su u glad meštani. Taj sistem snabdevanja trupa napunio je džepove mnogoga vojnoga i civilnoga činovnika koji su u ove oblasti ušli sa dovoljno iskustva kolika je moć novca; on nije olakšao narodu u Srbiji teret ratnih troškova, a natovario mu je na vrat još teže breme ugušivanja izazvanih buna.

Vlada je tu pljačku uzakonila i podigla do najvišega stepen a uvođenjem kontribucionih taksa koje su vojne i civilne vlasti u novim krajevima naplaćivale. O skandaloznoj preteranosti tih taksa dovoljno je da navedemo samo ovo nekoliko primera. Od sto kilograma naplaćivano je na špiritus 117 din., na gas 54.65, na so 17.60, na šećer 30; na pivo 20, na zejtin 20, na kafu 100 i t. d. Pohvatani su, dakle, svi oni predmeti koji se u narodnim masama najviše troše, bez kojih one ne mogu. One su se svalile kao sinji teret na opljačkane i zarada lišene meštane i na sirote vojne obaveznike, ako su kad i kad popili kafu, nabavili gasa za svoje stražare ili kupili koje parče šećera da razblaže oporost okorela i buđava tajina. I kada ih šalje u smrt za bolju budućnost njene eksploatacije, buržoazija ih prati svojim poznatim aparatom posrednih poreza. A da tim taksama ne bi mnogo zbunila nenaviknuti trgovački svet novih krajeva i da bi ga uputila kako da se pomogne, na priznanicama po naređenju Vrhovne Komande piše: „Uvožnik se ovlašćuje da kontribucionu taksu, naplaćenu na ovu robu, prenese na potrošača.”2 5

U sasvim normalnim prilikama, kada privredni život teče potpuno redovnim tokom, ovoliko poskupljivanje života izazvalo bi nesnosno stanje. U prilikama, pak, kada je izvor redovnih zarada presanuo i gotovina popljačkana, narod od lira ,Razoružan”, kontrobucione takse su gonile pravo očajnoj odbrani života. Kada se sve to ima na umu: da za život Arbanasa nije niko nikome odgovarao, da je vojska rupila u primitivne životne navike sa svojom krutom logikom sile, da su svi izvori života presečeni, ljudi i stoka ostavljeni bez hrane, da je pljačka dodijala i malom i velikom, i bogatom i siromašnom, — kada se svet to ima na umu, onda imate pred sobom retko tipičan slučaj kako se stvaraju bune. Da ne govorimo o užasnim scenama bede i gladi koje su se odigravale po Skadru i drugim pribežištima potisnutoga arbanaskoga stanovništva!

I kada je buna izbila, vlada je preko zastupnika ministra spoljašnjih dela izjavila da će Arbanasi biti „primerno kažnjeni”, buržoaska štampa je tražila istrebljenje bez milosti, a vojska je izvršivala. Arbanaska sela, iz kojih su ljudi bili blagovremeno izbeglibehu pretvorena u zgarišta. To behu u isto vreme varvarski krematorijumi u kojima je sagorelo stotinama živih žena i dece. I dokle su ustanici zarobljene srpske oficire i vojnike razoružavali i puštali, dotle srpska soldateska nije štedela ni njihovu decu, žene i bolesne. Verna slika tih varvarstava iznesena je u dopisima iz Arbanije u „Radničkim Novinama”, u člancima Krvna osveta soldateska i Crnogorski bes. Još se jednom potvrdilo da je narodna pobuna najprimitivnijih plemena uvek humanija od prakse stajeće vojske koju moderna država protiv pobudne upotrebljava. Srpski vlasnici su otvorili svoj registar kolonijalnih ubijanja i grozota i mogu već dostojno stupiti u vlasničko društvo Engleza, Holanđana, Francuza, Nemaca, Talijana i Rusa.

230

6. Rezultati zavojevačke politike.

Od buržoaskih opozicionih grupa u Skupštini s pravom je neko istakao da u spoljašnjoj politici ratna vlada radikalne partije za vreme balkanskih događaja nije imala načelne opozicije izuzimajući socijalnu demokratiju. Ta saglasnost buržoaskih grupa u spoljašnjoj politici postignuta je istina većim žrtvama radikala nego njihovih protivnika, jer ako je obezbeđenje Balkana balkanskim narodima putem medi sobnoj sporazuma bilo do ovih događaja u istini rukovodno načelo radikalne partije u blakanskoj politici, onda je nesumnjivo da se ona o utoku događaja više primakla svojim protivnicima nego oni njoj. U svakom slučaju politika radikalne vlade bila je u pogledu pravca izraz celokupne buržoazije, a g. Pašić najpogodnija ličnost da njenom ,/ealnom” politikom rukovodi.

U svojoj arbanaskoj politici, kao i u drugim prilikama, g. Pašić voli da nas ostavlja u neizvesnosti šta upravo hoće. I u diplomatskom radu on je pre svega šef partije koja se razvila iz kolebljive i neodređene sitne buržoazije i koja, nošena događajima, gleda da okretnošću i sitnim lukavstvima nadoknadi odsustvo širokoga političkoga vidokruga i sposobnosti da u određenom pravcu istraje. Za vreme velikih događaja na Balkanu ta kolebljivost je u toliko jače ovladala kabinetima balkanskih državica, u koliko je rasla nesrazmera između velikih prohteva i malih sredstava. U diplomatskoj veštini g. Pašića ona je dobila izraza u njegovoj sposobnosti da nešto hoće i neće u isto vreme, a ta politika hoće i neće ostavlja istina njenom rukovodiocu otvorena vrata na koja će se od najozbiljnije preduzeta koraka moći povući kao od pokušaja na koji se ozbiljno nije ni mislilo, da te „pokušaje” srpski narod je skupno platio. U takvim pokušajima i pipanjima protekli su najsudbonosniji istoriski momenti, koji u iziskivali odlučno zalaganje svega autoriteta za odluke koje bi bile rezultat realne procena opšte situacije na Balkanu i stvarnoga položaja balkanskih naroda.

Kakva je ta situacija i kakva ona rešenja nalaže?

Balkansko Poluostrvo je jedna mešavina nacija sa izukrštanim istoriskim uspomenama. Pojedini delovi poluostrva koji u tim istoriskim uspomenama predstavljaju oblasti za sebe, uneli su se jedni u druge i leže jedan drugom na prirodnim pravcima kulturnoga i privrednoga saobraćaja sa svetom. To naročito važi za njegove centralne oblasti, Staru Srbiju i Makedoniju, za oblasti koje čine glavni deo turskoga nasleđa balkanskih državica. Tako, kada je iz tih oblasti naporima narodnih masa tursko gospodarstvo istisnuto, stupili su napred vlasnički krugovi balkanskih državica sa punim šakama planova o deobi zadobivenih oblasti na osnovu istoriskih i nacionalnih prava, ekonomskih i političkih nužnosti. Ali, eto zla! Deoba nije moguća a da se ne pogazi nacionalni princip, ne ugrozi državni opstanak, ne povrede stvarni privredni interesi i uobražena i preživela istoriska prava. Kao prirodna kapija Balkana Solun je naprimer potreban svima, a Solun je jedan i nedeljiv. Saobraćajnu i privrednu osu Balkana, bez koje Solun ne bi bio što je, predstavlja nesumnjivo vardarska dolina, a ona je takođe jedna i nedeljiva. Isto tako su se i granice srednjevekovnih carstava često pomerale i preklapale, zbog čega su i istoriske pretenzije balkanskih državica u nepomirljivoj suprotnosti. Ko će, zatim, utvrditi gde prestaje i gde nastaje granica srpskoga i bugarskoga naroda uopšte? Kako da se

prikupe u jednu nacionalnu zajednicu makedonski Sloveni a da se ne

»

231

porobe Grci i ostali narodi? Kako da se prikupe u jednu nacionalnu državu Grci u Trakiji a da se ne porobe Turci i ne preseku veze Bugarske sa Bugarima u okolini Soluna i dalje do Kostura?

Eto samo nekoliko nagoveštaja o masi stvarnih i uobraženih pitanja, istinskih i lažnih interesa, koji su sa uništenjem turske vlasti potekli kao voda iz razbijena suda, i koji su mogli biti povoljno rešeni samo stvaranjem jedne nove zajednice. Otvorena uništenjem jedne celine, ta pitanja su mogla biti mirno i povoljno rešena samo u jednoj novoj celini više forme. To je bio jedini put koji pouzdano nije vodio u rat već zbliženju, slobodi, snazi i opštem napretku na Balkanu. Da ne govorimo o velikom značaju otklanjanja bratoubilačkoga rata, zajednica naroda na Balkanu je uopšte ono rešenje složenoga Balkanskoga Pitanja kojim bi svi balkanski narodi dobili najpovoljnije pogodbe za mirno i uspešno razvijanje u budućnosti. Samo stvaranjem nove zajednice namesto srušenoga turskoga gospodarstva mogla se sačuvati davno izgubljena nacionalna sloboda da se opet ne utopi u krvavoj međusobnoj otmici oko zadobivenih oblasti, otmici koja je najveća nesreća po slobodu balkanskih naroda. Ta sloboda je otmičarskim grabežom osvojenih oblasti udavljena pre nego što se bila rodila, a time je istoriski potvrđeno gledište socijalne demokratije da nacionalno oslobođenje balkanskih naroda nije moguće bez ujedinjenja celoga Balkana u jednu opštu zajednicu. Takva narodna zajednica u isto vreme oslobodila bi sve narode i oblasti Balkanskoga Poluostrva uzajamnoga stešnjavanja i zatvaranja koje česte granice sa sobom nose i svima otvorila slobodan izlazak na more. Balkan bi postao jedna prostrana privredna oblast u kojoj bi moderni privredni život dobio poleta, i svaki deo te oblasti dobio bi u celini jemstva za slobodu saobraćaja, za osiguranje privrednih potreba, za brže privredno razvijanje uopšte. Istinska ekonomska emancipacija balkanskih naroda leži u privrednoj zajednici Balkana. A sa ujedinjenjem političkih snaga i privrednim napretkom balkanski narodi bili bi sposobni da dadu otpora zavojevačkim težnjama kapitalističkih evropskih država.

Ako ima političkoga realiteta na Balkanu, to je nužnost zajednice balkanskih naroda. Uverenje o toj nužnosti ističe iz posmatranja stvarne situacije na Balkanskom Poluostrvu kao iz kakve otvorene knjige koja tako precizno ocrtava našu budućnost, i samo ona politika balkanskih državica je realno kojoj ta misao služi kao rukovodno načelo.

Kao jedan čin u velikoj balkanskoj drami, najtešnje vezan sa prethodnom i potonjom radnjom, zavojevački pohod Srbije na Arbaniju je najgrublje otstupanje od načela zajednice balkanskih naroda, a u isto vreme odstupanje koje je plaćeno najočiglednijim porazom. Kako se taj čin događa izvan one zamršenosti istoriskih, etnografskih i političkih odnosa koja obavija sporove u Makedoniji, to se u njemu najjasnije ispoljavaju tendencije balkanske politike buržoazije. U njemu su do kostiju razgolićene netolerancija vlasničkih vlada prema drugim narodima, zavojevačke težnje i gotovost buržoazije da ih sprovodi najbrutalnijim zločinstvima kakva su do sada izvršavana samo u prekomorskim kolonijama. Napuštanje načela zajednice balkanskih naroda još pri sklapanju ugovora o zajedničkoj akciji protiv Turske oteralo nas je da se prebijamo i uzaman satiremo po vratolomnoj Arbaniji, a isterani iz nje odbačeni smo na Bregalnicu da se varvarski i suludo doljemo sa braćom. Jedna pogreška je povlačila drugu, jedan poraz dao je drugi. Tako je „realna” politika g. Pašića zapečaćena dvama vrlo realnim porazima: arbanskim i bregalničkim. A kada se

232

arbanska avantura hoće da pravda otsecanjem od Soluna, a bregalnički zločin odbacivanjem iz Arbanije, onda se more mora da istakne da je uzrok oba zla jedan isti, naime: zavojevačka težnja buržoazije i vlasničkih klika i faktora na Balkanu i njihova nepsposobnost da ograničenom separatizmu gospodarećih interesa pretpostave načelo zajednice, koje su nekada propovedali mnogi njihovi predstavnici.

Zavojevačko držanje Srbije prema arbanaskom narodu specijalno pružilo je jedno iskustvo više o velikoj opasnosti koju svaka borba između balkanskih naroda predsstavlja za jednu i drugu stranu. Ono je, u isto vreme, pokazalo i kako se politikom vlasničkih klada unosi mržnja među narode.

Danas je postalo vrlo rizično propovedati potrebu zajedničkoga rada sa Arbanasima. U pogubnoj utakmici da opravda jednu naopaku politiku buržoaska štampa je stvorila o Arbanasima čitavu kulu neistinitih i tendencioznih mišljenja, a osvajačka politika Srbije sa svojim varvarskim metodama morala je Arbanase ispuniti dubokom mržnjom prema nama. Ali toga nekada nije bilo. Srpska i arbanaska plemena pod Turskom, kao što se to vidi iz pričanja Marka Miljanova, živela su u bliskim vezama. Njih je spajala vrlo velika društvena srodnost, izražena u mnogim zajedničkim običajima, predanjima i uspomenama, kao i u mnogim zajedničkim akcijama protiv turskih vlasti; često puta postoji i krvno srodstvo. Prema onom što je u narodu zabeležio Miljanov, Kuči, Belopavlići, Hoti, Piperi, Klimenti nisu predstavljali uvek dve grupe plemena, arbanasku i crnogorsku, podeljenih u dva neprijateljska logora, već su ona često stajala na jednoj strani protiv zajedničkoga neprijatelja. Kao prilog tome da su uspomene na te bliske odnose živele u arbanaskom narodu može se uzeti i ona izjava Arbanasa koju je na svom putu po Arbaniji zabeležio Dositej Obradović: „mi smo sa Srbi jedan rod i pleme bili”.

Mnogi faktori i događaji posle toga vodili su tome da namesto dobrih susednih donosa i osećanja srodnosti počinje širiti netrpeljivost i neprijateljstvo. U tom pravcu najviše su pridoneli s planom sprovođena politika razdora iz Carigrada i postupanje Srbije i Crne Gore prema arbanaskom stanovništvu za vreme ratova sa Turskom.

Ako je ipak iko imao uslova za sporazuman rad sa Arbanasima, to su ga imela Crna Gora i Srbija. Ne samo izrnešanost naselja i srodnost susednih plemena već i uzajamnost interesa upućivali su ova dva naroda na sporazum i prijateljske odnose. Kao što put na Jadransko More ide preko jednostavnoga arbanaskoga naselja, veze Arbanasa sa unutrašnjošću poluostrva vode preko srpske granice. Kao što je nama potrebno more, još više je njima potrebno kopno. Ako nas upućuju na Arbanase brige za izvoz, Arbanase upućuju na nas brige za hleb. Ako se te dve strane ne sporazume vaju, one se uzajamno stešnjavaju i dave.

Ali svi izgledi za politiku sporazuma i prijateljstva razlupali su se u ovoj prilici nego više o jedan osion osvajački gest Srbije nego o sirovost arbanaskih plemena. Srbija nije ušla u Arbaniju kao brat nego kao osvajač. Šta više ona nije ušla ni kao političar već kao grub soldat. Iza grube vojničke praktike političar se nije video. Upravo, on je imao samo jednu misao koja se sadržavala u naređenju: idite i osvojite! Ili pokoriti ili propasti! Sa politikom koja nije računala sa ljudima, sa plemenima, sa narodom i prirodnom težnjom da i Arbanija steče i svoju samostalnost, Srbija je izgubila svaki dodir sa predstavnicima arbanaskoga naroda i njega odgurnula u očajnu mržnju prema

233

svemu srpskom. Ako arbanaski narod nije do sada predstavljao jednu nacionalnu celinu koju bi mogla zagrejati i pokrenuti jedna misao, ta zajednička misao je danas nažalost u opštem nacionalnom revoltu arbanaskoga naselja protiv varvarskoga postupanja njegovih suseda, Srbije, Grčke i Crne Gore, revoltu koji je jedan veliki korak u nacionalnom buđenju Arbanasa.

Oslanjajući se isključivo na soldatesku koja nema razumevanja ovih pitanja, srpska vlada, zanesena osvajačkom žudnjom i opsenjena stranim uticajem, nije čak umela iskoristiti svoju polugodišnju vlast u Severnoj Arbaniji ni za jedan akt koji bi ostavio traga i ublažio rane. Ona to nije umela učiniti čak ni u poslednjem času kada je pitanje o autonomiju Arbanije već bilo sazrelo. Narodne mase su žudno tražile oslobođenje iz bednoga čifčiskoga položaja, ali za takva revolucionarna dela imala je razumevanja samo Napoleonova vojska revolucije. Obrazovaniji redovi nisu krili od srpskih posada nepokolebljivu privrženost ideje autonomije Arbanije, ali to što bi umeo politički proceniti svaki engleski konzervativac bilo je i suviše daleko od srpskih radikalaca. Oni su nadirali ka moru na snagu. Kao neprijatelj Srbija je ušla u Arbaniju, kao neprijatelj je izašla.

Bezgranično neprijateljstvo arbanaskoga naroda prema Srbiji je prvi pozitvan rezultat arbanaske politike srpske vlade. Drugi još opasniji rezultat jest učvršćivanje u Arbaniji dve na zapadnom Balkanu najzainteresovanije velike sile, a ono predstavlja jedno iskustvo više da vsako međusobno neprijateljstvo balkanskih naroda koristi samo njihovom zajedničkom neprijatelju. Zavojevačko držanje Srbije, Grčke i Crne Gore nije moglo sprečiti stvaranje autonomne Arbanije, ali je ono toga najmlađega pigmeja na Balkanu gurnulo da se još pre pojave na svet preda na milost i nemilost Austro-Ugarske i Italije. Taj fakat je od velike opasnosti po mir i slobodno razvijanje Srbije. Jasno je da ta opasnost ne dolazi od toga što je autonomna Arbanija uopšte stvorena, već od toga što je ona stvorena u borbi protiv zavojevačkih želja susednih balkanskih državica, što je upravo od njih oteta zauzimanjem Austro-Ugarske i Italije i što je time uz ove dve države tako jako privezana. Tamo gde je prijateljstvo potreba i jedne i druge strane zavladalo je strasno neprijateljstvo, a prijateljske veze učvršćuju se između dve strane od kojih je jedna unapred osuđena da bude žrtva druge.

I jedan i drugi pozitivan rezultat osvajačke politike Srbije prema arbanaskom narodu osetile su državne financije i naš privredni razvitak, ali najviše one desetine hiljada robova što propadaju po arbanaskim krševima. Oni su izbačeni na granicu da svojim životima zaustavljaju talas ogorčenja koji su vlasnici zavojevačkom politikom izazvali i da čuvaju zemlju od opasnosti u koju je tom prilikom uvučena. Lancima kojima je htela okovati tuđi narod buržoazija je stegnula slobodu svoje zemlje i svoga naroda.

Dokle se, naposletku, osvajački pohod na Arbaniju hoće da opravda lažnim teorijama o nesposobonosti Arbanasa za nacionalni razvita, istinite, na žalost vrlo istinite zle posledice toga pohoda pokazale su pred celim narodom nesposobonost vlasničkih klasa za politiku narodnih interesa. Kakve će rezultate dati rad onih koji se u Arbaniji za autonimiju svoje zemlje bore, to je zasebno pitanje na koje će jedino budućnost dati tačan odgovor; ali potpun i skup poraz osvajačke politike naše buržoazije koja se protiv autonomije borila stoji pred nama kao svršen čin i zvoni kao jedna fina istoriska ironija na teoriju nacionalne „nesposobnosti” Arbanasa. A pošto sa porazom osvajačke politike

234

nije završen lanac opasnosti i žrtava po slobodu srpskoga naroda i budućnost Srbije, potrebno je bar sad pogledati istinu u oči i nasuprot predrasudama priznati: da je borba koju danas arbanasko pleme vodi prirodna neizbežna istoriska borba za jedan drukčiji politički život nego što ga je imala pod Turskom i drukčiji nego što mu ga nameću njegovi svirepi susedi, Srbija, Grčka i Crna Gora. Slobodan srpski narod treba tu borbu da ceni i poštuje koliko radi slobode Arbanasa toliko i svoje, i da svakoj vladi odreče sva sredstva za zavojevačku politiku.

Kao predstavnik proletarijata koji nije nikada bio izmećar zavojevačke politike vladajućih klasa, socijalna demokratija je dužna pratiti korak u korak istrebljivačku politiku vlasnika prema Arbanasima, žigosati je kao varvarstvo koje se pod lažnim izgovorom „više kulture” vrši, kao klasnu politiku buržoazije koja se najštetnije odaziva po klasne interese proletarijata, kao antinarodnu zavojevačku politiku koja dovodi u opasnost mir i slobodu zemlje i silno pogoršava položaj narodnih masa. Protiv te politike socijalna demokratija ističe svoju lozinku: politička i ekonomska zajednica svih naroda na Balkanu, ne izuzimajući ni Arbanase, na osnovnici pune demokratije i potpune jednakosti.

1 Vid. Fra. Lovro Mihaćević. Po Albaniji. Dojmovi s puta. Str. 21—24.

, 2 Vid. „О Amautima”. Pismo od M. Č. Borba god. 1912. Br. 15.

3 Vid. Friedrich Engels, Ursprung der Familie, des Privateigenthums und des Staats. S. 78.

O krvnoj osveti kod Arbanasa Mihačević Veli: „Krvna se osveta ne smije zaboraviti, ona se mora, htio ne htio, osvetiti . . . Ubojica, da se bar za neko vrijeme očuva od krvne osvete, mora ostaviti svoju kuću i seliti u drugo selo. Ali rodaci ubijenoga imaju pravo ubiti ne samo baš ubojicu, nego i ma koga muškarca iz njegove kuće i iz njegove svojte, a i pored toga uvijek ostaje dužnost ubiti ubojicu. Pa budući osveta osvetu izaziva, to se dogada, da se gomila krv na krv, te se ubijaju, da čitave porodice ostaju bez muške glave i tako utrnu. Osveta traje do pet, deset, dvadeset, pa gde i više od pedeset godina”. Krvna osveta se izbjegava plaćanjem ili praštanjem. Sastanu se predstavnici jedne i druge strane, dvanaest ili više, u kući ubice na zbor na kome događaj raspravljaju. Ako se sporazum postigne, uvode ubicu vezanih očiju i ruku, pa zovnu uvređenoga da mu oprosti i u znak toga odreši oči i ruke. Drugi način izmirenja je ovakav. Ubica ode u pratnji dva tri prijatelja kući uvređenoga i vezanih ruku pada pred njim na koljena i moli za oproštaj. U znak praštanja uvredeni mu odreši ruke i vodi ga u kuću na čast. („Ро Albaniji ‘, str. 103—105.)

4 Vid. Život i običaji Arbanasa. Str. 47.

5 Vid. Vojvoda Marko Miljanov: Pleme Kuči u narodnoj priči i pjesmi. Str. 105 i 106.

6 Vid. Voj. Marko Miljanov: „Život i običaji Arbanasa”. Str. 15.

7 Balcanicus: Albanski problem i Srbija i Austro-Ugarska. Str. 111. Dr. Vladan Đorđević: Arnauti i Velike Sile. Str. 188.

8 Vid. Marko Miljanov: „Život i običaji Arbanasa”. Str. 10.

9 Isto djelo. Str. 32.

10 Vid. Fr. Engels: Ursprung der Familie. Str. 92.

Marko Miljanov navodi za crnogorsko pleme Kuča ovaj karakterističan slučaj. Kada je jednom prilikom skadarski vezir poslao pare za potkupljenje Kuča, neko upita nekoga Ola Pranova: „Oćeš li, striko Ole, izdat’ Drekaloviće? ” — „Ne, tako mi duše”. „Ada oćeš li da ti dadem pulju (para)? ” — ,,Oću tako mi duše”.

11 Vid. Stojan Novaković: Tursko carstvo pred srpski ustanak 1800-1804. Srpska Knj. Zadruga, knj. 94.

12 Vidi D-r Jov. Hadži—Vasiljević: Arbanska Liga. Str. 42.

13 Vid. Dr. Jovan Hadži—Vasiljević: isto delo. Str. 101.

14 Vidi Otto Bauer: Die Nationalitätenfrage und die Sozialdemokratie. S. 20.

235

15 Vidi D-r Jov. Had/i Vasiljević: Arbanska Liga. Strana 125.

16 U Arbaniji još uvek Arbanasi muhamedanca ne zovu drugim imenom nego Turčin, kao što katolike zovu Latinima. Tako najčešće i oni sami sebe zovu.

17 Otto Bauer: Istočnjačke revolucije: „Borba”, polumesečni spis socijalne demokratije. God. III, knj. 5. Str. 23.

18 .Vid. P. Herre, Der Kampf um die Herrschaft in Mittelmeer. S. 64 i dalje.

19 Vid. P. Herre, isto delce. Str. 95.

20 Vid. Dr. Paul Rohrbach: „Deutschland unter den Weltvolkern”. S. 235, 236.

21 Balkanicus: Albanski problemi i Srbija i Austro-Ugarska. Str. 62 i 64.

22 Isto delo. Str. 1 60. Kurziv je naš.

23 Vid. Jovan Cvijić: Izlazak Srbije na Jadransko More. Glasnik Srpskog Geografskog Društva. God II, sv. 2. Str. 198.

24 Upućujemo čitaoce na dragocene beleške druga Koste Novakovića koje su od 1 januara počele izlaziti u Borbi pod naslovom Četiri meseca u Srednjoj Albaniji.

25 U bezobzirnosti svojoj vlasti su otišle tako daleko da te takse naplaćuju po bruto težini, dakle i na daru, na težinu suda! Napr. sanduk piva od 50 flaša je težak 120 kgr: taksa se naplati od te težine, i ako samoga piva nema više od 35 kgr. Tako je i sa gasom, špiritusom i. t. d. Kod špiritusa napr. sudovi su obično gvozdeni, a potrošači plaćaju taksu ne samo na špiritus već i na gvožde koje ne vide. Tako su te takse udvostručene i utrostručene.

236

UD K: 323.1(497.115) : 301.152.2(497.115)

*HAIREDIN HOXHA

PROCES NACIONALNE AFIRMACIJE ALBANSKE NARODNOSTI U JUGOSLAVIJI (IZBRANA POGLAVJA)

ODELJAK II: DRUŠTVENO-EKONOMSKI POLOŽAJ ALBANSKE NACIONALNOSTI U BURŽOASKOJ JUGOSLAVIJI

I UVOD

Proučevanje društveno-ekonomskog položaja albanske nacionalnosti u buržoaskoj Jugoslaviji, u sklopu našega rada, ima veliki značaj. Ono nam omogućava, ne samo upoznavanje jednog od najtežih perioda istorijske prošlosti Albanaca koji žive u Jugoslaviji, već nam otkriva i korene mnogih dogadjaja u socijalističkoj revoluciji i uzroke mnogih pojava i problema u savremenom životu Albanaca.

Kako je poznato, Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca nastala je na bazi progresivnih težnji jugoslovanskih naroda za ujedinjenjem. Medjutim, s obzirom na to da je stvorena pod hegemonijom srpske monarhije i trulim kompromisom srpske, hrvatske i slovenačke buržoazije, a pod okriljem velikih imperijalističkih sila, buržoaska Jugoslavija se od početka izrodila u reakcionarnu tvorevinu i instrument socijalnog i nacionalnog porobljavanja naroda i narodnosti Jugoslavije. Sličnu ocenu buržoaske Jugoslavije dala je i Treća zemaljska konferencija KPJ, koja je zaključila daje stvaranje Kraljevina Srba, Hrvata in Slovenaca „izvršeno pod diktatom imperijalističke politike Antante i srpske vladajuće klase, dovelo do nacionalnog i socijalnog porobljavanja radnih ljudi u Jugoslaviji”.’

Ovakvu ocenu o buržoaskoj Jugoslaviji dao je Josip Broz Tito ukazujući da je ,jedna brojčano neznatna šačica velikosrpskih hegemonista u svojoj pohlepi za bogaćenjem, na čelu sa kraljem, vladala 22 godine Jugoslavijom, stvarala režim žandarma, režim glavanjača, režim socijalnog i nacionalnog bespravlja”.2

Bivša Jugoslavija, kao režim socijalnog i nacionalnog bespravlja, vršila je poseban pritisak na makedonsku naciju, naročito na albansku nacionalnost u Jugoslaviji. Govoreći o ovoj činjenici, drug Tito kaže: „Rodjena na Krfu, u Londonu i Parizu, versajska Jugoslavija je postala najtipičnija zemlja nacionalnog ugnjetavanja u Evropi. Hrvati, Slovenci i Crnogorci bili su potčinjeni, Makedonci, Arnauti i drugi bili su porobljeni i podvrgnuti bespravlju”.3

* Pričujoči tekst Hairedina Hoxhe je del njegove disertacije „Proces nacionalne afirmacije Albanske nacionalnosti u Jugoslaviji”.

Izbor iz disertacije je s strani uredništva narejen popolnoma samostojno. V izboru nas je vodila pred sem misel, dati prikaz zgodovine družbenih odnosov na Kosovu. Ker je zgodovina Kosova do prve svetovne vojne sijajno obdelana v tekstu Dimitrije Tucoviča, smo iz disertacije izbrali tista poglavja, ki govore o družbenih razmerah, s poudarkom na nacionalnem vprašanju na Kosovu od konca prve svetovne vojne pa vse do danes. Pri tem smo se izognili vsem tistim poglavjem, ki izstopajo iz obzorja zgodovinskega prikaza, kar seveda ne pomeni, da jim s tem zmanjšujemo njihovo siceršnjo znanstveno vrednost in utemeljitev.

237

Činjenicu da su Albanci u Jugoslaviji bili posebno podvrgnuti bespravlju i pritisku istakla je i svestrano osudila još Prva konferencija KPJ.4 Nju je podvukla i Treća konferencija KPJ ističući da su kompaksne mase Albanaca „podvrgnute ugnjetavanju srpske buržoazije”.5

Ukazujući na posebno težak položaj albanske nacionalnosti u staroj Jugoslaviji, Rezolucija Prvog zasedanja Oblasnog narodnooslobodilačkog odbora Kosova i Metohije održana 1943. godine istakla je: „Albanski narod na Kosovu i Metohiji, ne samo daje politički, nacionalno i ekonomski ugnjeten, nego je bio podvrgnut i fizičkom istrebljenju. Odricana su mu sva nacionalna prava. Njegovi predstavnici bili su verni agenti velikosrpske hegemonističke klike za pljačku i ugnjetavanje”.6

Da se u bivšoj Jugoslaviji nad Albancima vršio najteži pritisak potvrdjuje i Laslo Rehak, ukazujući da su ,,od nacionalnih manjina Šiptari, bez sumnje, bili u najtežem položaju . ,. . Ova najbrojnija manjina stvarno je bila podvrgnuta istrebljenju”. Zato su, po njemu, „Šiptarske mase pružile otpor takvoj politici, a taj otpor je u krvi ugušen”.7 Uporedjujući položaj manjina u Vojvodini i na jugu Jugoslavije, Rehak ukazuje na činjenicu da su nacionalne manjine u Vojvodini bile u povoljnijem položaju. Uzrok ovome, po Rehaku, leži u tome što je Vojvodina bila otvorenija prema Evropi i što je jugoslovenska vlada u ovom regionu poštovala Sistem manjina Lige naroda.8

Slično mišljenje o posebno teškom položaju Albanaca zastupa i Živko Avramovski, konstatujući da su ,,u nacionalnom, kulturnom, ekonomskom i političkom pogledu Šiptari bili u težem položaju od ma koje nacionalne manjine” u buržoaskoj Jugoslaviji.9

Kako se u bivšoj Jugoslaviji gledalo na Albance može se videti i iz jednog izveštaja žandarmerijske komande Jugoslavije iz 1924. godine u kome se kaže: „Ро mnogim srezovima Južne Srbije žive Arnauti, narod surov, nekulturan, nepoverljiv, lukav, nepokoran, sa pravnim pojmovima iz najstarijeg perioda razvijanja krivičnog prava” itd.1 0

Upravo ovaj deo našeg rada ima za cilj da ukaže na specifično težak položaj albanske nacionalne manjine u buržoaskoj Jugoslaviji, da razobliči raznovrsne oblike i metode kolonijalne politike režima prema Albancima i da ukaže na reperkusije takve politike u medjunacionalnim odnosima na Kosovu. Ovaj rad, takodje, treba da pokaže da je stara Jugoslavija primenjivala prema Albancima sve solucije pritiska i diskriminacije, poznate u arsenalu politike buržoaskih država prema nacionalnim manjinama. Iz činjenica navedenih u ovom radu, mogu se sagledati i negativne reperkusije koje je ovaj pritisak na Albance imao na dalje tokove njihovog nacionalnog razvoja i na savremene probleme nacionalne afirmacije albanske nacionalnosti u socijalističkoj Jugoslaviji.

II NEKE DEMOGRAFSKE ČINJENICE O ALBANSKOJ NACIONALNOSTI U BURŽOASKOJ JUGOSLAVIJI

U ovom radu, naveli smo da je krajem XIX i početkom XX veka u predelima gde danas žive Albanci u Jugoslaviji postojalo 550 do 600 hiljada Albanaca. Medjutim, po popisu stanovništva od 1921. godine utvrdjeno je da u navedenim predelima živi samo 439.631 pripadnik albanske nacionalnosti.11

238

Ovaj podatak pokazuje da je broj Albanaca u medjuvremenu smanjen za oko jednu trećinu i pored činjenice da je za ovu nacionalnost uvek bio karakterističan visok prirordni priraštaj.

Ako analiziramo uzroke koji su doveli do smanjivanja Albanaca u predelima Jugoslavije u odnosu na njihov broj krajem XIX veka, onda posebno treba ukazati na sledeče:

1. Veliki broj Albanaca masakriran je u toku Balkanskog rata, za vreme Prvog svetskog rata i prilikom ponovnog dolaska jugoslovenske vojske u predele gde su živeli Albanci u Jugoslaviji 1918. godine. Na jednom kongresu Kosovskog komiteta u Vijori 1921. godine naveden je broj i konkretan spisak oko 12.371 lica, ubijenih od strane srpske i crnogorske vlasti.12 Pored toga, jedan broj Albanaca izgubio je život u toku intenzivnih i žestokih ustanaka protiv Turske 1908 1912. godine, a jedan broj je pogubljen od strane austrougarske i bugarske vojske.

2. Do smanjivanja broja Albanaca došlo je i zbog brojne migracije pripadnika ove nacionalnosti u Tursku i Albaniju u toku balkanskih i Prvog svetskog rata i usled uključivanja znatnog broja Albanaca u nacionalno-kačački pokret u vreme obavljanja popisa stanovništva 192 L godine.

3. Osetno smanjenje broja Albanaca u Jugoslaviji u odnosu na broj koji je utvrdjen krajem XIX veka bilo je i posledica neadekvatnog, tendencioznog i nerealnog popisa stanovništva 1921. godine u odnosu na albansku nacionalnost. Upravo, vladajući krugovi buržoaske Jugoslavije prilikom popisa stanovništva primenjivali su razne mahinacije i špekulacije kako bi pokazali da u Jugoslaviji živi manji broj Albanaca. U tom cilju, vladajući krugovi su tolerisali i namerno podstrekavali izjašnjevanje Albanaca za Turke ili Muslimane — nacionalno neopredeljene. To im je pošlo za rukom, zahvaljujući niskoj nacionalnoj svesti Albanaca — verski zavedenih — koji su veći značaj pridavali verskoj nego nacionalnoj pripadnosti i, istovremeno, poistovećivali pripadnost muslimanskoj veri sa pripadnošću turskoj nacionalnosti. Nerealnost popisa albanskog stanovništva 1921. godine ističe i Laslo Rehak ukazujući da su ti podaci nepouzdani zbog političkih prilika koje su vladale 1921. godine ,,u takozvanoj južnoj Srbiji i zbog velikosrpske politike prema Albancima”.1 3

Nerealnost podataka iz popisa stanovništva 1921. godine očigledna je ako se uporede podaci o broju Muslimana i Albanaca u krajevima gde su pretežno živeli Albanci. Prema navedenom popisu, u tim predelima živelo je oko 800.650 Muslimana, od toga svega 439.657 Albanaca.14 Medjutim, poznato je da su gotovo svi Albanci koji žive u Jugoslaviji pripadali muslimanskoj veri i da u ovim predelima oni predstavljaju većinu muslimanskog stanovništva. Ako se ima u vidu i činjenica da je 1921. godine bilo svega 135.000 Turaka, onda se može zaključiti da se veliki broj Albanaca izjašnjavao za Muslimane ne opredeljujući se nacionalno.15 Slični procesi došli su do izražaja i u popisu 1931. godine.

Narealnost broja Albanaca utvrdjenog popisom stanovništva 1921. i 1931. godine uočava se uporedjivanjem tih podataka sa podacima popisa stanovništva od 1948. godine, kada je, i pored žrtava u toku Drugog svetskog rata, utvrdjeno da u Jugoslaviji živi preko 750.000 Albanaca.16 Ta nerealnost postaje još očiglednija kad se uporede procenti Albanaca u pojedinim sredinama na osnovu podataka iz popisa za vreme Turske, 1931. godine i 1948. godine:

239

Srez procenat Albanaca

Za vreme Turske 1931. 1948.

Šarplaninski 79,5 42,2 85,0

Grščanički 82,8 41,0 67,5

Kosovskomitrovački 61,5 25,0 44,017

Navedene činjenice očigledno potvrdjuju da je broj Albanaca, iskazan popisom stanovništva 1921. i 1931. godine, bio mnogo manji od stvarnog broja pripadnika ove nacionalnosti u buržoaskoj Jugoslaviji. To se vidi i iz jednog statističkog podatka koji je dao Antonio Baldacio 1925. godine. U njegovoj knjizi tvrdi se daje 1929. godine u Jugoslaviji živelo 700 hiljada Albanaca. Iako se ova cifra ne može uzeti sa sigurnošću, ipak se na osnovu navedenih činjenica može zaključiti da je od 1918. do 1941. godine u Jugoslaviji živelo oko 600 do 700 hiljada Albanaca. Glavni uzrok tome što je režim bivše Jugoslavije smanjivao broj Albanaca u Jugoslaviji povezan je sa njegovom težnjom da prikrije nacionalnu homogenost predela u kojima su živeli Albanci u Jugoslaviji.

III PRAVNI POLOŽAJ ALBANACA U BURŽOASKOJ JUGOSLAVIJI

I pored toga što je albanska nacionalna manjina u bivšoj Jugoslaviji bila najbrojnija, što je srpska buržoazija obećavala albanskim ustanicima protiv Turske da će se Srbija zalagati za slobodu i ravnopravnost albanskog naroda, što je Prvi svetski rat vodjen pod parolom samoopredeljenja naroda, i što je Pariška konferencija ustanovila prava nacionalnih manjina — albanska nacionalna manjina nije uživala nikakva nacionalna prava i nad njom se vršio totalan pritisak i diskriminacija.1 9

Iako su nacionalne manjine u celini u buržoaskoj Jugoslaviji uživale minimalna nacionalna prava, albanska nacionalna manjina nije u praksi uživala ni ta prava. Prava nacionalnih manjina u Jugoslaviji zasnivala su se na medjunarodnim i unutrašnjim izvorima prava.

a) Medjunarodni izvori prava nacionalnih manjina

Još Berlinskim ugovorom 1878. godine, kada je Srbija dobila četiri okruga u kojima su brojno živeli i Albanci, srpska vlada se obavezala da će gradjanima ovih krajeva obezbediti ne samo opšta gradjanska prava, već i posebna nacionalna i verska prava. Medjutim, ni ranije u okviru Srbije, niti pod režimom buržoaske Jugoslavije, praktično, ova obaveza prema albanskoj nacionalnosti nije izvršavana.

Sledeči medjunarodni izvor prava koji se mogao odnositi i na albansku nacionalnost u Jugoslaviji bio je Senžermenski ugovor o pravima nacionalnih manjina, sklopljen izmedju Društva naroda i jugoslovenske vlade. U ovom ugovoru sadržana su sledeča prava nacionalnih manjina:

— u uvodnom delu se kaže: „Da država Srba, Hrvata i Slovenaca svojevoljno želi da stanovnicima svih teritorija, koje ulaze u njen sastav, ma koje rase, jezika ili vere oni bili, obezbedi potpunu garanciju da će se sa njima i nadalje upravljati saobrazno slobodi i pravdi”;

240

— u članu 1. Jugoslavija se obavezuje da će ovaj ugovor imati ustavni karakter i da ni jedan unutrašnji pravni akt ne može biti suprotan njegovim odredbama;

— u članu 2. garantuje se svim gradjanima, bez obzira na nacionalnu i versku pripadnost, zaštita života i slobode;

— članovima 3, 4, 5 i 6 regulišu se pitanja državljanstva domicila i iseljevanja;

— u članu 7. garantuju se i neka posebna nacionalna prava kao što su da „nikakvo ograničenje neće se propisati protiv slobode upotrebe ma kojeg jezika od strane svakog srpsko—hrvatskog—slovenačkog pripadnika, bilo pripadnika, bilo privatno ili u trgovačkim odnosima, bilo u pogledu vere, štampe ili za izdanja svake vrste, bilo na javnim zborovima. I pored ustanove jednog zvaničnog jezika, od strane vlade Srba, Hrvata i Slovenaca, daće se umesne olakšice srpsko—hrvatsko—slovenačkim pripadnicima drugih jezika a nezvanič-nim, da se mogu poslužiti svojim jezikom bilo usmeno ili pismeno i pred sudovima”;

u članu 8. garantuje se „da etičke, verske i jezičke manjine mogu o svome trošku da podižu, upravljaju i nadziru dobrotvorne, verske i socijalne ustanove, škole i druge vaspitne zavode, s pravom da se tu služe svojim jezikom”;

— član 9. predvidja obavezu države da u gradovima i srezovima, gde u većem broju žive manjine, obrazuje osnovne škole o državnom trošku na jezicima nacionalnih manjina, kao i njenu dužnost da dodeljuje fìnansijska sredstva za izdržavanje vaspitnih, verskih i dobrotvornih organizacija. Treba podvući da ovaj član jedino nije važio za predele koje je Srbija osvojila 1912. godine, tj. krajeve u kojima su uglavnom živeli Albanci, Turci, Makedonci i Bugari;

— u članu 11. se predvidjaju medjunarodne garancije i sankcije za sprovodjenje navedenog ugovora.20

Iz izloženog može se videti da se, osim člana 9, sva prava Senžermenskog ugovora odnose i na albansku nacionalnu manjinu u Jugoslaviji, kao na posebnu etničku, rasnu i jezičku grupu. U vezi s tim, netačna je tvrdnja Lj. Stojkovića i M. Matica „da odredbe o zaštiti manjina (radi se o Senžermenskom ugovoru -HH) ne važe za teritorije bivše kraljevine Srbije, već isključivo za one pokrajine koje su priključene posle 1. januara 1913. godine”.21 Sličan stav zauzima i Koča Jončić koji smatra da senžermenski ugovori ne priznaju nikakva prava albanskoj i turskoj nacionalnoj manjini,22 što, po našem mišljenju, nije tačno.

Istina je, da je jugoslovenska vlada uložila krajnje napore da se ne prihvati Senžermenski ugovor, ili da se bar tim ugovorom ne obuhvate prava nacionalnih manjina u krajevima koje je obuhvatila Srbija do 1913. godine. Pašićeva vlada je jednim dokumentom odbila Ugovor o manjinama u Jugoslaviji i u pismu predsedniku Društva naroda Klemansu tražila da se iz ugovora „izuzmu sve teritorije Kraljevine Srbije, onakve kakve su bile početkom rata”.23 Ovim se težilo da se iz Senžermenskog ugovora izuzmu prava albanske, turske, makedonske i bugarske nacionalnosti. Medjutim, Klemanso, pobijajući „argumente” jugoslovenske vlade, u svom pismu predsedniku vlade Jugoslavije Nikoli Pašiću odbio je „traženo izdvajanje da se iz Ugovora o manjinama izuzme teritorija Kraljevina Srbije, onakva kakva je bila u početku rata”.24 Iako je u vezi sa usvajanjem Ugovora o manjinama došlo do ostavke vlade Ljube Davidovića, ipak je Jugoslavija morala da prihvati Ugovor kako je obrazlagao Klemanso odbijajući Pašićeve zahteve.25

241

Prema tome, kako si i iz same preambule vidi, Ugovor o manjinama odnosio se na celu državu Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca odnosno na „stanovništvo svih terotiorija, koje ulaze u njen sastav”26 a ne, kako tvrde pojedini teoretičari, samo za teritorije koje niso obuhvaćene srpskom državom do 1913. godine. Ovaj izuzetak važio je samo za član 9. u kome se predvidja pravo nacionalnih manjina na školovanje dece u odnosnim školama o državnom trošku, jer se ta obaveza ne odnosi na teritoriji Srbije do 1913. godine. Dakle, ceo Senžermenski ugovor, osim člana 9, mogao se odnositi i na albansku nacionalnost u Jugoslaviji. Sličnu tvrdnju iznosi i Laslo Rehak koji ukazuje da se „pitanje primene mirovnih ugovora o manjima odnosilo i na Srbiju pre rata” i na njene teritorije.2 7

Drugo je pitanje, koliko su režimi buržoaske Jugoslavije u praksi sprovodili obaveze iz Senžermenskog ugovora i prema albanskoj nacionalnoj manjini u Jugoslaviji. U tome se slažemo sa Kočom Jončićem da su se pomenute rezerve Jugoslavije prema ugovoru o manjinama u odnosu na Albance ispoljile u tome što ,,ni jedna vlada bivše Jugoslavije za vreme čitavog njenog postojanja nije praktično priznavala prava albanskoj nacionalnoj manjini koja je bila najbrojnija u Jugoslaviji”28. Prema tome, što se tiče albanske nacionalnosti u Jugoslaviji, Senžermenski ugovor ostao je samo mrtvo slovo na papiru.

Komentarišući motive suprotstavljanja jugoslovenske vlade usvajanju Senžermenskog ugovora o manjinama, Milan Bartoš kaže „da srpska monarhistička vlada nije htela da prihvati Sistem manjina Društva naroda, jer je ona radila na stvaranju „terena” za nasilno posrbljavanje Makedonaca i Šiptara u Makedoniji i na Kosovu i Metohiji.”29

KPJ je imala pozitivan stav u odnosu na prava koja je sankcionisao Sistem manjina Lige naroda, iako je kritikovala njihovu jednostranost i nedovoljnost. Za ta prava se zalagao i Albanski nacionalni pokret za vreme buržoaske Jugoslavije.30

Tako je Komitet za odbranu Kosova, septembra 1924. godine uputio memorandum Društvu naroda tražeći da se u duhu Senžermenskog ugovora obustavi pritisak na albansku nacionalnost u Jugoslaviji. Navodeći konkretne dokaze o teškim zločinima koje'jugoslovenske vlasti vrše prema Albancima, u memorandumu se kaže da se u odnosu na ovu nacionalnost ne poštuju nikakva prava predvidjena u ugovoru o manjinama pa ni pravo na život.31 U memoran-domu se posebno podvlače sledeće činjenice:

1. Da su jugoslovenske vlasti organizovale oružane bande u predelima gde žive Albanci, koje ubijaju nevine seljake, pljačkaju i uništavaju njihovu imovinu i vrše druga zlodela nad nevinim gradjanima;

2. da te vlasti masakriraju nedužno stanovništvo, žene i decu, pravdajući takva dela odmazdom prema pripadnicima kačačkog pokreta;

3. da one masovno eksproprišu ziratnu zemlju siromašnih seljaka, kao navodno napuštenu zemlju kačaka;

4. da jugoslovenske vlasti masovno oduzimaju zemlju albanskih seljaka, na bazi takozvanog Zakona o agrarnoj reformi, i da na tu zemlju koloniziraju slovenski živalj;

5. da te vlasti nasilno iseljavaju albanski živalj iz njegovih ognjišta i prisiljavanju ga na opciju za Tursku i Albaniju;

6. da se u Jugoslaviji prema Albancima ne poštuju nikakve medjunarodne obaveze i garancije niti Ustav i postojeći zakoni i

242

7. da se u odnosu na Albance državna delatnosti ne zasniva na zakonodavstvu, već da su postupci anarhični i bez odgovornosti.32

Sličan memorandum uputio je Društvu naroda i Komitet za oslobodjenje Kosova, osnovan 1925. godine sa Hasan Prištinom na čelu. Septembra te godine Društvu naroda je dostavljen dokument u kome se ukazuje na to da u Jugoslaviji živi blizu polovina albanske nacije i da ona u ovoj državi doživljava težak pritisak i teror. U njemu se navodi daje jugoslovenska vlada zabranila list „HAK”, organ albanske nacionalne manjine u Jugoslaviji, da je raspustila ,,Djenijet”, političku organizaciju Albanaca, da se nad nedužnim albanskim stanovništvom vrši masovan teror, navodno radi likvidacije kačačkog pokreta da se vrši nasilno iseljevanje Albanaca za Tursku i da je naglo smanjen broj poslanika u Skupštini nakon likvidacije „Djenijeta”.33

Medjutim, ove memorandume Društvo naroda nije niti razmotrilo niti je bilo šta preduzelo te ničim nije doprinelo poboljšanju položaja albanske nacionalnosti u Jugoslaviji.

Jedno vreme za probleme nacioalnih manjina interesovala se i Balkanska konferencija, osnovana od balkanskih država. Medjutim, kada je počela znatnije i intenzivnije da se zalaže za prava nacionalnih manjina, predvidjenih u ugovorima Društva naroda, jugoslovenska vlada se oštro ogradila od njene aktivnosti. U vezi s tim, delegat Jugoslavije S. Djordjev je izjavio: „Ono što radi Balkanska konferencija u pogledu pitanja manjina to je čisto zabadanje trna u zdravu nogu i to se može ljuto osvetiti” Balkanskoj konferenciji.34 Prema tome, aktivnost ove ustanove je osujećena od samih njenih članova, kao što je to bio slučaj sa Jugoslavijom.

Jugoslovenska vlada je sve činila da albanska nacionalnost ne postane predmet pažnje medjunarodne javnosti i medjunarodnog prava, pa je oštro reagovala na zabrinutost albanske vlade za položaj Albanaca u Jugoslaviji. Tako, naprimer, kada je albanska vlada, pod pritiskom progresivnih snaga Albanije, tražila da se poštuju prava albanske nacionalne manjine u Jugoslaviji, jugoslovenska vlada je na to vrlo oštro reagovala. Štaviše, jugoslovenski generalštab je izjavio: „Mi smo stali na stanovište da arbanaškom življu mi nismo oduzeli nikakva prava, jer on — nikada nije imao pravo na škole niti druge institucije u kojima se narod vaspitavao.”3 5 Prema tome, može se zaključiti da su medjunarodni izvori prava za položaj albanske naciolane manjine u Jugoslaviji bili dosta skučeni. No, ipak, da su oni poštovani u praksi, predstavljali bi značajnu osnovu za minimalne uslove života i ravnopravnosti Albanaca u Jugoslaviji. Medjutim, navedena prava iz medjunarodnih ugovora, u odnosu na Albance, ne samo da nisu poštovana, već se prema njima vršio svestrani pritisak, koji, u tom obimu i intenzitetu, nije bio poznat kod drugih država u Evropi, naročito ne onih koje su bile dužne da sprovode obaveze Sistema manjina Lige naroda, kao što je bio slučaj sa Jugoslavijom.

b) Unutrašnji izvori prava nacionalnih manjina

Pored medjunarodnih izvora prava nacionalnih manjina u Jugoslaviji, postojali su i unutrašnji izvori za prava nacionalnih manjina, koji su mogli biti značajni i za položaj albanske nacionalnosti u Jugoslaviji.

Najznačajniji unutrašnji izvor prava nacionalnih manjina u Jugoslaviji sadržan je u članu 16. Ustava Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, izglasanog 28.

243

juna 1921. godine. U tom članu se kaže: „Manjinama druge rase i jezika daje se osnovna nastava na njihovom jeziku, pod pogodbama koje će propisati zakon36. S obzirom na to da je albanska nacionalnost faktički pripadala odredjenoj rasi i jeziku, očigledno je da se ova ustavna odredba mogla primenjivati i u odnosu na Albance u Jugoslaviji.

Osim toga, značajne postavke za prava albanske nacionalnosti u Jugoslaviji sadržane su i u sledečim odredbama navedenog Ustava kao što su: „Svi su gradjani pred zakonom jednaki. Svi uživaju jednaku zaštitu vlasti,” ili ,.U porodičnim i naslednim poslovima Muslimanima sude državne šerijetske sudije” itd.37 Medjutim, činjenice iz ovog rada očigledno pokazuju da pripadnici albanske nacionalnosti u Jugoslaviji nisu bili jednaki pred zakonom, već se prema njima primenjivala totalna diskriminacija. Što se tiče šerijetskih sudova, oni su istina formirani, ali u njima nije bilo Albanaca niti se u njihovoj delatnosti mogao upotrebiti albanski jezik. Opšta karakteristika rada tih sudova bila je kršenje zakonitosti, korumpcija i raznovrsne špekulacije.

Na osnovu člana 16. pomenutog Ustava, donet je Zakon o narodnim školama 1929. godine koji u članu 45. kaže: „U mestima gde u znatnoj meri stanuju državljani drugog jezika stvoriće se posebna odeljenja osnovne škole za njihovu decu . ). Nastava u ovim odeljenjima izvodi se na nastavnom jeziku učeničkom”.38 Iako su u predelima Kosova, zapadne Makedonije i delovima Crne Gore Albanci živeli kompaktno u pojedinim krajevima i ispunjavali uslov koji je predvidjao zakon, u praksi nigde nije otvorena škola niti odeljenja na albanskom jeziku.

Zakon o narodnim školama obavezuje decu čiji je jezik državni da moraju slušati nastavu isključivo na državnom jeziku, dok se prema pripadnicima manjina čini diskriminacija i omogućuje da u mestima gde postoje škole na njihovom jeziku prate nastavu na državnom jeziku. Iz ovoga je jasna težnja za asimilacijom nacionalnih manjina, što je i bio slučaj sa onom decom albanske nacionalnosti koja su se školovala na srpskohrvatskom jeziku.

Navedeni zakon o narodnim školama sankcioniše samo one škole nacionalnih manjina koje su postojale do 1929. godine i zabranjuje dalje osnivanje novih škola ili njihovih odeljenja na jezicima nacionalnih manjina40. Ovo je bilo direktno upereno protiv albanske nacionalne manjine, koja do tada nije imala škole na svom jeziku, a koja je stalno insistirala da joj se obezbedi to pravo. Isto tako, zakon je predvidjao obavezu države da podiže škole u zaostalim krajevima Jugoslavije, ali mada su krajevi gde su živeli Albanci bili najnerazvijeniji, ovde je izgradjeno i najmanje škola.41

Diskriminacija prema nacionalnim manjinama, naročito albanskoj, koja je bila na najnižem kulturnom nivou, vršila se i pomoću kriterijuma za postavljanje službenih lica i preko izbornog zakona. Tako je izborni zakon predvidjao da su ,,sva zvanja u svim strukama državne službe dostupna pod uslovima” da gradjanin države Srba, Hrvata i Slovenaca „govori i piše narodnim jezikom”42. Ova zakonska odredba bila je velika smetnja pripadnicima albanske nacionalnosti, koji mahom nisu znali srpskohrvatski jezik, da budu primljeni u državnu upravu i izabrani za narodne poslanike.

Novi Ustav, izglasan 1931. godine, ne obnavlja član 16. iz starijeg Ustava o pravima nacionalnih manjina, niti, pak, razradjuje ovu materiju nekom drugom odredbom. Novi izborni zakon, medjutim, kao i ranije, sankcioniše obavezu poznavanja državnog jezika za izbor u državnu službu ili za kandidovanje za

244

poslanika ili senatora.43 Na ovaj način, zadržana je diskriminacija u pogledu poslanika iz redova albanske nacionalnosti, zbog nepoznavanja državnog jezika.

Pored pravnih normi, i administrativno—teritorijalne pódela Jugoslavije bila je sračunata na što uspešnije razbijanje homogenosti regiona u kojima su živeli Albanci u Jugoslaviji. U tom smislu su razgraničene 33 županije, a posle šestojanuarske diktature pódela na banovine tako je izvršena da su predeli gde su živeli Albanci rasparčani na Vardarsku, Moravsku i Zetsku banovinu 44

Iz navedenog se može konstatovati da su postojali izvesni medjunarodni i unutrašnji izvori prava nacionalnih manjina koji su se mogli odnositi i na albansku nacionalnost u Jugoslaviji. Medjutim, ova prava nisu praktično realizovana, što pokazuje da je politika države bila nejednaka u odnosu na pojedine nacionalne manjine, a, kako će naš rad pokazati, nejednaka i prema pojedinim socijalnim grupama pojedinih nacionalnih manjina.

U odnosima prema albanskoj nacionalnoj manjini, koja je bila najbrojnija u Jugoslaviji i u regionima u kojima je živela najkompaktnija i etnički i sociološki najspecifičnija, vladajući krugovi nisu polazili od pravnih normi niti su se trudili da poštuju pravni sistem. Diskriminatorski odnos prema Albancima ogleda se u činjenici da je prema njima sprovedena kolonizatorska, velikosrpska politika praktično svih gradjanskih partija..”46 U tome se naročito isticala ,,anti-albanska koncepcija radikalne vlade Nikole Pašića”, koja je krunisala politikom izlaska na more, i koja se ,/iije menjala ni u novim uslovima posle Prvog svetskog rata”.47U tom pogledu posebne funkcije imale su vojne vlasti koje su, naročito u nenormalnim uslovima, „sprovodile grubu ugnjetačku politiku prema Šiptarima.”48

Prema tome, iako su postojali medjunarodni i unutrašnji izvori prava koji su mogli biti relevantni i za albansku nacionalnost u Jugoslaviji, te pravne norme u odnosu na Albance nisu poštovane, jer su vladajući krugovi, zbog političkih i osvajačkih ciljeva, težili tatalnoj eliminaciji albanske nacionalnosti iz predela buržoaske Jugoslavije. U tom cilju, režimi bivše Jugoslavije primenjivali su sve solucije pritiska i nisu prezali ni od najgrubljih metoda kolonijalne diskriminacije da bi se Albanci proterali sa tla Jugoslavije.

IV. POLITIKA TERORA I FIZIČKOG GENOCIDA NAD ALBANCIMA U BURŽOASKOJ JUGOSLAVIJI

U sprovodjenju generalne linije velikosrpske buržoazije o eliminisanju Albanaca sa tla Jugoslavije, važnu ulogu trebalo je da odigra Fizički genocid i opšta politika terora i političkog pritiska. Ovakvu politiku permanentno su sprovodili svi režimi bivše Jugoslavije i sve njene buržoaske stranke. U tome se popuštalo samo onda kada su se političke stranke borile za pridobijanje albanskih glasova na izborima.

Govorili smo o teškom teroru i brojnom masakru koji su vladajući krugovi Srbije i Crne Gore izvršili nad Albancima u periodu od 1912. do 1915. godine. Prilikom drugog dolaska jugoslovenske vojske, 1918. godine u krajeve gde su živeli Albanci, vladajući krugovi su se prema njima nešto pomirljivije ponašali. To je bilo uslovljeno prisustvom vojske velikih sila, naročito Francuske, koja je garantovala da se ne vrše medjusobni pokolji. Isto tako, vladajući krugovi su želeli prvo da učvrste vladu pa da se onda obračunaju sa Albancima.

245

Medjutim, čim je saveznička vojska otišla sa područja gde su živeli Albanci i pošto je organizovana vlast, pojačani vojni garnizoni i žandarmerijske stanice, albanske mase bile su podvrgnute novom pritisku i teroru. Tada su vladajući krugovi organizovali čitav sistem terora i fizičkog genocida. Za organizovanje terorističkih akcija oni su iskoristili prisustvo kačačkog pokreta koji se borio protiv nacionalnog porobljavanja od strane Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

Masovne masakre i žestok teror vršile su četničke bande organizovane u posebne terorističke jedinice, kao što su bile one pod rukovodstvom Koste Pećanca i Milica Krstića. Teror ovih jedinica trajao je mesecima i godinama. O teroru Milica Krstića i Koste Pećanca list_ „HAK” je pisao: „Muslimani su izgubili svest i ne znaju kome da se obrate, svuda im se vrata zatvarju i sa prezirom im se odgovara … Da ne znaju ni za kakva nedela . . . Pravda koja bi imala snagu da prodre do naših napaćenih krajeva, potresla bi se kada bi znala na kakav način se muče Muslimani . ,.. Milioni naše dece i žena, koji strepe od straha'i žele da osiguraju bolji život, mole za pravdu.”

posebnu ulogu vršila je organizacija „Crna ruka”, rukovodjena direktno od strane kralja, koja je imala ovlašćenja da se u svojim postupcima ne obazire ni na Ustav, niti na bilo koje zakone. Isto tako, teror su vršili vojni garnizoni i žandarmerijske stanice. Tako su terorističke bande samo u toku par meseci u djakovačkom sre/.u masakrirale 250 Albanaca, zapalile 300 albanskih kuća, opljačkale 900 domaćinstava i 12.000 grla stoke.50 Masovan fizički genocid nad Albancima izvršen je ,,u poznatom lapskom pohodu”, kada je stradalo više od hiljadu ljudi. U selu Dubnici, prilikom prolaska jedne ekspedicije, nije ostao niko živ.51 U vezi sa ovim masovnim masakrom nad nedužnim ljudima, ženama i decom, uložen je protest albanskih poslanika u jugoslovenskoj skupštini, ali vlada nije htela da odgovori na njega. U jugoslo venskom parlamentu je rečeno da je prilikom masakra „ubijena jedna žena, koja je bila majka jednog deteta od godinu dana. i dete je ostalo dugo na mrtvim majčinim prsima, celu noć, i sutradan je jedna rulja došla i dete na majčinim ned rima rasparčala. Tuje bilo slučajeva da su živa deca sa kolevkama u grob pokopana. Gospodo — uzviknuo je poslanik — niko se nije uzeo na odgovornost za ova zlodela.52

Drastičan dogadjaj ove vrste desio se i u selu Pesočani, blizu Ohrida, 1920. godine. Pošto je jedan žandarm dojadio seljacima ovog sela, nakon mnogih zahteva da se premesti iz ovog mesta, prilikom vršenja terora nad jednim seljakom, on je ubijen. Posle tog ubistva, svi seljaci pobegli su u šumu. Na bazi poziva načelnika sreza seljaci da se vrate kućama i njegove garancije da im ništa neće biti „veći deo tih seljaka vratio se natrag u selo, ali preko noći selo su opkolili i sve ono što se našlo u selu pobijeno je bez razlike da li je muško ili žensko, staro ili mlado, tako da danas u tom selu nema ni jednog stanovnika”.53

Vojni garnizoni i žandarmerijske stanice najgrublje su se odnosili prema nedužnom stanovništvu u onim prilikama kada su u borbama sa kačacima doživljavali totalan poraz. Oni su vršili odmazdu i osvetu za poraze sa kačacima nad nedužnim i nevinim albanskim stanovništvom.54

Masovan teror nad albanskim stanovništvom vršen je naročito 1936. godine, nakon albansko-italijanskog ugovora o saradnji, kada se Jugoslavija osećala ugrožena od Italije, pa je vršila pritisak nad graničnim stanovništvom albanske nacionalnosti i aranžirala incidente na granici prema Albaniji.5 5 Isto tako, žestok teror vršen je nad albanskim stanovništvom u Jugoslaviji 1937. i

246

1938. godine, kada se vršio pritisak za odlazak Albanaca u Tursku i kada se za povod tom teroru uzimao ustanak koji Albanci navodno pripremaju protiv države.5 6

Inače, za vreme buržoaske Jugoslavije, opšta je pojava bila da vladajući krugovi u kratkim razmacima organizuju masovnu akciju premlaćivanja albanskog stanovništva navodno radi sakupljanja oružja. Ove akcije sakupljanja oružja, kada su desetine hiljada Albanaca premlaćivane i više njih podleglo teroru, vršene su gotovo svake druge godine. Žandarmerijske ekspedicije išle su od sela do sela i redom premlaćivale odrasle Albance tražeći od njih oružje. Pošto najveći broj pretučenih gradjana nije imao da preda oružje, oni su i dalje mučeni sve dok ne bi kupili oružje u nekom drugom kraju Jugoslavije ili dali pozamašno mito organima vlasti. U jugoslovenskom parlamentu izneta je činjenica da se u više sela Kosova premlaćuje po 40 do 50 lica radi predaje oružja.5 7

Jedan od oblika fizičkog i političkog pritiska na albanske mase u buržoaskoj Jugoslaviji bilo je monstruozno likvidiranje istaknutih narodnih boraca i vodja albanskog nacionalnog pokreta. Medju ovim licima treba pomenuti Zef Mark Ljusa, istaknutog albanskog komunističkog borca,58 Konsantina Stjefana Dječova, književnika i sakupljača običajnog prava iz Zakonika Leke Dukadjina,59 itd. U likvidiranju poznatih vodja Albanskog nacionalnog pokreta prisno su saradjivale reakcionarne snage u Jugoslaviji i konzervativne snage u Albaniji sa Ahmetom Zoguom na čelu. Tako je 1916. godine od strane konzervativnih snaga Albanije i Crne Gore u Crnoj Gori ubijen Isa Boletini; od reakcionarnih snaga Ahmeta Zogua; 1925. godine likvidiran je Bajram Curi; reakcionarni radikali ubili su 1927. godine Nazmiju Gafurija, poslanika, u aranžmanu Ahmeta Zogua, 1933. godine u Solunu je ubijen Hasan Priština; od saradnika buržoaskog jugoslovenskog režima 1939. godine ubijen je Ram Blaca, itd.60

Pored navedenih markantnih političara, režimi buržoaske Jugoslavije likvidirali su i veliki broj srednjih političkih vodja, onih koji su se dosledno borili za prava albanskog naroda. Za vreme bivše Jugoslavije ubijeno je preko 10 predsednika opština samo zato što su se iskreno zalagali za dobrobit naroda. Tako je, naprimer, Amet Štimlja, predsednik opštine ijedan od političkih vodja Djenijeta, ubijen samo zato što se zalagao za učenje albanskog jezika u državnim školama, umesto časova veronauke. Isto tako, predsednik opštine Željenikova obešen je u zatvoru, a iscenirano je da se obesio svojim kaišem.61

Ceo period buržoaske Jugoslavije bio je ispunjen terorom i masakrom albanskog stanovništva nekad manje nekad više, zavisno od snage vladajućih krugova i od otpora albanskog naroda tim krugovima. Na sastanku Kosovskog komiteta u Vijori je navedeno da je posle 1918. godine u Jugoslaviji ubijen 12.301 Albanac, uhapšeno 22.110 pripadnika ove nacionalnosti, spaljeno 6.050 kuća i opljačkano 10.526 domćinstava.62 Prema priznanju izrečenom u samom jugoslovesnkom parlamentu u toku 1920. godine Košta Pećanac i Milić Krstić zapalili su 80 sela i opljačkali 60.000 ovaca. Milić Krstić je lično streljao 36 nevinih Albanaca medju njima i dva starca, jednog od 80, a drugog od 115 godina.63 O teškom teroru nad albanskim življem bilo je više puta reči i u jugoslovenskom parlamentu. Govoreći o fluidnom stanju u tzv. Južnoj Srbiji, poslanik Aleksa Žujović je rekao: „Da državne vlasti iskorišćavaju tu rdjavu bezbednost i zloupotrebljavaju je masakriranjem Muslimana”64. Suprotstavlja

247

jući se navodima poslanika Žujovića, poslanik Jankulović je poskušao da opravda teror na Albancima optužujući ih da napadaju žandarmerijske stanice i Srbe i tražeći da se nad njima još više pojača teror i pritisak.65 Poslanik Ferat Draga je naveo ogroman broj činjenica o teroru i masakru nad albanskim stanovništvom i pozvao vladu da putem jedne komisije proveri navedene činjenice. Draga je završio svoju diskusiju recima „da zulum iako ima topove i bajonete, pravda je nepokorljiva i nepobediva.” Poslanik Ferat Draga je protestovao što vlada nije odgovorila na interpelaciju poslanika Djenijeta o masovnom teroru na Kosovu i o ubistvu hiljadu Albanaca u Labu.66 Uzimajući reč u ime vlade, Pribičević se energično suprotstavio tome da poslanici javno govore u parlamentu o zločinima i teroru koji se vrši nad albanskim življem, pravdajući taj svoj stav štetom koja se nanosi Jugoslaviji i njenom ugledu u medjunarodnom javnom mnjenju.67

Teroru i Fizičkom genocidu koji se vršio nad albanskim življem najenergičnije su se suprotstavile progresivne snage u Jugoslaviji i Albaniji, kako unutar samih parlamenata, tako i u javnom mnjenju. Povodom nezakonitog ubistva Zef Mark Ljusa, poslanici KPJ su podneli interpelaciju jugoslovenskoj narodnoj skupštini u kojoj se, izmedju ostalog, postavljaju sledeča pitanja ministru unutrašnjih poslova Jugoslavije:

„1. Da li mu je poznato daje u djakovačkom policijskom zatvoru uoči 2. i 3. decembra 1920. godine na mučki i varvarski način ubijen od strane policijske vlasti naš državljanin Zef Mark Ljusi, koji nije nikakvom presudom ni jednog našeg suda u zemlji bio osudjen na smrt?

2. Je li mu poznato da naši policijski organi u Južnoj Srbiji vrše posvednevno strahovita i nečuvena nasilja nad našim tamošnjim mirnim stanovništvom arbanaške narodnosti.” U interpelaciji se postavlja pitanje ministru unutrašnjih poslova šta misli Dreduzeti da se spreči strašni i krvavi režim koji vlada u takozvanoj Južnoj Srbiji.68

Odgovarajući na interpelaciju komunističkih poslanika, jugoslovenska vlada je najenergičnije osudila albanski živalj tražeći da se još više pojača teror nad njim i zahtevajući nova budžetska sredstva kako bi se obezbedili novi vojni garnizioni i žandarmerijske stanice u predelima gde su živeli Albanci.69 KPJ je i na Trećoj partijskoj konferenciji najodlučnije osudjivala teror i nasilje nad albanskim življem tako što je u Rezoluciji „najoštrije osudila teroristički režim koji uništava ili goni na iseljavanje bugarskog, turskog i arnautskog stanovništva i dovodi naseljenike iz drugih krajeva Jugoslavije na njihova mesta.70

Ubrajajući i Kosovo u okviru Makedonije i govoreći o teroru koji se vrši u ovom regionu, Košta Novaković je pisao: „Jugoslavija danas ugnjetava izgleda sve nacije u Makedoniji, gazi sve njihove nacionalne, političke i kulturne potrebe, zlostavlja ih, teroriše i ubija. Zato Komunistička partija smatra za svoju dužnost da se najvećom energijom založi za politička, nacionalna i kulturna prava i slobodu potlačenih naroda Makedonije. Ona će otvoreno žigosati sva nasilja vlasti protiv potlačenih naroda i u zajedničkom frontu sa njima boriti se protiv vladajućeg terora i bespravlja.”71 Kako s pravom ukazuje Ajet Hadžiu, „Košta Novaković, predstavnik srpskih radnika i seljaka koji smatraju albanski narod Kosova svojim bratom” je nepobitnom dokumentacijom i neoborivom argumentacijom razobličavao težak teror jugoslovenskog režima nad albanskim življem i u samom jugoslovenskom parlamentu.72 Govoreći o tome, Novaković je rekao: „U Ustavotvorenoj skupštini raskrin

248

kavao sam teror na Kosovu, zbog čega su me denucijanti vladine partije fizički napali”.73 Upravo, zbog iznošenja nepobitnih činjenica o teroru nad albanskim življem i zbog odlučne osude takve politike prema Albancima u ime KPJ, Košta Novaković je raskrvavljen morao izaći iz jugoslovanskog parlamenta isprebijen od reakcionarnih poslanika Radikalne stranke.

Ne samo komunistički poslanici, već i pojedini patriotski raspoloženi poslanici su otvoreno upozoravali vladu da prekine sa politikom terora u tzv. Južnoj Srbiji. Tako je poslanik Jovanović u svom govoru istakao „daje stanje u Južnoj Srbiji danas vrlo rdjavo i da je toliko rdjavo, da je potrebno što pre to stanje izlečiti. Od rešenja pitanja Južne Srbije zavisiće kako će se celo narodno ujedinjenje izvesti, i u isto vreme naš opstanak, naš prestiž kao velike države na Balkanu.74

Medjutim, uprkos teškom nasilju i teroru koji se vršio nad albanskim življem, jugoslovenska vlada nije bila zadovoljna ostvarenim stepenom pritiska nad albanskim masama „tako da su ministri unutrašnjih poslova svi redom zahtevali da se u pojedinim krajevima Kosova i Metohije stave u dejstvo i vojni garnizoni i angažuju protiv Šiptara. Vlastodršci stare Jugoslavije imali su za cilj fizičko istrebljenje Šiptara”.75 Takvo raspoloženje izrazio je i poslanik Agatović, koji je povodom izlaganja jednog poslanika „Djenijeta” rekao da navedena zlodela nisu ništa i da bi se srpski živalj osvetio nad Arbanasima i Turcima treba mu još 600 godina.76

Da bi mogli da sprovedu navedenu politiku pritiska prema albanskim masama, vladajući režimi su se trudili da u tim predelima osiguraju odgovarajući državni aparat. Govoreći o svojstvima tog aparata Koča Jončić kaže: „U praksi je vodjena politika upućivanja režimu najodanijih i nacionalistički opterećenih službenika uprave i sudova u područja brojno naseljenih nacionalnim manjinama”77. Govoreći o tom aparatu i poslanik Jovanović u jugoslovenskoj skupštini je rekao da je državni aparat u Južnoj Srbiji prilagodjen samo pritisku i teroru nad ondašnjim narodom, a ne jednom svestranom društvenom razvitku kao što je Francuska postupala u odnosu na Alzas, a što bi mi takodje trebali da činimo u odnosu na Južnu Srbiju.78

U sprovodjenju svoje terorističke politike prema Albancima, režimi bivše Jugoslavije su se oslanjali samo na silu i vojne garnizone i žandarmerijske stanice. U tom smislu general Čemerikić je tražio stvaranje novih garnizona u Orahovcu, Podujevu, Suvoj Reci, Vučitrnu, Gnjilanu, Kačaniku itd. ističući „da se iseljevanje i kolonizacija mogu sprovesti samo uz podršku vojne sile.”79 Da bi obezbedio odgovarajuću politiku pritiska nad Albancima, vlada je takodje osigurala ,,150 žandarmerijskih stanica punih žandarma, koje su se bavile stalnim i sistematskim terorisanjem albanskih masa i bile sredstvo za gušenje svakog njihovog otpora ovakvom pritisku”.80

Na područjima gde su živeli Albanci, u izvodjenju terorističkih akcija, rekli smo, posebno su se isticali vodje četničkih četa i pojedina ovlašćena lica „Crne ruke”. Tako, naprimer, govoreći o Milicu Krstiću i Kosti Pećancu, jedan poslanik u jugoslovenskom parlamentu je rekao: „Oficir nije, narednik nije, policijski organ nije, naoružan je do zuba, ima 100 svojih ljudi, bije, pljačka, seče i ne odgovara nikome, ne poziva ga niko na odgovornost, pa se sad snadjitc kakvu ćete mu titulu dati.”81

Sličan je slučaj i sa inspektorom Cerovićem, koga je jugoslovenska vlada uputila na Kosovo da izvidi i proveri podatke u vezi sa izjavama poslanika

249

Djenijeta o teroru nad albanskim življem. Medjutim, umesto da se založi da se teror obustavi, Cerović je na javnim sastancima podstrekavao zlostavljanje Albanaca, preteći ,,da će sve uništiti topovima”, i kako će na taj način osvetiti Kosovo.82

Isto tako, po zločinačkom ponašanju bio je poznat major žandarmerije Perić. Kada je jednom prilikom doživeo poraz u borbi sa kačacima i kada gaje jedan žandarm pitao šta da radi sa ženama i decom koja su ostala po kućama, Perić je nemilosrdno naredio: ,,Ima da pobijete sve i niko ne sme da se spasi.”

Govoreći o nezakonitim radnjama u odnosu na albansku nacionalnost, poslanik Ahmetović je u parlamentu naveo činjenicu da je šest lica ubijeno od strane organa vlasti usred prostorije suda u Kosovskoj Mitrovici, uz znanje i odobrenje načelnika sreza. Iako je vlada utvrdila činjenice o ovom zločinu, ona nije preduzela nikakve mere prema načelniku, već ga je samo premestila za načelnika sreza u Gostivaru, gde je većina stanovništva takodje albanska.

Ovakvih i sličnih primera bilo je često i na svakom mestu i upravo takvo ponašanje prema albanskom stanovništvu bilo je ustavljeni sistem odnosa režima buržoaske Jugoslavije prema albanskim masama.

5. Kačački pokret — nacionalni pokret Albanske nacionalnosti u buržoaskoj Jugoslaviji

Kačački pokret, predstavljao je najznačajniji oblik oružane borbe albanskog naroda u buržoaskoj Jugoslaviji protiv nacionalnog ropstva i raznovrstnih oblika pritiska.

Nastao još za vreme nacionalnog pokreta albanskog naroda protiv turskog ropstva, Kačački pokret posebno se afirmisao za vreme buržoaske Jugoslavije. Sama reč kačak etimološki je sastavljena od dveju turskih reči – kačti (pobegao) i akti (pojavio se). Slično uskocima, opšta je karakteristika ovog pokreta bila u tome da se njegovi pripadnici u jednom mestu naglo pojavljuju, iščezavaju sa tog mesta da bi se istovremeno ili kasnije pojavili na nekom drugom mestu.

Ovaj pokret nastao je kao oblik otpora protiv turskog ropstva i doživeo je nagli uspon naročito u ustancima protiv Turske 1908 do 1912. godine. Ovaj pokret bio je aktivan i masovan i u toku balkanskih ratova i za vreme Prvog svetskog rata. Pod rukovodstvom ovoga pokreta organizovan je ustanak albanskog naroda 1913. godine protiv velikosprske buržoazije pod rukovodstvom Bajrama Curija i Hasana Prištine. Isto tako, u vidu ovog pokreta Azem Bejta i Idriz Seferi vodili su oružanu borbu protiv austrougarske i bugarske okupacije za vreme Prvog svetskog rata. Tako su oružane snage Azem Bejte „prilikom povlačenja austrougarske vojske presekle put i zarobile nekoliko hiljada vojnika, zbog čega je Azem Bejta dobio najviše odlikovanje” od strane jugoslovenske vlade 1918. godine.83

Medjutim, kačački pokret pod tim imenom doživeo je najpuniju afirmaciju za vreme buržoaske Jugoslavije, kada je predstavljao ustvari jedini oblik oružane borbe albanskog naroda protiv pritiska i za nacionalnu ravnopravnost u Jugoslaviji.

Mada kačački pokret u buržoaskoj Jugoslaviji do sada nije naučno obradjen, ipak naša dosadašnja istraživanja pokazuju daje ovaj pokret po “svojim glavnim motivima i zahtevima, po tome čije je interese branio i protiv kojih se

250

snaga borio, po socijalnoj pripadnosti boraca i po karakteru njihovih vodja, predstavljao nastavak nacionalnog pokreta albanskog naroda za vreme Turske, istina u novim uslovima i protiv novih porobljivača, tj. velikosrpske buržoazije i vladajućih režima bivše Jugoslavije. U sklopu ove opšte ocene kačačkog pokreta kao oblika nacionalnog pokreta Albanaca u staroj Jugoslaviji, mogu se uočiti dva perioda njegovog delovanja i dve komponente njegovog karaktera.

Prva faza kačačkog pokreta u buržoaskoj Jugoslaviji zahvata period od 1918. do 1927. godine, kada je ovaj pokret bio tipično nacionalan, imao političko revolucionarno — oslobodilački karakter. Iako je u ovom periodu bilo pojedinaca koji su došli u kačake zbog toga što su izvršili neka kriminalna dela i nekih grupa kačaka koje su pljačkale nedužne gradjane, ipak je pokret kao celina bio revolucionaran i nacionalan.

U drugoj fazi, od 1927. do 1941. godine, kačački pokret je, mada i dalje ima elemente nacionalnog i političkog pokreta i mada se u njega ljudi i dalje uključuju iz političnih motiva, ipak u celini poprimao kriminalni karakter i vršio radnje i akcije koje niso bile u skladu sa ranijim delatnostima kačačkog pokreta kao nacionalnooslobodilačkog pokreta.

Medjutim, uzevši u celini, kačački pokret je imao za cilj nacionalno oslobodjenje i ujedinjenje albanskog naroda i zbog toga vodio oružanu borbu protiv režima bivše Jugoslavije i njegovog terora i pritiska na albanske mase. S obzirom na to da su režimi bivše Jugoslavije bili tipično reakcionarni, ovaj pokret, uperen protiv njih, sigurno je predstavljao progresivnu snagu u okviru albanskog naroda i na Balkanu uopšte.

Iako su kačaci bili upereni protiv vladajućih krugova buržoaske Jugoslavije, oni nisu u celini poprimili šovinistički karakter u odnosu na srpski i crnogorski narod. Ovo potvrdjuju mnogobrojni primeri. Kada su kačačke čete predvodjene Azem Bejtom jednom prilikom naišle na naseljenike — koloniste, koji su radili na oduzetoj zemlji samih kačaka i preplašeni počeli da beže, kačaci su ili zaustavili, a Azem Bejta im je održao govor. On je rekao kolonistima da se kačaci ne bore protiv njih kao radnih ljudi, jer oni nisu krivi što su došli i oduzeli zemlju siromašnih Albanaca, nego da se kačaci bore protiv vladajućih krugova koji su njih kolonizirali na albanskoj zemlji.84 Ovu činjenicu na izvestan način potvrdjuje i Djordje Krstić koji ukazujući na tolerantan odnos kačaka prema naseljenicima kaže: „Nestalo je nekadašnjih kačačkih upada, koji uostalom nisu nikada bili upereni protiv naših kolonista.”85

Zbog svog oslobodilačkog i patriotskog karaktera, kačački pokret je imao podršku celog albanskog naroda. Pripadnici albanske nacionalnosti su svestrano materijalno i moralno pomagali kačake i podnosili su najteže žrtve i pritisak od strane vlasti, a nisu odavali kretanje i prebivalište kačaka. Ovaj odnos prema kačacima izražava se i u albanskom folkloru. Ima mnogo epskih pesama, o motivima odlaska u kačake, o njihovim ustancima i bitkama, o hrabrosti pojedinaca, koje sadrže najveće komplimente borbi kačačkog pokreta.

Pored opštih pobuda za odlazak u kačake, vezanih za oslobodilačku borbu albanskog naroda, bilo je i neposrednih motiva za odlazak pojedinaca u kačačke čete. Ti motivi vezani su s teškim terorom koji je vršen nad albanskim življem. Evo nekih primera: Hasan Šabani odmetnuo se u kačake zbog ubistva poznatog zločinca Spire-kapetana, koji je bez sudske odluke streljao sto lica; Dan Derovci otišao je u kačake nakon ubistva poreznika, koji je hteo da oduzme posteljinu za porez; Ilijaz Robovci zbog ubistva žandarma koji je zlostavljao

251

njega i njegovu porodicu; Ram Binaku, nakon obračuna sa organima vlasti koji su vršili teške zločine u njegovom selu.86

Organizovanim okupljanjem ljudi u kačake od strane Albanskog nacionalnog pokreta i odmetanjem ljudi u šumu iz navedenih individualnih motiva, kačački pokret je znatno omasovljen, naročito u periodu od 1918. do 1925. godine. Organi vlasti su poveli odlučnu borbu za likvidaciju kačačkog pokreta, i kad nisu uspevali da unište kačake, vršili su masovan teror nad albanskim stanovništvom Govoreći o tome, Živko Avramović kaže: „Veliki broj Šiptara sa Kosova i Metohije se tada odmetnuo u planine i vodio borbu protiv srpske vojske i vlasti, na što je vojska odgovarala represalijama”87. Govoreći o problemima kačaka u Jugoslaviji, ministar unutrašnjih poslova je u skupštini 1923. godine izjavio: „Mi imamo u tome kraju (radi se o Kosovu) jednu jaku kačačku akciju . ,.. Od oslobodjenja samo u Metohiji, za ovih pet godina do danas, kroz ruke policijske vlasti prošlo je 553 kačaka”. U to vreme je, prema njegovom mišljenju, ostalo u šumi samo u Metohiji 270 kačaka i 250 begunaca. Pored njih, ministar je pretpostavljao da u kosovskoj ravnici takodje ima preko 300 kačaka itd.88

Godine 1919. i 1920, organizovan je veliki pritisak ne samo vojske i žandarmerije već i četničkih četa i organizacije „Crna ruka” na uništavanje kačačkog pokreta. Medjutim, Albanski nacionalni pokret nije bio uništen. List „Hak” je maja 1920. godine obaveštavao javnost da se na Kosovu nalazi preko 30 kačačkih četa, koje se aktivno bore protiv vladajućih režima89. Koliko je bio masovan kačački pokret u predelima Jugoslavije u pomenutom periodu vidi se i iz činjenice da je 1924. godine oko 12.000 kačaka prešlo u Albaniju i pod rukovodstvom Bajrama Curija pomoglo pobedu demokratske revolucije u Albaniji i dovodjenje na vlast vlade Fan Nolija90. S druge strane, masovnost kačačkog pokreta i intenzitet njihove oružane borbe vidi se i iz činjenice daje u predelima Jugoslavije samo u direktnoj oružanoj borbi u periodu od 1918. do 1927. godine položilo živote preko tri hiljade kačaka91.

Ovako masovan i borben kačački pokret organizovao je masovne ustanke albanskog naroda i izvodio žestoke bitke i oružane akcije protiv režima buržoaske Jugoslavije. Tako, naprimer, suprotstavljajući se teškom nasilju, narod orahovačkog kraja podigao je 1919. godine masovan ustanak. U tom ustanku je učestvovalo oko deset hiljada Albanaca, koji su postigli značajne uspehe u proganjanju vojnih garnizona i žandarmerijskih četa i stvorili slobodnu teritoriju. Medjutim, pošto nije zahvatio druge krajeve Kosova i pošto su dovedeni novi kontingenti vojske i žandarmerije, posle oštrih bitki ustanak je ugušen. Tom prilikom uništeno je artiljerijom oko 20 sela i ubijeno je više stotina nevinih seljaka.92 Govoreći o ovom teroru u okolini Orahovca, povodom navedenog ustanka, Laslo Rehak kaže: „Neslavna pacifikacija posle pobune od 1919. godine predstavljala je uvod da kraljevski režim aktivira vojničke bajonete.”93 Da bi pomogao sredjivanje situacije posle ustanka 1919. godine Esad Paša Toptani je u sporazumu sa jugoslovenskom vladom uputio jedan broj oficira i aktivista iz Albanije sa zadatkom da umire albanske mase i da ih ubede da se ne suprotstavljaju jugoslovenskim vlastima.94

Suprotstavljajući se teškom nasilju vlasti pod narodom, podignut je i masovan ustanak u Labu. Ustanak je ugušen angažovanjem vojnih jedinica regularne vojske pod rukovodstvom Radovana Radovića. Tom prilikom, artiljerijom su bombardovana brojna sela a neka su potpuno uništena, kao što je

252

naprimer Propaštica.9 5 Prilikom ugušivanja ustanka i nakon njega, ubijeno je u ovom kraju preko hiljadu lica, o čemu je poslanička grupa ,,Djenijet” podnela interpelaciju jugoslovenskom parlamentu.96

Jedan od masovnih ustanaka podignutih na Kosovu bio je i onaj od maja 1920. godine, kada su se mase, rukovodjene Hasanom Prištinom, Bajramom Curijem, Idrizom Seferom i Azeinom Bejtom, masovno opredelile za borbu protiv vladajućih režima buržoaske Jugoslavije. Ustanak je zahvatio podujevski, drenićki, pećki, pri/renski i prištinski kraj. U ustanku je učestvovalo preko deset hiljada Albanaca, a medju njima samo u Labu je bilo preko dve hiljade kačaka.9 7

U borbama koje su vodjene u Drenici, pod rukovodstvom Azema Bejte, i o žrtvama koje su vladajući krugovi imali u bitkama sa kačacima govorio je i poslanik Vuksanović u jugoslovenskom parlamentu i osudjujući nesposobnost vladajućih krugova da se obračunaju sa kačacima.98 Kakva je snaga bila kačačkog pokreta vidi se po tome što su kačaci Azema Bejte na svoju slobodnu teritoriju živog priveli načelnika sreza poznatog po zlostavljanju i teroru nad albanskim življem. Pošto se taj načelnik kukavički ponašao pred Azemom Bejtom i moljakao ga da mu spasi život, Azem Bejta gaje oslobodio ali mu je skrenuo pažnju da ubuduće svaki onaj ko čini zlodela prema albanskom življu može da se nadje pred sudom kačaka.99

Značajne vojne akcije i oružane bitke izvodio je kačački pokret 1924. godine za vreme demokratske revolucije u Albaniji. Pošto je glavnina kačaka prešla u Albaniju pod rukovodstvom Bajrama Curija radi učešća u demokratskoj revoluciji, vladajući režimi su nastojali da naglom akcijom likvidiraju ostatke kačačkih četa. S druge strane, oni su bili rešeni da intervenišu protiv demokratske revolucije u Albaniji, pa su hteli da prvo teren unutar svoje države očiste od kačačkih boraca. Zato je organi/.ovana masovna akcija za likvidiranje kačaka u Drenici i likvidaciju slobodne teritorije u kojoj je delovao Azem Bejta. Medjutim, kačačke čete su se hrabro i odlučno borile protiv dve hiljade vojnika regularne vojske koja se služila artiljerijom i koja je intervensala protiv kačaka u Drenici. Vojska je ovom prilikom bombardovala čitava sela i masovno masakrirala stanovništvo. Mada u ovoj bitci kačački pokret nije likvidiran (tom prilikom je ubiljen Azem Bejta), to je bio jedan od najtežih udaraca nacionalno-oslobodilačkom pokretu albanskog naroda. Posle smrti Azema Bejte na čelo kačačkih četa došla je njegova supruga ,,šota” koja je još nekoliko godina vodila oružanu borbu protiv vladajućeg režima buržoaske Jugoslavije.100

Kakva je vojna i politička snaga bio kačački pokret u Drenici pod vodjstvom Azema Bejte do 1924. godine, vidi se i po tome što je on nekoliko godina imao slobodnu teritoriju, koja se zvala „Mala Albanija”, na kojoj su kačaci slobodno djelovali i organizovali unutrašnju vlast. Kačački pokret sa ove teritorije borio se ne samo protiv spoljnjeg neprijatelja vladajućeg režima buržoaske Jugoslavije, već je likvidirao i unutrašnje provokatore. Tako je streljano oko 70 špijuna iz redova albanske nacionalnosti.101 Poslanik Sretenović je u jugoslovenskoj skupštini izneo da su organi vlasti sklopili kompromisni sporazum sa Azemom Bejtom da se on može slobodno kretati u tzv. slobodnoj teritoriji Drenice. On navodi kako kačaci ubijaju saradnike režima, a da se protiv njih ne preduzimaju nikakve mere. Ovaj poslanik takodje navodi da se Azem Bejta slobodno kreće i po Metohiji gde stalno govori kako će

253

ova oblast pripasti Albaniji. Tom prilikom poslanik Sretenović navodi i kompromisni sporazum izmedju vlasti i kačaka o slobodnom kretanju kačaka u okoli Ro. žaja.102

U vezi sa navedenim kompromisima organa vlasti se kačacima, poslanik Sretenović je oštro kritikovao vladu da popušta prema Albancima, kao vlada Sultana Hamida i da će i nju snaći sudbina Turske na Balkanu, ako ne preduzme energične mere prema kačacima. On hvali organe vlasti u Peći i Djakovici koji su se gvozdenom rukom obračunali sa kačačkim pokretom i slomili borbeno raspoloženje albanskog življa.10 3

Sledeča slobodna teritorija albanskog nacionalnog pokreta u Jugoslaviji bio je tzv. „neutral u Juniku”. Od 1922. do 1925. godine ova teritorija bila je centar kačačkog pokreta, sa Bajramom Curijem na čelu. U Juniku je stalno bilo oko dve hiljade kačaka sa Kosova i otuda su poticale glavne inicijative za nacionalni pokret Albanaca u Jugoslaviji. Ova teritorija bila je priznata za neutralnu na bazi medjunarodnog sporazuma, pa je utoliko više mogla da bude osnov za nacionalni pokret albanskog naroda.104 Zajedno sa slobodnom teritorijom u Drenici, Junik je u ovom periodu predstavljao centar dogovarjanja i odlučivanja o svim važnijim pitanjima Albanskog nacionalnog pokreta u Jugoslaviji i o raznim značajnim pitanjima demokratskog razvitka Albanije u celini.

Posle sloma revolucionarno—demokratskih snaga u Albaniji, u čemu se Jugoslavija posebno angažovala, i obaranja vlade Fan Nolija, vlada Ahmeta Zogua sporazumela se sa jugoslovenskom vladom da anketira slobodnu juničku teritoriju, jer su kačaci u Juniku predstavljali opasnost ne samo za jugoslovenske režime, već i za same reakcionarne snage u Albaniji, sa Ahmetom Zoguom na čelu.105 Na bazi ovog sporazuma, jugoslovenska vlada je preduzela veliku ofanzivu za uništenje kačačkog pokreta na Kosovu i proterivanje kačaka sa slobodne juničke teritorije. U tom cilju, dovedene su i nove divizije i artiljerijske jedinice koje su angažovane protiv albanskog naroda Metohije. Tom prilikom je 3.500 ljudi pod vatrom artiljerije napustilo Junik; ogroman broj boraca je poginuo, a stanovništvo je masovno išlo za borcima nacionalnog pokreta kako bi izbeglo teror i zlodela vladajućih krugova buržoaske Jugoslavije. Ogroman broj gradjana stradao je prilikom prelaska reke Drima jer je taj prelaz izvršen pod artiljerijskom i mitraljeskom vatrom.1 06

U jugoslovenskom parlamentu izražene su oštre kritike na račun državnog aparata koji se pokazao neefikasnim za likvidaciju kačačkog pokreta. Štaviše, napadnuti su organi vlasti da namerno ne žele da unište kačački pokret, paje u vezi s tim rečeno: „Njima nije u interesu da kačaci nestanu . . . Oni jedne prihvataju iz šume pa pomoću njih teraju druge u šumu. Kačaka danas ima u poverljivoj službi, u žandarmeriji, u opštinama i na mnogim drugim mestima”.107

Istina, bilo je postupaka vlade i lokalnih organa vlasti koji se mogu tumačiti kao želja da se kačački pokret ne likvidira potpuno, valjda radi toga da bi se imalo opravdanja za teror i nasilje koje se vršilo nad albanskim življem. Samo se time može objasniti izigravanje sopstvene amnestije od strane jugoslovenske vlade 1922. godine kada se prvo garantovala bezbednost predatili kačaka a potom se, nakon predaje, nemilosrdno vršio obračun s njima. Govoreći o tome, poslanik Mahnudović je u skupštini rekao: „Ovde je u pitanju * državni autoritet” jer je država kačake „prvom objavom pomilovala a posle mesec dana ih je ponovo zatvarala”.108

254

Kada je reč o kačačkom pokretu, treba naglasiti da je on imao značajnu podršku progresivnih i demokratskih snaga Albanije i uzajamno se podupirao sa demokratskim snagama protiv albanske reakcije, prvo sa Esadom Toptanijem, a zatim Ahmetom Zoguom, na čelu.

Ustvari, kačački pokret u Jugoslaviji bio je jači utoliko ukoliko su jugoslovenske vlasti bile angažovanije protiv demokratskih snaga Albanije, pa nisu mogle dovoljno efikasno da se obračunavaju sa Nacionalnim pokretom Albanaca unutar Jugoslavije. S druge strane, oružana borba, ustanci i vojne akcije Albanskog nacionalnog pokreta u Jugoslaviji bili su velika smetnja za angažovanje jugoslovenske vlade protiv demokratskih snaga Albanije, u podršku Esadu Toptaniju ili Ahme tu Zoguu.

Takodje reakcionarne snage u Jugoslaviji i one u Albaniji bile su u savezništvu i uzajamno su se podupirale u borbi protiv Nacionalnog pokreta Albanaca u Jugoslaviji i protiv demokratskih previranja u samoj Albaniji. Jer, upravo ukoliko je Jugoslavija uspešnije vodila borbu protiv kačačkog pokreta unutar zemlje, utoliko je imela više snage i mogućnosti da se angažuje protiv demokratskog pokreta unutar same Albanije i da daje potporu rekacionarnim snagama sa Esadom Toptanijem i Ahmetom Zoguom na čelu. Isto tako, ukoliko su konzervativne i reakcionarne snage u Albaniji bile u ofenzivi, one su pružale mogućnost reakcionarnim snagama u Jugoslaviji da se usredsrede protiv kačačkog pokreta i da mu u saradnji sa reakcionarnim snagama Albanije zadaju odlučnije udarce.

Dakle, kačački pokret u Jugoslaviji i progresivne snage u Albaniji, koje su se borile za demokratiju i nezavisnost, bili su faktori koji su se medjusobno podupirali i uzajamno pomagali, isto onako kao što su reakcionarne snage u Jugoslaviji i Albaniji bile medjusobno povezane i uzajamno zavisne.

Albanski — kačački pokret u Jugoslaviji saradjivao je i sa progresivnim snagama Balkana i Evrope i od njih dobijao značajnu podršku. U tom pogledu vrlo su značajne veze Bajrama Curija sa sovjetskom vladom i Lenjinom. U jednom svom memorandumu sovjetskoj vladi i Lenjinu Bajram Curi je pisao: „Albanski narod koji se uvek borio za slobodu i punu državnu samostalnost (suverenitet) istina dobio je 1912. godine prvu svoju državu utvrdjenu od velikih sila, ali mali narod . . . izgubio je svoje lepe gradove – najplodnije svoje oblasti.

Narod sa nestrpljenjem očekuje odredjivanje granica – ne na osnovama snage i krvoprolića .. . već na osnovu sadašnje realne situacije. U punom obedjenju da će sovjetska Rusija u bliskoj budućnosti biti u mogućnosti da utiče na odredjivanje evropskih granica, a naročito balkanskih, na pravednim osnovama, molimo uzvišenu sovjetsku vladu da u toj situaciji zastupa naše pravedne zahteve.”109 Prema izjavama najbližih saradnika Bajrama Curija, albanski nacionalni pokret dobijao je savete i mišljenja od strane Lenjina, koji je pružao snažnu podršku ovom pokretu. Zbog toga su kačaci sa velikim poštovanjem govorili o Lenjinu kao vodji Oktobarske revolucije, kao ocu i zaštiteniku malih naroda, a religiozni Albanci su vodju Oktobarske revolucije obično nazivali hazreti (svetim) Lenjinom.110

Balkanska komunistička konferencija pod vodjstvom Georgi Dimitrova takodje je odlučno podržavala albanski kačački pokret. Sa svoje strane, ovaj pokret je dao značajan doprinos saradnji progresivnih snaga na Balkanu i predstavljao je jedan od oblika oružanog otpora reakciji na Balkanu.11 1

255

Govoreći o saradnji Albanskog nacionalnog pokreta i progresivnih snaga balkanskih naroda, Hasan Priština, najmarkantniji vodja Albanskog nacionalnog pokreta je rekao: „Jedna slobodna Albanija, kojoj bi se vratile etničke granice, može mnogo da doprinese miru medju Balkancima. To je razlog zašto bi svi miroljubivi faktori na Balkanu trebali da se založe za etničke granice balkanskih država.” Ovom prilikom je Hasan Priština odlučno osudio tendenciju povezivanja albanskog nacionalnog pokreta sa fašističkom Italijom, ukazujući da je najprirodniji put saradnje Albanskog nacionalnog pokreta sa svojim susedima i braćom, ostalim balkanskim narodima.11 2

Albanski nacionalni pokret (kačački) pod vodjstvom Hasana Prištine i Bajrama Curija preduzimao je značajne korake za uspostavljanje takve saradnje sa naprednim snagama drugih balkanskih naroda i sa postojećim nacionalnim pokretima. Za vreme boravka u Italiji 1918. godine, Hasan Priština je uspostavio vezu sa vodjama nacionalnih pokreta Makedonije, Crne Gore, Madjara u Jugoslaviji, bosanskih Muslimana i sa njima vodio razgovore o zajedničkoj borbi protiv reakcionalnog režima kraljevine Jugoslavije.113

Godine 1920. i 1921, kada se kačački pokret u Jugoslaviji masovno razvijao, došlo je do saradnje sa oružanim snagama Makedonskog nacionalnog pokreta. U vezi s tom saradnjom, jedan od vodja Makedonskog nacionalnog pokreta A. Protaguerov je posle razgovora sa Hasanom Prištinom uputio pismo Bajramu Curiju, u kome mu, izmedju ostalog, piše: „Zahvaljujući vašim prijateljima koji vas predstavljaju prihvatili smo jedan sporazum o zajedničkoj borbi za oslobodjenje Kosova i Makedonije . . .

Nadam se, da ćete vi kao Kosovar, gospodine pukovniče, kao i uvek biti vodja i pobornik za zajedničku borbu, koju ćemo voditi za oslobodjenje Kosova i Makedonije.”114

U vezi sa saradnjom Albanskog nacionalnog pokreta sa radničkim i komunističkim pokretom i Makedonskim nacionalnim pokretom, u jednom pismu Hasana Prištine Bajramu Curiju 1920. godine, izmedju ostalog se kaže:

„Prvo, u vezi sa jasnim i definitivnim sporazumom sa idelozima i vodjama komunizma da nam javiš o zaključku .. .

Četvrto, treba naročito voditi računa o zajedničkom podizanju ustanka Makedonaca i komunista istovremeno”.115

Posle pobede demokratske revolucije u Albaniji i uspostavljanja Fan Nolove vlade, vodje kačačkog pokreta Hasan Priština i Bajram Curi razvijali su intenzivnu saradnju sa vodjama nacionalnih pokreta Makedonije, Bosne i Crne Gore, koji su u to doba dobili utočišćte u Albaniji, i dogovarali se o zajedničkoj borbi protiv reakcionarnih režima buržoaske Jugoslavije. Zbog ovoga je jugoslovenska vlada energično protestovala kod albanske vlade.11 6

Razgovori o zajedničkoj borbi albanskog i makedonskog pokreta vodjeni su takodje u Parizu 1924. godine. Usudjujući ove razgovore, zamenik ministra unutrašnjih poslova Jugoslavije Marko Čemović je izjavio: „Kosovski komitet i vodje Sofije i Tirane znaju da su mnogo slabi da bi mogli da razgovaraju o pitanjima Kosova i Makedonije”.117

O saradnji nacionalnog pokreta Albanaca u Jugoslaviji sa revolucionarnim organizacijama Balkana govori se u jednom dokumentu Balkanskog komiteta revolucionarnih organizacija. U tom dokumentu se ukazuje na težak teror koji se vrši nad Albancima u Jugoslaviji, pa se u vezi s tim kaže: „Kosovari nisu ostali skrštenih ruku pred ovom strašnom situacijom koja je stvorena. (Oni su

256

stvorili revolucionarne organizacije za oslobodjenje Kosova i ujedinjenje celog albanskog naroda . . .). Revolucionarna organizacija Kosova odavno se uklopila u zajednički front borbe balkanskih naroda i rame uz rame sa njima bori se za oslobodjenje Kosova.” Balkanski komitet revolucionarnih organizacija ,još jednom izražava svoju solidarnost prema revolucionarnom pokretu albanskog naroda i obećava da će ovaj pokret i ubuduće uživati punu podršku od svih nacionalno-revolucionarnih organizacija Balkana”.11 8

Odgovarajući na ovaj dokument Balkanskog komiteta nacionalno-revolucionarnih organizacija, Komitet za oslobodjenje Kosova i Nacionalni komitet za oslobodjenje Albanije obratili su se poglasom albanskom narodu u kome se populariše navedeni dokument i poziva albanski narod ,,da koordinira svoj pokret sa oslobodilačkim pokretima svih balkanskih naroda.”11 9

Komunistička partija Jugoslavije od svog osnivanja odlučno je podržavala Nacionalni pokret Albanaca u Jugoslaviji i energično se suprotstavljala obespravljenju ove nacionalnosti i teroru i nasilju koji se primanjivao nad njom. Osudjujući teror i pritisak nad albanskim življem, Treća partijska konferencija KPJ ukazala je ,,da je srpska buržoazija još pre Prvog svetskog rata vodila zavojevačku kolonijalnu politiku u Makedoniji i protiv Albanije”, te da je ono što danas čini prema ovim nacionalnostima samo nastavak te politike.

1 Iako, isto tako, Četvrti kongres Partije je ukazao na činjenicu da je

albanski narod rasparčan i da su Albanci u Jugoslaviji nacionalno porobljeni. On je, istovremeno, ukazao da je jedini put oslobodjenja albanskog naroda oslanjanje i saradnja sa svim ostalim narodima Jugoslavije protiv reakcionarnog režima buržoaske Jugoslavije. Ovaj kongres je istakao da „Partija izjavljuje solidarnost revolucionarnih radnika i seljaka ostalih nacija Jugoslavije, a pre svega Srbije, sa Albanskim nacionalno-revolucionarnim pokretom u licu Kosovskog komiteta.120

Na ovoj liniji, komunistička štampa i agitacija svestrano su podržali Albanski nacionalno-kačački pokret i popularisali njegovu borbu i akciju kao i njegove poznate vodje. Sam Moša Pijade je ujednom članku u „Proleteru” vrlo pozitivno govorio o kačačkom pokretu, a naročito o njegovom vodju Azemu Bejti.

Naša mnogobrojna sociološka istraživanja pokazuju da su srpske i crnogorske radne mase na Kosovu i drugim krajevima Jugoslavije osudjivale težak teror i nasilje koje se vršilo nad albanskim življenjem. Ovo raspoloženje one su izražavale ne samo u svakodnevnom životu i u kontaktima sa Albancima, već su uvek kad im se pružila mogućnost i direktno intervenisale da se ublaži ili prekine nasilje nad Albancima. Mnogi radni ljudi srpskog i crnogorskog naroda su u konkretnim situacijama sve činili da spasu svoje komšije i prijatelje iz redova albanskog naroda, jer su se time oduživali za takve postupke Albanaca za vreme Turske ili u drugim za Srbe i Crnogorce teškim situacijama. Srpske i crnogorske mase ovo su činile ne samo iz solidarnosti prema svojim komšijama i prijateljima, već i zbog toga jer su bile svesne da zbog krvoprolića albanskog življa u novim eventualnim situacijama same mogu doživeti neugodnosti.

U cilju uspešnog razvoja Nacionalnog pokreta Albanaca u Jugoslaviji, vodje pokreta su takodje uspostavile značajnu saradnju sa progresivnim snagama Italije. Tako je Hasan Priština 1918. godine uspeo da od tih snaga dobije 20 hiljada pušaka i 50 miliona metkova, što je trebalo da služi oružanoj borbi kačačkog pokreta protiv režima buržoaske Jugoslavije.121

257

Kosovski komitet je više puta obraćao za pomoć medjunarodnim forumima, a naročito Društvu naroda, u vezi sa teškim nasiljem koje je vršio nad albanskim življem u Jugoslaviji, ali, nažalost, nikada nije naišao na razumevanje i podršku od strane Lige naroda.12 2

Saradnja Albanskog nacionalnog pokreta sa progresivnim snagama Balkana i Evrope i njihova podrška tom pokretu, imali su veliki značaj za unutrašnju i medjunarodnu afirmaciju kačačkog pokreta kao doslednog borca za nacionalnu ravnopravnost i protiv politike pritiska i terora vladujoćih režima buržoaske Jugoslavije.

Medjutim, 1925. godine pa nadalje, pojačale su se reakcionarne snage na Balkanu. Posle poraza demokratske revolucije u Albaniji, zavladala je reakcija gotovo u svim balkanskim zemljama. U tom periodu nastupila je i teška kriza kačačkog pokreta. U vezi s tim, Bajram Curi se obratio Vladimiru Iliču Lenjinu pismom kojim ga je informisao da Albanski nacionalni pokret doživljava tešku krizu i tražio savete za dalju orijentaciju kačačkog pokreta u Jugoslaviji.123 U pismu upućenom Bajramu Curiju povodom pisma koje je od njega dobio, Vladimir Ilič Lenjin je ukazao na činjenicu da je na Balkanu i u Evropi zavladala reakcionarna kriza, da su teritorijalna razgraničenja povodom Prvog svetskog rata okončana i da, prema tome, ne vidi perspektivu sadašnjeg razvoja Albanskog nacionalnog pokreta u Jugoslaviji. Stoga je Lenjin preporučivao da se obustavi za izvesno vreme nacionalno-oslobodilačka borba albanskog naroda, ukazujući da za dve do tri docenije nužno mora nastupiti nova revolucionarna situacija i svetski rat, kada će se stvoriti nove šanse za oslobodjenje albanskog naroda.1 24

Ubedjen u ispravnost Lenjinovih stanovišta, Bajram Curi je 1925. godine održao sastanak sa kačačkim vodjama i upoznao ih sa teškom situacijom kačačkog pokreta. On je tom prilikom predložio da se raspuste kačačke oružane jedinice i da se kačaci orijentišu ili na predaju vlastima ili. pak, na opciju u druge zemlje.125

U navedenoj teškoj situaciji, vodje kačačkog pokreta prihvatile su savete Bajrama Curija i orijentisali se na prekidanje oružane borbe kačačkog pokreta. Nakon toga, prihvaćen je sporazum sa jugoslovenskom vladom koja je oglasila amnestiju kačaka i omugućavala da se opredele – ili za predaju vlastima ili za legalno migriranje u druge države.126 Kačački pokret se u osnovi raspao 1925-1927. godine. Posle toga, delovale su samo male kačačke grupe koje više nisu imale politički karakter.127 Za vreme predaja kačaka, nastavljena je politika terora i nasilja nad albanskim življem, vršila se odmazda nad njihovim familijama i pravljene su mnoge malverzacije i zloupotrebe od strane vladajućih krugova buržoaske Jugoslavije.

Prema tome, u periodu od 1925. do 1927. godine konačno je poražena oružana borba albanskog naroda u Jugoslaviji i nastupio je period vrlo teškog političkog, ekonomskog i sociajalnog pritiska na albanske mase. Uzroci toga poraza vezani su za mnogobrojne faktore. Oni su došli kao plod jačanja reakcionarnih snaga unutar albanskog naroda i u drugim balkanskim državama u doba intervencije protiv nove sovjetske republike; vezani su za one manjkavosti nacionalnog pokreta Albanaca koje su bile karakteristične i za vreme borbe protiv turskoga ropstva — nedovoljno sazrela nacionalna svest, nedovoljna organizovanost i usmerenost pokreta kao i odsustvo podrške bilo od koje strane velike sile ili susedne balkanske države. Malobrojnog albanskog naroda, njegova

258

društveno—ekonomska i kulturna nerazvijenost, pomanjkanje ra/vijene radničke klase i inteligencije, bili su odlučujući momenti za poraz albanskog kačačkog pokreta. Nedovoljna efikasnost u stvaranju saradnje izmedju Albanskog nacionalnog pokreta i drugih progresivnih snaga balkanskih naroda i Evrope, bila je takodje jedan od značajnih razloga njegovog poraza. Iako je ta saradnja uspostavljena, ona u praksi nije mogla da daje značajnije rezultate, jer u okviru albanskog naroda još nije bilo ni komunističke ni sociajalističke partije kao osnovnog pokretača i vodeće snage progresivnog pokreta Albanije. Sem toga. nacionalistička opterećenja u okviru albanskog kačačkog pokreta, naročito kod pojedinaca i grupa, bila su smetnja za ostvarivanje jačeg poverenja i saradnje s progresivnim snagama i radnim ljudima balkanskih naroda, a naročito srpskog i crnogorskog naroda. Angažovanjem svoje propagande i agitacije, vladajući krugovi buržoaske Jugoslavije su sve činili da u očima jugoslovenskih naroda, a posebno srpskog naroda, albanski kačački pokret prikažu kao osvajačku i neprijateljsku snagu uperenu protiv naroda Jugoslavije. I danas postoje izvesna opterećenja i nedovoljna informisanost kod mnogih ljudi ne samo u okviru jugoslovenskih naroda, već i unutar albanskog naroda, o revolucionarnoj suštini i progresivnim koponentama kačačkog pokreta u buržoaskoj Jugoslaviji.

Prema tome, i pored velikih bitki, značajnih uspeha i velikih žrtava, kačačka oružana borba za oslobodjenje i ravnopravnost albanskog naroda u buržoaskoj Jugoslaviji suzbijena je delovanjem mnogobrojnih unutrašnih i medjunarodnih faktora.

VI. POLITIČKE STRANKE I POKRETI I NJIHOVA DELATNOST MEDJU ALBANCIMA U BURŽOASKOJ JUGOSLAVIJI

S obzirom na nizak nivo progresivnih snaga u okviru albanskog društva, na nerazvijenu ekonomsku, klasnu i socijalnu strukturu albanskog stanovništva u Jugoslaviji, kao i na nisku kulturnu, idejnu i nacionalnu svest albanskih masa, političke partije i pokreti nisu znatnije uspele da prodru u redove Albanaca u buržoaskoj Jugoslaviji. Medjutim, s obzirom na teško nacionalno i socijalno ropstvo i veliki pritisak i teror koji se vršio nad albanskim masama u buržoaskoj Jugoslaviji i krupna politička previranja vezana za razvoj kačačkog pokreta kod albanskih masa, razne političke partije i pokreti orijentisali su svoju delatnost i sve su činili da ostvare uticaj na albanske mase u Jugoslaviji. Nekoliko političkih organizacija i stranaka orijentisale su svoju delatnost na rad sa albanskim masama.

a) Političke organizacije Albanskog nacionalnog pokreta

U doba delovanja masovnog kačačkog pokreta od 1918. do 1927. godine, osnovane su i neke političke organizacije toga pokreta. Medju prvima bila je organizacija ,,Mbrojtja kambetare e Kosoves” (Nacionalna odbrana Kosova), sa svojim Kosovskim komitetom na čelu, u koji su se uključile najpoznatije vodje Albanskog nacionalnog pokreta u Jugoslaviji kao što su Hasan Priština, Bajram Curi i drugi. Odmah posle osnivanja ove organizacije, Kosovski komitet je uputio svoju delegaciju u Društvo naroda da bi zastupala oslobodjenje Albanaca u Jugoslaviji. Medjutim, sabotiranjem italijanske valde ova delegacija nije uspela da stigne u Pariz.128

259

Kosovski komitet, kako smo ranije rekli, bio je organizator Albanskog nacionalnog pokreta u Jugoslaviji, a njegovi članovi bile su najznačajnije vodje tog pokreta. Ovaj komitet je takodje razvijao intenzivnu delatnost za uspostavljanje saradnje sa progresivnim snagama drugih balkanskih naroda i uložio značajne napore za medjunarodnu afirmaciju kačačkog pokreta i za upoznavanje svetske javnosti sa fizičkim genocidom, terorom i nasiljem koje su jugoslovenske vlasti vršile nad albanskim življem u Jugoslaviji. U tom duhu je Kosovski komitet uputio više memoranduma Društvu naroda u kojima je izložio konkretne činjenice o pritisku vladajućih krugova Jugoslavije nad albanskim narodom.1 29

Godine 1925. posle kontrarevolucije u Albaniji, režim Ahmeta Zogua je sabotirao delatnost Kosovskog komiteta i vršio veliki pritisak na ovu nacionalnu organizaciju. Zbog toga je u Beču osnovana nova organizacija nacionalnog pokreta „Komiteti i Šlirimit te Koso ves” (Komitet za oslobodjenje Kosova) sa Hasanom Prištinom na čelu.130 Ovaj komitet je, sve do smrti Hasana Prištine, 1933. godine razvijao živu medjunarodnu aktivnost u odbrani interesa albanske nacionalnosti u Jugoslaviji i u osudi terora koji se vršio nad njim. On je dostavljao brojne memorandume Društvu naroda u vezi sa pritiskom koji se vršio nad Albancima u Jugoslaviji i tražio intervenciju ovog medjunarodnog foruma. Medjutim, svi ti poduhvati bili su bezuspešni, jer Društvo naroda i nije preduzelo nikakve mere da se spreči nasilje i teror nad albanskim življem u Jugoslaviji.131

Navedene političke organizacije i forumi albanskog nacionalnog pokreta uložili su značajne napore za saradnju sa progresivnim snagama na Balkanu i u Evropi. Ukazujući na potrebu ove saradnje, Komitet za oslobodjenje Kosova i Komitet za oslobodjenje Albanije 24. aprila 1927. godine izdali su proglas albanskom narodu u kome se kaže da su ciljevi Albanskog nacionalnog pokreta oslobodjenje albanskog naroda i stvaranje mogućnosti da prirodna bogatstva na teritoriji gde žive Albanci koriste samom narodu. Ovom prilikom se oštro napadaju feudalni i reakcionarni elementi unutar albanskog naroda i afirmiše potreba stvarjanja vlasti radnog naroda. U proglasu se energično ističe da a'banski narod ne može da ostvari svoje nacionalni i socijalno oslobodjenje bez saradnje i podrške sa ostalim balkanskim narodima i progresivnim snagama u Evropi i ćelom svetu.1 32 ^

U ovom duhu se i Komitet nacionalno-oslobodilačkih organizacija Balkana oštro suprotstavio Balkanskoj konferenciji u Atini 1930. godine koja je bila pod vodjstvom reakcionarnih snaga Balkana, ističući da „današnje monarhije ne mogu da obezbede ni mir, ni bratstvo i saradnju balkanskih naroda. One imaju za cilj da održe ropstvo Makedonije, albanskog naroda Kosova, Hrvatske, Crne Gore, Dobrudje, Trakije, Besarabije, Bukovije, Čamerije^td.133

Ove organizacije Albanskog nacionalnog pokreta težile su saradnji i sa Medjunarodnim radničkim pokretom i Sovjetskim Savezom. Komitet za oslobodjenje Kosova je uputio svoje delegate na Kongres prijatelja SSSR u Moskvi 1927. godine i tom prilikom oni su razgovarali sa predstavnicima radničkog pokreta o povezivanju borbe Albanskog nacionalnog pokreta za progresivnim snagama u Evropi.134

Spomenute organizacije nacionalnog pokreta Albanaca u Jugoslaviji bile su opterećene izvesnim nacionalizmom i iredentizmom. No, te tendencije u datim istorijskim okolnostima bile su proizvod teškog položaja albanskog naroda u

260

Jugoslaviji i uslovljene reakcionarnom šovinističkom politikom terora i fizičkog genocida, koju su sprovodili vladajući krugovi buržoaske Jugoslavije prema Albancima. Medjutim, i pored ovih opterećenja, navedene političke organizacije imala su nacionalni karakter i u datim istorijskim trenucima predstavljale značajne revolucionarne snage albanskog naroda. Zahvaljujući takvim komponentama. ove organizacije su bile podržane od komunističkog i radničkog pokreta u celini , a naročito od progresivnih i revolucionarnih snaga balkanskih naroda.

Treba napomenuti da su spomenute političke organizacije Albanskog nacionalnog pokreta većinom delovale u inostranstvu i zbog toga nisu imale veliki uticaj na neposredna zbivanja unutar albanskog naroda, naročito posle . 1927. godine. Osim toga, iako su ove organizacije i albanski kačački pokret u celini bili sastavni deo revolucionarne borbe balkanskih naroda i progresivnih snaga u Evropi, zbog toga što nisu bile vodjene jednom jakom partijom radničke klase, jer u okviru albanskog naroda nije bilo ni komunističke ni sociajalističke partije, one nisu imale ni jasnu ideju i političku platformu, kako na unutrašnjem, tako i na medjunarodnom planu. Isto tako, jedna od slabosti ovih političkih organizacija proisticala je iz nedovoljne povezanosti nacionalnog pokreta sa klasnom borbom i socijalnim zahtevima siromašnih seljaka i radnih ljudi u gradu i na selu. Zbog sveta toga, ove organizacije nisu uspele da stvore značajnije jezgro unutar same Jugoslavije, koje bi se stalno održavalo i delovalo u okviru albanskog naroda u Jugoslaviji, i posle revolucionarnog perioda od 1918. do 1927. godine.

b) Eksploatatorsko-klerikalna stranka „Djenijet”

Sledeča politička organizacija koja je stvorena u krilu albanskog naroda i ostvarila značajan uticaj kod pripadnika albanske nacionalnosti u buržoaskoj Jugoslaviji, bila je politička stranka „Djenijet” (društvo). Ova stranka je u suštini bila instrument u rukama feudalnih i klerikalnih snaga unutar albanske nacionalnosti u Jugoslaviji. Forriialno ona je proglasila sebe za političku stranku južnih Muslimana, medju kojima su većinu stanovništva sačinjavali pripadnici albanske nacionalnosti. Medjutim, da bi dublje prodirala u albanske mase, primenom demagoških metoda, politička stranka „Djenijet” i njena štampa su često puta isticali zahteve za nacionalno i socijalno oslobodjenje Albanaca i odupirali se politici terora i pritiska nad albanskim masama135. Zbog toga neki pisci tvrde da je „Djenijet” bio „politička organizacija Albanaca u Jugoslaviji”.136

Ova politička stranka formirana je u procesu nastajanja buržoaskog demokratskog izbornog sistema u Jugoslaviji, kada se na vlast dolazilo pomoću izbornih rezultata i borbom političkih stranaka. Isto tako, ona je stvorena da bi se suprotstavila prodiranju uticaja Komunističke partije Jugoslavije na albanske mase. U tim uslovima, Radikalna stranka sa Nikolom Pašićem na čelu, u težnji da razvije konkurentsku borbu sa ostalim političkim strankama u Jugoslaviji, dala je inicijativu za stvaranje političke stranke južnih Muslimana „Djemijet” Govoreći o toj činjenici Živko Avramovski kaže: „Muslimanska južna organizacija „Djenijet”, formirana je … na inicijativu vodjstva Srpske radikalne stranke,

261

kako bi preko nje obezbedila glasove Šiptara i tako stvorila većinu u skupštini. Takvu situaciju koristili su albanski begovi radi obezbedjenja ličnih privilegija”.137

S druge strane, rukovodstvo radikala je težilo da preko ,,Djenijeta” udovolji interesima eksploatatorskih i klerikalnih elemenata unutar albanske nacionalnosti, kako bi ih privolele da podrže vladajuće krugove u njihovoj politici prema albanskim masama. Iako je „Djenijet” iz demagoških razloga nekada isticao nacionalne i socijalne zahteve, on se u suštini najviše zalagao za eksploatatorske interese aga i begova i klerikalne ciljeve višeg muslimanskog sveštenstva.138 Govoreći o ovoj činjenici, poslanik Magošević je u jugoslovenskom parlamentu s pravom rekao da „Djenijet” „služi begovima i agama”. Ti isti begovi – ističe Magošević — „za vreme Turske imali su izvesne simpatije prema Amautima kao Muslimanima, ali su ih ipak tretirali vrlo rdjavo. Oni su ih smatrali za nešto niže, slično Srbima su ih tretirali”. Medjutim, begovi su podstrekavali Albance – kaže Magošević, da se bore protiv Turske, ali kada je naišao teror turske vlasti, oni su se povukli, a narod ostavili da podnosi muke.1 39

Da je „Djemijet” u suštini bio instrument eksploatatorskih i klerikalnih elemenata, vidi se i po sadržaju njegovog programa koji je predvidjao „ostvarivanje verske autonomije”, spro vodje nje agrarne reforme u smislu obezbedjenja interesa begova i aga, vraćanje zemlje koju su u toku balkanskog rata napustili begovi i pobegli u Tursku, tj. ukidanje sekvestra na njihova imanja vraćanje zgrada, džamija i svih vakufskih imanja” itd.140 U duhu svog programa, uoči osvajanja Vidovdanskog ustava „Djemijet” je postavio konkretne zahteve pred Pašićevu vladu. Svestan da će od glasanja njenih poslanika zavisiti usvajanje Ustava, zbog konstelacije poslanika koji su mogli glasati u korist vlade ili za opoziciju, „Djemijet” je tražio od Pašićeve vlade da se pri sprovodjenju agrarne reforme „begovima i feudalcima ostavi 30 hektara zemlje, i da za ostalu zemlju čifčije plaćaju jednu četvrtinu kao i za vreme Turske; da se čak i feudalcima izbeglim u Tursku za vreme Balkanskog rata ostavi po 30 hektara zemlje i omogući pravo da ostalu zemlju mogu prodavati kao i bosanski feudalci itd.”141

Pošto Pašićeva vlada nije u potpunosti prihvatila zahtev „Djenijeta” poslanici ove stranke u načelu su glasali protiv Vidovdanskog ustava i tako doveli u pitanje njegovo usvajanje.1 42 Zbog toga radikalna stranka je morala da prihvati nove kompromise u korist zahteva „Djemijeta”. S druge strane, rukovodstvo „Djemijeta” uplašeno od nacionalističke hajke u parlamentu i štampi protiv ove stranke, išlo je u dalje kompromise. Tako je došlo do sporazuma izmedju „Djemijeta” i vlade, nakon čega su poslanici „Djemijeta” u pojedinostima glasali za Vidovdanski ustav, i tako odlučujuće doprineli da se on konačno izglasa u parlamentu.143 Navedenim sporazumom, Pašićeva vlada je prihvatila obavezu da se ostavi begovima po 20 hektara čiflučke zemlje, ili ako su je obradljivali najamni radnici da mogu posedovati do 300 hektara zemlje.144

Prema tome, politička stranka „Djemijet” je najviše koristila eksploata-torskim elementima albanske nacionalnosti, agama i begovima, a ne radnim ljudima te narodnosti. Govoreći o karakteru „Djemijeta”, Košta Novaković je s pravom ukazivao da ona služi saradnji i kompromisima s radikalnom strankom i u vezi s tim kaže: „Agama i begovima radikali su braća i zbog toga su sa njima stupili u kolaciju i obrazovali zajedničku vladu”.145

262

No, da bi mogla da dobije glasove birača „Djenijet” je vrlo vešto i demagoški isticao neke nacionalne i socijalne zahteve i na toj osnovi od svog formiranja pridobijala glasove pripadnika albanske nacionalnosti. Zahvaljujući ovakvoj demagogji i zaostalosti albanskih masa, „Djemijet” je na izborima 1920. godine dobio 30.026 glasova i osam poslanika, a na izborima 1923. godine 71.453 glasova i 14 poslanika.146 Albanske mase glasale su za poslanike „Djemijeta” nadajući se da će oni braniti njihova nacionalna i socijalna prava i boriti se protiv terora koji su vladajući krugovi vršili nad njom. Pripadnici albanske nacionalnosti glasali su za kandidate „Djemijeta” i pod uslovom kada se nad njima vršio veliki pritisak i teror od organa vlasti da ne bi glasali za „Djemijet”. Vladajući krugovi su u tim prilikama isticali parolu „Ко glasa za „Djemijet” dobiće bajonet”. Medjutim, i pod tim pritiskom, pa i onda kada je rastureno rukovodstvo „Djemijeta” i zabranjena njegova štampa, tj. na izborima 1925. godine, kada se vršio težak pritisak da se ne glasa za kandidate „Djemijeta”, ova stranka je dobila 12.468 glasova. Žandarmerijske stanice i drugi policijski organi su odvodili pojedince koju su glasali za „Djemijet” i vršili teror nad njima, ili su to činili pre glasanja prisiljavajući ljude da glasaju za kandidate Radikalske stranke.148

Treba napomenuti da su poslanici „Djemijeta” imali vrlo snažnu ulogu u jugoslovenskoj skupštini s obzirom na podelu poslanika na Radikalnu stranku, Demokratsku, Hrvatsku seljačku stranku i dr. Ostvarujući ovakvu ulogu,, poslanici „Djemijeta” su u četiri maha spasli Pašićevu vladu od pada i doprineli usvajanju njenih zahteva.149

Shvatajući ovako važnu ulogu u parlamentu i koristeći medjusobne protivurečnosti izmedju političkih stranaka u jugoslovenskom parlamentu, a da bi se čvršće povezala sa albanskim masama, rukovodstvo stranke „Djemijeta” počelo je da postavlja pred Pašićevu vladu i neke važne nacionalne i socijalne zahteve. Ono je to činilo i zbog pritiska od strane nižih foruma „Djemijeta” i osnovnih organizacija sa terena.

U tom smislu, u rukovodstvu „Djemijeta” i u njegovoj parlamentarnoj grupi vodjene su velike diskusije o zahtevima koje treba postaviti pred Pašićevu vladu kao uslov za dalju podršku toj vladi.150 U parlamentarnoj grupi formirana su dva mišljenja i dve frakcije — levica sa Feratom Dragom na čelu i desnica sa Zijom Ćenanijem na čelu. Prema mišljenju levice odmah je trebalo iskoristiti značajnu ulogu u skupštini da bi se pred Pašićevu vladu postavili odredjeni zahtevi nacionalnog i socijalnog karaktera, jer je ona u takvoj situaciji da mora prihvatiti te zahteve ako želi da ostane na vlasti. Medjutim, po mišljenju desnice, ne bi trebalo žuriti sa postavljanjem takvih zahteva, već iskoristiti tadašnji položaj „Djemijeta”, kako bi se na sledečim izborima ostvario veći uspeh u pogledu izbora poslanika za skupštinu i tako stvorio još značajniji položaj u jugoslovenskom parlamentu. Većinom glasova, usvojen je program Ferata Drage koji je predvidjao sledeče zahteve Pašićevoj vladi:

— ukidanje terora, ubistava, tuča i drugih nezakonitih radnji prema pripadnicima albanske nacionalnosti i južnim Muslimanima uopšte;

— prekidanje agrarne reforme i vraćanje oduzete zemlje ranijim sopstvenicima;

— zapošljavanje svih školovanih Albanaca i Muslimana u državnoj upravi i administraciji i prijem Albanaca u Žandermeriju srazmerno strukturi stanovništva predela gde oni žive;

263

– uvodejenje albanskog jezika kao nastavnog predmeta u osnovnim školama umesto veronauke.151

U vezi sa ostvarjenjem navedenih zahteva „Djemijet”, održani su razgovori sa rukovodstvom Radikalne stranke i sa Pašićem, i to jednom prilikom u Beogradu i jednom u Skoplju. Pošto razgovori u Beogradu nisu uspeli, zakazan je novi sastanak rukovodstva „Djemijeta” i predstavnika Radikalne stranke u Skoplju. Na tom sastanku, pored rasprave o zahtevima „Djemijeta”, trebalo je da se razmotri i politička situacija u predelima Južne Srbije, pa su na njega pozvati i najvažniji državni funkcioneri iz predela tzv. Južne Srbije. Sastanku je prisustvovao i Nikola Pašić. Prilikom dolaska Pašića u Skoplje, Demokratska stranka je organizovala demonstracije protiv njega. Demonstranti su gadjali automobil predsednika vlade paradajzom, jajima i izvikivali antivladine parole.152

Na sastanku u Skoplju, predstavnici „Djemijeta” su izneli svoje zahteve i izložili mnogobrojne činjenice o grubom postupku vladajućih krugova prema narodu uopšte i prema albanskim masama posebno. Oštro je kritikovan antidemokratski poredak koji je važio u ovim krajevima. Na ovo je Nikola Pašić reagovao, tvrdeći da nije istina da nema demokratije u Južnoj Srbiji i navodeći kao argument to što gradjani mogu da gadjaju jájima i da izvikuju antivladine parole pred licem predsednika vlade. Da nema demokratije, gradjani ne bi smeli da čine to — tvrdio je Pašić.

Zahteve Radikalne stranke izložio je i obrazlagao predstavnik „Djemijeta” Ahmet Štimlja. On je izneo mnogobrojne činjenice o nepravdama koje su vršili organi vlasti prema albanskom življu. Govoreći o zahtevima „Djemijeta”, on je posebno insistirao na tome da se umesto časova veronauke u osnovnim školama proučava albanski jezik. Z zaključnom delu Ahmet Štimlja je upozorio Pašića da će, ukoliko se zahtevi ..Djemijeta” ne prihvate, poslanici ove stranke glasati protiv poverenja vladi, što će dovesti do njenog pada.

Odgovarajujći u vezi sa zahtevima koje je postavljala stranka „Djemijeta”, Pašić je izjavio daje bio spreman da prihvati ili bar da razmotri ove zahteve koji su izloženi u programu, osim zahteva za nastavu albanskog jezika u osnovnim školama, ističući da onog dana kada se dozvoli nastava na albanskom jeziku onda se faktički priznanje da Kosovo treba da pripada Albaniji. Što se tiče pretnje koja je izrečena u ime poslanika „Djemijeta” i tvrdnje da će oni iskoristiti sukob izmedju političkih stranaka da obore vladu ,Pašić je na figurativan način stavio do znanja da kad je u pitanju borba protiv Albanaca vlada i opozicija imaju jedinstvenu politiku. Naime, on je prvo podelio svoju bradu na dva dela, simbolizirajući deobu političkih stranaka, a onda je jednom rukom spojio oba dela brade i tako simbolizirao spremnost političkih stranaka da se ujedine u zajedničkoj politici protiv Albanaca. U tom smislu je Nikola Pašić energično odbio sve zahteve u vezi s nacionalnom ravnopravnošću albanske narodnosti u Jugoslaviji.15 3

Posle neuspeha sastanka u Skoplju, radikalna nacionalistička štampa organizovala je masovnu propagandnu hajku protiv „Djemijeta”. Štaviše, u parlamentu je izrečena kritika Pašićevoj vladi da „podrškom „Djemijetu” slabi unutrašnja snaga države. Isto tako, u listu „Politika” pisalo je da je „podrškom „Djemijetu” došlo do opadanja javne bezbednosti i do agrarnog haosa i korupcije u Južnoj Srbiji … Činjenica da su oslobodjeni krajevi došli u predratni položaj, da su begovi dobili politički položaj, da proteruju čifčije sa

264

imanja i džamije, koje su za vreme Turske bili magazini, otvaraju – to je u najmanju ruku antislovenska politika”.154

,,Djemijet” je i u parlamentu okrivljen za politiku razsula u tzv. Južnoj Srbiji i kao organizator kačačkog pokreta. Optužujući vodju poslaničke grupe „Djemijeta” Ferata Dragu ,,koji je za Muslimane od Kosova do Rožaja i od Bijelog Polja do Raške, moramo to priznati, najveći autoritet … I on samo prstom da mrdne, kačaci se, ovako ne bi ponašali prema Srbima,” istakao je poslanik Ivan Magošević. Iako je Ferat Draga energično odbacio optužbe da „Djemijet” ima veze sa kačacima, što je bilo sasvim tačnojer se suprotstavljao kačacima, on nije uspeo da stiša antidjenijetsko razpoloženje u jugoslovenskoj skupštini.15 5

Pošto nije došlo do kompromisa izmedju radikala i ,J)jemijeta”, prilikom izglasovanja poverenja vladi, poslanici „Djemijeta” su prešli u opoziciju i tako vodili do pada Pašićeve vlade i dolaska na vlast Demokratske stranke.156 Kao osvetu za ovaj postupak „Djemijeta”. državni organi iz Južne Srbije izvršili su pretres kancelarija rukovodstva ..Djemijeta”, zabranili izlazak lista „Sak” i preduzeli administrativne mere prema poslanicima i rukovodstvu „Djemijeta”. Sam Ferat Draga bio je uhapšen i premlaćen u policiji. Ovom prilikom organizovan je i žestok teror nad albanskim masama15 7.

Prema tome, Radikalna stranka Nikole Pašića osnovala je stranku „Djemijet” kada je bila potrebna i omogućavala je njenu delatnost sve dotle dok je ova politička organizacija njoj služila. I obrnuto, kada ta stranka nije služila ostvarivanju postavljenih ciljeva radikala, ona je nemilosrdno likvidirana od državnog aparata u Južnoj Srbiji odanog Radikalnoj stranci. Prema zamisli Radikalne stranke, politička stranka „Djemijet” trebalo je da služi ovim ciljevima:

Prvo, stranka „Djemijet” je trebalo da obezbedi da njeni poslanici glasaju za radikalnu vladu, i dok su oni to revnosno činili i, izmedju ostalog, omogućili izglasavanja Vidovdanskog ustava i nekoliko puta spasli Pašićevu vladu pada, oni s u bili podržavani, a kada to više nisu činili „Djemijet” je bio likvidiran;15 7

Drugo, stvaranje „Djemijeta” kao političke stranke aga i begova trebalo je da pomogne vladajućim krugovima u Južnoj Srbiji da se opravda teror i pritisak koji se vršio nad albanskim masama i da omogući likvidaciju kačačkog pokreta. Govoreći o ovoj ulozi, predsednik „Djemijeta” Hasan Šukrija je izjavio „Naša organizacija je svojom dosadašnjom delatnošću dokazala da radi za dobro svojë zemlje i svoje otadžbine”.15 9 Kada „Djemijet” nije bio sposoban da umiri albanski narod i da razbije kačački pokret, već je i sam počeo da kritikuje zlodela režima i postavlja zahteve nacionalnog i socijalnog karaktera, on je od strane vladajućih krugova bio grubo likvidiran;

Treće, glavni zadatak „Djemijeta” bio je da insistira na verskim pravima i da religiozno vaspitava mase, kako bi otupio albansku nacionalnu svest i olakšao asimilaciju i eliminaciju ove nacionalnosti sa tla Jugoslavije. Kao klerikalna organizacija južnih Muslimana „Djemijet” je imao zadatak da onemogući uticaj KPJ, čiji je program borbe za nacionalna i socijalna prava bio jako privlačan za politički obespravljene, proleterizovane i nacionalno ugnjetene albanske mase. Ističući ovu funkciju „Djemijeta”, Hasan Šukrija, njegov predsednik se hvalio kako je „Djemijet” apsolutno onemogućio uticaj komun ista na muslimanske mase”.1 60

i

265

Ukazujući na ulogu „Djemijeta”, komunistički poslanici u parlamentu su isticali da kao što ,,u borbi protiv bugarizacije Makedonaca vrše srpsku asimilaciju ovog življa”, tako i preko „Djemijeta”, u borbi protiv Albanije proglašavaju Albance Turcima”.1 6 1 Režimi stare Jugoslavije mnogo su radili na tome da preko „Djemijeta” Albance prikažu Turcima ili uopšte Muslimanima i da ih odvrate od pripadnosti albanskoj nacionalnosti. Medjutim, „Djemijet” nije uspeo da izvrši ovu funkciju, kako u pogledu denacionalizacije albanskog življa, tako i u pogledu suzbijanja revolucionarnog vrenja u njemu, već je, pritisnut od članstva i nižih organizacija, i sam morao da pokreće pitanja nacionalnog i socijalnog oslobodjenja albanskog naroda i time postao odvratan buržoaskom režimu stare Jugoslavije i svom stvaraocu — Radikalnoj stranci.

Tako je politički, odnosno faktički „Djemijet” likvidiran još 1924. godine, iako je kao politička stranka formalno postojao još neko vreme, ali bez ikakve političke moći. Posle likvidacije „Djemijeta”, albanske mase nisu imale nikakvu svoju političku stranku, već su se na njih radi dobijanja glasova orijentisale razne gradjanske stranke. Age i begovi su se sada uglavnom povezali sa Radikalnom strankom, dok su se niži i srednji političari više povezali sa masama i Demokratskom strankom. Na ovaj način su se gradjanske partije u borbi za dobijanje glasova povezale sa eksploatatorskim elementima albanske nacionalnosti.162

No, i posle likvidacije „Djemijeta” pripadnici albanske nacionalnosti su prilikom izbora doživljavali teror, nasilja i razna iskušenja. Oni su dolazili u sukob sa organima vlasti oko glasanja za demokrate ili radikale, za poslanike, predsednike i kmetove iz redova albanske ili srpske ili crnogorske nacionalnosti, oko izbora progresivnih i reakcionarnih političara itd.

Posle 1936. godine, albanski buržoaski političari jako su manevrisali u političkom životu. S jedne strane, oni su saradjivali sa vladajućim krugovima i političkim strankama buržoaske Jugoslavije i na bazi izbornih obećanja i mahinacija dobijali ekonomske i političke koncesije od vladajućih krugova i bili usko povezani sa njima, a, s druge strane, u masama su počeli da propagiraju fašističku propagandu i razvijali su mržnju prema vladajućim krugovima, jer su bili svesn’ da samo tako mogu ostvariti uticaj na albanske mase. Oni su shvatili psihologiju albanskih radnih masa i njegovu ukorenjenu svest da ih samo propast vladajućih krugova buržoaske Jugoslavije može dovesti do spasa. Nemajući neku perspektivu za budućnost, albanske mase su tada razočarano uvek isticale parolu „neka i crni djavo dodje, samo nek propadaju ovi jugoslovenski režimi”.

c) Dejstvo fašističke propagande na albanske mase

Osećajući vekovnu težnju albanskog naroda za oslobodjenjem od ‘

i ujedinjenjem, fašističke snage u Italiji i Nemačkoj uložile su velike napore da se povežu sa eksploatatorskim elementima albanske nacionalnosti u Jugoslaviji, kako bi pridobile albanske mase za svoju politiku. U tom cilju, one su isticale parolu za prisajedinjavanje Kosova Albaniji, koje će se ostvariti dolaskom fašističkih sila u Jugoslaviju. U tom smislu je fašistička propaganda uvek težila da razvije šovinističku mržnju izmedju Albanaca, Srba i Crnogoraca na Kosovu.163S druge strane, fašistička Italija je Kosovo upotrebila kao Damaklov mač za pritisak na Jugoslaviju, kako ona ne bi pristupila savezu sa Engleskom i Francuskom. Tako je grof Cano, ministar spoljnih poslova Italije

266

otvoreno zapretio jugoslovenskoj vladi, na sastanku u Veneciji 1939. godine, da će se zalagati za pripajanje Kosova Albaniji ako Jugoslavija ispolji antitalijanska raspoloženja.1 64

No, i pored obećanja Jugoslaviji da neće pokretati pitanje Kosova, italijanska vlada je uvek računala s tim. Tako je grof Ćano u svom dnevniku 1939. godine zabeležio: „Moramo uspavati Jugoslavene. Ali, kasnije, naša politika mora da se živo pozabavi Kosovom. To će održati živim jedan iredentistički problem na Balkanu, privući pažnju Albanaca i predstavljati nož uperan u kičmu Jugoslavije”.1 6 5

Fašistička strategija Italije je predvidela tri faze delatnosti po pitanju Kosova: „Prvo, opšta propagandna delatnost na kulturnoj i verskoj osnovi; drugo, javna organizacija na tom polju, i treće, tajna vojna organizacija, koja bi saradjivala sa italijanskom vojskom”.1 66

Ciljevi fašističke Italije u udnosu na Albance vide se i u memorandumu grofa Ćana. On je 26. maja 1939. godine u svom dnevniku zapisao: „Nameravam da organizujem kosovske Arnaute da bi postali nož uperen u bok Beograda”, a 17. juna iste godine zabeležio: „Primio sam Štilu, bivšeg albanskog poslanika u Beogradu. Nameravam da se s njim poslužim u pitanju Kosova, jer dobro poznaje problem. U podsekretarijatu za Albaniju obrazovaću odsek za iredentizam”.1 6 7

Na liniji iredentizma fašističkih sila, jedno vreme je i albanska vlada sa Zoguom na čelu razvijala živu aktivnost radi ostvarenja uticaja na albanske mase na Kosovu. U tom smislu aktiviran je Kosovski komitet u kojem su afirmisani profašistički elementi sa Kosova. Isto tako, Zogu se počeo povezivati sa nacionalističkim elementima na Kosovu i preduzimati izvesne demagoške akcije radi stvaranja poverenja medju albanskim masama u Jugoslaviji. Na toj liniji on je održao tajni sastanak sa Feratom Dragom i predstavnicima turske vlade u Istambulu na kome je insistirao da Turska sabotira ugovor o iseljavanju Albanaca iz Jugoslavije.1 68

Iako, u suštini nije moglo biti ničeg zajedničkog izmedju porobljenog albanskog naroda u Jugoslaviji i fašizma, koji se borio za najsvirepije porobljavane naroda, delovanjem odredjenih društveno-ekonomskih i političkih faktora u kojima su Albanci živeli i zbog politike pritiska i terora nad albanskim masama od strane buržoaske Jugoslavije, fašistička propaganda, sprovedena preko eksploatatorskih elemenata unutar albanske nacionalnosti u Jugoslaviji, počela je da prodire u albanske mase. Medjutim, treba jasno reći, da albanski živalj nije simpatisao fašizam time što je shvatao suštinu njegove politike, već zato što je bio prisiljen pritiskom vladajućih krugova buržoaske Jugoslavije. Ovu činjenicu je vrlo dobro uočio i Živko Avramovski koji kaže: „Pogrešno bi bilo ako bi se shvatilo da je albanski seljak bio neprijateljski raspoložen protiv jugoslovenske države zato što joj je pretpostavljao Italiju. On je uvidjao da mu Italija ne donosi slobodu, ali imao je da bira manje od dva zla i smatrao je da će pod Italijom dobiti natrag zemlju i imati svoje škole”.1 69

Na sićan način o uzrocima opredeljenja Albanaca za Italiju rezonuje i komandant Treće armijske oblasti u izveštaju generalštabu u kome se kaže: „Naši Arnauti, ako bi došlo da oni, pod jednakim uslovima, biraju izmedju nas i Italijana, verovatno bi radije ostali uz nas. Ali, kad je u pitanju zemlja, škole, štampa, čemu se oni u slučaju da ovi krajevi budu prijedinjeni Albaniji svakako nadaju, onda bi daleko radije pristali da žive pod vlašću Italijana”.1 70

267

Da bi aktivizirala Albance u Jugoslaviji protiv jugoslovenske vlasti, italijanska fašistička strategija se služila organizovanjem propagandne i špijunske delatnosti. Ovi ciljevi ostvareni su preko eksploatatorskih elemenata, jednog broja političara unutar albanske nacionalnosti. Govoreći o ovim političarima, u jednom izveštaju ministru unutrašnjih poslova Jugoslavije 1939. godine se kaže: ..Pojedini arnautski politički prvaci, naročito u pograničnoj zoni, nalaze se u nekom stanju iščekivanja. Oni su verovali u brzo prisajedinjavanje Kosova i Metohije Albaniji i smatrali su da će naša država stupiti u neki oružani sukob . . . Medjutim, ukoliko se prilike za ovakav oružani sukob stišavaju, utoliko se kod ovdašnjih arnaustskih prvaka oseća jača potištenost. Sadašnjim razvojem opšte situacije u Evropi oni su nezadovoljni, jer primećuju da je arnautsko pitanje po sebi sporedno”.1 71

Italijanska propaganda je naročito delovala u pograničnim predelima prema Jugoslaviji. O tom dejstvu u jednom izveštaju jugoslovenske policije se kaže: „U toku meseca avgusta oseća se jača italijanska propaganda naročito u srezovima pogranične zone. Vežbe Italijana u blizini granice Arnauti shvatili su kao da je to upozorenje Jugoslaviji na italijansku snagu. Arnauti, naročito oni koji su radi trgovine išli u Albaniju, govorili su da te vežbe znače znak da će uskoro italijanska vojska krenuti prema Kosovu i Metohiji”.172

Prodoru italijanske propagande na Kosovu pogodovao je pogranični promet izmedju Jugoslavije i Albanije, koji se održavao i posle okupacije Albanije. Svake nedelje su ljudi iz Albanije dolazili na pazar u Prizren i Djakovicu, u tim prilikama pojedinci su se bavili razvijanjem italijanske fašističke propagande.

Pojedini fašistički političari su naročito razvijali ratnohuškačku propagandu za vreme izborne kampanje. Oni su po kafanama, obučeni u narodnu nošnju, koju ranije nisu oblačili, rasipali novac čaščavajući Albance i šireći fašističku propagandu. Kada su, naprimer, seljaci pitali Aziz-efendiju, jednog od takvih političara, otkud mu toliki novac za čašćavanje i zašto sada nosi belu kapu, on je odgovorio da ne žali novac jer će uskoro doći sloboda. A bela kapa treba da simbolizuje priključenje Kosova Albaniji. Taj isti političar govorio je seljacima: „Ne bojte se . .. Gotovo je . .. Sve je spremno .. . Brzo će Italija ovamo”. Kada su se neki Albanci žalili da narod nema oružja u slučaju rata, on im je dobacio: „Ра evo magazine je napunila Jugoslavija, a mi ćemo ih isprazniti”.1 7 3

Pored italijanskih, i nemački fašisti su uložili znatne napore da se povežu sa albanskim političarima u Jugoslaviji. Tako je njihov saradnik Džefer Deva stvorio društvo „Merahmet” u Kosovskoj Mitrovici u koje je bilo učlanjeno više profašističkih elemenata. Slično društvo je u Djakovici stvorio Bećir Maljoku. Preko ovih društava, išlo se na okupljanje članstva u fašističke organizacije koje su najviše delovale na razvijanju šovinističke mržnje izmedju naroda koji žive na Kosovu ,174

Još pre okupacije Albanije, italijanski fašisti su stvorili izvesne punktove za špijunsku i diverzantsku delatnost na Kosovu u pograničnim predelima Albanije. Organizator tih punktova bio je kapetan Antika koji je za vreme okupacije bio šef italijanske obaveštajne službe na Kosovu. Fašistička špijunaža se povezala i sa pojedinim derviškim sektama i preko njih sprovodila svoje delatnosti.1 7 s

268

Na čitavu ovu aktivnost fašističkih sila jugoslovenska vlast, u kojoj je bilo dosta petokolonaša, niti je htela niti je mogla da reaguje. Ona je sjedne strane, umesto da ublaži pritisak na albanske mase i da se potrudi da bar olakša njihovu situaciju, nastavila sa još žešćim ekonomskim, političkim i socijalnim pritiskom na njih, dok je, s druge strane, sve više uspavljivala jugoslovensku javnost u vezi sa opasnostima koje su se nadvijale nad Jugoslavijom od strane fašističkih sila. U ovom smislu je i sadržina jednog izveštaja policije u kome se prikazuju kao lažne vesti o pripremanju Italije za agresiju na Jugoslaviju i kaže: ,,Sve ove vesti su — fantastične, ali je pogranično stanovništvo njima toliko obuzeto, da nije retka pojava da grupe Arnauta razgovaraju samo o tome kako će uskoro Italija tražiti Kosovo i Metohiju”.17 6

Jedna snaga koja se energično suprotstavila prodoru fašističke propagande u albanske mase bila je Komunistička partija Jugoslavije i komunisti Albanije. Komunisti Albanije i komunisti Jugoslavije, osudjujući reakcionarne režime buržoaske Jugoslavije i teror i pritisak koji se vrši nad albanskim masama u Jugoslaviji, istovremeno su razobličevali fašističke pretenzije prema narodima Balkana i još veću opasnost koju donosi fašistička okupacija.177 Iako Komunistička partija Jugoslavije još nije bila ostvarila znatniji uticaj u albanskim masama u Jugoslaviji, zbog pomanjkanja političkih kadrova iz ove nacionalnosti, ona je svim svojim snagama sve činila da odvrati albanske mase od fašističke propagande.178

Na osnovu navedenih činjenica može se zaključiti da je fašistička propaganda iz Italije i Nemačke uložila značajne napore za prodor u albanske mase i u tom cilju koristila demagoške parole o nacionalnom oslobodjenju i ujedinjenju albanskog naroda. Radi ostvarenja ovoga cilja, fašistička propaganda se povezala sa reakcionarnim i eksploatatorskim elementima iz redova albanske nacionalnosti i preko njih pokušala da razvije petokolonašku delatnost unutar albanskog naroda. Medjutim, i pored uloženih napora i postojanja pogodnih uslova za prodor te propagande, ipak se može konstatovati da ona nije dublje prodrla medju radne ljude albanske nacionalnosti.

d) Borba KPJ za nacionalno i socijalno oslobodjenje albanske nacionalnosti u Jugoslaviji

Ni jedna gradjanska politička stranka nije se iskreno zalagala protiv teškog položaja albanske nacionalnosti u buržoaskoj Jugoslaviji i protiv prodiranja fašističke propagande u njene redove. Jedina politička snaga u zemlji koja se zalagala za nacionalno i socijalno oslobodjenje albanskih masa, protiv nasilja i pritiska nad njima, i koja se energično suprotstavljala prodiranju fašističke propagande u albanski narod, bila je Komunistička partija Jugoslavije. Medjutim, od stanja u Partiji, od stepena njenog angažovanja u porobljenim albanskim masama i od kadrovske i organizacione sposobnosti, zavisili su konkretni rezultati borbe za nacionalnu i socijalno ravnopravnost Albanaca i za jačanje uticaja na njih. KPJ je razvila dosta živu aktivnost medju albanskim masama odmah posle Prvog svetskog rata. Takodje, Partija se odlučnije orijentiše na takvu aktivnost i posle dolaska druga Tita na njeno čelo, ali zbog kratkoće vremena i pomanjkanja albanskih kadrova u radu sa albanskim masama, nisu ostvareni zadovoljavajući rezultati.

Komunistički pokret medju albanskim masama u Jugoslaviji počeo je organizovano da deluje posle Prvog svetskog rata. Prve partijske konferencije za

269

osnivanje partijskih organizacija održane su 1919. i 1920. godine u Prizrenu, Gnjilanu, Kosovskoj Mitrovici, Djakovici, Peći, Uroševcu, Siriničkoj Župi itd.179

Zahvaljujući prodoru i organizovanom delovanju KPJ u albanskim masama na Kosovu i u Makedoniji, albanski živalj je brojno glasao za komunističke poslanike, i time doprineo da se iz ovih regiona za Ustavotvornu skupštinu izaberu 23 komunistička poslanika. Isto tako, Albanci su značajno doprineli da su u gradskom veću u Skoplju većinu odbornika dobili komunisti. U Prizrenu i Kosovskoj Mitrovici komunistički kandidati za poslanike pobedili su velikom većinom, itd.1 80

Da bi onemogućili prodor KPJ u albanske mase — kako smo već rekli — vladajući krugovi su formirali političku stranku „Djemijet”. Isto tako oni su se najgrublje obračunavali sa komunističkim agitatorima i onemogućavali njihovu delatnost u albanskim masama.1 81

Zahvaljujući tome što je imela spravan stav o albanskom nacionalnom pitanju u Jugoslaviji od samog osnivanja, i internacionalizmu svojih kadrova koji su delovali medju Albancima, KPJ je odmah posle osnivanja Jugoslavije sve više ostvarivala svoj uticaj u albanskim masama, i one su se sve više ubedjivale da se samo KPJ dosledno bori za nacionalno i socijalno oslobodjenje Albanaca. Ova postavka potvrdjena je i navedenim činjenicama o glasanju Albanaca za komunističke poslanike. Medjutim, posle Obznane i političke ofanzive „Djemijeta” unutar albanskih masa, kao i obračuna sa partijskim kadrovima, osetno je opao uticaj KPJ u albanskim masama.

Treba podvući činjenicu da je KPJ u svojim programskim dokumentima i u svojoj opštoj političkoj orijentaciji u osnovi uvek imala pravilan stav o oslobodjenju i ravnopravnosti albanske nacionalnosti u Jugoslaviji. Ispravan stav prema albanskom nacionalnom pitanju u Jugoslaviji KPJ je imala i dok još nije ostvarila lenjinistički pogled na rešenje nacionalnog pitanja u Jugoslaviji u celini.182

Tako je Kongres ujedinjenja KPJ, održan 1919. godine, odlučno istakao spremnost Partije da se bori „protiv ugušivanja prava nacionalnih manjina”, što je bilo od velikog značaja i za albansku nacionalnost u Jugoslaviji.1 83

Vukovarski kongres KPJ, 1920. godine, istakao je da treba „sve sile uložiti da se spreči poništavanje političkih i gradjanskih prava stranim nacionalnostima” i zahtev „da se svim gradjanima, bez obzira na pol i nacionalnost, obezbedi nesmetano vršenje svih gradjanskih i političkih prava, kao i uživanje svih zakonitih i ustavnih sloboda”.184 Ovi zahtevi bili su od posebnog značaja za albansku nacionalnost u Jugoslaviji, koja ne samo što nije uživala nikakva nacionalna prava, već u praksi nije ostvarivala ni garantovana gradjanska prava.

Prva partijska konferencija, 1922. godine, već je neposredno apostrofirala težak položaj albanske nacionalne manjine u Jugoslaviji i zalagala se za „kulturno-nacionalnu ravnopravnost” ove nacionalnosti.1 85

Drugi kongres KPJ, iako nije direktno govorio o Albancima, istakao je da će se komunisti „boriti svim sredstvima da spreče gaženje političkih i gradjanskih prava drugih nacionalnosti, koje žive u Jugoslaviji”.186. Ovaj stav Partije bio je od posebnog značaja za pripadnike albanske nacionalnosti koji su od strane vladajućih krugova bili izvrgnuti totalnom bezakonju.

Druga partijska konferencija KPJ, koja je donela Rezoluciju o nacionalnom pitanju, posebno je razradila zadatke za obezbedjenje ravnopravnosti

270

nacionalnih manjina u Jugoslaviji, što je bilo od velikog značaja i za ravnopravnost albanske nacionalnosti.1 87

Medjutim, tek na Trećoj partijskoj konferenciji svestrano je razradjeno i pitanje nacionalnih manjina u Jugoslaviji. Osudjujući težak pritisak i teror koji se vrši nad albanskim življem od strane vladajućih krugova, Konferencija je ukazala da je „srpska buržoazija još pre Prvog svetskog rata vodila zavojevačku politiku u Makedoniji protiv Albanije” i da je ovo što se čini prema Albancima samo produžetak jedne šovinističke politike prema albanskom narodu”.188 Ova konferencija je zauzela afírmativan stav o samoopredeljenju albanske nacionalnosti u Jugoslaviji, o čemu će biti reči u drugom delu ovog rada.

Treća konferencija KPJ je takodje istakla potrebu obezbedjenja pune ravnopravnosti nacija i nacionalnih manjina. U tom smislu Konferencija je istakla da će se Partija boriti „da se nacionalnim manjinama, pored pune političke i gradjanjske jednakosti, zagarantuje i neograničeno pravo upotrebe maternjeg jezika u opštenju sa svim vlastima, obavezno školovanje dece na maternjem jeziku u svim državnim školama i najpunija sloboda savesti”.189 Ovaj stav Partije direktno je izražavao vitalne interese albanske nacionalnosti u Jugoslaviji, koja je bila potpuno nacionalno obespravljena.

Za Albance koji su živeli u Makedoniji, zajedno sa makedonskim i turskim narodom, od velikog značaja je stav o ravnopravnosti svih nacionalnosti u ovom regionu. U vezi s tim u Rezoluciji se kaže: „Sve narodnosti koje vladaju susednim zemljama zastupljene su u Makedoniji, ali u takvoj srazmeri da ni jedna od njih nema apsolutnu većinu”. Prema tome vladavina bilo koje nacije nad Makedoncima znači porobljavanje nad drugima.190 Iako se u citiranoj formulaciji ispoljavaju nejasnoće u odnosu na individualnost makedonske nacije i na njenu teritoriju, ovaj stav Konferencije značajan je po tome što insistira na punoj ravnopravnosti svih nacionalnosti koje žive u Makedoniji, kao uslovu za slobodan razvitak svih njih.

Treći kongres KPJ, održan u Beču 1926. godine, dosta konkretno je raspravljao o problemu nacionalnih manjina i u tom pogledu odredio vrlo precizne zadatke KPJ u budućoj delatnosti. U Rezoluciji se ističe da srpska buržoazija sprovodi ne samo „politiku nacionalnog ugnjetavanja, već i ekonomskog istrebljenja nesrpskih naroda”.191 Rezolucija kongresa, takodje, precizira oblasti konkretne borbe Partije u odnosu na prava nacionalnih manjina u sledečim pravcima:

„1. Za najpuniju političku i gradjansku ravnopravnost bez obzira na nacionalnu pripadnost;

2. Za neograničenu upotrebu jezika svuda i na svakom mestu.

3. Za obavezno školovanje o državnom trošku na maternjem jeziku.

4. Protiv kolonizacione politike koja ima za cilj nasilno srbiziranje nesrpskih krajeva.

5. Protiv isključenja izvodjenja agrarne reforme seljaka nesrpskih nacija.

6. Protiv politike većeg poreskog opterećenja nesrpskih oblasti”.1 92

Treba napomenuti da su navedeni zadaci KPJ bili u skladu sa najvitalnijim

interesima albanske nacionalnosti u Jugoslaviji, jer se nad njom vršila diskriminacija po svim pitanjima koja su pokrenuta od strane KPJ u odnosu na nacionalne manjine.

271

Četvrti kongres KPJ, održan u Drezdenu 1928. godine, direktno je tretirao i problem albanske nacionalne manjine u Jugoslaviji i zauzeo stav o samo-opredeljenju i otcepljenju ove nacionalnosti, izjasnivši se za potpuno oslobodjenje i ujedinjenje albanskog naroda. O ovom pitanju u Rezoluciji se, izmedju ostalog, kaže: „Peto. Imperijalističkim ugovorima o miru ostala je posle rata oko trećina albanskog naroda pod vladovinom velikosrpske buržoazije, protiv kojeg ona sprovodi isti ugnjetački režim kao i u Makedoniji. Pored toga, ona je u težnji za okupacijom severne Albanije, s arbanaškim četama, organizovanim u Jugoslaviji, srušila albansku narodnu vladu Fan Nolija i dovela na vlast begovsku kontrarevoluciju Ahmet—beg Zogua. Ali pretvaranje Albanije u italijansku koloniju još više je zaoštrilo sukob izmedju italijanskog i velikosrpskog imperijalizma, koji ima da se prenese i preko ledja albanskog naroda, kako u Albaniji, tako i u Jugoslaviji. Albanski narod, kapitalistički još nerazvijen, kako u Albaniji tako i u Jugoslaviji, može da se oslobodi i ujedini samo naslonom na radništvo i seljaštvo i ostale pokrete ugnjetenih nacija na Balkanu u masovnoj nacionalno-revolucionarnoj borbi i protiv imperijalizma i domaće begovske kontrarevolucije”.19 3

Mislimo da je od posebnog značaja stav Kongresa KPJ da do oslobodjenja albanskog naroda može doći samo uz podršku i pomoć progresivnih snaga albanskog naroda i kroz saradnju albanskog naroda sa ostalim narodima Balkana u borbi protiv stranog imperijalizma i domaćih reakcionarnih snaga.

Četvrta partijska konferencija KPJ, 1934. godine, založila se za punu ravnopravnost nacionalnih manjina u Jugoslaviji. U tom smislu se kaže: „Borba protiv ekonomske eksploatacije seljaštva nacionalnih manjina . .. kao i protiv nasilnog srbiziranja, za nacionalni jezik u školi, sudovima i u vojsci u krajevima nastanjenim Slovencima, Amautima, Nemcima, Madjarima i Romunima”.194 Splitski plenum CK KPJ, 1936. godine, usvojio je značajne stavove o nacionalnom pitanju uopšte i u vezi sa problemom nacionalnih manjina u Jugoslaviji, u smislu orijentacije da se pravo na samoopredeljenje realizuje kroz stvaranje federativne zajednice nacionalnosti u Jugoslaviji u kojoj će se unutar zemlje obezbediti puna sloboda i ravnopravnost svih nacionalnih kolektiviteta. Ukazujući na opasnosti od fašizma, koji je sve više bio u ofanzivi u Evropi, Partija je vrlo uspešno povezala klasnu borbu sa borbom za nacionalno oslobodjenje porobljenih naroda i narodnosti u Jugoslaviji.1 v:>

U vezi sa ravnopravnošću nacionalnih manjina u Jugoslaviji, potrebno je navesti proglas Inicijativnog odbora Narodne skupštine radnog naroda Vojvodine 1937. godine, koja je bila politička organizacija pod rukovodstvom KPJ. Pored prava Vojvodine na autonomiju u okviru buduće jugoslovenske federacije, proglas je postavio zahtev za „potpuno izjednačavanje (nacionalnih manjina — HH) sa nacionalnim življem na ekonomskom, kulturnom, nacionalnom i političkom polju”.19 6

Posle dolaska druga Tita na njeno čelo, Partija je posvećivala posebnu pažnju nacionalnom pitanju u Jugoslaviji i u sklopu toga i albanskom nacionalnom pitanju. U tom smislu, tj. uvažavajući nacionalne specifičnosti Kosova gde su u većini živeli Albanci, odlukom CK formiranje Oblasni komitet KPJ za Kosovo i Metohiju.

Na liniji konkretizacije borbe za ostvarenje nacionalnih prava Albanaca u Jugoslaviji, Peta zemaljska konferencija KPJ, održana u Zagrebu 1940. godine.

272

posebno je zauzela konkretne stavove o albanskoj nacionalnoj manjini. U Rezoluciji ove konferencije u vezi s tim se kaže:

,,Borba za slobodu i ravnopravnost arnautske nacionalne manjine na Kosovu i Metohiji, a u isto vreme borba protiv italijanskih agenata koji u tim krajevima nastoje raznim obećanjima obmanuti Arnaute i izazvati sukob na tom delu Evrope . . .

– Borba protiv kolonizatorskih metoda srpske buržoazije u tim oblastima i prote rivanje svih onih kolonizatorskih elemenata, pomoću kojih srpska buržoazija vrši pritisak na makedonske, arnautske i druge narode”.19 7

Ovi stavovi bili su vrlo značajni za rad komunista u krajevima gde su živeli Albanci i za početak ozbiljnog prodora KPJ u albanske mase. Da bi CK KPJ imao direktan uvid nad radom partijske organizacije na Kosovu i u smislu uvažavanja nacionalnih specifičnosti ove pokrajine, Peta zemaljska partijska konferencija je na predlog Miladina Popovića i Bore Vukmirovića odlučila da se Oblasni komitet KPJ za Kosovo i Metohiju direktno poveže sa CK KPJ, a ne preko Pokrajinskog komiteta za Crnu Goru, Boku i Sandžak kao do tada.1 98

Iz navedenih činjenica se može zaključiti daje KPJ u svojim programskim dokumentima zauzimala principijelne stavove o nacionalnim manjinama uopšte, a u više slučajeva i o pitanju albanske nacionalnosti u Jugoslaviji posebno. Medjutim, zbog nedovoljnog i sporog prodora KPJ u redove albanske nacionalnosti, koji nije ostvaren zbog mnogobrojnih objektivnih i subjektivnih faktora, navedeni stavovi Partije su vrlo sporo i vrlo teško prodirali kod radnih masa albanske nacionalnosti u Jugoslaviji, što je, sa svoje strane, otežavalo prodor KPJ u albanske mase.

Može se uočiti da je Komunistička partija Jugoslavije postigla minimalne uspehe u idejno-političkom i organizacionom prodoru u albanske mase. Nakon uspeha koje je Partija ostvarila odmah posle stvaranja bivše Jugoslavije, nastupio je izvestan prekid posle Obznane, tako da je u čitavom jednom periodu postojao vakuum u pogledu prodora KPJ u albanske radne mase. Taj prodor je nešto značajnije ostvaren tek početkom četvrte decenije dvadesetog veka.

Prodor KPJ na Kosovu u albanske mase posebno je počeo aktiviziranjem sindikalnog pokreta. Tako je 1931. godine na Kosovu u sindikalni pokret obuhvaćeno preko 2.155 radnika medju kojima su u znatnom broju bili pripadnici albanske nacionalnosti. Pod rukovodstvom KPJ, sindikalna organizacija je počela da organizuje štrajkove i sprovodi druge oblike klasne borbe. Tako je u rudniku „Trepča” organizovan štrajk 250 rudara, kojim je rukovodio jedan Albanac i koji je trajao punih 47 dana. Slični štrajkovi bili su organizovani i u rudnicima „Ajvalija”, „Kosovo” itd. Ovi štrajkovi imali su veliki značaj ne samo za podizanje klasne svesti radnika, već je njihov odjek imao pozitivne reprekusije i naKosovu i u ostalim delovimazemlje.199

U periodu od 1934. do 1937. godine formirane su na Kosovu partijske organizacije u više centara kao što su: Peć, Kosovska Mitrovica, Uroševac, Djakovica i Prizren. Uoči rata na Kosovu je bilo 270 članova KPJ, medju kojima samo 20 Albanaca.200 Iako je jedan od bitnih kriterijuma za prijem u KPJ bio stav pojedinaca o nacionalnom pitanju i posebno odnos prema Albancima.201 Partija je slabo prodirala u albanske mase jer su njeni kadrovi pretežno bili iz redova naseljenika, koji su bili nepopularni ne samo medju albanskim masama, već i Srbima starosedeocima.202

273

Rad Partije na Kosovu i veći prodor u albanske mase ostvaren je posle dolaska druga Tita na njeno čelo i nakon osnivanja Oblasnog komiteta KPJ za Kosovo i Metohiju.20 3 Tako je 1937. godine održana Prva partijska Oblasna konferencija KPJ za Kosovo i Metohiju na kojoj je ocenjen rad Partije sa stanovišta njenih zadataka i po nacionalnom pitanju i formiran Oblasni komitet KPJ. U svom zaključnom dokumentu, Oblasna konferencija je istakla zadatak obezbedjenja pune ravnopravnosti albanske nacionalnosti u Jugoslaviji. Ona je tražila od članova Partije da ,,sve svoje akcije i mere za ostvarenje ekonomskih i socijalnih prava protkaju uvek borbom za nacionalna prava šiptarskih masa”.204

Ubzro posle Oblasne partijske konferencije održana je i Oblasna konferencija SKOJ-a na kojoj je izabran Oblasni komitet SKOJ-a. Organizacija SKOJ-a na Kosovu dobila je takodje zadatak da uloži velike napore za okupljanje napredne albanske omladine u omladinski pokret.205

Druga Oblasna partijska konferencija KPJ za Kosovo i Metohiju takodje se vrlo odlučno opredelila za borbu komunista za nacionalno i socijalno oslobodjenje albanske nacionjalnosti u Jugoslaviji. U vezi s tim u Zaključcima konferencije se kaže: „Glavni zadatak Oblasnog komiteta i svih članova Partije je da prodru u šiptarske mase i da ih okupe oko KPJ, a to se može postići samo onda kada svaki član Partije bude shvatio široke narodne mase. Potrebno je povezati šiptarske radne mase sa siromašnim i radnim masama kolonista”.206

Jedan od najvažnijih zadataka komunista na Kosovu bio je upoznavanje albanskih masa sa principijelnim internacionalističkim stavovima KPJ o nacionalnom pitanju i o njenim odnosima prema albanskoj nacionalnosti u Jugoslaviji. Ovaj zadatak Oblasni komitet Partije i članovi Partije težili su da ostvare raznovrsnim oblicima prodora u albanske mase, a naročito preko raznih partijskih dokumenata, parola i organizo vanj em konkretnih akcija na tom planu.

Tako se u svom proglasu povodom okupacije Francuska, CK KPJ za Kosovo i Metohiju obratio albanskom narodu ovim recima: „Protivnarodna vlada Cvetković—Maček sprovodi protiv vas najveći teror. Sve vlade do sada isto onako kao i sadašnja podstrekivale su Crnogorce protiv Šiptara”.20 7 Na ovaj način Partija je stavljala do znanja albanskim masama da se buržoazija zalaže za razširivanje šovinističke mržnje, a da se komunisti bore za bratstvo i jedinstvo radnih ljudi svih nacionalnosti na Kosovu.

Pod rukovodstvom komunista i Oblasnog komiteta, studenti svih nacionalnosti Kosova izdali su 1937. godine proglas u kome se odlučno usudjuje zavojevačka politika buržoaske Jugoslavije prema Albancima i insistirali na zbližavanju naroda Kosova. U vezi s tim u proglasu se kaže: „Započeta borba za slobodu i demokratiju, za tajne izbore, za pravo zbogra i dogovora, za pravo porobljenih naroda — treba da obezbedi Šiptarima pravo na svoju zemlju, siromašnim i drugim slojevima mogućnost da besplatno dobivaju zemlju, pravo na nacionalni jezik u školi i komunalnoj samoupravi, slobodu rada i veroispovesti i drugih običaja”.208 Ovaj dokument prvi put je objavljen i na albanskom jeziku.

Sličan proglas izdali su studenti albanske nacionalnosti sa Kosova i Makedonije 1938. godine. U ovom proglasu se izmedju ostalog kaže: „Ovih dana je u našem kraju ponovo počeo teror vlasti protiv muslimanskog življa. Muke koje preživljavaju naša braća, posebno Šiptari, nepodnošljive su .. .

IIA

Istovremeno s mučenjem prilikom prikupljanja oružja, vlasti nastavljaju na . najbrutalniji način sa oduzimanjem poslednjih parcela zemlje od naših seljaka. Agrarne vlasti ne poštuju ni zakon o agrarnoj reformi, koji je inače uperen protiv naših seljaka.

Mi, vaša braća i sinovi, uznemireni poslednjim dogadjajima i teškim prilikama sadašnjeg života, sa prezrenjem posmatramo sve što se čini nad vama, jer vaša mučenja su i naša mučenja. Zbog toga vam savetujemo da saradjujete sa Srbima meštanima i naseljenicima i da nastavite život u svojoj zemlji, jer današnjim mukama mora doći kraj.

Obraćamo se poštenoj jugoslovenskoj javnosti, da ne ostane gluva prema jadikovanju naših seljaka i da ih pomogne i omogući im da žive i obradjuju svoju zemlju u našoj društvenoj zajednici i zajedničkoj domovini. Gore ruke od naše zemlje! Gore ruke od života naše braće i roditelja! Dole sporazum o prinudnom iseljenju”.209

Veliki značaj ovog dokumenta nije samo u tome što se albanski intelektualci pojavljuju kao subjekt koji se obraća progresivnoj javnosti u Jugoslaviji i svom radnom narodu, već i u tome što se pripadnici albanske nacionalnosti odlučno opredeljuju za zbližavanje radnih ljudi albanske nacionalnosti sa starosedeocima i progresivnim naseljenicima.

Pod direktnim uticajem KPJ, studenti svih nacionalnosti Kosova su izdali još nekoliko dokumenata i proglasa u kojima se govori o položaju albanske nacionalnosti u Jugoslaviji i popularišu stavovi KPJ o albanskom nacionalnom pitanju. Ako rezimiramo suštinu navedenih dokumenata i proglasa, onda se može konstatovati da se u njima ističu sledeči zahtevi:

1. Prestanak oduzimanja zirantne zemlje od radnih seljaka albanske nacionalnosti.

2. Zahtev za anuliranjem jugoslovansko—turskoj ugovora o prisilnom iseljavanju Albanaca za Tursku.

3. Obustava terora nad albanskim življem i težnja za opovrgavanjem izmišljene parole o pripremanju ustanka Albanaca protiv Jugoslavije.2 10

Povodom terora nad albanskim življem u vezi sa sakupljanjem oružja, izdat je poseban proglas OK KPJ za Kosovo i Metohiju. U proglasu 1939. godine osudjuje se težak teror nad albanskim življem i kategorički traži obezbedjenje pune ravnopravnosti albanskog naroda u Jugoslaviji. Obraćajući se progresivnim

snagama srpskog naroda i pozivajući narode Kosova na saradnju i zbližavanje, u proglasu se kaže: „Nema slobode ni za crnogorski ni za srpski narod kada šiptarski narod nema prava i slobode. Samo ravnopravni narodi mogu biti sretni i jedinstveni. Zato ne dozvolite da vas gospoda guraju jedne protiv drugih . . ,. I borite se za punu ravnopravnost Šiptara sa ostalim narodima Jugoslavije”.211

U jednom dokumentu napredne omladine Kosova i drugih krajeva Jugoslavije posebno se ističe težak položaj Albanaca u Jugoslaviji, pa se kaže: „Od 1918. godine Šiptari su podložni ubistvima, paljevini sela, proterivanju sa zemlje, oduzimanju kuća, imovine, pašnjaka, šuma, sela i opština; Šiptarima je zabranjen maternji jezik i potiskuju se narodni običaji. ,. . Vrše se pljačke u vidu kuluka itd.”.

O otporu Albanaca ovakvoj politici u ovom proglasu se kaže: „Šiptari su dali herojski otpor ovim pljačkama i drugim napadima. Mada stalno pod udarom kundaka i bajoneta u cilju sprovodjenja neprijateljske politike vlade,

275

oni su ipak nastavili otpor . . ,. Srpska gospoda je u cilju onemogućavanja zajedničke borbe Šiptara i Crnogoraca preselila siromašne Crnogorce na zemlju oduzetu od siromašnih Šiptara, dok je zemlja crkava, aga i begova ostala nedirnuta. Na taj način ona je sejala mržnju i razdor izmedju šiptarskih i crnogorskih seljaka, sa ciljem da lakše vlada nad njima”.

Proglas poziva crnogorske i druge naseljenike da ne dozvole da ostanu oružje pritiska na albanske mase, već da se udruže zajedno sa njima i založe za oduzimanje zemlje crkava, manastira, aga, begova i bogataša i za njeno dodeljivanje siromašnim Albancima i kolonistima.212

Povodom 550-godišnjice kosovske bitke, 1939. godine, pod uticajem KPJ, progresivna omladina Kosova održala je svečanosti na Gazimestanu, blizu Prištine, i tom prilikom za javnost izdala dokument u kome se, izmedju ostalog, kaže: ,,Mi znamo da je naša oblast zapostavljena u svakom pogledu u toku ovih 20 godina, a Šiptari su bili mučeni od strane protivnarodnih režima. Razni samozvani narodni predstavnici i kratkovidi političari upotrebili su najbolje metode proganjanja Šiptara.” Obraćajući se albanskom narodu, napredna omladina u ovom dokumentu kaže: „Oduzeli su vam zemlju, koju ste vekovima obradjivali i hranili svoju decu. Politički obespravljeni, ekonomski osiromašeni, ostavljeni u tami i neznanju u kulturno-prosvetnom pogledu, vi ste podlegli besprimernom teroru.” O tadašnjoj politici vlade prema Albancima u proglasu se kaže: „Vrhunac pritiska Šiptari su doživeli za vreme trogodišnje vladavine nenarodne vlade Milana Stojadinovića. U toku ovog perioda pojačano je oduzimanje zemlje. Pod udarom tzv. agrara, našla se sva zemlja, na kojoj je živeo šiptarski seljak. Sprovedena je sistematska delatnost za razvijanje verske i nacionalne mržnje izmedju Srba, Šiptara i Crnogoraca.” Suprotstavljajući se raspirivanju šovinističke mržnje vladajućih režima, progresivni Albanci u tom dokumentu obratili su se albanskom narodu sledečim recima: „Šiptari, mi vaši sinovi znamo sve ovo. Ali, mi isto tako znamo da ste vi svojim stavovima pokazali da vam leži na srcu bratska saradnja sa srpskim seljakom. U prošlim velikim bitkama, ispred turskih osvajača, vi ste se borili rame uz rame sa Srbima.” Stoga se albanski narod poziva da i ubuduće razvija bratsku saradnju sa srpskim i crnogorskim narodom. 13

Napredna albanska omladina odlučno se suprotstavljala fašističkoj propagandi nad albanskim masama. Tako u jednom naprednom listu albanskih emigranata, koji su bili pod uticajem KPJ, u Parizu je rečeno: „Narod Kosova treba da shvati opasnost koja bi bila stvorena rasparčavanjem Jugoslavije. Tim rasparčavanjem Italijani i Nemci bi se lako domogli Balkana. Samo s jednom antifašističkom Jugoslavijom, u kojoj bi narodi, bilo kojoj naciji pripadali — Hrvatima, Srbima, Šiptarima i Makedoncima — stajali uz vladu, protiv zajedničkog neprijatelja, samo takvim jedinstvom Balkan se može spasiti jarma, a tek, posle jednog takvog rata u kome će neprijatelj biti oteran preko Jadranskog mora, kao 1920. godine, doći će na red sredjivanje naših susednih odnosa.”

Ovom prilikom se ukazuje na opasnost za narode Kosova od profašističkih elemenata, koji zbog svojih eksploatatorskih interesa pripremaju izdaju naroda, pa se u vezi s tim kaže: „Narod Kosova treba dobro da otvori oči i da ne dozvoli da ga zavedu neke od njegovih vodja, Dučeovih agenata u Jugoslaviji, koji govore o velikoj Albaniji i drugome. Velika Albanija u ropstu jača neprijateljstvo medju balkanskim narodima, jer velika Albanija u ropstvu čini

276

italijanskog nasilnika mnogo jačim.” Osudjujući šovinističku mržnju medju balkanskim narodima i odbacujući iredentizam kao platformu borbe za nacionalno oslobodjenje i ujedinjenje albanskog naroda, u navedenom članku se kaže: „Šovinističkom nacionalizmu, separatističkom nacionalizmu i nacionalizmu mržnje medju narodima, nacionalizmu raspačravanja, koji razdvaja danas balkanske narode – tom nacionalizmu nema danas mesta u borbi protiv fašističkog ropstva”.214

U uvom članku je faktički izražena politička linija Komunističke partije Jugoslavije usvojena 1936. godine na splitskom plenumu. Prema ovoj liniji, oslobodjenje i ravnopravnost albanskog naroda pod uslovima opasnosti od fašističke najezde na Jugoslaviju i sve balkanske narode, trebalo je ostvariti ne putem otcepljenja, već unutar same buduće federativne i demokratsk e Jugoslavije.

Ovakvo oslobodjenje albanskog naroda KPJ je težila ostvariti kroz odlučnu borbu protiv buržoaskog režima i profašističke izdaje vladajućih krugova bivše Jugoslavije i u sklopu programa za rešenje nacionalnog pitanja u Jugoslaviji u celini. Za prodiranje ovakve linije KPJ u albanske mase od velikog značaja bio je proglas pripadnika albanske nacionalnosti u Jugoslaviji — učesnika u Španskom ratu, koji su se albanskom narodu u Jugoslaviji obratili sledečim recima: „Upućujemo vam tople reči, upućujemo vam bratski pozdrav u ime svoje, u ime onih hrabrih sinova arnautskog naroda koji slavu našeg naroda prenese širom sveta — u ime Španskih boraca.

Naša braća – sinovi arnautskog naroda, braća slavne Medjunarodne brigade nalaze se danas u teškom položaju u fašističkoj Francuskoj. Bez hrane, bez odeće, ostavljeni na milost i nemilost bedi i propadanju.

Njihova borba za slobodu španskog naroda i ostalih naroda protiv ‘ medjunarodne reakcije i fašizma, bila je i borba za slobodu kako nas Arnauta na Kosovu i zapadnoj Makedoniji koje je teško pritiskala vladavina srpske buržoazije, tako i za učuvanje nezavisnosti male Albanije, koju fašistički osvajači zarobiše, neposredno pošto nametnuše krvavu vladu bratskom španskom narodu.

Ne treba da zaboravimo da smo na krvavim poljanama Španije, — za slobodnu arnautskog naroda — dali i mi svoje živote. Čamilj Kada, Teni Kanoni i drugi poniće srca svih poštenih, pravih Arnauta, verom i pouzdanjem: daće i arnautski narod preko takvih sinova heroja, pre doći do slobode i blagostanja”, blagostanja”.

Proglas se završava pozivom na istrajnost albanskog naroda u borbi za nacionalno i socijalno oslobodjenje. Ujedno, albanski narod se poziva da svojim dobrovoljnim prilozima pomogne španskim borcima koji su dovedeni u Francusku posle poraza španske narodnooslobodilačke borbe i koji se zajedno sa pripadnicima drugih nacionalnosti nalaze u vrlo teškoj ekonomskoj bedi.215

Komunisti internacionalisti sa Kosova svojim ponašanjem i konkretnim akcijama uložili su velike napore da ubede albanski narod da se KPJ bori za njihovo nacionalno oslobodjenje. Tako su, na primer, pećki komunisti, koji su pretežno bili pripadnici srpske i crnogorske nacionalnosti, u demonstracijama 1939. godine odlučno istakli parolu i zahtev za ravnopravnost albanske nacionalnosti u Jugoslaviji. Nakon krvavog ugušivanja tih demonstracija, u kojima je bilo i žrtava, komunisti su izdali proglas narodu. Tom prilikom oni su, obraćajući se albanskom narodu, poručili: „Krvoproliće koje je izvršeno 11.

277

maja u Peći, neka posluži kao dokaz da su radni Crnogorci i meštanski srpski narod i njegova omladina spremni rame uz rame da se bore s tobom za tvoju i svoju slobodu. Zato stupaj u borbene redove sa ostalim narodima Jugoslavije za svoja prava i slobodu, za svoju zemlju koja ti je oduzeta, za hleb itd.”21 6

Ovaj krvavi dogadjaj u Peći imao je veliki značaj za prodor Partije u albanske mase, koje su se na licu mesta ubedile da vladajući reakcionarni režimi nisu nemilosrdni samo prema albanskom narodu, već da se krvavo obračunavaju i sa svim progresivnim snagama srpskog i crnogorskog naroda, koje su prijateljski raspoložene prema albanskom narodu.

Medjutim, koliko god su CK KPJ, naročito posle dolaska druga Tita na čelo Partije, i komunisti internacionalisti u krajevima gde su živeli Albanci, uložili velike napore za idejno—politički prodor u albanske mase, rezultati u tom pogledu nisu bili zadovoljavajući. Iako je albanski narod po svom objektivno najtežem položaju u buržoaskoj Jugoslaviji i socijalno bio vrlo prikladan za prodor Komunističke partije, Partija u tom pogledu nije mogla da postigne značajnije rezultate iz mnogobrojnih razloga.

Ti razlozi su u vezi sa nerazvijenom socijalnom strukturom albanskog stanovništva, pomanjkanjem radničke klase i inteligencije, vrlo niskim kulturnim nivoom albanskog stanovništva od kojeg je preko 95 posto bilo nepismeno, velikim uticajem eksploatatorskih i klerikalnih elemenata u nesvesnim albanskim masama itd. Ogroman broj malih razbacanih i nepristupačnih sela predstavljao je veliku smetnju prodora komunista u ove sredine. S obzirom na to da su komunisti bili pretežno iz redova naseljenika i živeli uglavnom u ravničarskim predelima, oni nisu mogli ni biti dovoljno spremni da idu u razbacana i neprohodna sela planinskih regiona, gde su bile najsiromašnije albanske mase i gde je moglo najviše da se deluje na njihovom usmeravanju protiv vladajućih krugova. Iako je Partija isticala zahtev za nacionalno oslobodjenje, usled nerazvijenosti nacionalne svesti pripadnika albanske nacionalnosti i mešanja religiozne i nacionalne pripadnosti, pridobijanje Albanaca na liniji nacionalnog oslobodjenja nije uvek imalo zadovoljavajuće rezultate. S druge strane, nepismenost i kulturna zaostalost albanskih masa onemogućavali su prodor lenjinističkog učenja o nacionalnom pitanju i upoznavanje albanskih masa sa principijelnim internacionalističkim stavovima KPJ o albanskom nacionalnom pitanju.

Jedan od bitnih razloga slabog prodiranja Partije u albanske mase jeste i sektaški odnos pojedinih organizacija i članova Partije prema prijemu Albanaca u Komunističku partiju, što se vidi i iz činjenice da su 1941. godine od 270 članova Partije sveta njih 20 bili pripadnici albanske nacionalnosti. S obzirom na veliko nacionalno nepoverenje, koje je vladalo medju narodima Kosova, teško je bilo izvršiti prodor u albanske mase bez članova Partije i političkih kadrova iz redova ove nacionalnosti. S druge strane, pošto je najveći broj članova Partije bio iz redova naseljenika koje je nesevestan albanski narod smatrao kolonizatorima, i pored velikih napora komunista kolonista da prodru u albanske mase, rezultati nisu bili zadovoljavajući. Govoreći o toj činjenici. Laslo Rehak navodi da su komunisti na Kosovu pretežno bili iz redova kolonista, tj. naseljenika koji su bili otudjeni u očima albanskih

2 1 7

masa.

Prema tome. i pored u osnovi privlačne političke linije KPJ i značajnih napora partijskih organizacija, naročito od 1937. godine, prodor Komunistič

278

kog pokreta u albanske mase nije bio zadovoljavajući i zbog toga ni uključivanje albanskih masa u organizovani radnički pokret nije bilo na potrebnoj visini.

VII. NEKE KARAKTERISTIKE DRŽAVNE UPRAVE I NJEN ODNOS PREMA ALBANSKOJ NACIONALNOSTI

Sama činjenica da je bila unitaristička, centralistička i monarhistička država, u uslovima kada je u njoj živelo više nacionalnih kolektiviteta, iako je postojala formalna buržoaska demokratija i parlamentarna vladavina, govori o tome da bivša Jugoslavija nije bila sposobna za ostvarenje demokratskih sloboda gradjana a još manje za ostvarenje nacionalne ravnopravnosti. . Suštinski ciljevi državnog aparata buržoaske Jugoslavije bili su eksploatacija radnih masa i porobljavanje naroda i narodnosti Jugoslavije. Ovi ciljevi su naročito izraženi na područjima gde su živeli Albanci, pa je to bio limitirajući faktor karaktera i svojstva državne uprave i njenih pripadnika u predelima gde su živeli Albanci.

Polazeći od takve suštine državne uprave, vladajuća klasa je težila da pripadnici državne uprave imaju takva svojstva koja će garantovati najuspešnije ostvarivanje tih zadataka u oblastima gde su živeli Albanci.

Sama administrativno-teritorijalna pódela Jugoslavije bila je izvršena tako da omogući nacionalnu integraciju celih nacija ili pojedinih nacionalnih manjina u Jugoslaviji. Pódela na 33 pužanije do šestojanuarske diktature i na devet banovina nakon toga, imala je za cilj da izvrši rasparačavanje homogenih delova nacionalnih kolektiviteta u Jugoslaviji. Taj zadatak su vladajući krugovi naročito ostvarili u predelima gde su živeli Albanci koji su bili raspačarani na tri banovine. Opštinska, sreska i ranije okružna administracija i uprava služili su ostvarenju reakcionarnih ciljeva vladajućih klasa za nametanje najtežeg sistema nacionalnog i socijalnog ropstva nad albanskim stanovništvom.

Posle likvidacije „Djemijeta”, vladajući krugovi su se povezali sa eksploa-tatorskim elementima albanske nacionalnosti, i, naročito preko muslimanske veroispovesti, težili da ostvare neki uticaj na albanske mase.

U državnoj upravi i administraciji buržoaske Jugoslavije u predelima gde su živeli Albanci, gotovo i nije bilo pristupa pripadnicima albanske nacionalnosti, sem u retkim slučajevima na radnim mestima pandura, kurira, trošarinaca, ponekad žandarma i u nekoliko slučajeva nižih službenika u gradskim opštinama. Medjutim, i na ova malobrojna mesta u administraciji, mogli su doći samo oni Albanci koji su svirepošću, grubošću i nemilosrdnošću prema svome narodu dokazivali odanost vladajućim krugovima bivše Jugoslavije.

Nešto više slučajeva bilo je da Albanci dodju do funkcije seoskih kmetova, predsednika opština i, retko, narodnih poslanika. S obziroma na to da je biračko telo bilo sastavljeno od pripadnika albanske nacionalnosti, koji su činili većinu stanovništva, na navedene funkcije u dobrom broju slučajeva birani su Albanci. To su bili uglavnom eksploatatorski elementi ili oni koji su korumpci-jom bili povezani sa državnim aparatom putem korumpcije. Ipak na te funkcije, ponekad je dolazio i jedan broj poštenih rodoljuba koji se borio za interese albanskog naroda. Medjutim, takvi su vrlo malo mogli ostati na vlasti.

No, i onda kada su pripadnici albanske nacionalnosti bili na izbornim funkcijama, oni nisu imali stvarnu vlast u svojim rukama, već vodje, šumari,

279

žandarmi, finansijski inspektori, poreznici itd. Albanci koji su bili na izbornim mestima koristili su svoje funkcije za saradnju sa državnom upravom radi sopstvenog bogaćenja. Oni su vrlo malo bili zaokupljeni teškim položajem albanskih masa i brigom o radnim ljudima.21 8 Usled toga, birači — pripadnici albanske nacionalnosti nekada su se više orijentisali na izbor nekog predsednika ili poslanika iz redova srpske ili crnogorske nacionalnosti, koji i im je, da bi bio ponovo izabran, izlazio u susret i završavao poslove, nego pripadnika albanske nacionalnosti koji bi bio na vlasti samo formalno i nju koristio za svoje lične interese.219Tako su, npr. birači opštine Gotuvuša, gde su ogromnu većinu činili Albanci, više puta izabrali Statu Durlovića za predsednika opštine, jer je on dobro poznavao mentalitet Albanaca, energično se zalagao za rešavanje njihovih zahteva i problema, materijalno pomagao siromašne seljake kada su bili u nevolji i suprotstavljao se drastičnim nepravdama vladajućih krugova prema Albancima.200

U toku izbora predsednika opštine ili poslanika, vršen je težak teror i činjene su velike zloupotrebe. Pošto su izbori bili javni, to se uoči njih državna administracija uvek opredeljivala za kandidata koga je ona podržavala i od birača je kategorički tražila da glasaju za njega. Ako birači to nisu činili, onda je bilo više slučajeva da neko iz državnog aparata kredom obeležava takve pojedince. Čim bi izašli sa izbornog mesta njih bi žandarmi hvatali i teško premlaćivali zbog toga što nisu glasali za kandidata za koga se mesna birokratija zalagala.2 21

I prilikom prebrojanja glasova vršene su mnoge zloupotrebe. Birački odbori obično su sastavljani tako da se sa njima moglo špekulisati prilikom prebrojavanja glasova. Ako je kandidat koji je bio nepoželjan dobio veliki broj glasova, onda se dogovorom samog biračkog odbora vršilo presipanje puglica iz kutije nepoželjnog kandidata u kutiju kandidata za koga su se zalagali vladajući krugovi. Tako je, naprimer, u vezi sa ovakvim zloupotrebama izbornih rezultata, došlo do jednog teškog sukoba u opštini Baranjskoj u Pećkom srezu 1937. godine. Tada su za predsednika opštine kandidovana dva lica: jedan kandidat iz srpske nacionalnosti, za koga se zalagala Radikalna stranka i drugi kandidat Albanac, koga su podržavali demokrati. Na redovnim izborima većinu je dobio kandidat albanske nacionalnosti. Medjutim, posle pokušaja špekulacije sa glasovima koji nije uspeo, vladajući krugovi su poništili izbore i zakazali nove. Iako je prilikom priprema novih izbora mesni državni aparat uložio ogromne napore da pridobije ili prisili birače da glasaju za kandidata srpske nacionalnosti, u ponovljenim izborima većinu glasova ponovo je dobio kandidat albanske nacionalnost. Kada su pripadnici državnog aparata ponovo pokušali da izvrše malverzacije sa glasovima u samom biračkom odboru i kada je u samom njemu došlo do sukoba, izbio je vrlo težak sukob izmedju organa vlasti i pripadnika albanske nacionalnosti te opštine. Tom prilikom ubijeno je pet Albanaca i ranjeno preko 20 birača. Iznoseći detalje o ovom dogadjaju u jugoslovenskom parlamentu, poslanik Šerif Voća je tražio da se izvrši istraga o ovoj nezakonitoj radnji, ali njegov zahtev nije prihvaćen jer je to bio opšti metod vladajućih krugova u ovakvim prilikama, uz saradnju i podršku najviših organa vlasti u Jugoslaviji.2 2 2

Moralni i stručni nivo službenika državnog aparata u krajevima gde su živeli Albanci bio je vrlo nizak, sem u izuzetnim slučajevima kada se radilo o ljudima sa progresivnim shvatanjima koji su na Kosovo dovedeni po kazni.

280

Govoreći o liku državnog aparata u Južnoj Srbiji poslanik Jovanović je u Jugoslovenskom parlamentu izmedju ostalog rekao: „Ni jedan od narodnih poslanika neće sporiti da naša državna administracija nije dobra … Da nije na zakonima zasnovana i da je nažalost u mnogo slučajeva korumpirajuća.” Govoreći o državnoj upravi konkretno u Južnoj Srbiji, on je rekao da je ,,policijsko činovništvo nedoraslo, nesposobno i u vrlo mnogo slučajeva potkupljivo . . . Tako je nažalost i sa sudskim vlastima, tako je i sa prosvetnim vlastima, u Južnoj Srbiji . . . Veći deo toga činovništva još smatra daje njegovo bavljenje u Južnoj Srbiji neka vrsta kazne, kao neka vrsta službovanja u koloniji u kojoj oni mogu raditi šta hoće”.223

Državni aparat u područjima u kojima su živeli Albanci je svoju državnu delatnost nije bazirao na zakonima. Zloupotrebe i korumpcije, uzimanje mita. bili su osnovni uslov da gradjani, naročito pripadnici albanske nacionalnosti, mogu završiti neki posao kod organa vlasti. To je bila javna tajna i o tome se više puta govorilo u jugoslovenskom parlamentu. Tako je poslanik Kujundžić, govoreći o velikoj pljački, mitu i bogaćenju službenika u predelima gde žive Albanci, izmedju ostalog rekao: „Bolje je biti žandarm u južnim predelima, nego ministar policije u Beogradu, bolje je biti šumar nego ministar šumarstva”.224

O niskom moralnom nivou činovništva u takozvanoj Južnoj Srbiji govorili su i oni koji su se zalagali i za najveći pritisak na albanske mase. Tako je Djordje Krstić, koji se svesrdno zalagao za kolonizaciju Kosova, govoreči o državnoj upravi, rekao: „Opštinski organi od opštine najviše su korumpirani, te su neopravdanim kaznama, mitom, učenom i kulukom itd. još više teretili onako siromašno stanovništvo . . . Nije se čuditi tome, jer upravo policijski kadar u Južnoj Srbiji, sa nekim časnim izuzetcima, nije do danas bio nosilac kulture i progresa, nego nosilac brutalne sile i instrument partijsko—političkog obračunavanja”. Navodeći konkretne primere, Krstić piše o činjenici teške malverzacije župana i načelnika sreza u Prištini.225

Najpodložniji korumpciji bili su poreznici, šumari, finansi, agrarni službenici i premerivači zemljišta, putari, žandarmi, opštinske delovodje, sudije i drugi sudski službenici, koji su u svojoj prljavoj delatnosti lančano bili povezani sa načelnicima srezova, županima, visokim činovnicima banovina, pa sve do funkcionera u ministarstvima i najviših rukovodilaca u vladi i državi. Prema tome, državna uprava u predelima gde su živeli Albanci bila je naročito na niskom moralnom i stručnom nivou. Sve ovo još više je zagorčavalo život širokih albanskih masa i stvorilo je veliko nezadovoljstvo prema vladajućim krugovima bivše Jugoslavije.

VIII. EKONOMSKI PRITISAK NA ALBANSKE MASE U BURŽOASKOJ JUGOSLAVS

Iako je buržoaska Jugoslavija zasnivala svoju politiku na načelima buržoaske sociologije, ona je u praksi sprovodila politiku koja je potvrdljivala marksističku postavku da su materijalno-ekonomski uslovi života osnov čitavog društvenog života i egzistencije društvenih zajednica i grupacija ljudi. Upravo, vladajući krugovi su vrlo dobro shvatili daje eliminisanje materijalno—ekonomskih uslova života, putem politike ekonomske diskriminacije najvažniji oblik pritiska na albanske mase.

281

a) Stanje privrede u predelima gde su živeli Albanci

Naučnoj javnosti je poznato da je predratna Jugoslavija bila pretežno zaostala agrarna zemlja s vrlo niskim stupnjem razvoja industrije. Usled takve privredne zaostalosti i velike eksploatacije od strane domaćeg i stranog kapitala, život radnih masa u zemlji bio je, u celini, veoma težak. Privredna zaostalost bila je naročito karakteristična za predele u kojima su živeli Albanci u buržoaskoj Jugoslaviji.

Iz istorije je poznato da su krajevi gde danas žive Albanci u Jugoslaviji, naročito u doba srednjevekovne Srbije, bili relativno privredno razvijeni.226 Posle dolaska Turaka, ovi predeli su se vrlo sporo razvijali. Ta tendencija nastavljena je i za vreme buržoaske Jugoslavije, mada su predeli gde su živeli Albanci bili bogati prirodnim izvorima i radnom snagom.

Posle Prvog svetskog rata, u procesu razvitka kapitalizma u Jugoslaviji, došlo je do izvesne privredne aktivnosti stranog i domaćeg kapitala i u krajevima gde su živeli Albanci. Razvoj ranijih privrednih aktivnosti nastavlja se i javljaju se nove delatnosti. Godine 1929. počinje da radi veliki rudnik cinka i olova „Trepča” dat u ruke engleskog kapitala.2 2 7 U periodu stare Jugoslavije stvorena su na Kosovu još neka preduzeća, tako da je uoči rata, 1941. godine, u ovom kraju bilo oko 25 industrijskih privrednih organizacija.2 2 8 U to vreme delovali su rudnici „Kosovo”, „Goleš”, „Deva”, „Ajvalija”, „Brezovica” i „Raduša” u Makedoniji u kojima su radili i pripadnici albanske nacionalnosti. Na Kosovu su takodje postojale tri male hidrocentrale i četiri elektrane, od kojih je nešto veća bila ona u „Trepči”.2 2 9

U periodu buržoaske Jugoslavije znatno se razvijao i saobraćaj Na Kosovu. Pored železničke pruge Kosovska Mitrovica — Skoplje, koja je 1931. godine povezana sa Raškom, izgradjene su i pruge Priština – Kosovo Polje, Priština — Kuršumlija i Kosovo Polje – Peć, u ukupnoj dužini 152 kilometra, tako daje ukupni fond železničkih pruga iznosio 227 kilometara. Uz ovo, osposobljeni su bili izgradjeni putevi za kolski saobraćaj Priština — Kuršumlija, Priština — Kosovska Mitrovica, — Raška, Kosovska Mitrovica — Peć — Prizren – Skoplje, Uroševac — Bujanovac i Priština — Štimlje. Dužina ovih puteva, koji su bili drugorazrednog značaja, iznosila je 823 kilometra i na njima je saobraćalo svega osam autobusa. Medjutim, u jugoslovenskom parlamentu je kritikovana politika najmanjeg kreditiranja izgradnje putne i železničke mreže na Kosovu.230

Za vreme bivše Jugoslavije na području Kosova bilo je 2.345 zanatskih radnji sa 1.818 radnika i 1.848 šegrta.231 Isto tako, postojale su dve velike banke, jedna u Kosovskoj Mitrovici a druga u Peći, koje su imale svoje filijale u svim većim mestima na Kosovu.2 3 2 U ovim bankama masovno su se zaduživali gradnjani — 33 zemljoradnika bili su njihovi dužnici i plaćali su kamatu po stopi od oko 40 do 60 % godišnje.2 3 3

Na bazi ovakve privredne aktivnosti, razvijao se i izvoz, tako da je sa Kosova i Metohije i Makedonije 1929. godine izvezeno oko 20 hiljada grla krupne i 800 hiljada grla sitne stoke.2 34 U sklopu tog privrednog razvitka, napredovala je trgovina, naročito u gradovima koji su, mada nedovoljno razvijeni, bili privredni, kulturni i politički centri stanovništva. Od njih su neki imali i 15 do 20 hiljada stanovnika, kao Priština, Prizren, Peć, Kosovska Mitrovica, Djakovica, Gnjilane, Tetovo itd. Isto tako, razvijali su se i neki mali

282

trgovački centri kao što su bili Uroševac, Vučitrn, Gostivar, Kičevo, Debar, Ohrid, Resan i drugi. Skoplje je bio glavni privredni i administrativni centar i Kosova, kao i zapadnih predela Makedonije gde su živeli Albanci.

Uoči rata, 1941. godine bilo je zaposleno u svim privrednim delatnostima na Kosovu oko 29.000 lica.2 3 5 Medjutim, vrlo mali broj njih bili su Albanci, koji su uglavnom bili zaposleni kao nekvalifikovani radnici ili pomoćno administrativno osoblje.

No, i pored navedene privredne aktivnosti, može se reći da su krajevi gde su živeli Albanci bili privredno najzaostaliji u buržoaskoj Jugoslaviji. Prema popisu stanovništva od 1931. godine, 87% stanovništva Kosova bavilo se poljoprivrednom proizvodnjom.236 Slična situacija bila je i u Makedoniji. Ovaj procenat bio je mnogo veći kod pripadnika albanske nacionalnosti od kojih su preko 90 % živeli od poljoprivrede.

Zbog teške ekonomske situacije, uslovljene slabim imovinim stanjem i raznovrstnim oblicima eksploatacije, osiromašene albanske mase migrirale su u razne gradove Jugoslavije radi zapošljavanja.2 3 7 S obzirom na to daje taj njihov kulturni nivo bio nizak, da nisu imali stručne kvalifikacije i daje njihov tretman od strane režima bio mizeran, ovi pečalbari su živeli vrlo bedno. Opterećeni patrijarhalnim shvatanjima života i nemajući mogućnosti da reše stambeni problem, oni su živeli odvojeno od svojih porodica po gradovima Jugoslavije. Život tih radnika, naročito u Beogradu, Sarajevu, Skopju i drugim gradovima bio je veoma težak. Radili su po 12 do 14 časova dnevno na najtežim poslovima kao drvoseče, ložači, čistači ulica i gradske kanalizacije, nosači, sluge, nekvalifikovani gradjevinski radnici itd. Stanovali su u veoma nehigijenskim prostorijama po više njih u jednoj, pa čak i podrumima ili ostajali na železničkim stanicama i trotoarima. Pošto su najveći deo svoje male zarade morali slati porodicama, ishrana i odevanje bili su vrlo loši, a o kulturnom i zabavnom životu nije moglo biti ni govora. U duhu buržoaskog morala, šovinističke ideologije i politike režima prema Albancima, ovi radnici su tretirani kao niža bića, slično Crncima u imperijalističkim metropolama. Ime Šiptar ili Makedonac bili su sinonim za drvoseču, čistača, uopšte pečalbara.

Pored grubih oblika eksploatacije od domaćih i stranih kapitalista, raznovrsne oblike ekonomskog pritiska i diskriminacije sprovodio je i državni aparat. Kako je već istaknuto, takvim pritiskom vladajući krugovi su hteli da prisile Albance da napuste Jugoslaviju, ili da se bar presele u druge krajeve zemlje, kako bi se razbila etnička homogenost Albanaca na Kosovu i u delovima zapadne Makedonije.

Jedan od težih oblika diskriminacije od strane državnog aparata ostvarivan je poreskom i prireskom politikom. Pri sprovodjenju ove politike, vršnene su posebne mahinacije i zloupotrebe. Iskorišćavajući nepismenost albanskih masa i pomanjkanja novčanih sredstava sa geometrijski premer zemlje, poreski službenici su zaduživali Albance većim površinama nego što su ih posedovali. Ovu činjenicu je izneo i poslanik Šerif Voća u jugoslovenskom parlamentu i tom prilikom tražio da se izvrši „novi katastarski premer zemljišta pošto od toga narod pati, jer je zemlja našeg kraja nepravedno klasificirana”.238 Osudjujući politiku diskriminacije prilikom razrezivanja poreza, Treći kongres KPJ je pozvao komuniste da se bore „protiv politike većeg poreskog opterećenja nesrpske oblasti”.239

283

Prilikom prikupljanja poreza, takodje, je dolazilo do raznih zloupotreba: poreznici su bili nemilosrdni, naročito prema siromašnim seljacima, koji nisu imali mogućnosti da ih podmite. Njima su i za najmanje poresko dugavanje, kršeći zakonske propise i sve norme ljudskog ponašanja, propisivali imovinu i prodavali je na licitaciji u bescenje špekulantskim elementima.240

Nepismenost velikog broja Albanaca omogućavala je poreznicima da im ne daju propisne priznanice ili da na njima upišu manje iznose nego što su seljaci uplaćivali. Tako se često dešavalo na seljaci plaćaju više puta porez za istu godinu, ili da daju više novca nego što su bili zaduživani. Kada su se poreski obveznici žalili na te nepravde, prema njima su poreski izvršitelji vrlo grubo postupali. Bilo je slučajeva da su takva lica predavana žandarmerijskim stanicama gde su bili premlaćivani, navodno zbog uvrede časti.241 Pojedinci su se zbog toga žalili višim organima vlasti, ali nisu naišli ni na kakvu podršku, jer je niži činovnički aparat bio usko povezan sa višim službenim licima.

Opšta karakteristika državne uprave gde su živeli Albanci bila je korumpcija i primanje mita. Na taj način albanske mase su takodje ekonomski eksploatisane. Gotovo ni jedan zahtev gradjana nije mogao da bude rešen bez davanja mita. Takav postupak organa vlasti stvorio je utisak kod običnih gradjana da ne treba ništa zahtevati od organa vlasti bez mita. Čak i kad posao nije bio završen, nesvestan Albanac je bio uveren da je dotični službenik sve učinio, ali nije mogao da mu završio posao. I obratno, kada je neki posao završen bez davanja mita, to obično čovek nije cenio, jer je smatrao da u to nije uložen neki poseban napor.242

O tome kako su se pojedini državni službenici bogatili pomoću mita i korumpcije, pisao je i dopisnik Press—biroa. On navodi primer opštinskog delovodje u Orahovcu, koji je zahvaljujući korumpciji postao najveći bogataš u srezu, tako ,,da su svi seljaci u ovom kraju njegovi dužnici” a za šefa po reske uprave u Djakovici kaže da besplatno uzima stvari u radnjama poreskih obveznika i da od trgovaca naplaćuje 1.000 do 5.000 dinara da bi im smanjio poresku osnovicu.243

Jedan od oblika eksploatacije radnih masa na selu uopšte, a posebno u predelima gde su živeli Albanci, bila je i politika makaza cena. Govoreći o tom pitanju u jugoslovenskom parlamentu, Šerif Voća je oštro kritikovao takvu politiku države prema seljacima i tražio „poskupljenje otkupne cene duvana, a da se snize cene gasu, soli i šećeru”. On je, istovremeno, tražio popravku loših puteva i stvaranje uslova za izvesno zapošljavanje albanskog stanovništva.244

Iz izloženih činjenica se vidi da je celokupna ekonomska politika bivše Jugoslavije bila usmerena na sve veće potiskivanje albanskih masa i njihovu pauperizaciju.

b) Takozvana agrarna reforma i kolonizacija – najteži oblik ekonomsko -političkog pritiska na albanske mase

Mada je agrarna reforma u procesu prolaska iz feudalizma u kapitalizam predstavljala jednu revolucionarnu meru, ona je u predelima gde su živeli Albanci imala prevashodno reakcionaran karakter. Isto tako, u istoriji razvitka pojedinih zemalja progresivnu ulogu je imala kolonizacija stanovništva iz prenaseljenih i siromašnih oblasti u nenaseljene i plodne krajeve zemlje.

284

Medjutim, kolonizacija područja na kojima su živeli Albancima imala je očigledno diskriminacioni karakter, jer je ovde izvršeno naseljavanje stanovništva u krajeve koji su ionako bili gusto naseljeni i bez velikog zemljišnog fonda.

1. Socijalno-ekonomska struktura seljaštva u predelima gde su živeli Albanci

Uoči sprovodjenja agrarne reforme u predelima gde su živeli Albanci u Jugoslaviji, posedi domaćinstava bili su vrlo usitnjeni. To najbolje ilustruju podaci o strukturi domaćinstava u kosovskom i bitoljskom vilajetu 1910. godine:

Domaćinstvo sa Domaćinstva sa Domaćinstva sa

VILAJET manje od 10 du- 10 – 50 dunuma preko 50 dunuma

numa zemlje zemlje zemlje

1 .2 3 4

Kosovski 33% 49% 18%

Bitoljski 28 % 47 % 29 %

Iz ovih podataka se vidi da su siromašni seljaci245 činili 75 do 85% stanovništva. To je pogotovu bio slučaj sa albanskim domaćinstvima, koja su imala prosečno od 10 do 30 članova porodice.

Isto tako, struktura poseda veleposednika. odnosno feudalnih gazdinstava, pokazuje da su veliki deo obradivog zemljišta držali eksploatatorski elementi, što se vidi iz sledečih podataka za 1910:

VELIČINA POSEDA BROJ ha

1 2

1. Posedi do 100 hektara 6.326

2. Posedi od 100 do 500 hektara 610

3. Posedi preko 500 hektara 37 UKUPNO: 5.973246

Iz ovih podataka proizilazi daje oko 90% poseda imalo do 100 hektara • zemlje. Posede iznad 100 hektara zemlje imali su uglavnom turski i albanski feudalci, tako da su veleposednici i begovi raspolagali sa oko 40% ukupnih obradivih površina.24 7 Pod vlašću ovih feudalaca bilo je od 655 sela kosovskog i bitoljskog vilajeta 304 sela gde su živeli Albanci koji su bili čifluci begova i feudalaca.24 8 Ova činjenica pobija tvrdnju velikosrpske buržoazije da su albanske mase bile privilegovane za vreme Turske.

Za sprovodjenje agrarne reforme bila je vrlo važna i ukupna površina zemljišta i šuma, kao i procenat obradivih površina u odnosu na ukupne geografske površine. Situacija u tom pogledu izgledala je 1910. godine ovako:

Geografske po- Procenat obradive

VILAJET vršine zemlje Obradive površine površine

12 3 4

Kosovski 3,290.000 ha 349.067 ha 10,61%

Bitoljski 2,850.000 ha 208.016 ha 7,39%

SVEGA: -6.140.000 ha 557.083 ha 9,39 %249

285

Znači, obradive površine bile su relativno male što je bio rezultat nepovoljne konfiguracije terena i niskog nivoa razvitka proizvodnih snaga u poljoprivredi. Na tim površinama postojala je relativno visoka naseljenost stanovništva, koja se stalno povećavala s obzirom na veliki prirodni priraštaj, naročito albanskog stanovništva. I ova činjenica pokazuje da nisu postojali povoljni uslovi za dopunsku kolonizaciju Kosova i Makedonije.

Popisom stanovništva 1925. godine, takodje je utvrdjena velika usitnjenost poljoprivrednih gazdinstava na Kosovu i relativno mali fond obradive zemlje. Tada je ekonomska struktura seoskim domaćinstava bila sledeča:

Visina poseda po domaćinstvu Broj domaćinstva %

1 2 3

1. Domaćinstva bez zemlje ili 51 ari 3.100 5

2. Domaćinstva sa 51 do 100 ari 4.000 6

3. Domaćinstva sa 1 do 2 hektara 9.300 15

4. Domaćinstva sa 2 do 5 hektara 24.300 37 ‘

5. Domaćinstva sa 5 do 7 hektara 16.800 26

6. Domaćinstva sa preko 10 hektara 7.400 11

SVEGA: 65.900 lOO250

Ovi podaci pokazuje da je preko 62 % stanovništva odnosno domaćinstava na Kosovu posedovalo manje od pet hektara zemlje. Ovo važi posebno za domaćinstva albanske nacionalnosti koja su imala veliki broj porodica. Treba napomenuti da je ovakvo stanje usitnjenosti seoskih domaćinstava utvrdjeno nakon sprovodjena agrarne reforme i u uslovima kada više nije bilo feudalaca na selu. Prema tome, i ova činjenica pokazuje da u ovim krajevima nije bilo uslova za dopunsku kolonizaciju.

Uoči sprovodjenja agrarne reforme i kolonizacije, tehnička struktura poljoprivednih domaćinstava takodje je bila vrlo niska. Na Kosovu je svega 64,2% domaćinstava imalo gvozdene plugove, do se 38,8 5 seljaka služilo drvenim ralima. Godine 1939. bilo je svega 4 traktora, 5 sejalica, 6 žetelica, 145 vršalica, 242 trijera i 11 drugih poljoprivrednih mašina.251 Slično stanje bilo je i u poljoprivredi Makedonije gde ,,se radilo najprimitivnijim orudjima: drvenim ralom, motikom, srpom, i sličnim alatom. Gvozdeni plugovi bili su retkost” 2 5 2 Usitnjenost poljoprivrednih poseda, velika prenaseljenost stanovništva, nizak stupanj poljoprivredne tehnike i opšta, društvena, politička i kulturna zaostalost albanskih seljaka – to su uzroci niskog stupnja poljoprivredne proizvodnje i vrlo slabog standarda seoskog stanovništva. Te činjenice su same po sebi govorile protiv kolonizacije predela gde su živeli Albanci.

Medjutim, vladajući krugovi buržoaske Jugoslavije, rukovodeći se reakcionarnim političkim ciljevima, nisu uzeli u obzir navedene objektivne okolnosti pa su, suprotno svim socijalno—ekonomskim i humanim obzirima, putem kolonizacije još više pojačali pritisak na seosko stanovništvo Kosova i Makedonije, a posebno na pripadnike albanske nacionalnosti.

286

2. Osnovne karakteristike agrarne reforme u buržoaskoj Jugoslaviji

Iako su agrarna reforma i kolonizacija mogle imati pozitivan uticaj na razvitak poljoprivrede i poboljšanje socijalno ekonomskog položaja radnih ljudi u Jugoslaviji kao celini, one to nisu bile u svojoj suštini u krajevima gde su živeli Albanci. Mada je agrarna reforma ukinula feudalne odnose u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Kosovu i Makedoniji i time omogućila oslobadjanje feudalnih odnosa i znatnog broja pripadnika albanske nacionalnosti, agrarna reforma, a naročito kolonizacija u kasnijim periodima, bile su vrlo štetne po pripadnike albanske nacionalnosti, naročito na Kosovu.

Usvajanju agrarnog programa u Jugoslaviji bilo je rezultat opasnosti od agrarne revolucije. Posle završetka Prvog svetskog rata, feudalci su, pod pritiskom čifčija, napuštali svoje posede i bežali u gradove ili inostransvo, a dotadašnje čifčije su samostalno proglašavale zemlju feudalaca svojom privatnom svojinom. Kada je već stvoreno takvo stanje borbom seljaka, država je ulagala krajnje napore da ga pravnim aktima sankcioniše i da time kanališe revolucionarne pokrete u smislu ostvarenja uticaja vladajućih krugova na seosko stanovništvo.2 5 3

Na ovoj osnovi usvojen je agrarni program i doneti su pravni i politički dokumenti za njegovo sprovodjenje. Još 1914. godine Kraljevina Srbija je bila donela Uredbu o iseljavanju u južne krajeve, ,,u cilju odbrane zemlje i izmene nacionalne strukture stanovništva”.2 5 4 Na bazi ovog programa došlo je do kolonizacije predela gde su živeli Albanci, jer su vlade Srbije i Crne Gore, uoči Balkanskog rata, pozivale siromašne seljake u rat, obećavajući im zemlju u južnim krajevima nakon završetka rata. Crnogorska vlada je čak sačinila i konkretne spiskove lica koja će dobijati zemlju u Metohiji.2 5 5 Ali posle Balkanskog rata nije došlo do veće kolonizacije. Sem toga, u toku Prvog svetskog rata kolonisti koji su bili došli na Kosovo, vratili su se u svoje krajeve. Medjutim, navedena Uredba srpske vlade o kolonizaciji južnih krajeva sankcio-nisana je pravnim dokumentima Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca posle 1918. godine.

Da bi pridobio seosko stanovništvo, regent Aleksandar Karadjodjević je šestog aprila 1919. godine izdao svoj proglas u vezi sa sprovodjenjem agrarne reforme u kome se, izmedju ostalog, kaže: >rJa želim da se odmah pristupi pravednom rešenju agrarnog pitanja i da se ukinu kmetovski i veliki zemljišni posedi. U oba slučaja zemlja će se podeliti medju siromašne zemljoradnike sa pravičnom nadoknadom zemljovlasnicima. Pozivam seljake da s poverenjem u moju kraljevsku reč, mirno sačekaju da im naša država zakonskim putem preda zemlju . . . koja će biti njihova.”256

U vezi sa proglasom Aleksandra Karadjordjevića, Narodno veće je usvojilo prethodne odredbe za pripremu agrarne reforme. I u ovom dokumentu se ističe uverenje „da će se zemlja dodeljivati onim državljanima, koji se bave obradjivanjem zemlje, a nemaju toliko zemlje, koliko je mogu svojom porodicom obradjivati”.2 5 7 I u ovom dokumentu se garantuje princip obeštećenja veleposednika i feudalaca.25 8 On dozvoljava slobodan posed do 500 jutara, a pravni akt donet 1931. godine taj zemljišni maksimum povećava na 868 jutara.2 5 9 Sem toga, feudalcima je odobreno da uberu „hak” -odnosno naturalnu rentu za 1918. godinu.260

287

U duhu navedenih programskih dokumenata, doneti su i bliži propisi koji su regulisali pojedina pitanja sprovodjenja agrarne reforme i kolonizacije. Tako je septembra 1920. godine doneta nova Uredba o naseljavanju južnih krajeva, kojom su regulisana razna pitanja u vezi sa kolonizacijom. U smislu Uredbe od 1914. godine, doneta su još dva pravna agrarna dokumenta, 20. maja 1922. godine ili. aprila 1931. godine.2 61

Pomenute mere i pravni akti imali su neka pozitivna obeležja. Pre svega, oni su omogućili ukidanje feudalnih odnosa u Jugoslaviji i u predelima gde su živeli Albanci. Na ovaj način, veleposednicima je oduzeto 530 hektara hiljada hektara zemlje. Ove površine i 170.000 hektara utrina podeljeno je radnim seljacima.2 62Bivše čifčije dobili su oko 775.000 hektara zemlje.2 6 3 Tako je došlo do ukidanja feudalnih odnosa u poljoprivredi, poboljšanja ekonomskog položaja radnih seljaka, dinamizacije poljoprivrede i slobodnijeg razvoja kapitalističkih robno—novčanih odnosa na selu.

Agrarna reforma i kolonizacija u Jugoslaviji bile su, medjutim, opterećene mnogim kompromisima i manjkavostima. Izazvana pritiskom radnim masa na selu, a ne voljom vladajućih krugova, agrarna reforma je od samog početka nosila pečat popustljivosti prema feudalcima. Državaje platila veleposednicima za oduzetu zemlju preko500(petstotina) miliona dinara.2 64 S druge strane, iako je bilo velikog broja siromašnih seljaka, agrarna reforma nije likvidirala velike posede — maksimum privatnog poseda mogao je da iznosi 868 jutara. S obzirom na tu činjenicu, 1929. godine bilo je oduzeto od veleposednika, od okupno 469.000 hektara zemlje svega 247.600 ha ili 52,7% veleposedničke zemlje.265

Proces sprovodjenja agrarne reforme i kolonizacije na Kosovu i Makedoniji trajao je čitavo vreme buržoaske Jugoslavije. On je imao svojih plima i oseka, zavisno od mogućnosti i taktike manevrisanja vladajućih krugova u sprovodjenju strateške linije razbijanja homogenosti Albanaca. Tako je agrarna reforma stalno visila kao Damaklov mač nad sudbinom albanskih seljaka i svakog trenutka pretila oduzimanjem poslednjih parcela zemlje.

Rekli smo da je kolonizacija Kosova i Makedonije započeta još 1912. godine i, posle prekida za vreme Prvog svetskog rata, nastavljena 1919. godine. Prvo je počelo naseljavanje okolone Gnjilane, Lapskog sreza i Metohije, a zatim Drenice i kosovske kotline. U prvo vreme, država nije znatnije i organizovano pomagala koloniste, već su se oni sami snalazili kako su mogli. Nešto veću pomoć oni su dobijali iz fonda pomoći američke misije i engleskog društva prijatelja Srbije, i to u hrani, odeći, obući i poljoprivrednim spravama. Na bazi te pomoći kompletno su podignute dve velike naseljeničke kolonije — Vitomirica u Metohiji i Karadjordjevo u Makedoniji, sa po oko 250 kuća.2 66

Masovnije i organizivanije naseljavanje Kosova i Makedonije nastupilo je posle donošenja Uredbe o naseljavanju južnih krajeva, septembra 1920. godine. Prema ovoj Uredbi, svaki naseljenik je imao pravo na pet hektara zemlje, a ako je ona bila slabijeg kvaliteta, na 10 hektara. Porodične zadruge su posebno tretirane. Državaje preuzela obavezu da plati prevoz naseljenika, da im novčano i materijalno pomogne u podizanju kuća i nabavci poljoprivrednih orudja. Takodje državaje garantovala besplatnu gradju iz državnih šuma, oslobadjanje od carina prilikom uvoza potrošnog materijala i od poreza i prireza za tri godine. Naseljenici su bili dužni da najmanje deset godina ostanu na dobijenoj zemlji da bi stekli pravo na vlasništvo, što je imalo za cilj zadržati naseljenike u

288

krajevima gde su živeli Albanci da bi se na taj način izmenila etnička struktura stanovništva. Njihove važne obaveze bile su i lojalnosti prema državi i obaveza uključivanja u naseljeničke zadruge i udruženja.267

U toku istraživanja, utvrdili smo da je državni aparat vrlo slabo izvršavao obaveze preuzete Uredbom o naseljavanju južnih krajeva. Tu činjenicu potvrdjuje i poslanik Jovan Jankulović koji je u jugoslovenskom parlamentu rekao: „Dosadašnja kolonizacija vršena je bez reda, sem toga, vrši se i bez dovoljno novčanih i materijalnih sredstava za koloniste. Kolonisti su tamo dobili zemlju a nisu dobili ono što im je najpotrebnije, nisu dobili gradju za stanove, za kuće, a nisu dobili stoku ili kakvog kredita da bi mogli nabaviti ono što je najnužnije za prve potrebe svakog domaćinstva”.2 68

Ako se posmatra čitavo vreme sprovodjenja agrarne reforme i kolonizacije na Kosovu i u Makedoniji, mada se uočava strateški kontinuitet ciljeva vladajućih krugova, ipak se, po stepenu pritiska i intenzitetu sprovodjenja agrarne reforme i kolonizacije mogu razlikovati tri faze:

Prva faza počinje 1912. godine i završava se 1920. godine. Tada je agrarna reforma imala u suštini svoj pravi smisao, jer je u to doba uduzeta zemlja uglavnom velikom broju begova i feudalaca i predata bivšim čifčijama. Reforma je najviše pogodila eksploatatorske elemente, iako im je zemlja isplaćivana, a donela je značajnu korist radnim masama na selu pa i pripadnicima albanske nacionalnosti koji su dobili zemlju bivših feudalaca. Mada je u ovoj fazi agrarna reforma imala odredjene manjkavosti, koje su se u prvom redu ogledale u velikim koncesijama feudalnim elementima i u oduzimanju zemlje siromašnim albanskim seljacima, ipak je u ovoj fazi agrarna reforma imala revolucionaran karakter.

Druga faza agrarne reforme i kolonizacije počinje 1919. i traje do 1934. godine. Glavna njena karakteristika u predelima gde su živeli Albanci bila je oduzimanje seoskih utrina, poseda iznad zemljišnog maksimuma, ziratne zemlje Albanaca bez ispravnih tapija i napuštene zemlje političkih odmetnika u kačake. U ovom periodu, vladajući krugovi su se nadali da će ekonomskim pritiskom na albanske mase i stalnim koloniziranjem krajeva gde su živeli Albanci, izmeniti nacionalnu strukturu na štetu ove nacionalnosti. Takodje, očekivali su da će putem asimilacije izvršiti denacionalizaciju albanskog stanovništva. Zbog toga u ovoj fazi nije sprovedeno masovno oduzimanje radnih seljaka albanske nacionalnosti, već je bilo pojedinačnog oduzimanja ziratne zemlje u slučajevima kada je bilo u pitanju formiranje naseljeničkih kolonija ili usled korumpcije agrarnih činovnika.269

Od 1934. godine do kapitulacije stare Jugoslavije traje treća faza sprovodjenja agrarne reforme i kolonizacije. Tada su vladajući krugovi utvrdili da politika razredljivanja i asimilacija Albanaca nije uspela, da se putem kolonizacije nije izmenila nacionalna struktura stanovništva na štetu Albanaca. Zbog toga su se oni tada opredelili za politiku totalnog oduzimanja zemlje radnih seljaka albanske naciolanosti kako bi se oni prisilili na odlazak u Tursku.

289

3. Diskriminacioni karakter agrarne reforme i kolonizacije prema Albancima u Jugoslaviji

U odnosu na albanske mase u buržoaskoj Jugoslaviji agrarna reforma i kolonizacija predstavljali su najteži oblik pritisaka i diskriminacije. Sprovedene u cilju proterivanja Albanaca sa tla Jugoslavije, agrarna reforma i kolonizacija bile su usmerene protiv najvitalnijih interesa albanske nacionalnosti i imali su reakcionaran karakter.

Glavni i krajnji cilj agrarne reforme i kolonizacije bio je da se izmeni nacionalna struktura stanovništva predela gde su živeli Albanci. Ovaj cilj postaje jasan i razgovetan ako se prouče dokumenti o agrarnoj reformi i kolonizaciji i sagledaju politički stavovi vladajućih krugova u vezi s ovim pitanjem. Upravo, vladajuće krugove je zabrinjavala i zastrašivala činjenica što je na velikom prostoru tzv. Južne Srbije živela homogena, apsolutno obespravljena, pa zato i nezadovoljna najveća nacionalna manjina u Jugoslaviji — Albanci. Znajući da 90 % Albanaca u Jugoslaviji živi na selu i daje osnovni uslov njihove egzistencije posedovanje ziratne zemlje, velikosrpska buržoazija se orijentisala na oduzimanje zemlje od albanskih seljaka a time i materijalne osnove njihovog života. Na ovaj načinje buržoaska Jugoslavija težila da prisili Albance da se isele za Tursku ili, pak, da migriraju u druge krajeve Jugoslavije.

Prema recima Dimitrija Erića, još uredba o naseljavanju južnih krajeva, koju je 1914. godine donela Kraljevina Srbija, bila je podredjena ,, cilju odbrane zemlje i izmene nacionalne strukture stanovništva”.2 70 Ukazujući na motive agrarne reforme i kolonizacije, i Sergije Dimitrijević konstatuje da su ove mere sprovedene „da bi se izmenio nacionalni sastav stanovništva u krajevima naseljenim nacionalnim manjinama i ugnjetenim nacijama”.271 Uostalom, režim stare Jugoslavije je zvanično insistirao da agrarna reforma treba da omogući pritisak na pojedine nacionalne manjine. U tom smislu jednim raspisom Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, izmedju ostalog, kaže se: ,,Pri sprovodjenju agrarne reforme ne sme se gubiti iz vida i nacionalni momenat, kako na strani onih koje treba situirati, tako i na strani poseda, koji dolaze pod udar agrarne reforme”. 7 2

Taj nacionalistički karakter agrarne reforme isticali su veliksrpska propaganda i njeni ideolozi. Tako je dr. Jelić insistirao ,,da kolonizacija predstavlja nacionalni problem bezbednosti”. On je rezultate kolonizacije merio po tome koliko se Albanaca iseljava za Tursku: ,,Danas se Turci sele iz Laba, — istakao je Jelić — što znači daje kolonizacija uspela u tom kraju”.2 72 Ovaj strateški cilj agrarne reforme i kolonizacije izložen je i u jednom članku objavljenom u ,,Politici” u kome se kaže: ,,Naš je nacionalni interes u srbizaciji i slovenizaciji Kosova i doline Vardara”.2 7 3 Na ovom cilju insistira i A. Urošević, koji za agrarnu reformu u Južnoj Srbiji kaže daje „uslovljena nacionalnim i socijalnim ciljevima”.2 74

Djordje Krstić, poznati ideolog agrarne reforme Kosova, najotvorenije ukazuje na njenu nacionalističko—šovinističku suštinu. On navodi da su agrarna reforma i kolonizacija znatno doprineli da se izmeni nacionalna struktura na Kosovu na štetu Albanaca. Po njemu, ranije je u Metohiji bilo 83 posto a na Kosovu 72 posto Albanaca, dok su 1934. godine Albanci činili svega 49 posto stanovništva na Kosovu. On takodje ukazuje da kolonizacija arnautskih naselja u Makedoniji nema onaj odlučujući nacionalni interes,” jer arnautska naselja

290

ovde nisu tako kompaktna, kao što su na Kosovu i Metohiji”.2 7 5 Mada navedeni procenti o izmeni nacionalne strukture stanovništva nisu tačni, važno je ukazati na insistiranje Krstića da se u cilju izmene nacionalne strukture stanovništva na Kosovu moraju produžiti agrarna reforma i kolonizacija.

Izmeni nacionalne strukture stanovništva na štetu Albanaca, trebala je da posluži i politika režima, da se zemlja iz agrarnog fonda ne dodeljuje mesnim interesentima, ne samo Albancima nego ni pripadnicima srpske nacionalnosti sa Kosova, već samo koloniziranim naseljenicima. U tom smislu ,,u Uredbi o naseljavanju južnih krajeva od 24. IX. 1920. godine koja je ostala na snazi do 1931. godine, mesni interesenti uopšte se ne pominju”. Govoreći o diskriminaciji nad Srbima starosedeocima u toku sprovodjenja agrarne reforme na jugu, poslanik Jovan Jankulović je u jugoslovenskom parlamentu 1922. godine, izmedju ostalog, rekao: „da od jednog dela seljaka vlada nezadovoljstvo, jer vide kako se pored njegove njive daje nekoliko hektara kolonisti, a njemu se ne daje iako on nema dovoljno zemljišta”. Govoreći o tome daje starosedelac oštećen i podržavljenjem šuma i utrina, on kaže: „1912. godine i 1913. godine naša je vlada suglasila da su sve šume u južnoj Srbiji pripadale one pojedincima ili selima, državna svojina”.2 76

Štaviše i onda kada su Albanci, svesni da ih režim isključuje iz dodeljivanja zemljišta iz agrarnog fonda, iako su bili bezemljaši, u težnji da izbegnu da na njihovu zemlju dolaze ljudi sa strane, tražili su da se ona dodeli Srbima, Makedoncima i Ciganima, bezemljašima iz njihovog mesta, vlasti su to odlučno odbijali. Pojedina sela su slala jugoslovenskoj vladi i spiskove mesnih krišćana bezemljaša sa zahtevom da se njima dodeli zemlja iz agrarnog fonda. Na intervenciju poslanika „Djemijeta” da se ovi zahtevi prihvate, predsednik Vlade Pašić, pritešnjen argumentima, morao je otvoreno izjaviti da su takvi zahtevi neprihvatljivi, jer država dodeljivanjem zemljišta naseljenicima želi da pomeša stanovništva u predelima gde žive Albanci. Ovu postavku potvrdjuje i Koča Jončić koji ukazuje da se „oduzeta zemlja nije dodeljivala pripadnicima nacionalnih manjina . . . Zemlja je dodeljena dobrovoljcima iz minulih ratova, koji su u velikom broju kroz četničke i slične organizacije pretvarani u politički udarnu snagu za nacionalnu asimilaciju ovih krajeva”.2 77

U težnji za izmenom nacionalne strukture stanovništva na štetu Albanaca, vladajući krugovi stare Jugoslavije nisu vodili računa ni o teškom stanju i socijalnom položaju Srba, starosedelaca. Štaviše, bilo je slučajeva da je zemlja oduzimana i siromašnim srpskih seljacima ako je ona spadala u agrarni kompleks, gde je trebalo podići naseljeničke kolonije.2 78 To potvrdjuje da nisu u pravu oni teoretičari koji tvrde daje agrarna reforma i kolonizacija u Južnoj Srbiji imala i socijalno-humani karakter.

U izmeni nacionalne strukture stanovništva albanske nacionalnosti vladajući krugovi buržoaske Jugoslavije nisu postigli željene rezultate. Iako su u krajeve gde su živeli Albanci do 1937. godine doseljena 15.622 domaćinstva, podignute 374 kolonije i izgradjene 12.372 naseljeničke kuće, vladajući krugovi ovim efektima nisu bili zadovoljni.2 79 Samo do 1931 godine došlo je iz drugih krajeva Jugoslavije u krajeve gde žive Albanci 39.000 kolonista Slične podatke izneo je i ministar poljoprivrede Jugoslavije koji je tvrdio da je do novembra 1937. godine u Južnoj Srbiji dobilo zemlju preko 34.528 agrarnih interesenata.281

291

Razbijanju nacionalne homogenosti Albanaca trebalo je da posluži i geografski razpored naseljeničkih kolonija. U tom pogledu uveden je i princip da se naseljenici koloniziraju prvenstveno duž albanske granice, u kosovskoj kotlini, u Drenici, pored Laba itd.2 8 2 Medjutim, pored ovih efekata i pored velikih napora vladajućih krugova da razbiju nacionalnu homogenost Albanaca, nacionalna struktura stanovništva na štetu Albanaca nije pogoršana 1936. godine, već, naprotiv, poboljšana za 2 promila.2 8 3 Ovo je postignuto zahvaljujući velikom prirodnom pritaštaju albanskog stanovništva i otporu ove nacionalnosti kolonizaciji. Dok je broj Srba i Crnogoraca porastao za 58.745, broj Albanaca na Kosovu se u ovom periodu povećao za 68.060, tako da se u nacionalnoj strukturi stanovništva nije ništa bitno izmenilo.284

Navedene činjenice o nacionalnom sastavu stanovništva u predelima gde su živeli Albanci duboko su potresle vladajuće krugove. U rezultatima kolonizacije i iseljavanju pripadnika albanske nacionalnosti sa tla Kosova i Makedonije. Tada je Djoko Perina konstatovao da se putem kolonizacije nije mogla izmeniti nacionalna struktura stanovništva na štetu Albanaca. ,,Prema tome, — ističe on — može se postaviti pravilo, da se samim naseljavanjem ne može sprovoditi nacionalna većina u pokrajinama u kojima su stranci u jačoj većini i koje su gušće naseljene”.28 5 Prema Orestiju Krstiću, glavni uzrok ovog neuspeha leži u tome što do 1938. godine kolonizacija nije bila opšta i masovna, već stihijska i pojedinačna.286

Do sličnih konstatacija dolazi i Vasa Čubrilović, koji kaže: ,JColonizacija nije mogla da spreči veći prirodni priraštaj Arnauta nego Srba. Ukazujući na uzroke neuspeha, on smatra da se putem kolonizacije ne more obezbediti srpska većina u krajevima gde žive Albanci, več masovnim iseljavanjem Albanaca iz Jugoslavije. Po njemu, i sami rezultati kolonizacije bili su slabi, jer vlada nije imala čvrst kurs u njenom izvodjenju i da bi postigla izborne kombinacije popuštala je prema Albancima i nije im oduzela najplodniju zemlju, koristeći činjenicu da veliki broj Albanaca nije imao propisne tapije.2 8 7 Na osnovu ovakvih rezonovanja, Čubrilović dolazi do sledećeg zaključka: ,JDa rekapituliramo, Arnaute je nemoguće suzbiti samo kolonizacijom. . . Kada se podje sa stanovišta da je postepeno potiskivanje Arnauta, našom postupnom kolonizacijom neefikasno, ostaje jedino iseljavanje Arnauta u masi”.290

Promeni nacionalne strukture stanovništva i konsolidaciji kolonista u predelima gde su živeli Albanci trebalo je da doprinese i zakonska obaveza naseljenika da mogu da „postanu sopstvenici ustupljenog im zemljišta posle deset godina od dana naseljavanja”.2 8 9 Pre ovog roka „naseljenici ne mogu otudjiti zemlju i … ne mogu je dati pod zakup ‘.29°

Jedan od ciljeva vladajućih krugova bio je i izazivanje nacionalne i verske mržnje izmedju Srba, Albanaca i Crnogoraca. U tom cilju, Uredba o naseljavanju južnih krajeva postavlja zahtev da naseljenici ne saradjuju sa odmetnicima ili opozicionerima režima. U njoj se kaže da će se zemlja oduzeti „ako se utvrdi daje naseljenik održavao veze sa odmetnicima ili licima koja rade protiv državnog aparata, ili da su pomagali takva lica”.291 Pošto je u periodu od 1918. do 1927. godine veliki deo albanskog življa bio odmetnut u kačake i pošto je albanski narod u celini podržavao kačački pokret i bio u opoziciji prema vladajućim krugovima, to se ovaj zahtev odnosio na ceo albanski narod, tj. traženo je od naseljenika da se sukobljavaju sa albanskim življem. Vladajućih krugovi su sve činili da ne dodje do zbližavanja izmedju naseljenika i Albanaca,

292

a svako zbližavanje takve vrste smatrali su komunističkom nastranošću. Želja im je bila zaoštravanje odnosa sa Albancima, pa zbog toga „našim kolonistima, po potrebi, treba dodeliti oružje i u ove predele treba plasirati staru četničku akciju i poverljivo je pomoći u njenim zadacima. Naročito treba pustiti jedan talas Crnogoraca sa brda da izazove masovan sukob sa Arnautima Metohi-je”.292

Ovakva antialbanska politika vladajućih krugova buržoaske Jugoslavije stvarala je veliko nezadovoljstvo kod albanskih masa i povećala ogorčenost prema režimu. Govoreći o tome, Živko Avramovski kaže: „Ono što je Albance Kosova najviše pogadjalo, to je nesumnjivo politika kolonizacije srpskog življa iz drugih područja države. Prema Zakonu od 1931. godine, od Albanaca je oduzimana najbolja zemlja i dodeljivana kolonistima. To je pogadjalo životne interese siromašnih seljaka, koji su ostali bez mogućnosti izdržavanja”.293

Preko agrarne reforme i kolonizacije, vladajući krugovi težili su takodje da ostvare vojno—strateške i demagoške ciljeve. Mada su predstavnici režima mnogo govorili o socijalno—ekonomskim ciljevima agrarne reforme i kolonizacije, mada su uzevši u celini, ove mere donekle i sadržale ovakve karakteristike u predelima gde su živeli Albanci one su imale prevashodno politički karakter. Izražavajući suštinu ovih mera, Sergije Dimitrijević kaže: „Da su politički ciljevi kolonizacije, ponekad dolazili ispred socijalno-ekonomskih, najbolje se vidi iz Naredbe 27. avgusta 1920. godine, koja predvidja, pored stalne i privremenu kolonizaciju dobrovoljaca, kojima se daje pravo da zemlju daju u napolicu”.294 Govoreći o oduzimanju zemlje od Albanaca, Orestije Krstić kaže: „To osvajanje zemlje, ne samo što je potrebno za privredno i zdravsteno jačanje nacionalnog elementa, nego je isto tako važno i potrebno za sigurnost zemlje i odbranu naših južnih granica. Zato je borba za zemlju u južnoj Srbiji u prvom redu državni problem”.295

U Srpskom kulturnom klubu je u spomenutim diskusijama jednodušno zaključeno da „opasnost, koja nam preti od arbanaškog elementa u Južnoj Srbiji jeste u ekonomskom, nacionalnom i vojničkom pogledu”.296 Stoga je u pravu Sergije Dimitrijević kad ukazuje da je kolonizacija vršena „da bi se stvorila politička uporišta vladajuće klase, sastavljena od sigurnih elemenata dobrovoljaca, četnika i si.”297

Sa ciljem da se ostvari političko uporište i navodno obezbedi odbrana zemlje, naseljeničke kolonije su locirane u pograničnim predelima prema Albaniji, u homogenim albanskim sredinama i na važnim saobraćajnicama Kosova i Makedonije. Medjutim, naseljavanje pograničnih pojasa nije teklo prema željama vladajućih krugova, usled neplodnosti tla i lične nesigurnosti naseljenika. U tom smislu je Milisav Lutavac konstatovao „da se doseljenici iz drugih predela sa ustezanjem i zebnjom naseljavaju duž albanske granice,” paje tražio da se u ove predele naseljavaju Crnogorci iz kuča, koji su navikli sa Arbanasima”.298

Oko 400 naseljeničkih kolonija rasporedjeno je na glavnim strategijskim, saobraćajnim i političkim čvornim tačkama na Kosovu, što se jasno vidi po mapi kolonizacije Kosova.2 99 To je učinjeno u cilju razbijanja čiste albanske sredine, a ne da se reše ekonomsko—socijalna pitanja ili obezbedi odbrana zemlje.300Odbrambena moć zemlje nije se mogla povećati putem obezspravlje-nja i drastičnim progonom više stotina hiljada Albanaca – gradjana Jugoslavije. To se nije moglo postići raspirivanjem šovinističke i verske mržnje medju našim narodima.

293

S druge strane, režim je želeo da putem kolonizacije izbegne nezadovoljstvo i revolucionarno vrenje i u nekim siromašnim i neplodnim krajevima Jugoslavije. Ovaj cilj se jasno vidi u jednoj naredbi vlade u kojoj se ističe daje potrebno, radi hitnog rešavanja problema dobrovoljaca obezbediti njihovo privremeno naseljavanje u druge krajeve Jugoslavije. Preseljavanjem iz Crne Gore, Like i drugih revolucionarnih centara Jugoslavije, vladajući krugovi su se trudili da razbiju navedene revolucionarne punktove i da se tako otarase revolucionarne situacije u Jugoslaviji.301

Suprotstavljajući, pak, naseljenike starosedeocima, vladajući krugovi su težili zaoštravanju nacionalnih suprotnosti, a time ublažavanje klasne borbe i socijalne solidarnosti radnih ljudi u Jugoslaviji. Prikazujući ove suprotnosti Djordje Krstić kaže: „Arnauti su organizovali pritisak na naseljenike da bi jih odvratili od kolonizacije. Naseljenici su bili u stalnoj opasnosti: sa puškom u ruci su ležali, sa puškom ustajali i sa puškom pored sebe polja obrađivali”.302 Neki naseljenici su se ponašali, prema Albancima, kao kolonizatori prema urodjenicima. Za svaki akt neprijateljstva oni su odgovarali višestrukim zločinima. Tako je jednom prilikom zbog ubistva jednog koloniste ubijeno 17 Albanaca.30 3 Sličan je bio slučaj u selu Smirnu, gde su gotovo svu seosku zemlju dobila tri naseljenika. Kada je jedan Albanac ubio seoskog agrarnog poverenika, koji je obeležavao zemlju, izvršene su masovne represalije i svi Albanci proterani iz sela.304

Iako su vladajući krugovi svim silama nastojali da pretvore koloniste u orudje protivu Albanaca i za odbranu režima, naročito poslednjih godina života buržoaske Jugoslavije, oni su u tome uspevali sve manje. Naprotiv, mnogi kolonisti, doživljavajući razočarenja u pogledu pomoći države i nailazeći na velike ekonomske i socijalne teškoće, shvatili su, naročito pod uticajem KPJ, nezavidnu ulogu koju im je režim namenio u odnosu na Albance, pa su počeli da se zbližavaju sa njima.

Govoreći o tome da je agrarna reforma i kolonizacija Kosova i Makedonije uperena protiv makedonskog i albanskog naroda, a da nije imala socialnoekonomski karakter, Košta Novaković kaže: „Dobrovoljcima i siromašnim seljacima režim nije dao zemlju bogataša, gde je najviše ima u Vojvodini, već u Makedoniji (pod pojmom Makedonije Novaković obuhvata i Kosovo — HH) gde ima najviše sirotinje. Toj sirotinji vlasti nisu dale zemlju, već su nekoliko bogataških porodica naselili u kosovskom, metohijskom, zvenanskom i skopskom okrugu na makedonsku zemlju, i to u nameri da srbiziraju Makedoniju i da stvore graničare koji će braniti ovakvu današnju ugnjetačku državu i njene vlasnike, protiv samog potplaćenog naroda, kada se bude pobudnio da brani svoja prava i traži slobodu”.305 Da je agrarna reforma imala prevashodno nacionalistički i šovinistički karakter u odnosu na nacionalne manjine, konstatuje i Koča Jončić koji tvrdi da su naseljenici trebali da čine „političku udarnu snagu za nacionalnu asimilaciju ovih krajeva”.306

Znači, režim buržoaske Jugoslavije nije uspeo da na ovaj način učvrsti odbrambenu sposobnost zemlje niti da naseljenike pretvori u čvrsti oslonac svoje vladavine na Kosovu i Metohiji. Razvijanjem šovinističke mržnje mednju našim narodima, vladajući krugovi su samo još više oslabili odbrambenu moć zemlje.

Agrarna reforma i kolonizacija na Kosovu i u Makedoniji imali su upravo izrazito eksploatatorski karakter. Iako su nastale pod pritiskom seljačkih radnih

294

masa, one su se, pogotovu u kasnijem periodu i u predelima gde su živeli Albanci i Makedonci, potpuno deformisale. Ova tvrdnja vidi se još u kraljevskom ukazu i ostalim prethodnim dokumentima u vezi sa agrarnom reformom i kolonizacijom. Ona je potvrdjena i u činjenici da oko polovinu veleposednika agrarna reforma nije pogodila.30 7 Veliku popustljivost prema eksploatatorskim elementima nailazimo naročito u krajevima gde su živeli Albanci, gde je na bazi nagodbe sa poslanicima „Djemijeta” skupno isplaćivana zemlja oduzeta feudalcima, čak i onima koji su se iselili za Tursku 1912 i 1918. godine.308 Albanske čifčije, pak, prisiljene da plate rentu čak i za vreme ratova. Mnogi Albanci, a i Srbi, davali su izvesne prihode bivšim begovima i onda kada im je država već isplatila zemlju, tako da su oni na dve strane primali naknadu.309

Govoreći o favorizovanju eksploatatorskih elemenata u Južnoj Srbiji i poslanik Jankulović u Jugoslovenskom parlamentu oštro je kritikovao ministra agrarne reforme što je ,,iz jedne kuće isterao četiri brata da bi zadovoljio bivšeg feudalca”.310

Eksploatatorski karakter agrarne reforme i kolonizacije vidi se i po tome što se uporedi kome je zemlja oduzimana a kome davana. Bila je masovna pojava da je zemlja oduzimana siromašnim albanskim seljacima a ne i bogatašima, a dodeljivana je često puta i nezemljoradnicima i velikim bogatašima.

Jedan od oblika prisvajanja zemlje albanskih seljaka bio je i iskorišćavnije činjenice da veliki broj Albanaca za vreme Turske nije posedovao tapije, iako je svoju zemlju obradljivao stolećima. Na ovaj načinje zemlja bez tapija došla pod udarom agrarne reforme, jer je Uredba srpske vlade od 1914. godine „zabranjivala priznavanje turskih tapija i tražila da se imovinski odnosi utvrde na bazi premera zemljišta”.311 Pošto veliki broj siromašnih Albanaca nije imao sredstva za novu premer zemljišta, njihova zemlja je padala pod udar agrarne reforme. S druge strane, organi vlasti su namerno sabotirali premeravanje zemljišta i u tom pogledu dato je uputstvo vlade Jugoslavije pod brojem 56865 u kome se izričito zabranjuje izdavanje novih tapija Albancima.

I onda kad su Albanci imali ispravne tapije, oduzimana im je ziratna zemlja na osnovu Uredbe o kolonizaciji od 1920. godine, u kojoj se kaže: „Čak ako bivši sopstvenik posle naseljavanja bude dokazao zakonsko pravo na zemlju naseljenih lica, ona se ne može oduzeti od naseljenika”. Naknada ili zamena za ovu zemlju izvršiće se onako „kako bude odgovaralo interesu državnom”.312 Ovaj stav ja masovno primenjivan prilikom oduzimanja zemlje Albanaca, jer je u ovim prilikama kao razlog za oduzimanje zemlje uvek navodilo postojanje državnog interesa.

Albanskim seljacima zemlja je oduzimana i na osnovu njenog proglašavanja napuštenom ili odmetničkom. Kako je u periodu od 1920. do 1927. godine veći broj Albanaca bio u kačacima, a albansko stanovništvo masovno podržavalo kačački pokret, to je proglašavanje zemlje odmetničkom bilo vrlo često u predelima gde su živeli Albanci.31 3

Inače, propisima je bilo dozvoljeno da se prilikom geometrijskog premeta zemljišta može oduzeti svim seljacima ako ona potpada pod odredjeni agrarni kompleks. U tom pogledu u Uredbi o naseljavanju južnih krajeva se kaže: „Ako se prilikom ograničavanja kompleksa za naseljavanje ukaže potreba da se privatno zemljište, koje je obuhvaćeno kompleksom, uzme za naseljavanje, ono će se moći oduzeti na osnovu zaključka komisije za naseljavanje, a za uzeto

295

zemljište ima se sopstveniku dati u zamenu zemljište odgovarajuće vrednosti”. Na osnovu ove odredbe oduzimana je zemlja Albancima, jer su komisije bile sastavljene isključivo od pripadnika naseljenika, tj. Srba i Crnogoraca. Promenute komisije su namerno tako odredjivale komplekse naseljavanja kako bi najviše pogadjale zemlju Albanaca. Što se tiče naknade za oduzetu zemlju, toga se agrarne komisije nisu pridržavale, ne samo u odnosu na albanske siromašne seljake, nego ni u odnosu na starosedeoce Srbe.315

U navedenom propisu bila su otvorena vrata za neposredno oduzimanje ziratne zemlje albanskih seljaka. Tako se u citiranoj uredbi „dopušta oduzimanje ziratne i zasejane zemlje zbog naročitih interesa”.316 Agrarne komisije su uvek, kada im se pružila prilika, primenjivale ovu odredbu, naročito kada je trebalo oduzeti zemlju od albanskih seljaka, proglašavajući to „naročitim interesima”. Po ovom osnovu ne samo što je oduzimana zemlja siromašnim Albancima, već su oni bili dužni da u toku dve godine plaćaju porez za tu zemlju, a ako su je već zasejali, plodove je ubirao kolonista.317

Kako se iz izloženog vidi, agrarna reforma primenjivana je prema Albancima vrlo rigorozno, uz zloupotrebu pojedinih izuzetnih klauzula u propisima o agrarnoj reformi i kolonizaciji i njihovo pretvaranje u pravilo. Pored zvanične kolonizacije, postajala je privatna kolonizacija, prostom okupacijom zemljišta tj. „autokolonizacijom” koja se vršila kršenjem svih zakona u državi.318 Djordje Krstić navodi: „Postupak oko tamošnjeg iseljavanja bio je jednostavan i brz. Nije se vodilo računa ni o čemu, već se jedino pitalo da lije zemlja prazna, a nije se mnogo obaziralo na eventualna tudja prava . . . Turci i Arnauti izgubili su svaku prisebnost”.319 List „Južna Srbija” naveo je i ovaj slučaj kršenja zakona: „Jedan naš kolonista dobio je 26 hektara zemlje pored pruge, mada je u svom selu imao preko 10 hektara zemlje i kuću. To mu je bilo malo, već je jednom Muslimanu, susedu, nasilno oduzeo kuću i dva hektara zemlje. Taj isti kolonista je prisilio oko 70 do 80 Muslimana da mu besplatno rade zemlju u vidu agrarije”.320 Ovakvu bespravno oduzimanu zemlju od strane pojedinaca bilo je karakteristična naročito u trećoj etapi agrarne reforme. Naša ispitivanja su potvrdila da je nasilno oduzimanje zemlje bilo karakteristično naročito kada se naseljenik našao kao medjaš zemlje Albanaca.

Masovno i totalno oduzimanje zemlje od radnih seljaka Albanske nacionalnosti sprovedeno je naročito od 1934. godine pa nadalje. Tadaje kralj dao posebna ovlašćenja generalu Čemerikiću da izvrši kolonizaciju predela gde žive Albanci.321 U ovoj fazi agrarne reforme nije se više vodilo računa ni o urednim tapijama, ni o geometrijskom promeru, već se sva zemlja Albanaca oduzimala da bi se naselili kolonisti. Postojalo je jedno interno uputstvo da se prilikom oduzimanja zemlje od Albanaca ostavi po 40 ari po članu domaćinstva.322 Govoreći o tome, dopisnik „Press biroa” je pisao: „Arnauti se ne bi žalili što im se ostavlja samo 40 ari zemlje po članu porodice, ali da ta zemlja bude oranica a ne krčevina i pod šumom”.32 3 Medjutim, agrarne komisije nisu ni ovo uputstvo dosledno sprovodile, već su Albancima oduzimale svu zemlju, čak i dvorište i bunare u njima.3 2 4

Naša istraživanja u oko sto sela na Kosovu pokazuju da su od 1937. do 1941. godine agrarna povereništva, pogotovu u Metohiji, oduzimala radnim seljacima gotovo svu zemlju. Porodicama od po 10 do 20 članova ostavljeno je samo po 1 do 2 hektara zemlje. Može se navesti bezbroj slučajeva koji to potvrdjuju. U vezi s tim u jednom proglasu napredne omladine i studenata se

296

navode i ovi slučajevi: ,,U Podrimskom srezu, selu Landovici, familiji Sinana Uke, koja broji 35 članova porodice, ostavljeno je samo četiri hektara zemlje. U selu Šapišniku, u istom srezu, porodici Muslije Zečira, koja broji 22 člana, od 19 hektara zemljišta oduzeto je 17 hektara”. Kolonizacija predela u kojima su živeli Albanci nije pogodila samo albanske siromašne seljake več i Makedonce i Srbe. Do toga je došlo zato što su naseljenicima pored ziratne zemlje albanskih seljaka dodeljene i utrine i šikare i pašnjaci, a to je pripadalo celim selima u kojima su živeli Makedonci, Srbi i Crnogorci. U vezi s tim, Orestije Krstić kaže: „Država je oduzela od naroda najbolje šume i pašnjake a narodu ostavila krš i goleti. Gde je u pitanju arnautski elemenat to se može samo pozdraviti, ali su šume i pašnjaci oduzeti i od našeg elementa, tu je načinjena velika privredno-politička i državna greška”.3 2 6

Agrarna reforma i kolonizacija imale su eksploatatorsko-politički a ne socijalno-ekonomski karakter i po tome kome je zemlja dodeljivana. Naveli smo da je po propisima agrarne reforme zemlja trabaia da bude dodeljena onima koji je ne poseduju i koji se bave zemljoradnjom. Medjutim, naročito na Kosovu, zemlja je često dodeljivana nepoljoprivrednicima: opštinskim i sreskim činovnicima, žandarmima, agrarnim poverenicima, solunašima, četnicima, dobrovoljcima, penzionerima i drugima. Ovakvim licima dodeljeno je u Južnoj Srbiji samo do 1935. godine 18.173 hektara zemlje.32 7 Govoreći o toj pojavi Pavle Jovičević piše: „Činjenica da su najbolju zemlju pored samih gradova dobijali putem korumpcije razni penzioneri, službenici i dr. koji se zemljoradnjom nisu bavili. . . recito govori o reakcionarnim ciljevima ovakve agrarne reforme”.328

O šteti koja je kolonizacijom naneta seljacima svih nacionalnosti u Južnoj Srbiji, govorio je u jugoslovenskom parlamentu i poslanik Jankulović. On je rekao da je „1912. i 1913. godine naša vlada oglasila da su sve šume u Južnoj Srbiji, pripadale one pojedinicima ili selima, državna svojina . . . Gospodo, pojedina sela, koja su za vreme turske vladavine vodila parnice po 200 godina oko svojih šuma i pasišta, danas su primorana da gledaju kako država ekspropriše te šume i pasišta. Ta sela danas pokušavaju da svoje pravo oružjem pribave”.329

Ni princip da se dodeljuje onoliko zemlje koliko njen koristnik sa svojom porodicom može obradjivati nije poštovan, već obratno, „bilo je slučajeva da su pojedini kolonisti, naprimer, dobijali 50 do 120 hektara zemlje”.330 Tako je i sam predsednik vlade Nikola Pašić prisvojilo 3.000 hektara najplodnije zemlje u okoli Muratovog turbeta na Kosovu,331 a u Smirni su tri kolonista dobila zemlju čitavog sela.332

Pošto nepoljoprivrednici nisu mogli obradjivati dobijenu zemlju, davali su je u napolicu Albancima bivšim sopstvenicima zemlje. Oni su ovo pravo stekli na osnovu naredbe vlade broj 14011 u kojoj se kaže da kolonisti imaju „pravo da daju zemlju u napolicu”.33 3 Bila je masovna pojava da „veliki b:oj naseljenika daje zemlju u napolicu Albancima, pa su ih Albanci nazivali novim begovima”.33 Konstatujući ovu činjenicu, Sergije Dimitrijević kaže da ,,u ovakvim slučajevima ne samo što se zemlja nije davala u ruke onih koji je obradjuju, već je time jednovremeno proširivan sektor feudalnih odnosa izrabljivanja”.335

Privilegovanja eksploatatorskih elemenata iz redova albanske nacionalnosti bilo je i u vreme najteže faze sprovodjenja agrarne reforme. Ni onda kada je oduzimana siromašnim seljacima, zemlja nije bila oduzimana veleposednicima i

297

kulacima. Tako, naprimer, Ilijaz Aguši iz Prištine imao je preko 30 hektara zemlje, a ipak ga nije pogodila agrarna reforma. Sličan je slučaj sa Kruezijima u Djakovici, begovima u Peći, Šerif Vocom u Vučitrnu, Šaban Pašićicima u Slatini, Goanima u Davidovcu, Selmanima u Muhovcu itd.336 O tome kako je izigravana agrarna reforma u odnosu na albanske age i begove, Košta Novaković kaže: „Bogataši su blagosiljali oduzimanje zemlje od seljaka, a istovremeno obezbedili sva prava za age i begove, jer su oni njihovi saveznici i braća”.337

Prema tome, tačna je konstatacija da „dok su siromašnim seljacima agrarna povereništva oduzimali i poslednje parcele zemlje, dotle je agama i begovima putem korumpcije i povezanosti sa političkim strankama uspelo da zadrže velike komplekse zemlje”.3 38 Upravo, korumpcija je bila sredstvo ne samo za zaštitu bogataša od agrarne reforme i kolonizacije, već i poseban oblik eksploatacije od strane agrarnih službenika. Jedan od ciljeva agrarne reforme bio je da „politička birokratija stvori mogućnost za korumpciju i špekulacije u toku provodjenja agrarne reforme”.339 Bila je činjenica „proširenost korumpcije i u administrativnom aparatu, koji je sprovodio agrarnu reformu”.340 Perfidni su bili oblici mita i korumpcije agrarnih službenika. Bogati seljaci su potkupljivali stručnjake koji su vršili premer zemljišta, pa su ovi prilikom odredjivanja kompleksa, pomerali pravac geometrijske sprave i tako je stotine hektara zemljišta ostalo van naseljeničkog kompleksa.341

Da bi potkupili agrarnu birokratiju, navodno u cilju spašavanja zemlje od agrarne reforme, mesni političari iz redova albanske nacionalnosti sakupljali su od radnih seljaka velika novčana sredstva. U najvećem broju slučajeva ti političari su ta sredstva iskoristili ili za svoje svrhe, ili zajedno sa birokratima iz organa vlasti, a da efekat nije ipak postignut.342

Eksploatatorsko-politički karakter agrarne reforme i kolonizacije dolazio je do izražaja i u odnosu državnog aparata prema ekonomski nejakim nascljenicima. Mada je jedan broj naseljenika poboljšao uslove života, većina je doživela velike teškoće u procesu svoje stabilizacije u novim naseljima. Sama činjenica da su siromašni seljaci iz Crne Gore, Hercegovine i Like preseleni na Kosovo i u Makedoniju, u krajeve s malo veleposedničkih imanja i sa velikom prenaseljenošću, a ne u plodnu i nenaseljenu Vojvodinu, govori o tome da vladajući krugovi nisu imali za cilj ekonomski-socijalno zbrinjavanje siromašnih seljaka, već ostvarivanje svojih eksploatatorsko-nacionalističkih ciljeva.

Naseljenici na Kosovu i u Makedoniji dovedeni su u vrlo teške ekonomske, socijalne i političke prilike, a nije im pružena potrebna pomoć. Naročito teško su prolazili siromašni naseljenici koji nisu uspeli da se povežu sa korumpiranim agrarnim službenicima i državnim aparatom. Teškoće oko krčenja šume i šikara, podizanja kuća i nabavke stoke i poljoprivrednog inventara, kao i nedostatak vode za navodnjavanje i piće, slabe komunikacije, i javna i imovinska nesigurnost – to su bila obeležja života najvećeg broja naseljenika.343

Ukazujući na ovakav položaj kolonista Orestije Krstić kaže: ,povesti čoveka na ledinu i šikaru, odmeriti mu površinu zemlje i kazati mu: tu si naseljen, a ne pružiti mu sredstava da se ekonomski i zdravstveno održi, to ne znači kolonizaciju, već raseljavanje”.344 Nailazeći na nepremostive teškoće i uvidjajući da su prevareni, mnogi naseljenici su se odmah ili nakon kraćeg vremena, vratili u krajeve iz kojih su došli.345

Na osnovu navedenih činjenica može se sa sigurnošću zaključiti da su agrarna reforma i kolonizacija na Kosovu i u Makedoniji po svojoj suštini imale

298

eksploatatorski karakter jer su bile uperene protiv siromašnih seljačkih radnih masa, a služile su bogaćenju eksploatatorskih elemenata. S druge strane, nije pružena nikakva značajna pomoć siromašnim radnim naseljenicima, već su privilegije uživali bogati kolonisti koji su bili povezani sa vladajućim krugovima buržoaske Jugoslavije.

Na bazi mera države i agrarnih službenika, do 1940. godine ostvareni su odredjeni efekti u sprovodjenju agrarne reforme i kolonizacije. Samo do 1939. godine formiran je fond agrarnog zemljišta od 381.245 hektara, koji je dodeljen kolonistima iz Crne Gore, Hercegovine i Like. Medjutim, tek 1939. godine počeo je masovan proces oduzimanja ziratne zemlje albanskim seljacima. Tada je samo u deset srezova Kosova obeleženo za oduzimanje 183.848 ha ziratne zemlje.346 Do 1940. godine od ostvarenog agrarnog fonda zemlje imali su značajnu korist i bivše čifčije. Tako su 30.582 bivše čifčije u krajevima gde su živeli Albanci dobili 88.115 hektara zemlje. Medju njima bio je veliki broj albanskih domaćinstava. Pored toga, 17.678 domaćinstava kolonista, dobrovoljaca i drugih isključivo pripadnika srpske i crnogorske nacionalnosti, dobilo je 142.580 hektara zemlje. Ova zemlja je uglavnom oduzeta od radnih seljaka albanske nacionalnosti ili je dobij ena kultiviranjem seoskih utrina i šikara. U navedenom periodu 16.811 hektara zemlje dodeljeno je javnim ustanovama.347 Isto tako, do 1940. godine podignuto je u predelima gde su živeli Albanci 15.943 naseljeničkih kuća, od kojih je država izgradila 7.712.348

Pored svoje reakcionarne suštine, kolonizacija i agrarna reforma imale su i neka pozitivna obeležja. Kultiviranjem bivših utrina i šikara, znatno je povećan fond obradive zemlje na Kosovu i u zapadnoj Makedoniji. Dolaskom naseljenika više su kultivirani neki poljoprivredni proizvodi (krompir, suncokret, detelina, šećerna repa itd.). Izgradnja modernijih stambenih zgrada za naseljenike, upotreba savremenije grade, veći prozori u kućama, bolji unutrašnji nameštaj itd. Imali su pozitivan uticaj na osavremenjavanje i starosedelaca Albanaca, Makedonaca i Srba. Primena boljih poljoprivrednih orudja i metoda obrade zemljišta, učemu su neki naseljenici služili za primer (Banačanin blizu Lipljana itd.) imala je takodje pozitivan značaj za povećanje poljoprivredne proizvodnje i kod starosedelaca.

Značajan uticaj na razvijanje radničkog pokreta i komunističke ideologije vršili su naseljenici, naročito iz redova siromašnih seljaka S obzirom na to daje jedan broj naseljenika došao iz sredina u kojima je bilo jako revolucionarno vrenje posle Prvog svetskog rata, da su naseljenici bili na višem kulturnom i političkom nivou, i da je veći broj kolonista bilo razočaran u vladajuće krugove zbog nekorektnog držanja prema njima, komunistički pokret je najviše prodirao u naseljeničke mase. Otuda je partijska organizacija na Kosovu najviše bila sastavljena od naseljenika. Ti komunisti — naseljenici značajno su doprineli prodiranju komunističke svesti i antirežimskog raspoloženja i medju Srbe i Albance. Prema tome, ova činjenica bila je od pozitivnog značaja u životu i razvoju naseljeničkih masa na Kosovu i u Zapadnoj Makedoniji.

Medjutim, činjenice navedene u našem radu nepobitnu potvrdjuju da su, pored pozitivnih elemenata, agrarna reforma i kolonizacija uopšte i u krajevima gde su živeli Albanci posebno, u suštini imale reakcionaran, šovinistički i eksploatatorski karakter. U tom pogledu mislimo da je Šerif Voća u jugoslovenskom parlamentu pravilno ocenio karakter agrarne reforme i kolonizacije, kada je, govoreći u ime albanskih masa, rekao: „Nas najviše tišti i

299

pogadja agrarna reforma, koja je izvela tako da smo se mi upropastili, a da so naseljenicima nije pomoglo. Stvoreno je takvo stanje da su nezadovoljni i Arnauti i naseljenici, pa se stvorilo mišljenje da su za to stanje krivi naseljenici Amautima a Arnauti naseljenicima. Čemu takvo stanje vodi, nije teško pogoditi. . . Zato ja ističem da je agrarna reforma i glavna i prvorazredna stvar za Arnaute i naseljenike u državi. . . Agrarna reforma je u crno zavila Arnaute”.349

Zbog ovakve reakcionarne suštine agrarne reforme i kolonizacije, KPJ se stalno suprotstavljala ovim merama, naročito u predelima gde su živeli Albanci i Makedonci. U tom smislu, Treći kongres KPJ izjasnio se „protiv nasilne srbizacije nesrpskih krajeva” i „protiv isključivanja pri izvodjenju agrarne reforme seljaka nesrpskih nacija”.35 0 KPJ je upravo na svim svojim kongresima i konferencijama, a naročito na Konferenciji KPJ za Crnu Goru, Sandžak i Kosmet i na Petoj zemaljskoj partijskoj konferenciji 1940. godine, najodlučnije osudjivala agrarnu reformu i kolonizaciju i način njihove realizacije na područjima gde su živeli Albanci i Makedonci.351

Protiv agrarne reforme i kolonizacije na Kosovu komunisti su se naročito odlučno borili nakon osnivanja Oblasnog komiteta KPJ za Kosmet 1937. godine. Tako je već 1938. godine Oblasni komitet Partije izdao direktivu da komunisti i simpatizeri Partije odlučno odbijaju da prime zemlju oduzetu od Albanaca. Iako je većina članova Partije korektno izvršavala ovu direktivu, bilo je i takvih komunista koji su i dalje primali zemlju koja je bila oduzimana od Albanaca.352

Sprovodeći dosledno stav Partije o suprotstavljanju vladajućim krugovima zbog oduzimanja zemlje od siromašnih albanskih seljaka, jedan broj članova Partije i SKOJ-a se čak i fizički obračunavao sa članovima agrarnih komisija, koji su vršili premer zemljišta koje je oduzimano od Albanaca. Iako je ovih slučajeva bilo malo, oni su mnogo doprineli stvaranju poverenja albanskih masa prema komunistima srpske i crnogorske nacionalnosti i samih naseljenika.353

Dakle, može se zaključiti da su agrarna reforma i kolonizacija, pored njihovih revolucionarnih i pozitivnih elemenata, u predelima gde su živeli Albanci dovele do vrlo teških reperkusija. Oduzimana je zemlja siromašnim albanskim seljacima, povlaščivani su eksploatatorski elementi iz redova albanske nacionalnosti, na Kosovo i u zapadnu Makedoniju dovedeni su nejaki i siromašni naseljenici iz raznih krajeva Jugoslavije, a vladajući krugovi nisu se potrudili da im stvore osnovne uslove života, dok su s druge strane, bogatim i sa vladajućim krugovima povezanim kolonistima, davane velike privilegije, tj. oni su pretvarani u nove feudalce. Ovakvom politikom vladajućih krugova, zaoštravani su medjunacionalni odnosi na Kosovu i stvorena velika nacionalna mržnja izmedju albanskog, makedonskog, srpskog i crnogorskog naroda. Dolazak naseljenika nije samo pogoršao život siromašnih albanskih i makedonskih seljaka, već je doveo i do pritiska na siromašne srpske mase kojima nije dodeljena zemlja iz agrarnog fonda, već je oduzimanjem utrina i šikara izvršen ekonomski pritisak i na same srpske starosedelačke mase. Zbog toga su Srbi starosedeoci sa podozrenjem gledali na naseljenike jer su smatrali daje njihov dolazak naneo štetu medjunarodnonacionalnim odnosima ranijih starosedelaea Srba, Albanaca i Makedonaca.

300

IX. KULTURNO-PROSVETNA I VERSKA POLITIKA BURŽOASKE JUGO SLA VIJE PREMA ALBANCIMA

U cilju sprečavanja bilo kakve nacionalne afirmacije Albanaca u buržoaskoj Jugoslaviji i radi ostvarivanja svojih reakcionarnih ciljeva, vladajući krugovi stare Jugoslavije onemogućavali su bilo kakvu kulturno-prosvetnu delatnost na albanskom jeziku i istovremeno stalno podstrekavali versku aktivnost medju albanskim masama. Ukoliko je bila i razvijena neka vrsta prosvetne delatnosti kod albanskih masa, ona se odvijala samo na srpskohrvatskom jeziku, s ciljem asimilacije ove nacionalnosti.

a) Kultur no-pro sv et na politika

Usled društveno—ekonomske zaostalosti albanske nacionalnosti u Jugoslaviji i onemogućavanja organizovanja kulturno—prosvetne delatnosti uopšte i na albanskom jeziku posebno, albanske mase ostale su kulturno nerazvijene i pod uticajem religije. Preko 95 % pripadnika ove nacionalnosti bilo je nepismeno. Zbog odredjene politike režima, knjiga, štampa i druga sredstva informisanja nisu prodirala medju albanske mase i to ne samo na albanskom jeziku, već i uopšte. Ta činjenica je predstavljala veliku prepreku i za društveno—ekonomski razvitak ove nacionalnosti uopšte i za prodor radničkog pokreta u njene redove.

Iako je prema Senžermenskom ugotovu izmedju Društva naroda i Jugoslavije bilo garantovano nacionalnim manjinama u Jugoslaviji školovanje na maternjem jeziku, ovo pravo nije mogla da iskoristi albanska nacionalnost u Jugoslaviji. Istina, po članu 9. navedenog ugovora, Jugoslavija nije bila obavezna da otvara državne škode u tzv. Južnoj Srbiji, ali je zato prihvatala pravo nacionalnih manjina i u ovim predelima da osnuju svoje privatne škole na maternjem jeziku.3 5 5Konkretizujući ovo pravo nacionalnih manjina u Zakonu

0 narodnim školama, u članu 164. sankcioniše se pravo manjina da u predelima gde ispunjavaju odredjene uslove mogu otvarati škole na maternjem jeziku. 356Medjutim, kada su predstavnici „Djemijeta”‘ tražili dozvolu za otvaranje privratnih škola, jugoslovenska vlada se energično suprostavila ovom zahtevu.

3 5 7 Ovakav stav jugoslovenska vlada je zauzela i onda kada je dozvoljavala osnivanje verskih privatnih škola, jer je postavljala uslov da nastava u ovim školama ne bude na albanskom jeziku.358

Pravo školovanje nacionalnih manjina na maternjem jeziku u svetovnim školama sankcionisano je i Vidovdanskim ustavom 1921. godine, u kome se kaže: „Manjinama druge rase i jezika daje se osnovna nastava na njihovom maternjem jeziku, pod pogodbama koje će propisati zakon”.35 9 Ovaj zakon je donet i propisao je „da se za državljane drugog jezika, ako postoje za to 35 dece otvaraju posebna odeljenja osnovne škode. Nastava se ovde izvodi na maternjem jeziku, a državni jezik se mora obavezno izučavati”.360

Prema tome. i po Ustavu i po Zakonu o narodnim školama, Albanci kao posebna rasna i jezička manjina imali su pravo da osnuju državne škole, jer su živeli u predelima u koiima su ispunjavani zakonski uslovi u pogledu broja dece

1 drugi uslovi predvidjeni zakonom. Medjutim, vladajući krugovi nisu dozvoljavali da se navedena prava primenjuju u odnosu na albansku nacionalnost u Jugoslaviji. Štaviše, kada je na skupu političara „Djemijeta” u Skoplju u prisustvu Nikole Pašića postavljen zahtev da se umesto dva časova veronauke

301

nedeljno izučava albanski jezik, on je nergično odbio ovaj zahtev, izjavljujući da je tog momenta kada dozvoli učenje albanskog jezika u školama homogenih albanskih sredina, vlada te predele proglasila albanskim, jer će ovakva nastava predstavljati veliku opasnost po državu.3 61

Ukazujući na položaj albanske nacionalne manjine u buržoaskoj Jugoslaviji u pogledu koriščenja kulturno-prosvetnih prava, mnogi teoretičari potvrdjuju diskriminaciju koja je vršena prema albanskoj nacionalnosti. Tako, Laslo Rehak ističe: „Najbrojnija nacionalna manjina Šiptari, bili su i u pogledu upotrebe jezika u najtežem položaju. Izmedju dva rata na Kosovu i Metohiji uopšte nije bilo škola na maternjem jeziku.” Štaviše, „i škole koje je okupatorska vojna vlast uspostavila za vreme Prvog svetskog rata, a koje su radile na maternjem jeziku, ukinute su s motivacijom da sami Šiptari, tobože ne žele da ih pohadjaju”.362Tu istu činjenicu konstatuje i Koča Jončić, koji kaže, da „Šiptarima uopšte nije bilo priznato pravo školovanja na maternjem jeziku”.363

Ukazujući na diskriminaciju koja se u pogledu školovanja vršila prema pripadnicima albanske nacionalnosti u odnosu na druge nacionalnosti — manjine u Jugoslaviji, Koča Jončić navodi broj škola i dece na jezicima nacionalnih manjina u Jugoslaviji:

Broj pripadnika Manjine Broj škola Broj dece

1931. godine 1938. godine 1938. godine

1 2 3

– Albanaca 505.000

– Nemaca 500.000 288 38.458

– Madjara 468.000 183 27.915

– Rumuna 68.000 103 4.742

– Italijana 14.000 30 442364

Prema ovim podacima, iako je albanska nacionalna manjina bila najbrojnija u buržoaskoj Jugoslaviji, ona nije imala ni jednu školu niti učenika na maternjem jeziku.

Medjutim, ono što je najgore, pripadnicima albanske nacionalnosti nije omogućeno ni školovanje na srpskohrvatskom jeziku. Mada su vladajući krugovi u prvo vreme maštali da će putem kulturno-prosvetne delatnosti ostvariti asimilaciju pripadnika albanske nacionalnosti, oni su se brzo proeorijentisali, jer su postali svesni da politika asimilacije ne prodire u albanske mase, a da će prosvećivanje ove nacionalnosti i na srpskohrvatskom jeziku predstavljati opasnost po režime buržoaske Jugoslavije

Pri kraju vladavine buržoaske Jugoslavije tj. 1939/40. godine od oko 120.000 albanske dece koja su po zakonu bila obavezna da pohajdjaju školu, svega je 11.000 bilo obuhvaćeno osnovnim školama ili manje od 10% stanovnika-obveznika.36 5 Vladajući režim i prosvetne vlasti su zloupotrebljavale samostalnost albanskih masa, njihov verski fanatizam i patrijarhalni život, koji su uslovljavali neshvatanje značaja školovanja dece, naročito ženske, da bi sabotirale obuhvatanje albanske dece osnovnim školovanjem. Isto tako, vladajući krugovi su iskoristili alergiju albanskih masa da njihova deca uče na nematernjem jeziku, da bi ometali školovanje albanske dece. Siromašnost albanskih seljaka je pogodovala vladajućim krugovima, jer ti seljaci nisu mogli

302

školovati decu, naročito ne na srednjim i višim školama. S druge strane, činjenica da je „za pripadnike nacionalnih manjina bilo obavezno pohadjanje pripravnog razreda” ako su nastavu služili na nematernjem jeziku, što je bio slučaj sa pripadnicima albanske nacionalnosti, predstavljalo je takodje prepreku za okupljanje albanske dece u osnovnim školama jer su siromašni albanski seljaci bili zainteresovani da se deca što pre uključe u proizvodnju i obezbedjenje materijalnih uslova života, pa nisu mogli da izdrže školovanje dece u trajanju od pet godina.366

Osećajući opasnost od kulturne emancipacije i prosvećivanja albanske nacionalnosti u Jugoslaviji, i vojni krugovi su bili zainteresovani za sabotiranje obuhvatanja albanske dece osnovnim školovanjem, pa bilo to i na srpskohrvat-skom jeziku. Tako se u jednom vojnom dokumentu Više vojne komande kaže: „U čisto arnautskim predelima ne tražiti da deca idu u školu, tj. ne prosvećivati ih”.36 7 U ovome su vojni krugovi imali pravo, jer mnogi mladići albanske nacionalnosti koji su završili neku školu za vreme buržoaske Jugoslavije, uglavnom su se uključili u borbu za nacionalno i socijalno oslobodjenje albanskih masa i predstavljali opasnost po vladajuće krugove.

Što se tiče uključivanja Albanaca u srednje škole i na fakultete, to su bili vrlo retki slučajevi. S obzirom da su Albanci pretežno živeli na selu i bili vrlo siromašnog stanja, oni nisu mogli da upute svoju decu u srednje škole i na fakultete. U srednje škole, naročito gradjanske škole po gradovima, nešto su se brojnije uključivala gradska deca albanske nacionalnosti.

Jedna od srednjih škola koja je naročito poslednjih godina života buržoaske Jugoslavije brojnije školovala decu Muslimana, pa i Albanaca, bila je Velika medresa u Skoplju, koja je počela rad 1925. godine, ali se znatnije proširivala od 1935. godine. Nastava u ovoj školi bila je na srpskohrvatskom jeziku i njen je sadržaj bio pretežno religioznog karaktera. Cilj ove škole bio je osposobljavanje muslimanskog sveštenstva i asimilacija albanske omladine. Škola je dodeljivala stipendije siromašnim odličnim djacima, ali su i u ovom pogledu vršene malverzacije.368

Pošto je u ovoj školi bio jedan broj siromašnih odličnih djaka, zahvaljujući uticaju KPJ, ona je , jedno vreme bila glavno središte omladinskog revolucionarnog pokreta u Skoplju”.369 Zahvaljujući uticaju revolucionarnog pokreta u školi, njeni učenici su se dosta masovno uključili u socijalističku revoluciju i izgradnju socijalizma.

Od malobrojnih učenika koji su završili gimnazije ili Veliku medresu u Skoplju, jedan broj se upisao i na fakultete. Medjutim, broj studenata bio je vrlo mali. Tako je 1937. i 1938. godine bilo svega 17 studenata albanske nacionalnosti.370

Drugih kulturno-prosvetnih ustanova i delatnosti na albanskom jeziku uopšte nije bilo. Nije bilo nikakve štampe, knjiga, niti novina na albanskom jeziku.37Štaviše, organi vlasti su najstrožije kažnjavali upotrebu literature na albanskom jeziku, koja je na neki način prodirala iz inostranstva, naročito iz Albanije, i onda kada ta literatura nije imala nikakav idejno-politički karakter. Vest da u nekom selu, gradskom naselju ili školi kruži neki spis ili knjiga na albanskom jeziku, bila je dovoljan razlog da se vrše masovna pretresanja. Kada su nadjeni takvi spisi na albanskom jeziku, njihovi sopstvenici su najstrožnije kažnjavani.372

303

Inače, upotreba albanskog jezika bila je zabranjena ne samo u komunikaciji sa službenim organima, već i u javnom životu u prisustvu organa vlasti. Albanci su bili na muci jer ako bi videli žandarma i pozdravili ga na albanskom jeziku, on ih je strogo ukorio, a ako ga ne pozdrave zbog toga što nisu znali srpskohrvatski jezik, on ih je najstrožije kažnjavao.

Ovakvoj diskriminaciji albanskog jezika i onemogućavanju bilo kakve aktivnosti na albanskom jeziku, odlučno se suprotstavila samo Komunistička partija Jugoslavije. Gotovo svi dokumenti kongresa i konferencija KPJ uvek su osudjivali diskriminaciju prema jezicima nacionalnih manjina. U tom pogledu Treća konferencija KPJ je tražila garancije neograničenog prava upotrebe maternjeg jezika nacionalnih manjina u opštenju i sa vlastima i u školovanju njihove dece.373

Može se zaključiti da za vreme buržoaske Jugoslavije albanska narodnost nije u praksi uživala nikakva prava u pogledu razvijanja kulturno—prosvetne delatnosti na albanskom jeziku, već je prema njoj vršena totalna diskriminacija i u tom pogledu. Osim toga, vladajući krugovi su sve činili da se onemogući kulturno—prosvetna delatnost albanskih masa i na srpskohrvatskom jeziku, zbog čega je albanski živalj ostao masovno nepismen, neprosvećen i na kulturno-prosvetnom planu zaostali.

Verska politika buržoaske Jugoslavije prema Albancima

Pripadnost muslimanskoj veri i verska heterogenost pripadnika albanske nacionalnosti (pripadanje trima veroispovestima) predstavljali su vrlo negativan faktor u razvoju albanske nacionalne svesti i bili su prepreka ne samo razvoju nacionalnog pokreta, već i opštem društveno-ekonomskom razvoju albanske nacionalnosti. Kroz čitavu istriju albanske nacije uopšte i onog dela koji je živeo u Jugoslaviji, religija je bila najveći saveznik vladajućih porobljivačkih krugova i eksploatacije albanskih masa.

Shvatajući reakcionarnu suštinu religije i veroispovesti u odnosu na nacionalnu i socijalnu emancipaciju albanske nacionalnosti, vladajući krugovi buržoaske Jugoslavije su sve činili da se održi i dalje razvija verski fanatizam unutar albanske nacionalnosti. Oni su, s jedna strane, sve više podstrekavali prodiranje i uticaj muslimanske vere kod pripadnika albanske nacionalnosti, a s druge, stalno su zaoštravali odnose izmedju muslimana i katolika unutar albanske nacionalnosti.

Sveštenstvo, naročito više i srednje, privilegovano od strana režima i povezano sa njima, služilo je za ostvarivanje uticaja vlasti kod vernika albanske nacionalnosti. Ono je stalno tražilo od pripadnika albanske nacionalnosti mirenje sa teškim pritiskom i terorom pravdajući daje to došlo od boga i da vladajući krugovi uvek sprovode volju boga, a da će za ove patnje Muslimani doživeti satisfakciju na onom svetu, tj. u raju. Prilikom svih verskih obrada i manifestacija, sveštenici su držali pridike radnim masama da budu poslušni prema organima vlasti i da poštuju njihove zahteve.

Dok su vladajući krugovi onemogućavali bilo kakvu aktivnost na nacionalnom planu, dotle su podstrekavali i materijalno pomagali svaku vrstu verske aktivnosti, svesni da se time sprečava razvijanje nacionalne i revolucionarne svesti albanskih masa. Vladajući krugovi su forsirali otvaranje verskih škola na arapskom, turskom ili srpskom jeziku i podstrekivali osnivanje i razvijanje

304

verskih ustanova. Iako nismo mogli da utvrdimo tačan broj škola i učenika po selima Kosova i Makedonije, ipak smo, na bazi naših istraživanja, došli do zaključka da je u svaka tri do pet sela, gde su znatnije živeli Muslimani i Albanci, bilo verskih škola za vreme buržoaske Jugoslavije. Isto tako, pri svim većim gradskim centrima u predelima gde su živeli Albanci, osnovane su škole za osposobljavanje sveštenika, koje su po nivou nastave i obrazovanja bile vrlo primitivne, zbog čega su svršeni učenici tih medresa bili nosioci vrlo primitivne religiozne delatnosti i svesti kod albanskih masa.374

Iako je sredinom tridesetih godina formirana vakufska muslimanska organizacija sa vakufskom direkcijom i ulema medžilisom na čelu, ona nije donela nikakve koristi pripadnicima albanske nacionalnosti muslimanske veroispovesti. Ova verska ustanova obuhvatala je Muslimane tzv. Južne Srbije i odvojeno je delovala često puta i konfrontirala se sa verskom zajednicom Muslimana u Bosni. Vladajući krugovi su težili da ovu versku ustanovu što više povežu sa politikom i preko nje ostvaruju političke ciljeve. U tom smislu je po ukazu regenta Pavla 1938. godine rešeno da se poslanici za vakufski sabor biraju na opštin izborima Muslimana.3 75 Treba napomenuti da su u navedena rukovodstva ove verske ustanove dolazili obično najbogatiji ljudi, spremni da saradjuju sa vladajućim krugovima protiv svoga naroda. Izbori za rukovodeća tela u ovoj ustanovi zaoštravali su unutrašnje sukobe izmedju samih Albanaca i Muslimana, što je posebno došlo do izražaja na opštim izborima Muslimana za vakufski sabor 1939. godine.376

Kako je pomenuta verska ustanova i muslimanska veroispovest uopšte služila interesima vladajućih režima buržoaske Jugoslavije, vidi se i iz jednog izveštaja ulema medžilisa za 1938/39. godinu u kome se kaže ,,Blagodareći uticaju Islama, koji ljubav prema domovini poistovećuje sa ljubavlju prema veri i bogu, i proglašava to za versku dužnost, Muslimani predstavljaju najlojalniji elemenat u ovome kraju. Njihova poslušnost prema zakonu i vlastima i ispunjavanje obaveza prema državi i zajednici, pokazuju koliko su Muslimani državotvorni u svojim shvatanjima i delatnosti”. Otkrivajući da je ulema inedžilis osnovan radi suprotstavljanja prodoru radničkog pokreta kod misli-manskih i albanskih masa, u navedenom izveštaju se kaže: ,JComunizain i sve druge ilegalne i razorne akcije ne samo da nisu našle nikakvog odziva medju Muslimanima, nego se oni lome na njihov snažan duh i ostaju bez ikakvog uspeha svuda gde su Muslimani u većini”. 377

Treba napomenuti da su ove laskave reči i lažne izjave o lojalnosti i državotvornosti Mislimana i Albanaca iskazane baš u vremenu kada su vladajući krugovi vršili najteži pritisak za oduzimanje ziratne zemlje od Albanaca i svodili masovne akcije premlaćivanja pripadnika ove nacionalnosti, navodno zbog prikupljanja oružja ili navodno zbog opasnosti od ustanka Albanaca.

Za delatnost u korist vladajućih krugova muslimansko sveštenstvo bilo je materijalno nagradjeno. Pored velikih privilegija visokog sveštenstva, vlada je donela rešenje da se muslimanskim sveštenicima pri svakoj džamiji priznaje status državnih službenika i obezbedi plata u visini prinadležnosti učitelja. Svi navedeni plaćenici iz redova muslimanskog sveštenstva revnosno su služili vladajućim krugovima, držali govore o kralju i otadžbini prilikom vršenja verskih obreda i bili su najbliži saradnici vladajućih krugova.

Medjutim, iako je više i srednje sveštenstvo aktivno saradjivalo sa vladajućim krugovima i bilo najsigurnija potpora vladajućih režima, ono je,

305

istovremeno, kao i drugi eksploatatorski elementi u albanskoj nacionalnosti, bilo dvolično. S jedne strane, pred vlastima je napadalo narod i mirilo se sa pritiskom nad njim, a sa druge, pred narodom osudljivalo politiku režima i solidarisalo se sa patnjama koje je podnosio albanski narod. Ovo poslednje sveštenici su činili jer je bilo teško pred gradjanima albanske nacionalnosti, osim na javnim verskim obredima, otvoreno pravdati politiku režima buržoaske Jugoslavije.

Što se tiče nižeg sveštenstva, koje je pretežno poticalo iz redova siromašnih albanskih seljaka i koje je za vršenje verskih obreda primalo naturalnu pomoć od vernika, ono je u osnovi bilo usko povezano sa radnim masama albanske nacionalnosti. Ne samo na recima, već i svim svojim bićem ovi sveštenici su bili solidarni sa politikom osude i suprotstavljanja vladajućim krugovima i u toku nacionalnog pokreta prilično su masovno bili povezani sa albanskim narodom.

Što se tiče katoličkog sveštenstva, u okviru albanske nacionalnosti, vladajući krugovi nisu imali značajnog oslonca u njemu pošto se ono preko Vatikana rano preorijentisalo i povezalo sa fašističkim silama. Zbog toga je glavni cilj vladajućih krugova bio da se zaoštre sukobi i nepoverenje izmedju Katolika i Muslimana u redovima albanske nacionalnosti i da se razvijanjem verskog fanatizma zaoštravaju verski sukobi unutar albanske nacionalnosti, kako bi se onemogućilo razvijanje albanske nacionalne svesti.

Prema tome, verska politika buržoaske Jugoslavije bila je usmerena na jačanje religioznosti masa, raspirivanje verske i nacionalne mržnje medju našim narodima i na iskorišćavanje verskih sveštenika za pravdanje politike režima prema albanskim i muslimanskim masama. Prevashodni zadatak verske politike vladajućih krugova bio je u onemogućavanju afirmacije nacionalne svesti Albanaca i sprečavanju prodora medjunarodnog radničkog pokreta i komunista u redove albanske nacionalnosti.

X. POLITIKA ELIMINISANJA ALBANACA SA TLA BURŽOASKE JUGO SLA VIJ E

Nastavljajući praksu buržoaske politike Srbije i Crne Gore prema Albancima pre stvaranja Jugoslavije, režimi stare Jugoslavije sprovodili su politiku totalne eliminacije Albanaca sa tla Jugoslavije. Oni su primenjivali sve metode pritiska i diskriminacije na albanske mase i preduzimali raznovrsne mere za ostvarenje strateških ciljeva. Mada je politika eliminacije Albanaca sa tla Jugoslavije doživljavala izvesnu plimu i oseku, ona je kontinuirano uvek vodila računa o ostvarenju strateškog cilja.

Medju najefikasnijim metodama eliminacije albanske nacionalnosti u buržoaskoj Jugoslaviji, naročito u njenim poslednjim godinama, spadala je politika totalne eliminacije Albanaca sa tla Jugoslavije. U sprovodjenju ove metode i politike režimi bivše Jugoslavije su primenili nekoliko načina:

1. U ovom radu smo naveli činjenice koje pokazuju da su vladajući krugovi Srbije, Crne Gore i kasnije buržoaske Jugoslavije uvek kada im se pružila prilika, s povodom ili bez njega, sprovodili metodu fizičkog genocida nad albanskim življem, bilo putem potpune likvidacije bilo masovnim premlaćivanjem Albanaca. Na ovaj način, vladajući krugovi su težili da smanje broj Albanaca na tlu Jugoslavije. Ovoga je naročito bilo za vreme ratnih sukoba 1912, 1915 i 1918.

306

godine, za vreme intenzivnog razvoja kačačkog pokreta i u periodima velikog zaoštravanja odnosa prema albanskom stanovništvu.

Medjutim, s ozbirom na veliku brojnost i snažan prirodan priraštaj albanskog stanovništva, kao i zbog teškoća medjunarodnog karaktera i suprotstavljanja unutrašnje javnosti Jugoslavije, vladajući krugovi nisu mogli da ostvare svoje ciljeve putem fizičkog genocida nad Albancima ida na ovaj način ostvare eliminisanje Albanaca sa tla Jugoslavije.

2. Osećajući nedovoljnom politiku fizičkog genocida, vladajući krugovi buržoaske Jugoslavije su sproveli i metodu kulturnog genocida i asimilacije albanske nacionalnosti. U težnji da bude savremena evropska i da iskoristi američko iskustvo u asimilaciji, velikosrpska buržoazija je nakon Prvog svetskog rata postavila cilj srbizacije Kosova putem asimilacije albanskog stanovništva. Nikola Pašić je posle stvaranja Jugoslavije odredio period od 25 godina dovoljnim za asimilaciju Makedonaca i Albanaca u Jugoslaviji.378

Medjutim, vladajući krugovi su brzo osetili da asimilacija albanskog stanovništva ne može biti ostvarena onako kako su se oni nadali. Oni su postali svesni da se stotine hiljada Albanaca, koji homogeno žive na velikoj teritoriji Jugoslavije, geografski povezanoj sa novostvorenom državom Albanijom, ne mogu asimilirati. Zato je jugoslovenski diplomata Vuković pravdao potrebu pódele Albanije sa Italijom, jer se jedino na ovaj način može ostvariti politika asimilacije Albanaca u Jugoslaviji i onih koje će Jugoslavija dobiti u navedenoj podeli Albanije.379

Ujednom izveštaju načelnika prištinskog okruga iznete su metode kojima su vladajući krugovi mislili da ostvare asimilaciju Albanaca u Jugoslaviji. U tom izveštaju se, izmedju ostalog, kaže: ,,Arnauti će preko prelaska u pravoslavlje napustiti i narodnost, jer znaju da su njihovi preci bili pravoslavni. Ko ne predje u pravoslavlje iseliće se za Albaniju, jer ne žele sinove dati u vojsku”.380 Medjutim, vladajući krugovi su takodje brzo shvatili da se putem prelaska muslimana u pravoslavlje ne može ostvariti asimilacija Albanaca, paje okružni načelnik u Prizrenu smatrao da će se Albanci najefikasnije asimilirati putem njihovog okupljanja u srpskim školama i izučavanja srpske azbuke ijezika, ,,jer će se na taj način masa Arnauta osećati osećanjem Srbina”.38 1

No, masovnom uključivanju Albanaca u škole i kulturni život na srpskohrvatskom jeziku, ubrzo su se suprotstavili vladajući krugovi, jer su uočili da se i na ovaj način ne može ostvariti asimilacija Albanaca. Naročito se vojna birokratija odlučno suprotstavila prosvećivanju Albanaca, jer je smatrala da će se na ovaj način stvoriti albanska inteligencija koja može biti vrlo opasna po vladajuće krugove.

Djordje Krstić je smatrao najefikasnijim putem asimilacije Albanaca sprovodjenje procesa kolonizacije u predelima gde oni žive, pa u vezi s tim kaže: „Naša je dužnost da kod sprovodjenja ovog procesa prirodjenu crnogorsku moć asimilacije Arnauta dopunimo potrebnim aktom i veštinom u čemu Crnogorci oskudevaju. U toj dužnosti trebali bi da prednjače sveštenici i učitelji. Kod procesa asimilacije besumnje će veliku ulogu odigrati naseljenici, koji su pozvani da tu ulogu izvrše”.382 Uprkos svim merama asimilacije i kulturnog genocida koji se vršio radi nacionalne denacionalizacije Albanaca, vladajući krugovi su nakon izvesnog perioda došli do ubedjenja da politika asimilacije Albanaca ne daje željene rezultate. Otuda je poslanik Jovan Jovanović u jugoslovenskoj skupštini oštro kritikovao neefikasnost politike asimilacije krajeva tzv. Južne

307

Srbije, uporedjujući ove krajeve sa Alzasom i Lorenom u Francuskoj. On je tom prilikom rekao: „Francuzi kako su dobili Alzas i Loren odmah su se postarali da u Alzasu i Lorenu uvedu, jedan naročito bolji režim . . .

Šta smo mi radili? — pita se poslanik Jovanović — mi smo od samoga početka sredjivanja prilika u Južnoj Srbiji lutali. Ja se sečam da sam u početku 1920. godine čitao jedan opširan izveštaj u Predsedništvu ministarskog saveta u Južnoj Srbiji i o merama koje treba preduzeti da se to pitanje uredi. . .”. Jovanović je oštro kritikovao vladu što je jednostrano prišla asimilaciji Južne Srbije, jer se „sva pažnja obratila na to da tamo bude dobra i velika žandarmerija”. Medjutim, za Južnu Srbiju, po njegovom mišljenju, treba preduzeti konkretne i kompleksne mere. U tom smislu on je tražio: da se u Južnoj Srbiji stvori sposobno policijsko, sudsko i upravno činovništvo kome će se obezbediti specijalni dodaci, približiti državnu upravu narodu i povratiti mu veru u nju; sprovesti agrarnu reformu i kolonizaciju efikasnije; omogućiti amnestiju izbeglica u Albaniji i Bugarskoj, i u ovom predelima obezbediti najbolje garnizone vojske; obezbediti strateško povezivaje ekonomskih centara i raznih predela ovih regiona komunikacijama; i formirati posebno odeljenje za južne krajeve u ministarstvu unutrašnjih poslova.383

Mada su vladajući krugovi preduzimali neke od mera koje je predlagao poslanik Jovanović, za celo vreme vladavine buržoaske Jugoslavije oni nisu uspeli da srede stanje u Južnoj Srbiji i da uspešno sprovedu politiku asimilacije i srbizacije albanskog i makedonskog stanovništva. Glavna prepreka tome bio je otpor ovih nacionalnosti asimilaciji i grubost metoda i postupaka vladajućih krugova u procesu asimilacije. Posebno Arbanasi, kao specifična etnička grupa poreklom od Ilira, teško su se mogli asimilirati u jednu naciju koja je i po etničkom poreklu po jeziku i mnogim sociološkim osobinama bila različita od Albanaca. Naša istraživanja procesa asimilacije Albanaca u Turskoj, Grčkoj, Bugarskoj, Italiji i Dalmaciji pokazuju da se Albanci vrlo teško asimiliraju i daje potrebno da prodje jedan duži vremenski period, gde nisu prisutni svi oni uslovi za održavanje nacionalnog života, da bi se ova nacionalna grupacija asimilirala.

3. Nemajući značajne uspehe u eliminisanju albanskog stanovništva sa tla Jugoslavije pomoću metoda fizičkog genocida, kulturnog genocida i asimilacije, vladajući krugovi buržoaske Jugoslavije, naročito posle 1936. godine, odlučno su se orijentisali da se albanska nacionalnost eliminiše sa tla Jugoslavije pomoću masovnog i prisilnog iseljavanja za Tursku.384

Iseljavanje Albanaca u Tursku i politika pritiska u tom pogledu započela je još od 1913. godine i neprekidno je trajala u ćelom periodu vladavine buržoaske Jugoslavije. Medjutim, iako je do 1936. godine iseljeno za Tursku oko 100.000 Albanaca,385 iako je naseljeno na Kosovu oko 40.000 kolonista, nacionalna struktura stanovništva krajeva gde su oni živeli, ne samo da nije pogoršana u odnosu na Albance, već je za dva promila i poboljšana. Kada su ove činjenice utvrdjene u Kulturnom klubu Srbije 1937. godine, nastala je velika „uzbuna” u velikosrpskim buržoaskim krugovima.3 8 6

Otvarajući diskusiju o problemu Albanaca u Jugoslaviji Borivoje Bunjevac, sekretar opšte državne statistike, naveo je podatak da se broj Albanaca u Južnoj Srbiji više povećao nego broj Srba i Crnogoraca. Na toj osnovi on je došao do zaključka da je albanska nacionalna manjina „ne samo najbrojnija već u izvesnom smislu i najopasnija”.38 7 Ta opasnost, po njegovom mišljenju, proizilazi iz toga što ona ima svoj jezik, što se u njoj vrši proces nacionalnog

308

osvešćavanja, i što zauzima kompaktne delove zemlje gde se vrši proces asimilacije suprotan od željenog — Albanci vrše asimilaciu Srba. Govoreći dalje

0 pomenutoj opasnosti, Bunjevac kaže: ,,Nema sumnje da za nas najveću opasnost predstavlja taj blok, koji je smešten na Kosovu i Metohiji”.387

Ukazujući na proces nacionalnog osvešćavanja Albanaca i na opadanje turkofilskog osećanja kod njih, Bunjevac ističe da kod prostih ljudi, „pa i sveštenika, ima znakova, po kojima se može zaključiti, da ta jezička manjina, danas skoro pasivna, može postati veoma aktivna nacionalna grupa, izvanredno opasna po naše narodne i državne interese, ako mi blagovremeno ne preduzimamo dalekosežnu akciju. U tu svrhu imao bi se izraditi smišljen plan, čitav jedan državni program”.388

„Taj smišljeni plan i državni program” eliminisanje Albanaca sa tla Jugoslavije trebalo je da izrade režimski teoretičari. Medjutim, mada su svi buržoaski teoretičari i političari bili složni s potrebom razbijanja homogenosti albanske nacionalnosti, medju njima su ipak postajale razlike u shvatanjima i metodama kako treba to ostvariti.

Djoka Perina, pošto je podelio predele gde žive Albanci na tri kompleksa i utvrdio da su Albanci u tim predelima u većini, ukazujući na opasnosti od ove nacionalne grupe kaže: „Ovi Arnauti, kao stran elemenat, predstavljaju danas nacionalnu i političku opasnost. Brojni su, jaki i kompaktni, zauzeli su centralni položaj i prekinuli nam nacionalni kontinuitet kao i vrlo važne saobraćajne veze, koje moraju proći kroz ove krajeve. Osim toga, sva ova masa oslanja se na Albaniju, koja ima politički uticaj i aspiraciju na nju”.38 9

Konstatujući da se putem kolonizacije ne može razbiti homogenost Albanaca, Perina je tvrdio da se to ne može postići ni industrijalizacijom ovih krajeva, ne samo zbog toga što država nema sredstava da podiže industriju, nego

1 zato što bi se u njoj zapošljavali pripadnici albanske nacionalnosti.390

Najefikasniji metod za razbijanje homogenosti albanske nacionalne manjine — prema Perini — jeste njeno iseljavanje u matičnu državu. Medjutim, to je nemoguće postići, pošto Albanija ne bi primila ovaj živalj.39 1 Zbog toga, po njemu, najrealnija metoda je „da se stranci presele u druge kompaktne predele nacije, i obrnuto”. Takva zamena stanovništva ne traži podizanje novih zgrada i nabavku novog inventara.39 2 Ukazujući na preimućstva ovakve metode u odnosu na metodu kolonizacije, Perina tvrdi da se srpska većina od 67,5 može postići tek kolonizacijom 470.000 naseljenika, a da se to isto može ostvariti metodom preseljavanja sa svojih ognjišta u druge krajeve Jugoslavije svega 300.000 Albanaca.3 9 5 Na osnovu ovih razmatranja, Perina dolazi do zaključka „da se može postaviti pravilo, da se oblasti jedne države sa velikim procentom stranog stanovništva mogu nacionalno majorizirati samo istodobnim iseljavanjem stranog i useljavanjem svoga naroda, odnosno izmenom stanovništva”.394

Medjutim, ova solucija i ovakav metod razbijanja kompaktnosti albanske nacionalnosti, vladajući krugovi nisu mogli sprovesti ne samo zbog labilnosti državnog sistema buržoaske Jugoslavije, već i zato što u psihozi ratne opasnosti, kakva je bila 1937. godine pa nadalje, nije bilo moguće ostvariti takvo masovno preseljavanje stanovništva. Sem toga, režim je bio svestan da bi ovakva masovna preseljavanja stanovništva u reakcionarne svrhe bila pogodno tlo za borbu Komunističke partije Jugoslavije i njen uticaj u širokim narodnim masama, s obzirom na to da bi se KPJ ovakvoj politici najodlučnije suprotstavljala.

309

Oresije Krstić smatrao je da se homogena albanska sredina može razbiti putem ekonomskog pritiska i kolonizacije. I on je zastupao mišljenje o iseljavanju albanskog stanovništva u druge krajeve zemlje i u inostranstvo, alije, ipak, isticao daje ekonomski pritisak i kolonizacija predela gde su živeli Albanci u datom momentu najrealnija solucija.

Ukazujući na „opasnost” od albanske nacionalne manjine Djordje Krstić je takodje smatrao da se oblasti gde žive Albanci mogu majorizirati putem masovne državne kolonizacije. On je ukazao i na značaj nasilnog oduzimanja zemlje od albanskih seljaka. U cilju naučnog praćenja ovako masovne kolonizacije, Krstić je predlagao da se stvori institut za sprovodjenje agrarne reforme, koji bi nalazio naučna rešenja za razbijanje albanskih homogenih sredina. On je takodje tražio da se formira agrarni fond za kupovinu zemlje od Albanaca koji bi, s obzirom na svoj težak ekonomski položaj, bili prinudjeni da prodaju ziratnu zemlju. Na ovaj način ubacivale bi se srpske porodice u čisto albanska sela. „To bi bio siguran put razbijanja arnautskih etničkih masa — ističe Krstić — ako bi se na tome sistematski radilo . . . Zemlju treba kupovati od Arnauta, naravno tamo gde se ne može oduzeti bez naknade” kaže Krstić.3 9 s

Medjutim, ni ova solucija nije prihvaćena kao realna i efikasna, jer se usled gustine stanovništva i njegovog velikog prirodnog priraštaja, naseljavanje nije moglo odložiti u nedogled. Inače, politika kolonizacije sprovodjena preko 20 godina, nije dala zadovoljavajuće rezultate.

Upravo zbog toga, Vasa Čubrilović ne uzima u obzir soluciju razmeštaja stanovništva ili soluciju kolonizacije, već prvenstveno insistira na masovnom iseljavanju Albanaca za Tursku. Po njemu, jedino se tom metodom može razbiti albanska homogenost u Jugoslaviji. Zato je Čubrilović najsveobuhvatnije razradio problem iseljavanja Albanaca u svojoj studiji koju je izložio u Kulturnom klubu Srbije. Ona je tom prilikom prihvaćena i kao stručno-naučno mišljenje dostavljena jugoslovenskoj vladi i generalštabu.

Govoreći o potrebi razbijanja albanskog trougla u Jugoslaviji, Čubrilović ističe, da je to bio glavni zadatak države od 1918. godine pa naovamo. Po njemu, jedini izlaz za eliminaciju Albanaca sa tla Jugoslavije je njihovo masovno iseljavanje za Tursku i u tom pogledu treba koristiti iskustva Grčke, Bugarske i Rumunije u vezi sa iseljavanjem Turaka iz ovih država.396

Po Čubriloviću, iseljavanje Albanaca sa tla Jugoslavije treba ostvariti primenom sile, jer je „brutalna sila jedne organizovane državne vlasti, u čemu smo mi uvek bili iznad njih” mogla dati najbolje efekte u iseljavanju Albanaca. „Da to nismo postigli do 1912. godine, krivica je do nas, da tu vlast nismo iskoristili. O nekom njihovom nacionalizovanju u našu korist ne može biti ni govora. Protivno tome, u naslonu na Albaniju budi se njihova nacionalna svest.” Prema tome, ukazuje Čubrilović, „kad se podje od stanovništa daje postepeno potiskivanje Arnauta našom postupnom kolonizacijom neefikasno, ostaje jedino iseljavanje u masi. Dve države u tom slučaju dolaze u obzir — Albanija i Turska”.397

Retko naseljena Albanija — ističe Čubrilović — „bila bi u stanju da primi koju stotinu naših arnautskih naseljenika . .. Treba upotrebiti sva diplomatska sredstva da se privoli Tirana da primi jedan deo naših naseljenika. Verujem da će u Tirani ići teško, tu će biti Italija, koja će stvar ometati, ali novac u Tirani igra veliku ulogu”. Prilikom pregovora o tom pitanju „treba dati albanskoj vladi na

310

znanje, da mi nećemo ni od čega prezati pri definitivnom rešavanju ovog pitanja, a ujedno staviti joj u izgled subvencije za kolonizaciju, nad kojima se I neće vršiti kontrola, eventualno preko tajnih kanala materijalno angažovati istaknute ljude u Tirani, da se ne protive ćelom pitanju”.398

Izgledi za iseljavanje Albanaca u Albaniju, medjutim, bili su vrlo neznatni. Sem toga, velikosrpska bužoazija nije bila naročito zagrejana za to, jer je postojala opasnost da će se Albanci u odredjenim istorijskim okolnostima ponovo vratiti u svoju postojbinu, kao što je to bio slučaj nekoliko puta u prošlosti. Zbog toga su se vladajući krugovi naročito zalagali za iseljavanje Albanaca u Tursku, u predele udaljene od njihovog rodnog kraja, u kojima će se postepeno asimilirati. Izražavajući ovu želju vladajućih krugova, Čubrilović kaže: „Turska je voljna za prvo vreme da prihvati oko 200.000 naših izseljenika. ali uslovljava, što je za nas najprihvatljivije, da to budu Arnauti. Tursku želiu treba oberučke prihvatiti, i što pre iskoristiti konvenciju za izseljavanje”.399

Navedeni zahtev turske vlade da primi samo Albance kao iseljenike iz Jugoslavije, rezultat je težnje turske vlade da ne ostavi tlo Jugoslavije bez Turaka, zbog svojih pretenzija na Balkanu. Inače, poznata je opšta težnja Turske kroz celu istoriju da asimilira albansku nacionalnost, koja je i ovom prilikom došla do izražaja.

Čubrilović ukazuje na opasnost otpora masovnom iseljavanju Albanaca iz Jugoslavije u Tursku, naročito od strane Albanije i Italije. Zato on preporučuje vladi da nekako „privoli Albaniju da mirno gleda u tu stvar. Ponavljamo ističe Čubrilović — da veština postupanja u Tirani, kao i zgodno upotrebljeni novac, mogli bi biti odlučujući u tom pitanju”. Isto tako, Čubrilović traži da se preduzmu mere za sprečavanje mešanja Engleske i Francuske u ovo pitanje, ukazujući daje u njihovom interesu osiguranje Moravsko Vardarske doline, na bazi iseljavanja Albanaca sa ovih predela”.400

Konkretne činjenice o tome da li je jugoslovenska vlada uspela da potkupi albansku vladu u vezi sa iseljavanjem Albanaca iz Jugoslavije u Tursku, nismo mogli utvrditi. Medjutim, praćenje držanja albanske vlade u to vreme pokazuje da se ona dosta kolebala i manevrisala u vezi s tim pitanjem. Tek nakon pritiska javnog mnenja Albanije i organizovanog delovanja progresivnih snaga i kosovske migraciie, albanska vlada je preduzela izvesne korake protiv iseljavanja Albanaca iz Jugoslavije u Tursku, u vezi s čim je bio i sastanak Ahmeta Zogua i Ferata Drage u Istambulu. S druge strane, posle pritiska javnog mnjenja, albanska vlada je „predložila pregovore sa jugoslovenskom vladom … u vezi iseljavanja Šiptara u Tursku . . . Medjutim, ovaj predlog je „energično odbijen” od strane jugoslovenske vlade. Pored toga, Albanija je ,,na medjunarodnom kongresu crkava održanom u Švedskoj, podnela referat gde je tražila zaštitu albanske nacionalne manjine u Jugoslaviji”. Tada su po Albaniji održavani masovni mitinzi na kojima je osudljivano iseljavanje Albanaca iz Jugoslavije za Tursku.401

U vezi sa iseljavanjem Albanaca za Tursku, jugoslovenska vlada je otpočela razgovore sa turskom vladom mnogo ranije, a naročito 1935. godine. Tada je postignuta saglasnost o iseljavanju „turskog i ostalog življa iz Jugoslavije, koje bi trebalo da favorizuje jugoslovenska vlada”.402 Naredne godine ministar spoljnih poslova Turske Ruždi Arasi obavestio je jugoslovensku delegaciju u Društvu naroda da je Turska spremna da potpiše ugovor o iseljavanju oko 200.000 lica iz Jugoslavije za Tursku. „Ti ljudi su narodnosti – isticao je Arasi

311

koja ima sličan mentalitet kao turski narod, pa će se lako asimilirati u Turskoj, kao što je slučaj sa nekim delovima arnautske narodnosti”.403

Razgovori o ovom pitanju nastavljeni su u stalnom save tu balkanskog sporazuma 1938. godine, kada je odlučeno da se juna iste godine u Carigradu održe razgovori u vezi sa ovim pitanjem. Ti pregovori su otpočeli 13. juna a završeni su 10. jula iste godine. Na bazi uspešnih pregovora, sklopljen je ugovor o iseljavanju emigranata iz Jugoslavije.404 Na konferenciji u Carigradu i nakon njenog uspešnog završetka Jugoslovenska vlada je nastojala da se pred svetskim javnim mnjenjem iseljavanje Šiptara prikaže kao iseljavanje Turaka, s jedne strane, i to kao ne samo nacionalno i političko, već pre svega kao socijalno pitanje, s druge strane”.405

O sklapanju toga ugovora pisala je turska i jugoslovenska štampa. Tako je turski list „Tan” u broju 1150 od 12. jula 1938. godine, objavio zvanično saopštenje o jugoslovensko-turskim pregovorima o iseljavanju emigranata iz Jugoslavije. List upoznaje javnost da će se prema ovom ugovoru 250.000 emigranata iseliti iz Jugoslavije i doseliti u Tursku. Sledećeg dana je list „Vitan” doñeo izjavu šefa jugoslovenske delegacije Milana Ristića, u kojoj se izmedju ostalog kaže: „Vraćamo se u našu zemlju, imajući u ruci ugovor, koji se odnosi na emigrante. Ovaj ugovor. . . Sigurni smo da će naša vlada usvojiti, kako glasi. Broj emigranata koji će doći u Tursku, biće veći od 250.000. Prebacivanje emigranata, nadamo se, počeće krajem ove ili početkom iduće godine”.406

U zvaničnoj jugoslovenskoj propagandi i u konkretnim organizacionim merama u predelima gde su živeli Albanci, preduzimane su mere za iseljavanje, ne 250.000 već preko 400.000 pripadnika albanske nacionalnosti. O ovome turska i jugoslovenska vlada su se interno sporazumele. Očigledno, ovde nije bilo reč o iseljavanju Turaka za Tursku. Naime, prema popisu stanovništva od 1921. godine, u Jugoslaviji je bilo svega 132.000 Turaka,40 7 a u ugovoru i zvaničnoj jugoslovenskoj propagandi govorilo se o iseljavanju 250.000 odnosno 400.000 lica za Tursku. Ovome treba dodati i činjenicu daje nakon 1921. godine veliki broj Turaka već bio iseljen za Tursku. Prema tome, evidentno je da je reč o iseljavanju Albanaca, jer su se vladajući krugovi trudili da isele bar 400.000 Albanaca, kako bi obezbedili 51 % stanovništva nealbanske nacionalnosti u predelima gde su živeli Albanci.

Polazeći od sklopljenog sporazuma izmedju jugoslovenske i turske vlade o izseljavanju Albanaca za Tursku, Vasa Čubrilović je u svojoj studiji razradio raznovrsne metode i sredstva za prisiljavanje albanskih masa i za njihovo progonjenje u Tursku.

Pre sveta, ukazivao je Čubrilović, ovaj se zadatak može postići stvaranjem psihoze iseljavanja, jer je poznato da mislimanske mase lako podležu uticaju, da su lakoverne i fanatične. Zato treba pridobiti njihovo sveštenstvo i ljude od uticaja, bilo novcem ili pretnjama, pa kaže: „Treba što pre naći agitatore, koji će agitovati za iseljavanje. Oni imaju da opisuju lepotu novih krajeva u Turskoj, lak i ugodan život tamo, da raspaljuju u masama verski fanatizam i bude u njima turski državni ponos. Tome treba da posluži i naša štampa”.408

U toku naših socioloških istraživanja u predelima gde žive Albanci utvrdili smo da je zaista jedan broj plaćenika pridobijen za propagandu iseljavanja Albanaca u Tursku. Predstavnici režima, upravo, su se odavno orijentisali da ovakve elemente, naročito više i srednje sveštenstvo, pretvore u svoje agente. Tako se u jednom službenom dokumentu kaže: „Položaj turskih sveštenika:

312

hodža, muderiza i muftija, vlada treba da reguliše, jer bi kao naši plaćenici mogli biti upotrebljeni za naše agente”.409

Na bazi navedenih istraživanja, možemo konstatovati daje 1939. i 1940. godine zavladala opšta psihoza iseljavanja Albanaca za Tursku. Medjutim, vladajući krugovi nisu uspeli da stvore ubedjenje i raspoloženje Albanaca za odlazak u Tursku, već je navedena psihoza još više pojačala spremnost Albanaca da se odupru iseljavanju.

Pored agitaciono-propagandnog pritiska na albanske mase, Čubrilović preporučuje i drastičan pritisak državnog aparata, ,,koji treba do krajnosti da iskoriti zakone, da bi što više zagorčao opstanak Arnauta kod nas: globe, opštenja, nemilosrdno primenjivanje svih policijskih propisa, kažnjavanje šverca, seče šuma, patrice, puštanje pasa, gonjenje na kuluk i sva ona druga sredstva koja je u stanju da iznadje praktična policija; privredna: nepriznavanje starih tapija, rad na katastru u ovim predelima treba odmah obustaviti, nemilosrdo uterivanje poreza i svih javnih i privatnih dugova; oduzimanje državnih ispaša, opštinskih ispaša, ukidanje koncesija, posebnih dozvola za kafane, trgovine, zanate, oduzimanje monopolskih dozvola, isterivanje iz državne, privatne i samoupravne službe itd. ubrzaće iseljevanje. Sanitetske mere: prisilno izvršenje svih propisa i po samim kućama, rušenje zidova i velikih plotova oko kuća, stroga primena veterinarskih mera, koje će smetati izvodjenje stoke na pijace itd. U verskim pitanjima, Arnauti su najosetljiviji pa ih treba i tu darnuti. Može se to postići šikaniranjem sveštenika, rčenjem groblja, zabranom mnogoženstva i naročito nemilosrdnom primenom zakona da ženska deca moraju pohadjati osnovne šole, gde god samo ima škola”.410

Citiramo sve ove metode koje preporučuje Čubrilović za pritisak na albanske mase, jer su naša istraživanja potvrdila daje sve ovo bilo primcnjeno u praksi. Štaviše, mesni organi vlasti su na bazi ovakvih uputstava još drastičnije postupali sa albanskim masama. U ostvarenju ovih zadataka, angažovan je celokupni državni aparat u tzv. Južnoj Srbiji: agrarni službenici, /.andarmi, poreznici, finansi, šumari, putari, delovodje, trošarinci, saniteti, učitelji i sva opštinska, sreska i banovinska birokratija.

Navodeći konkretne slučajeve pritiska državnog aparata u sprovodjenju ovakve politike, u jednom dokumentu, koji je dostavljen vladi, izmedju ostalog, se kaže da su Albanci „kažnjavani i za najmanju sitnicu i bez ikakve krivice . . . Samo u toku godine dana je u djakovačkom srezu kažnjeno 1.500 Arnauta, samo po referatima žandarma. Uvereni smo da žandarmi referišu samo one koji ih ne podmićuju . .. Žandarmi u Metohiji kažnjavaju Arnaute sa 50 dinara, ako im konj ili vo balegom isprlja državni drum”.41

U ovom periodu državni aparat je iznalazio i usavršavao najgrublje oblike maltretiranja albanskih masa. Često je Albancima psovana žena ili majka, što je za njih bilo najuvredljivije. Ako Albanac pozdravi žandarma psovanje što ga uznemirava, a ako ga ne pozdravi, bio je isprebijen što ne poštuje vlast. Na svakom koraku insistiralo se da Albanci govore srpski, mada jedan veliki broj Albanaca nije poznavao ovaj jezik. Kada su se Albanci žalili za neku nepravdu, obično im se odgovaralo „zašto ne idete u Tursku”, jer ovde će vam biti sve teže i teže. Vaša država je Turska, idite tamo, kuće su vam već gotove, šta čekate itd 4 1 2

Sledeča metoda pritiska na albanske mase u cilju njihovog nasilnog iseljavanja za Tursku bila je izazivanje sukoba izmedju Albanaca, Srba i Crnogoraca i insceniranje navodnih albanskih ustanaka protiv države. U tom

313

smislu Vasa Čubrilović preporučuje: „Naročito treba pustiti jedan talas Crnogoraca sa brda da izazove masovan sukob Arnauta u Metohiji. Preko poverljivih ljudi ovaj sukob treba spremiti, dati mu maha, što će biti tim lakše, jer su Arnauti stvarno digli glavu, a ceo slučaj mirne duše treba predstaviti kao sukob brastva i plemena i po potrebi dati mu ekonomski karakter. U krajnjoj nuždi, mogu se izazvati i lokalne bune, koje bi bile krvavo ugušene najefikasnijim sredstvima, ne toliko vojskom, koliko kolonistima, crnogorskim plemenima i četnicima”.41 3

Izmišljanje i insceniranje ,,buna i ustanaka” počelo je naročito posle sklapanja ugovora s Turskom o iseljavanju Albanaca. Tako je krajem 1938. godine inscenirana parola o „pripremi ustanka Šiptara”, paje zime 1938/39. godine i 1939/40. godine organizovan masovan teror, navodno, radi prikupljanja oružja i onemogućavanja ustanka. Tom prilikom su žandarmerijske čete išle od sela do sela i primenjivale najgrublje metode poznate u arsenalu kriminalističke policije: tuču do iznemoglosti, tako da su pojedinci umirali od mučenja; stavljanje puščanih metaka izmedju prstiju, stežući prste konopcem; vezivanje tela i ruku za drvo, pa onda tuča do iznemoglosti, stavljanje golih ljudi u hladnu vodu usred zime; stavljanje vrućih jaja ispod miške, škopljenje, paljenje dlaka na glavi i po telu; vešanje za nogu itd. Ovako prebijene seljake žandarmi su ostavljali pored puta i naredljivali im da pričaju prolaznicima da će svi doživeti isto što i oni, ako ne predaju oružje i ne pripreme se za odlazak u Tursku.414

Ukazujući na drastične mere jugoslovenske vlade u vezi sa prisiljavanjem Albanaca za odlazak u Tursku i na lažnu famu o dizanju Albanaca na ustanak, u jednom proglasu naprednih studenata pod uticajem KPJ, izmedju ostalog, se kaže: „U tom cilju proširena je lažna vest po našim mestima, kako navodno Šiptari pripremaju ustanak, i pod parolom takvog ustanka prikupljaju se puške od mirnog stanovništva po našim srezovima i selima, primenom brutalnih sredstava. Cilj ovih mera je da se muslimanski živalj prinudi da napusti svoje ognjište i da ide u pustinje Anadolije”.415

Jedna od posebnih metoda za prisiljavanje Albanaca za odlazak u Tursku, prema Čubriloviću, treba da bude izazivanje i organizovanje privatnih sukoba izmedju Albanaca, Srba i Crnogoraca. U vezi s tim on kaže: ,,I privatna inicijativa u tome pitanju može mnogo učiniti. Našim kolonistima, po potrebi treba podeliti oružje. U ove predele treba plasirati staru četničku akciju i poverljivo je pomoći u njenim zadacima”, pa nastavlja: „Ostaje još jedno sredstvo, koje je Srbija vrlo praktično upotrebljavala posle 1878. godine, tajno paljenje sela i arnautskih četvrti po gradovima”.416

Treba napomenuti daje posle sklapanja pomenutog ugovora o iseljavanju Albanaca u Tursku „privatna inicijativa” reakcionarnih i šovinističkih elemenata bila svakodnevna, intenzivna i vrlo drastična u procesu pritiska na albanske mase. Oblici tog pritiska bili su raznovrsni: organizovanje prisilnog rada, svakodnevna revizija medju na štetu Albanaca, otvoreni napadi četničkih grupa i sokolaša na Albance. Na svakom mestu i svakom prilikom reakcionarni elementi su psovali nevine Albance, prisiljavali albanske žene da skidaju feredže na javnim mestima, hvatali za rep konja na kome se nalazila žena sa decom, zakrčivanje puta kojim su trebali da prodju svatovi itd. Prilikom izvođenja javnih i kulturnih manifestacija, a naročito prilikom proslave Svetog Save i Vidovdana, u školama su recitovani šovinistički stihovi i pevane šovinističke pesme u cilju izazivanja mržnje prema Albancima i Turcima.417 Pomoću

314

agitacije i propagande reakcionarnih organizacija, stvoreno je javno mnenje koje je sa svoje strane vršilo pritisak za iseljavanje Albanaca. Čak su nevini omladinci i deca pevali pesine po ulicama kao naprimer: „Sidjite hodže sa džamije, bešte Turci u Aziju”.418

Ali što je pritisak na Albance bio veći, utoliko je njihov otpor iseljavanju bio odlučniji. Ipak, takav otpor ne bi mogao dugo potrajati jer su metodi prisiljavanja za odlazak u Tursku bili nepodnošljivi. To što iseljavanje nije izvršeno treba najviše zahvaliti kratkom životu buržoaske Jugoslavije i odlučnom otporu Komunističke partije Jugoslavije iseljavanju.

Pošto je pretpostavljao da će se pomenutim metodama i sredstvima stvoriti uslovi za iseljavanje Albanaca, Čubrilović je posebno razradio mere organizacionog karaktera u vezi sa iseljavanjem. On je tražio da se utvrdi jedan čvrst program u kome treba predvideti koji srezovi i koje socijalne grupe treba prvo da se iseljavaju. U tom smislu on je preporučivao: ,,Iz izložene karte vidi se koje srezove treba iseljavati… To su: Gornjodebarski, Donjopološki, Pećki, Drenički, Istočki, Vučitrnski, Šarplainski, Gorski, Podgorski, Podrimski, Djakovački, Lapski, Gračanički, Nerodimski, Gnjilanski. Naročito je aktuelno iseljavanje pograničnih predela prema Albaniji. Zato navedena sredstva treba tamo više primenjivati”.4 19

Pomenuti program, prema Čubriloviću, mora sadržavati redosled iseljavanja: ,,Prvo, iseljavati sela, pa onda gradove. Ne treba iseljavati samo sirotinju već i srednje i bogate, koji čine kičmu svakog naroda, a ranije se u ovome grešilo.” Da bi se stvorila opšta psihoza iseljavanja, „treba iseljavati cele porodice i čitava sela” odjednom.420

Ukazujući na potrebu sprečavanja mogućnosti prodaje zemlje Albanaca koji se sele za Tursku drugim Albancima, već da to treba da kupi država, Čubrilović kaže: „Neće naša država trošiti svoje milione na to da olakša život Arnautima, nego da ih se što je moguće pre reši”, tj. ne treba omogućiti da Albanac prodaje zemlju drugom Albancu već državi.421

Nasilnom iseljavanju Albanaca za Tursku suprotstavljale su se sve socijalne grupacije unutar ove narodnosti. Čak i gradjanski političari našli su se ovom prilikom na strani naroda. Tako je Ram Blaca, poslanik Suvorečkog sreza, sabotirao proces organizovanja sastanaka za iseljavanje za Tursku. On je na jednom sastanku kojeg su organizovali vladajući krugovi otvoreno govorio protiv iseljavanja za Tursku i tom prilikom rekao da ako Albanci moraju da napuste Jugoslaviju, onda neka im država omogući da se oni sele za Albaniju, jer su oni Albanci a ne Turci. Da bi svojim primerom ukazao narodu šta treba da čini, on je baš tih dana počeo da podiže novu kuću, simbolizirajući na taj način rešenost da se ne vrši iseljavanje za Tursku.422

I jedan drugi gradjanin političar — poslanik Šerif Voća se energično suprotstavljao iseljavanju Albanaca za Tursku u jugoslovenskom parlamentu. Govoreći o ovom pitanju, Voća je rekao: „Ovde su se čuli glasovi da treba raseliti Arnaute . . . Gospodin Sekula Zečević izneo je ovde i neke razloge zbog kojih treba raseliti Arnaute . . . Njegov govor uvredio je sve Arnaute, uvredio je 600 hiljada duša, uvredio je stotine i stotine Arnauta gardista, koji svake godine služe Kraljevskoj gardi. . . Zašto su onda Arnauti sumnjivi i zašto ih treba raseliti, kad i Arnauti znaju za Šantićevu pesmu „Ostajte ovde, sunce tudjeg neba neće vas grijati, kao što ovo grije”, a Albancima je svakako drugo nebo tudje jer su oni više puta dokazali da su svoju sudbinu vezali za sudbinu srpskog naroda, za sudbinu jugoslovenskog naroda . . .

315

Odbijam sumnje druga Sekula Zečevića, odbijam ih u ime Arnauta koji žive u našoj Jugoslaviji i pitam vas: ko vidi Arnauta da prosi, ko čuje da je Arnaut pokrao koga, ko zna da koji Arnaut ima penziju ili pisarsku službu, a o inspektorskoj i načelničkoj službi i da ne govorimo. Traži li Arnaut bolnice, sanatorijume, železnice i ostala sredstva za napredak i postizanje blagostanja? Ne! Albanac traži da ga ne dirate u njegovoj odanosti kralju i državi. A da se to postigne, apelujem na kraljevsku vladu da revizijom agrarne reforme u Južnoj Srbiji učvrsti bezbednost i Albancima povrati dostojanstvo ravnopravnih ljudi u državi, koji su i sa najmanjim zadovoljni”.42 3

U vezi sa iseljavanjem Albanaca za Tursku, Vasa Čubrilović je u svojoj studiji razradio sve detalje. On je tu predvideo da je potrebno „činiti najveće olakšice prilikom odlaska za Tursku. Mora se uprostiti administracija, brzo isplatiti imanja, izdavanje putnih isprava bez ikakvih formalnosti, pomoći im da dodju do prve železničke stanice, staviti na raspolaganje vozova do Soluna i smesta ladjama ih prebaciti u Aziju. Važno je da odlazak bude lak, ugodan i jeftin. Železnice im dati, po mogućnosti, besplatno, pomoć u hrani takodje, jer od toga ovisi vrlo mnogo da li će se seliti u masama ili ne” 42 3

Treba napomenuti da je u gradjanskom zakoniku bila obezbedjena posebna odredba za masovno iseljavanje Albanaca, jer je u njemu izuzetno predvidjeno da Muslimani mogu u toku 24 časa dobiti vizu za odlazak u inostranstvo. Ova klauzula je praktično iskorišćena prilikom iseljavanja Albanaca za Tursku.

Može se reći da su vladajući krugovi vrlo savesno i odgovorno izvršavali program masovnog iseljavanja Albanaca za Tursku. Oni su samo čekali da Turska pripremi minimalne uslove za prihvatanje iseljenika pa da otpočnu masovno iseljavanje. U Turskoj su tih dana preduzete opsežne mere za pripremanje tih uslova. Odredjena je lokacija za naseljavanje – uglavnom oblast Anadolije – gde je počelo masovno podizanje stambenih zgrada i baraka za naseljenike. Jugoslovenska vlada je pristala da participira finansijskim sredstvima podizanje kolonija za albanske naseljenike u vrednosti imanja koja Albanci ostavljaju u Jugoslaviji.424

U cilju efikasnog sprovodjenja programa iseljavanja Albanaca, Čubrilović traži da se jugoslovenska vlada koristi iskustvom srpske vlade od 1878. godine pa kaže: „Samo sledeči ovom primeru znajući šta hoče, ne štedeći žrtve ni novca, pa ni krvi, naša država će moći od Kosova i Metohije da napravi novu Toplicu”425

Da bi se program ostvarivao bez ikakvih kolebanja i nezavisno od političkih promena u državi, Čubrilović je predlagao da se iseljavanje Albanaca u Tursku poveri generalštabu pri kome bi trebalo stvoriti specijalni odbor u koji bi ušle najistaknutije ličnosti u državi. On nadalje predlaže da se vojska poveže sa privatnom „inicijativom”, narodnom odbranom, sokolima, četničkim udruženjima i drugim organima i organizacijama na poslu proterivanja Albanaca za Tursku.426

Po mišljenju Čubrilovića, u predele gde žive Albanci treba uputiti specijalan činovnički kadar: „Treba slati specijalni policijski aparat — kaže Čubrilović — koji treba posebno nagradjivati iz specijalnih kredita i prihoda generalštaba . . . Našim političkim strankama treba odlučno reći da u tim srezovima ne sme biti partizanstva i da je bezuslovno zabranjena svaka intervencija u korist Arnauta”. Za iseljavanje Albanaca izračunato je da je potrebno da država obezbedi 800 miliona dinara. U zaključku svoje studije Čubrilović kaže: „Treba iseliti Arnaute masovno. Da bi se to postiglo, državna vlast treba da pustupa brutalno”.42 7

316

Nismo mogli utvrditi da li je stvarno formiran specijalni odbor pri generalštabu i da li je vojsci bila poverena uloga iseljavanja Albanaca u Tursku. Medjutim, sudeći po tome što su vojni granizoni u predelima gde su živeli Albanci, naročito posle 1938. godine, pokazivali posebno interesovanje za iseljavanje Albanaca, može se sa dosta sigurnosti pretpostaviti da je navedeni predlog Čubrilovića prihvaćen. Da bismo potkrepili ovo naše mišljenje, navodimo nekoliko dokumenata vojnih oblasti na području Kosova u vezi sa iseljavanjem Albanaca iz Jugoslavije, baš u periodu kada je trebalo da funkcioniše pomenuti odbor generalštaba.

Ujednom dokumentu Treće armijske oblasti iz 1938. godine kaže se daje albanska nacionalna manjina najopasnija u Jugoslaviji i u vezi s tim zaključuje: „Konstatujemo da se situacija na ovoj teritoriji, zbog Arnauta, apsolutno razlikuje od situacije na teritoriji zone Prve armije gde žive Madjari i Nemci, pošto u Bačkoj Nemci i Madjari čine svega 60 posto stanovništva u odnosu na Srbe, dok na teritoriji kosovske zone Arnauti čine 70 posto naroda, zatim, dok se Madjari i Nemci nalaze u centru Bačke . . . Arnauti … se nalaze previše u pograničnom pojasu”.428 Ujednom drugom dokumentu Treće armijske oblasti predlaže se formiranje novih vojnih garnizona na Kosovu.429

Posle sklapanja sporazuma o iseljavanju Albanaca u Tursku, komanda Treće oblasti sačinila je konkretan plan i raspored iseljavanja Albanaca. Ovim planom predvidjeno je ,,da se prvo isele Arnauti sa pograničnih oblasti, pa onda drugih krajeva i tek na kraju Turci”. U ovom dokumentu se takodje predlaže da se u mestima iz kojih budu iseljeni Albanci nasele kolonisti iz Toplice, Vranja, Hercegovine, Boke, Dalmacije, Bosne, Krajine itd. U dokumentu se nabrajaju metode i sredstva koja treba primenjivati u vezi sa iseljavanjem Albanaca, a one su gotovo identične sa onima koje je predlagao Vasa Čubrilović. Posebno se postavlja zahtev pred vladom da mora obezbediti novčana sredstva za isplatu zemlje i inventara iseljenika i traženo je da se u predelima tzv. Južne Srbije upute nacionalistički nastrojeni službenici.4 30 Isto tako, vojni predstavnik Jugoslavije u Tirani je predlagao jugoslovenskoj vladi: „Prvo, da se na širem pograničnom pojasu prema Albaniji izvrši iseljavanje arnautskog življa u unutrašnjost zemlje ili iseljavanje za Tursku, a da se u ostalim krajevima gde je naseljena arnautska manjina poveća broj kolonista, tako da Albanci budu bar za jedan procenat u manjini”431

No, i pored preduzetih mnogobrojnih mera i sprovodjenja najbrutalnijeg pritiska na albanske mase, vladajući krugovi buržoaske Jugoslavije nisu uspeli da realizuju ugovor o masovnom iseljavanju Albanaca za Tursku. Medjutim, ova politika imala je vrlo teške posledice kako za položaj albanskih radnih masa, u buržoaskoj Jugoslaviji, tako i za poremećaj medjunacionalnih odnosa na Kosovu i u Makedoniji. Ovakvoj surovoj politici režima buržoaske Jugoslavije najodlučnije su se suprotstavile progresivne snage svih naroda Jugoslavije i pre svega srpskog naroda, koje su se pod rukovodstvom KPJ odlučno orijentisale za borbu protiv nenarodnih režima buržoaske Jugoslavije i za stvaranje nove jugoslovenske mnogonacionalne zajednice u kojoj će i Albanci biti slobodni i ravnopravni.

317

ZAKLJUČAK

Na bazi činjenica izloženih u ovom radu, može se zaključiti da su Albanci Kosovskog i Bitoljskog vilajeta vodili žestoku borbu za nacionalno oslobodjenje od Turske, ali da su uticajem mnogobrojnih unutrašnjih i medjunarodnih okolnosti 1912., odnosno 1915. i 1918 godine pokorno došli u ropstvo.

Posle uspostavljanja nove i još brutalnije okupacije albanskog življa u buržoaskoj Jugoslaviji, nad albanskim masama su primenjivane raznovrsne i mnogobrojne metode i oblici pritiska i terora, koji su poznati samo u arsenalu politike imperijalističkih sila u kolonijama. Suprotstavljajući se aneksiji njihovih teritorija, boreći se za nacionalno oslobodjenje i ravnopravnost i suprotstavljajući se politici terora i pritiska, albanska nacionalnost u Jugoslaviji organizovala je oružanu borbu u obliku kačačkog pokreta koji je intenzivno trajao od 1912. do 1927. godine. Taj pokret je vodio mnoge bitke i imao velike žrtve i postigao značajnu unutrašnju i medjunarodnu afirmaciju. Medjutim, zbog delovanja mnogobrojnih unutrašnjih i medjunarodnih faktora, kačački pokret u Jugoslaviji nije doveo do nacionalnog oslobodjenja i ravnopravnosti albanske nacionalnosti u Jugoslaviji. Posle ugušivanja kačačkog pokreta, albanska nacionalnost u Jugoslaviji davala je otpor politici terora i nacionalnog izrabljivanja pomoću raznovrsnih oblika, uglavnom nenaoružanog karaktera.

Iako je albanska nacionalna manjina u buržoaskoj Jugoslaviji bila najbrojnija na teritoriji gde je živela, najhomogenija i u prošlosti najobespravlje-nija, ona za vreme režima buržoaske Jugoslavije nije praktično uživala nikakva nacionalna prava. I ona prava koja su formalno garantovana ustavom i zakonima za sve nacionalne manjine, pa i Albance, kao posebnu nacionalnu i jezičku manjinu, nisu primenjivana u odnosu na albansku nacionalnost.

Vladajući krugovi buržoaske Jugoslavije vodili su politiku fizičkog, kulturnog i biološkog genocida prema albanskoj nacionalnosti u Jugoslaviji. Oni su sprovodili najtežu ekonomsku eksploataciju i pritisak da bi prisilili Albance da se sele sa svojih predela u druge krajeve države i u inostranstvo, kako bi se razvila nacionalna homogenost područja u kojima su živeli Albanci i gde su oni činili apsolutnu većinu stanovništva. U tom smislu oni su upotrebljavali sve metode i oblike pritiska na albanske mase.

Kada jugoslovenske vlasti nisu uspele da eliminišu albansku nacionalnost sa tla Jugoslavije putem fizičkog, kulturnog i biološkog genocida, putem asimilacije i svestranog ekonomskog pritiska, one su preduzele najenergičnije mere za iseljavanje Albanaca sa tla Jugoslavije. U tom cilju je sklopljen jugoslovensko turski ugovor o iseljavanju Albanaca za Tursku.

U sprovodjenju svoje politike, reakcionarni režimi buržoaske Jugoslavije su se sve više oslanjali na eksploatatorske i klerikalne elemente unutar albanske nacionalnosti i putem privilegija i saradnje sa njima težili, preko raznih političkih stranaka i partija, naročito preko „Djemijeta” i Muslimanske verske zajednice, da opravdaju politiku terora i pritiska pred albanskim masama, da onemoguće razvitak nacionalne svesti i da spreče prodor medjunarodnog radničkog pokreta i Komunističke partije Jugoslavije u albanske mase.

Jugoslovensko-albanski medjudržavni odnosi koji su uvek bili u osnovi nezdravi i labilni, s obzirom na politiku pódele Albanije i pritiska na albanske mase u Jugoslaviji, negativno su delovali i na položaj albanske nacionalnosti u Jugoslaviji. Jugoslavija je, sjedne strane, težeći porobljavanju Albanije i pritisku na albanske mase u Jugoslaviji, onemogućavala dobre medjudržavne odnose sa Albanijom, a sa druge, bojeći se prodora fašističke Italije u Albaniju i na Balkan, stalno težila uspostavljanju izvesnih normalnih odnosa sa Albanijom.

318

Progresivne snage u Jugoslaviji, radne mase srpskog i crnogorskog naroda pod rukovodstvom Komunističke partije Jugoslavije su najodlučnije osudjivale politiku apsolutnog bespravlja Albanaca u Jugoslaviji i sprovodjenje teškog terora i pritiska na albanske mase. Jedino se Komunistička partija Jugoslavije odlučno zalagala za slobodu i ravnopravnost albanskog naroda u Jugoslaviji. Medjutim, zbog mnogobrojnih objektivnih i subjektivnih faktora, KPJ nije uspela da znatnije prodre u albanske mase i da njih okupi u borbi za nacionalno i socijalno oslobodjenje.

Pored primene svih metoda pritiska i zlostavljanja albanskih masa u buržoaskoj Jugoslaviji i preduzimanja svih mera u cilju eliminisanja Albanaca sa tla Jugoslavije, vladajući krugovi buržoaske Jugoslavije nisu u tome uspeli. Albanska nacionalnost u Jugoslaviji ne samo da nije eliminisana sa tla Jugoslavije, već je, zahvaljujući otporu politici eliminisanja sa tla Jugoslavije i velikom priorodnom priraštaju, očuvala homogenost u predelima gde je ona živela i zadržala svoju nacionalnost i u najtežim uslovima.

III. POLOŽAJ ALBANSKE NACIONALNOSTI U TOKU DRUGOG SVET SKOG RATA I NJENO UČEŠĆE U SOCIJALISTIČKOJ REVOLUCIJI

Period socijalističke revolucije je od posebnog značaja za rešenje albanskog nacionalnog pitanja i za ostvarenje uslova za punu nacionalnu ravnopravnost i afirmaciju albanske nacionalnosti u SFRJ. Ovi ciljevi ostvareni su na bazi politike KPJ i oružane borbe albanskog naroda protiv okupatora i njegovih domaćih slugu.

I. Položaj albanske nacionalnosti u toku fašističke okupacije

Da bi se mogla shvatiti situacija u vezi sa okupljanjem albanskih masa u socijalističkoj revoluciji, potrebno je sagledati činjenice o položaju albanske nacionalnosti u toku Drugog svetskog rata i o politici okupatora i merama koje je preduzimao da bi pridobio albanski živalj za svoje ciljeve.

1. Aprilski rat i dolazak okupatora

Kao što je poznatoj buržoaska Jugoslavija se posle agresije fašističkih sila raspala za nekoliko dana. I u krajevima gde su živeli Albanci, posle kraćih borbi, jedinice jugoslovenske vojske, takodje, su kapitulirale. Prema albanskom narodu jugoslovenska vlada nije imala poverenja, tako da je na Kosovu ostalo nepozvano u vojsku preko 25.000 obveznika.1 Oficiri Jugoslovenske vojske na Kosovu pravdali su svoj poraz navodnom krivicom Albanaca i prema ovom življu su primenjivali drastični teror.2

Po naredjenju oficira jugoslovenske vojske, albanski živalj je masakriran i terorisan, naročito u okolini Mitrovice, Vučitrna i Podujeva. U Vučitrnu je pripremano fizičko uništenje Albanaca mobilisanih u vojsku. Po dogovoru oficira, to je trebalo da se učini jednog jutra u četiri časa. Medjutim, jedan oficir, Musliman iz Bosne, otkrio je tu odluku pojedinim Albancima, a oni su ostalima preneli vest o predstojećoj tragediji. Zahvaljujući tome, najveći broj vojnika — Albanaca, pobegao je iz garnizona pre četiri časa.3 Oni, pak, koji su bili smešteni u vučitrnskom bioskopu nisu znali šta im se priprema i ujutro su svi poubijani.4

319

Teror se proširio i na civilno stanovništvo. Ovom prilikom ubijen i Šerif Voća poznati albanski političar na Kosovu. Mnogi poubijani Albanci bačeni su u Sitnicu i Lab ili ostavljeni mrtvi pokraj puteva.5 U Djakovici su mnogi poznati Albanci uzeti kao taoci za eventualno agresivno ponašanje stanovništva prema jugoslovenskoj vojsci.6

Prilikom dolaska okupatorske vojske, albanski petokolonaši su u kosovskim gradovima organizovali svečane dočeke.7 Inače, znatan deo albanskog stanovništva je poraz buržoaske Jugoslavije i dolazak okupatora doživeo kao svoje oslobodjenje. Takva iluzija je, po mišljenju Emina Durakua, bila uslovljena teškim položajem Albanaca u buržoaskoj Jugoslaviji i slabim uticajem KPJ na albanske mase.8

2. Okupacija predela na kojima su živeli Albanci i njihovo rasparčavanje

Plan o raspačavanju Jugoslavije u celini, pa, prema tome, i krajeva gde su živeli Albanci, sačinio je lično Hitler. Konkretizaciju tog plana izvršili su ministri spoljnih poslova Nemačke i Italije, aprila 1941. godine na konferenciji u Beču.9 Medjutim, posle izvesnih modifikacija, konačno rasparčavanje krajeva gde su živeli Albanci u Jugoslaviji izvršeno je maja 1941. godine na ovaj način:

1. Najveći deo ovih krajeva dobila je fašistička Italija, koja je ove predele priključila tzv. „Velikoj Albaniji”. U dobijenim krajevima „Velika Albanija” je formirala četiri prefekture (okruga): pećku, prizrensku, prištinsku i debarsku sa 14 njenih nenprefektura (srezova) iil43 komune (opštine). Ovi predeli obuhvatili su 11.780 kvadratnih kilometara i na njima je živelo oko 820.000 stanovnika.1 0 Oko 75 % stanovništva ovih krajeva bili su Albanci.11

2. Fašistička Nemačka je dobila kosovsko-mitrovački okrug i priključila ga Nedićevoj Srbiji. U ovim predelima živelo je 135.000 stanovnika, od kojih su 81.000 ili 60% bili Albanci.12

3. Borisova Bugarska je dobila, pored najvećeg dela Makedonije, u kojoj su živeli Albanci, i jedan deo južne Srbije i Kosova. Ovim predelima obuhvaćeni su: Skoplje, Kumanovo, Preševo, Bujanovac, Kačanik i deo gnjilanskog sreza, gde je živelo oko 130.000 Albanaca.13

4. Oko 20.000 Albanaca Ulcinja, Tuza itd. priključeno je fašističkoj Italiji koja je ove predele pripojila kvislinškog Crnoj Gori.14

Iako je ovakva pódela teritorija gde su živeli Albanci u Jugoslaviji izvršena nakon velikih cenjkanja i kompromisa, navedenom podelom nisu bile zadovoljne ni Nemačka ni Italija, niti, pak kvislinške države „Velika Albanija”, Nedićeva Srbija, Borisova Bugarska i kvislinška Crna Gora, što se vidi iz javnih izjava njihovih državnika.15

Posle kapitulacije Italije, nemački okupatorje preuzeo svu italijansku zonu u kojoj su živeli Albanci u tzv. „Velikoj Albaniji” i uspostavio svoju vlast zajedno sa saradnicima iz albanske nacionalnosti.

3. Uprava i administracija u okupiranim teritorijama i oružane snage okupci: ” .

Iako je u suštini bila ista, struktura uprave i administracije u pojedinim okupacionim zonama gde su živeli Albanci, bila je po formi a i po nacionalnoj strukturi specifična. U ¡talijanskoj zoni je na čelu prefekture (okruga) i nenprefekture (sreza) bio prefekt odnosno nenprefekt, a na čelu opštine predsednik. U ovim predelima okupator je ,Jokalnu vlast u selima i gradovima

320

predao Albancima” svojim saradnicima.16 Pri prefekturama stvorene su kvesture, institucije policijske vlasti.17

Pri Nedićevoj Srbiji stvoren je autonomno-kosovsko-mitrovački okrug u koji su ušli srezovi: Vučitrnski, Podujevski i Novopazarski. Iako su ovde vlast delili saradnici okupatora Albanci i Srbi, zbog većine albanskog stanovništva, načelnik okruga i načelnici srezova, kao i najveći broj predsednika opština, bili su Albanci. Načelnik Kosovsko-mitrovačkog okruga bio je istovremeno i pomoćnik bana Drinske banovine u okviru Nedićeve Srbije. Ovakvim tretmanom Albanaca, saradnika okupatora, srpska kvislinška vlada nije bila zadovoljna pa je u Nišu aranžirala jedan sastanak kome su prisustvovali predstavnici nemačke okupacione uprave u Beogradu, srpske vlade i albanskih prvaka iz Kosovsko-mitrovačkog okruga. Posle oštrih rasprava, na ovom sastanku došlo je do izvesnog kompromisa u vezi sa upravljanjem Kosovsko-mitrovačkog okruga.1 8

U bugarskoj okupacionoj zoni stvorena su sreska načelstva i opštine. Za načelnike srezova i glavne službenike u načelstvu, dovedeni su službenici iz Bugarske ili oni koji su se iz redova Makedonaca i Srba izjasnili Bugarima, sem u Kačaniku gde je načelnik bio Albanac. Predsednici opština bili su iz redova lokalnog stanovništva.19 Slična je situacija bila i u predelima Crne Gore gde su živeli Albanci.20

U okupacionim zonama gde su živeli Albanci, stacionirane su brojne okupatorske vojne jedinice i stvorene lokalne kvislinške vojne formacije. U okviru ,,oslobodjenih krajeva” tzv. ,,velike Albanije” smeštene su dve italijanske divizije i neke karabinjerske jedinice, koje su brojale 35.050 vojnika i oko šest hiljada karabinjera. Sem toga, primljeno je oko 5.000 „Crnokošuljaša” žandarma i milicionera iz redova albanske nacionalnosti.21

Godine 1942. stvoren je tzv. redjiment (puk) albanske vojske u kojem su uglavnom bili albanski oficiri. Ovaj puk imao je svoje garnizone u Prištini, Peći, Djakovici, Tetovu i Gostivaru. S obzirom na to da su u ovu vojsku prinudno mobilisani, obično siromašni seljaci, kao i na prodor uticaja KPJ u redove vojnika a i albanskih antifašističkih oficira, stanje u tzv. albanskoj vojsci bilo je stalno fluidno. O tome govore izveštaji sreskih komiteta KPJ u Djakovici, Peći i Prištini.22

Posle kapitulacije Italije, teritorije tzv. Velike Albanije okupirale su nemačke vojne jedinice. Pomoću svojih saradnika, nemački okupatori stvorili su nemačku diviziju „Skenderbeg” u koju su mobilisali 11.398 Albanaca. Oficirski i podoficirski kadar u ovoj diviziji bili su isključivo Nemci. Prilikom formiranja divizije, pokušalo se sa dobrovoljnim prijavljivanjem Albanaca za ovu jedinicu. Pošto u tome nije bilo uspeha, vršena je obavezna.mobilizacija po godištima od 1918. do 1925. godine.23 Isto tako, Džafer Deva je formirao svoj teroristički žandarmerijski puk, koji je po Kosovu i Albaniji vršio masovan teror i fizički genocid.24

Polovinom 1944. godine saradnici okupatora su, navodno radi odbrane granica „Velike Albanije” od Srbije i Crne Gore, mobilisali jedan broj seljaka tzv. vulnetara (dobrovoljaca) kojih je bilo oko 6.000.2 5 U Kosovsko-mitrovačkom okrugu bila je stacionirana 707. nemačka divizija sa oko 8.000 vojnika. Tu je bio i centar krajskomandanture, koja je imala pod svojom komandom feldžandarmeriju i šulc-policiju za šira područja.26 Pored toga, bilo je 800 albanskih žandarma, 400 pripadnika srpske straže, kao i 900 beloga rdejaca.27

321

U bugarskoj okupacionoj zoni, gde su živeli Albanci, smeštene su bugarsko divizije. U predelima gde su živeli Albanci i činili većinu stanovništva, svu administrativnu i policijsku vlast držali su Bugari, dok su od svojih saradnika Albanaca formirali čete ,,kontračetnika” za čuvanje javnog reda i mira i za borbu protiv partizana.28

Na početku okupacije fašisti su mislili da će Albance mobilisati u svoje oružane jedinice za angažovanje na istočnom frontu i protiv partizana u drugim krajevima Jugoslavije. Medjutim, ovaj cilj okupator nije ostvario. U prvom pokušaju da mobilise 3.000 vojnika već 1941. godine, okupatorje doživeo potupni krah, prvo u Djakovici, pa onda redom i u drugim gradovima Kosova. Komunistička partija Jugoslavije na Kosovu organizovano se suprotstavila ovim pokušajima. U vezi s tim, u jednom dokumentu Pokrajinskog komiteta se kaže da albanske mase ,,ne žele da gube živote na raznim frontovima ne znajući zašto” i za koga se bore.29

Okupator je imao velike teškoće u okupljanju albanskih masa u oružane formacije i radi očuvanja mira i reda i odbrane granica ,,Velike Albanije”, jer se „gro albanskih masa kolebao izmedju reakcije i Narodnooslobodilačke borbe”.30 Štaviše, „albanska omladina, koja sačinjava većinu omladine Kosova, ranije je verovala da joj je fašistički okupator doneo slobodu. Medjutim, sada je ona neraspložena prema fašizmu”.31

O otporu za uključivanje albanskih masa u vojne formacije okupatora naročito se govori u partijskim dokumentima 1943. i 1944. godine. U jednom izveštaju Glavnog štaba Kosmeta se kaže: „šiptarske mase se odazivaju okupatoru, ali dobar deo iz straha od okupatora i straha od upada četnika u Kosovo i Metohiju”.32U izveštaju SK KPJ Uroševca se kaže: „Okupatori hoće da sprovedu nasilnu mobilizaciju svih Šiptara po godištima” od 1918. do 1924. godine. Medjutim, „raspoloženje šiptarskih masa je takvo da mnogi neće da se odazovu ovoj mobilizaciji”.33 Slične ocene o otporu Albanaca mobilizaciji dali su i drugi sreski komiteti.34

Prema tome, može se zaključiti da su fašistički okupatori svu lokalnu vlast predali svojim albanskim saradnicima u predelima „Velike Albanije”. Oni nisu uspeli da mobilišu albanske mase da bi ih angažovali za istočni front ili druge predele Jugoslavije, ali im je, ipak, pošlo za rukom da znatan broj Albanaca mobilišu u svoje vojne formacije radi odbrane granica tzv. „Velike Albanije” i čuvanja javnog reda i mira u njoj. No, i u ovom pogledu, okupatori su vremenom imali sve veće probleme, naročito većim prodorom uticaja NOB u albanske mase.

4. Političko raspoloženje Albanaca u toku fašističke okupacije i koncesije okupatora a I hunskim saradnicima

Kao što smo rekli, veliki deo albanskih masa u Jugoslaviji dolazak okupatora doživeo je kao olakšanje u odnosu na položaj koji su imale u buržoaskoj Jugoslaviji. Okupator i domaći saradnici iskoristili su ovo rasplože-nje albanskih masa i raznim koncesijama trudili se da pojačaju svoj uticaj na deo albanskog naroda koji je živeo u tzv. oslobodjenim krajevima „Velike Albanije”. Od koncesija okupatora domaćim izdajnicima, koje su tangirale i nacionalno pitanje Albanaca, pominjemo sledeće:

322

1. Koristeći vekovnu težnju albanskog naroda za ujedinjenjem, okupatorje stvorio tzv. „Veliku Albaniju” kojoj je priključio najveći deo teritorija gde su živeli Albanci u Jugoslaviji. U ovim predelima okupatorje lokalnu vlast predao reakcionarnim i šovinističkim elementima iz redova albanske nacionalnosti.

2. Radi ostvarenja demagoškog uticaja i raspirivanja nacionalne mržnj , okupator je tolerisao i podstrekavao nasilno oduzimanje zemlje od naseljenika, koji su je dobili od strane buržoaske Jugoslavije, a koja je, inače, oduzela tu zemlju od radnih ljudi albanske nacionalnosti. Ovom prilikom je došlo do uništavanja, pljačkanja i oduzimanja imovine naseljenika. Najteži obračun sa naseljenicima izvršen je u Metohiji.

3. Da bi pridobio feudalne elemente, okupatorje restaurirao stari feudalni sistem iz vremena Turske i veliki broj slobodnih seljaka Srba i Albanaca pretvorio u čifčije.

4. Razvijanjem trgovine i tolerisanjem korumpcija i zloupotreba, okupator je takodje omogućio stvaranje jedne socijalne buržoaske grupacije ratnih špekulanata iz redova albanske nacionalnosti. Dovodjenjem roba iz Italije, što je bilo omogućeno povezanošću „Velike Albanije” sa morem i sa zapadom, došlo je do oživljavanja prometa i ekonomskog života, naročito u gradovima. Isto tako, s obzirom na plodnost većine ratnih godina, u krajevima gde su živeli Albanci, došlo je do izvesnog poboljšanja životnog standarda albanskog seljaštva.

5. U predelima „Velike Albanije” i Kosovsko-mitrovačkog okruga dozvoljeno je slobodno nošenje oružja od strane Albanaca i omogućeno isticanje albanske zastave, što je bio večiti ideal Albanaca u Jugoslaviji.

6. Isto tako, okupator je iskoristio vekovnu težnju Albanaca za otvaranjem škola na maternjem jeziku. Tako su samo u „oslobodjenim krajevima” tzv. „Velike Albanije” otvorene 183 osnovne škole sa 13.666 učenika i 264 učitelja. Isto tako, otvorene su gimnazije u Prištini, Prizrenu i Peći. U Kosovsko— mitrovačkom okrugu otvoreno je 41 škola na albanskom jeziku sa oko 4.000 učenika.35

7. Da bi ostvarili uticaj na albanske mase, okupatori su stvarali razne političke organizacije kao što su „Faša”, „Bali kombtar”, „Druga prizrenska liga” itd. i organizovali štampu, radio, administraciju i drugi službeni život na albanskom jeziku, što je takodje imalo pozitivnog odjeka medju pripadnicima albanske nacionalnosti. Mada su u navedene političke organizacije Albanci bili slabo uključeni, one su ipak imale odredjeni negativni uticaj na uključivanje albanskih masa u NOB.

Realizujući ove koncesije, uz veliku propagandnu delatnost, i zloupotrebljavajući idejno-političku i kulturnu zaostalost albanskog naroda i nedovoljni uticaj KPJ, okupatori su uspeli da kod znatnog dela nesvesnog albanskog stanovništva stvore iluziju da su im oni doneli nacionalnu slobodu.

Na ovu propagandu okupatora i iluzije koje su stvorene, ukazao je Oblasni komitet u jednom pismu, u kome se kaže: „Šiptarske mase fašističke okupatore . . . smatraju oslobodiocima jer su im dali: pravo škola nam maternjem jeziku, činovnike i administraciju, vratili im oduzetu zemlju, dali im zastavu i pravo nošenja oružja”.36 Isto tako, Boro Vukmirović je u svom izveštaju Centralnom komitetu 1942. godine ukazao da su okupatori iskoristili zaostalost albanskih masa, težak položaj u staroj Jugoslaviji i opterećenost ovih masa verskom i nacionalnom mržnjom, da bi stvorili utisak da su okupatori oslobodioci.37

323

Sličnu ocenu ovih koncesija dao je Fadilj Hodža u jednom svom članku 1942. godine. Govoreći o prevari okupatora, on je pisao: ,.Narodni izdajanici se kobajagi bore za etničku Albaniju, a ustvari su protiv NOP u Albaniji i na Balkanu”.38 Faktično, oni izražavaju svoje imperijalističke ciljeve u odnosu na druge narode Balkana”.39

Navedeno pozitivno raspoloženje nesvesnih albanskih masa prema okupatoru je, medjutim, sve više jenjavalo razvojem Narodnooslobodilačke borbe i većim prodorom KPJ u albanske mase, kao i otkrivanjem pravog lica okupatora u svakodnevnoj njegovoj politici.

Da bi pridobile albanske mase za NOB, Oblasni komitet KPJ Kosmeta i partijske organizacije su preduzele značajne mere, što se vidi i iz sadržaja mnogobrojnih partijskih dokumenata i odluku u toku okupacije.

Ukazujući na prevaru okupatora u vezi sa navedenim koncesijama, u jednom partijskom dokumentu 1942. godine Albancima se kaže: „Fašistički okupator dao vam je „Veliku Albaniju” u kojoj vas hapse, premlaćuju, ubijaju, nasrću na čast vaših žena i kćeri… u kojoj se povratio feudalni odnos i seljak ponovo postao rob aga i begova”.40 Na sličan način se i Centralni komitet KP Albanije i Olbasni komitet KPJ Kosmeta u zajedničkom proglasu 1942. godine obraćaju Albancima: „Krvavi fašizam nastoji da vas obmane, kako je tobož krvavim oružjem vas oslobodio i ujedinio sa „Velikom Albanijom”. Nažalost, kako vidite sami, zapali ste u još teže ropstvo”. Ovaj proglas poziva Albance na Kosovu da se ujedine sa svojom braćom u Albaniji i sa Srbima, Crnogorcima i Makedoncima u zajedničkoj borbi protiv okupatora i domaćih izdajnika ,,jerje to jedini ispravan put da biste dočekali sopstveno oslobodjenje” 41

U istom duhu je Enver Hodža pisao pismo Oblasnom komitetu KPJ Kosmeta u kome insistira da treba sve učiniti da se Albanci ujedine sa narodima Jugoslavije, čuvajući se huškača koji će težiti da izazovu uzajamne trzavice i medjusobne sporove izmedju Albanaca i naroda lugoslavije.42

Da okupatoru nije stalo do ujedinjenja albanskog naroda time što je stvorio tzv. „Veliku Albaniju” , videlo se po činjenici da je on, u saradnji sa kosovskom reakcijom, 1943. godine težio da stvori posebnu albansku državu na „oslobodjenim krajevima”, odvojenu od teritorije Albanije. To je on hteo da učini bojeći se intenzivnog razvoja NOB na teritoriji Albanije i njegovog uticaja u „oslobodjenim krajevima”.43

Uticajem KPJ počeo je proces prodiranja antifašističke svesti kod albanskih masa u Jugoslaviji. O ovoj činjenici u jednoj rezoluciji Oblasnog komiteta KPJ Kosmeta 1942. godine se kaže: „Od pozicija kontrarevolucije Šiptari su prešli na poziciju kolebanja .. . Šiptari ne veruju u pobedu okupatora i njihova obećanja”. Medjutim, Šiptari se boje šta će biti sa njima ako pobede Sloveni i SSSR jer se boje osvete. Kod jednog broja Albanaca postoji težnja povezivanja i saradnje sa komunistima.44 U jednom drugom dokumentu Oblasnog komiteta SKOJ-a kaže se da „skoro sva omladina nezadovoljna je fašizmom”.45 Isto tako, u jednom drugom proglasu Oblasnog komiteta ističe se da se Albanci kolebaju izmedju okupatora i NOB i da su se razočarali u Nemce koji su u Kosovsku Mitrovicu doveli Nedićevce i belogardejce.46

Želimo podvući da mnogi proglasi i pozivi KPJ i antifašističkih snaga nisu doprli do širokih albanskih masa zbog pomanjkanja partijskih kadrova iz redova albanske nacionalnosti i zbog idejno-političke zaostalosti albanskih masa. Zbog ovih razloga, i nastankom izvesne oseke u razvoju NOB-a u tzv. oslobodjenim

324

krajevima, došlo je do stagnacije svesti albanskih masa, naročito u periodu od druge polovine 1942. do druge polovine 1943. godine. U ovom periodu gro albanskih masa se kolebao.47

Glavni štab NOV Kosmeta je novembra 1942. godine izdao proglas narodu Kosova u kome se kaže: ,,Glavni štab vas poziva da bez obzira na nacionalnost i versku pripadnost pomažete NOB” jer je to jedini način da dodjete do nacionalnog oslobodjenja 48

Već maja 1943. godine počinje nagli porast antifašističkog raspoloženja albanskih masa. Ujednom dokumentu Oblasnog komiteta Partije se kaže: „Ako se svestrano ispita raspoloženje šiptarskih masa, jasno proizilaze da one mrze fašističkog okupatora”, što znači da se one mogu uključivati u NOB.49 Septembra iste godine, ocena Oblasnog komiteta je još pozitivnija, jer se istače da se promenom situacije na istočnom frontu jača uverenje albanskih masa u porazu okupatora.50

Želimo ukazati na činjenicu da je u ovom periodu NOB-a došlo do intenzivnog uključivanja pripadnika albanske nacionalnosti u revoluciju, daje realizovana prvobitna orijentacija Vrhovnog štaba Jugoslavije i druga Tita da se partizanske jedinice 1943. godine iz Crne Gore prebace na teritoriju Kosova i prema jugu, zašta su na Kosovu već bile izvršene obimne pripreme.51

Posle kapitulacije Italije, naglo je raslo antifašističko raspoloženje albanskih masa. U vezi s tim, u rezoluciji Oblasnog komiteta Partije novembra 1943. godine se kaže: ..Šiptarske mase počinju pravilnije da gledaju na današnju NO borbu . . . Mase, kako albanske, tako srpske, u okrugu mitrovačkom mrze okupatora”.5 2

U toku 1944. godine sa terena je bilo više izveštaja o antifašističkom laspoloženju albanskih masa. Sreski komitet Partije u Prištini izveštava da Albanci sabotiraju odlazak u okupatorsku vojsku. Sreski komitet Partije u Gnjilanu takodje izveštava da Albanci osudjuju teror domačih saradnika okupatora nad Srbima i traže saradnju sa NOB. U izveštaju Milije Kovačevića Oblasnom komiteju Partije se ističe da su Albanci rezervisani prema okupatoru, a u izveštaju Mesnog komiteta KPJ Djakovice da 150 do 200 ljudi traži da se prebaci u partizanske jedinice; Oblasni komitet KPJ Metohije obaveštava da je u Drenici formirana albanska partizanska četa, Sreski komitet KPJ u Uroševcu da Albanci osudjuju okupatora i strahuju zbog zlodela koja kriminalci vrše nad Srbima itd.5 3

Navedene činjenice pokazuju da se raspoloženje albanskih masa prema okupatoru, pored izvesnih stagnacija, stalno menjalo. Sjedne strane, jačala je mržnja prema njemu, a, s druge, sve su više jačale simpatije prema KPJ i Narodnooslobodilačkoj borbi, naročito u drugoj polovini 1943. godine i u toku 1944. godine i 1945. godine.

5. Ekonomski položaj albanske nacionalnosti u toku fašističke okupacije

Kao što smo naveli, u prvom periodu okupacije, ekonomski položaj albanskih masa u celini se u nečemu poboljšao u odnosu na njen položaj u buržoaskoj Jugoslaviji. U vezi s tim u jednom izveštaju Oblasnog komiteta se kaže: „Šiptarske mase dolaskom okupatora dobile su ekonomski u najvećem delu Kosova i Metohije”.54

325

Medjutim, najveću korist imali su eksploatatorski elementi iz redova albanske nacionalnosti. Položaj radnih masa, naročito siromašnih seljaka, stalno se pogoršavao. To je bilo rezultat uvodjenja čifčijskih odnosa na selu, velike špekulacije trgovaca, masovne korumpcije organa vlasti i nasilne mobilizacije siromašnih seljaka u oružane formacije okupatora. U ovom pogledu najteži položaj doživele su srpske i crnogorske mase na Kosovu. Inače, „opšta nestašica namirnica, strašna skupoća, špekulacija, besparnica, lična i imovinska nesigurnost” su najteže pogadjale siromašne radne mase.s 5

Razvojem špekulacije i šverca stvoren je jedan sloj albanskih ratnih bogataša koji su nemilosrdno eksploatisali albanske, srpske i crnogorske radne ljude u „oslobodjenim krajevima”. To su bili, istovremeno, i političari, kao na primer Iliaz Aguši, koji je ujedno bio ministar i bavio se švercom pirinea, soli i drugih artikala iz Srbije.5 6

Najveću eksploataciju radnih ljudi i prirodnih bogastava vršio je sam okupator. On je nemilosrdno koristio prirodna bogastva, naročito rudnike i šume i poljoprivredne proizvode. Samo u rudniku „Trepča” okupatorje u toku rata iskoristio 1,506.036 tona rude, 158.088 tona pirita i 62.897 tona preradjenog olova i cinka.57 Istotako u rudnicama Brezovici, ,,Devi” i drugim on je iskoristio preko ,50.000 tona hroma.5 8

6. Stvaranje kvislinških političkih organizacija

Odmah po dolasku, italijanski okupatori su pristupili formiranju fašistične partije „FAŠ”, kao kadrovske partije, i uključenju albanske pete kolonije u nju. Pri prefekturama su formirani fašistički federati, pri nenprefekturama ,.Faše”, a pri opštinama su osigurani simpatizeri ove organizacije.5 9 Medjutim, ova politička partija nije dublje organizaciono i ideološki prodrla u albanske mase.

Isto tako, posle većih uspeha KP Albanije i komunista na Kosovu u razobličavanju okupatora i razvijanju antifašističkog raspoloženja kod albanskih masa, od strane sksploatatorskih snaga stvorena je nova politička organizacija „Bali kombetar” (nacionalni front). Ova politička organizacija, kao i četnici, na recima se izjasnila za borbu protiv okupatora, „ali kada za to dodje vreme”.60 Iz demogoških razloga „Bali kombetar” je kao centralnu parolu istakao čuvanje i ostvarenje etničke Albanije. U vezi sa ovom parolom, u razgovorima izmedju rukovodstva „Bali kombetara” i CK Albanije o zajedničkoj borbi protiv okupatora došlo je do razmimoilaženja, jer su balisti tražili da se KP Albanije odmah izjasni da se zalaže za etničku Albaniju u njenim tadašnjim granicama, ali KP Albanije nije htela da sankcioniše tvorevinu okupatora 61

Nakon kapitulacije Italije, u „oslobodjenim krajevima” stvorena je „Druga prizrenska liga”, koja je na demagoškoj osnovi postigla značajne rezultate u prodoru medju albanske mase. Ova organizacija je zloupotrebljavala nacionalni patriotski karakter Prve prizrenske lige 1878-1881. godine, kojom se ponose svi Albanci. Rukovodstvo ove organizacije zakazalo je Kongres „Druge prizrenske lige” u Prizrenu na kome su uzeli učešća samo delegati sa „oslobodjenih krajeva i Ulcinja”. Na kongresu je izabran centralni komitet Lige. sa Redžep Mitrovicom na čelu, koga je kasnije zamenio Bed ri Pejani.62

Posle kongresa u Prizrenu, održane su skupštine i po nenprefekturama i svuda su izabrani sreski komiteti Lige, u koje su uvučeni i neki pošteni albanski političari, pa je Liga uspela da prodre u albanske mase. Pod parolom čuvanja

326

albanskih granica od Srba i Crnogoraca, ova organizacija je uspela da mobilise znatan broj Albanaca u vojne formacije.63

U Kosovsko-mitrovačkom okrugu, odmah posle dolaska Nemaca, stvorena je organizacija „Lidja kembetare šćiptare” (Albanski nacionalni savet) sa Ferat Dragom i Džafer Devom na čelu, koji su uspostavili saradnju sa vladom Nedića i vodili konkurentsku borbu oko vlasti u Kosovsko-mitrovačkom okrugu.64

S obzirom na to da su srpske i crnogorske mase u tzv. ,,Velikoj Albaniji” došle u najteži položaj i doživele onaj isti pritisak koji je primenjivan prema Albancima u buržoaskoj Jugoslaviji, četnici su, neposredno pod rukovodstvom Draže Mihajlovića, sve učinili da ih pridobiju i uključe u četniški pokret. Oni su mnogo računali na nacionalnu mržnju i protivurečnosti stvorene za vreme bivše Jugoslavije i u toku okupacije izmedju Albanaca, Srba i Crnogoraca, pa su istakli parolu ,,da su Šiptari najveći naši neprijatelji”.65

Još 1941. godine na Kosovu stvoren je Nacionalni komitet četničke organizacije sa Dr. Milovanom Radojevićem na čelu. Posle njegovog ubistva, rukovodstvo četnika preuzeo je Žika Marković. Stvorene, su četničke organizacije skoro u svim srezovima Kosova i Metohije.66 Na teritoriji Kosova maja 1941. godine formiranje četnički partizanski korpus sa kapetanom Boškovićem na čelu. Drugi četnički kosovski korpus formiranje aprila 1943. godine. U svim srezovima su organizovane pozadinske četničke vojne jedinice.68 Posle kapitulacije Italije, jedan broj četnika iselio se sa Kosova i uključio se u drugi kosovski četniški korpus koji je delovao u okolini Tulara.69

Strateški ciljevi četnika Draže Mihajlovića na Kosovu i prema Albancima utvrdjeni su u jednom programskom dokumentu i bili su sledeći: eliininisanje Albanaca iz Jugoslavije putem fizičkog genocida, iseljavanja za Tursku i druge krajeve Jugoslavije preko asimilacije.70 Ukazajući na ciljeve četnika na Kosovu, Milija Kovačević je pisao: „Četnici oštre kame i uz pomoć Švaba nameravaju da pretvore naš kraj u kasapnicu”.71

Ukazali smo na postojanje četničke organizacije na Kosovu ne zbog toga što je ona imala neki veći uticaj na srpske i crnogorske mase. Naprotiv, njen uticaj je bio vrlo slab. Medjutim, uz postojanje ovakve organizacije i šovinističke ciljeve četnika, uz idejno-političko zaostajanje albanskih masa i propagandu njegovih domaćih sluga, došlo je do brkanja komunista i četnika iz redova srpske i crnogorske nacionalnosti, što je otežavalo okupljanje albanskih masa u NOB.

S druge strane, mada su saradnici okupatora iz redova albanske nacionalnosti i četnici Draže Mihajlovića svoju delatnost zasnivali na nacionalnoj i verskoj mržnji, ove snage su pod uticajem okupatora i radi ostvarenja svojih eksploatatorskih interesa uspostavile medjusobnu saradnju u borbi protiv NOP-a. U ovom smislu je lično Draža Mihajlović uputio pismo vodjama četničkog pokreta na Kosovu da postave saradnju sa albanskim prvacima saradnicima okupatora. Na ovo pismo vodje četničkog pokreta su negativno reagovale, istakavši nezadovoljstvo četnika ovakvom saradnjom, jer je ranije najveći uspeh u okupljanju četnika ostvaren pod parolom borbe protiv Šiptara.72

No, naporima saradnika okupatora iz redova albanske i srpske nacionalnosti, ipak je došlo do saradnje izmedju četničke organizacije i albanskih saradnika okupatora. U jednom dokumentu KPJ, Albancima se u vezi s tim poručuje: „Sa ovim izdajnicima, Nedićevcima i četnicima, saradjuju vaši

327

izdajnici age i begovi, da bi pomogli okupatoru i ostvariti svoje krvave ciljeve”.73 Fadilj Hodža je pisao da je Nedić lično izjavio: ,,Za Kosovo ne brinite dok imamo tamo Džafera Devu i llijaza Aguša”, i naveo daje dovodjenje četnika u Kosovsku Mitrovicu i Vučitrn „pripremio i omogućio izdajnik Džafer Deva”. Ukazajući na snage koje su sudjelovale u Malesijskoj ofanzivi zimi 1944. godine. Fadilj Hodža je naveo daje u njoj učestvovalo „800 iz redova vulnetara (Albanci) zajedno sa Nemcima i 600 četnika obučenih u nemške uniforme . . . U tom sastavu oni su počeli ubistva, pljačke i paljevine sela nedužnog siromašnog i plemenitog stanovništva”.74

Ovu saradnju su četnici i balisti nastavili i prilikom oslobodjenja. U jednom važnom dokumentu se konstatuje da su se četnici i balisti dogovorili da se preko Kosova i Metohije zajednički „probijaju do engleskih delova, koji su se iskrcali na Balkanu”.75

Ovakva saradnja izmedju domaćih izdajnika iz redova albanske nacionalnosti i četnika Draže Mihajlovića kompromitovala je fašističke političare u očima albanskih masa i njihovu navodnu borbu za nacionalno oslobodjenje. Naime, albanske mase su znale zločinačke ciljeve četnika prema albanskom narodu, jer su u praksi ti ciljevi potvrdjeni krvavim genocidom koji su čelnici izvršili u Bosni i u Sandžaku nad Muslimanima.

7. Teror okupatora i domaćih slugu

Mada su svi narodi u krajevima gde su živeli Albanci bili porobljeni od strane okupatora, Srbi. Crnogorci i Makedonci, ipak su najteže prošli u predelima tzv. „Velike Albanije”. Inače, okupatori i domaći izdajnici su se jednako obračunavali sa antifašistima i albanske nacionalnosti. Albanska reakcija je prema Srbima i Crnogorcima, a donekle i prema Makedoncima, primenjivala sve metode pritiska iz arsenala buržoazaske Jugoslavije prema Albancima, u tom pogledu je ona vrlo adekvatno imitirala velikosprsku buržoaziju. Ukazujući na ovaj teror albanske reakcije nad srpskim i crnogorskim narodom, Oblasni komitet KPJ Kosmeta je konstatovao da je on rezultat terorističke politike buržoazije prema Albancima, da to čine ne Albanci nego izdajnici albanskoga naroda.76

Posle drastičnog obračuna sa naseljenicima, naročito u Metohiji, kojima je oduzeta sva imovina i koji su proterani sa svojih imanja, teror se kasnije proširio i nad starosedeoce Srbe, naročito u zimu 1943. godine. Zbog takvog pritiska, sa područja tzv. „Velike Albanije” iselilo se u Srbiju 20.090 Srba i Crnogoraca.77 U toku i posle kapitulacije Italije, takodjer je vršen veliki teror, naročito nad srpskim i crnogorskim življem. U Uroševcu ubijeno je 37 Srba, a bugarski fašisti su u Štrpcu streljali 50 seljaka Srba, medju njima i mnogo žena i dece.78 U to vreme bilo je pokušaja masakra srpskog življa i u drugim mestima, kao, naprimer. u Štimlju, ali je intervencijom albanskog stanovništva to sprečeno.79 Decembra 1943. godine izvršen je veliki masakr stanovnika u Peći. gde su žandari Džafera Deve ubili preko 100 lica, medju kojima i dva Albanca. Tada je u gradu zapeljeno više kuća, medju komima i jedna džamija. Bio je sačinjen spisak za ubistvo i oko 100 Albanaca antifašista, ali fašisti u tone nisu uspeli. Sličan masakr Srba planiran je i u Djakovici, ali uz masovan otpor albanskog stanovništva pod rukovodstvom komunista ovaj plan nije ostvaren.80 Inače, masovan teror i premlaćivanje navodno radi sakupljanja oružja, izvršeno je zimi

328

1943. godine, nad nadužnim srpskim stanovništvom, a naročito nad simpatizerima NOB-a.81

Albanski narod je osudjivao teror nad nevinim srpskim i crnogorskim življem ne samo zbog toga što je bio ubedjen da ono nije krivo za teror nad Albancima u buržoaskoj Jugoslaviji, već i zbog toga što se bojao osvete Srba u budućnosti.

Medjutim, teror se nije vršio nad srpskim i crnogorskim življem, već uključivanjem Albanaca u NOB i nad albanskim antifašistima. Samo u toku

1942. godine ubijeno je ili uhapšeno oko 180 komunista medju kojima su bili mnogi Albanci.82

U Djakovici je nakon prvog oslobodjenja 1943. godine izvršen masovan teror nad albanskim življem. Isto tako, 1944. godine izvršena je velika paljevina kuća i trgovačkih radnji u Djakovici i ubijeno 40 Albanaca. Nešto kasnije, u Djakovici je obešeno 10 antifašista Albanaca itd.83 Jedna grupa Albanaca antifašista obešena je i u Prizrenu.84 U koncentracionom logoru u Prištini ubijen je 131 interniranac iz Albanije.85 Terorističke formacije Džafera Deve vršile su težak teror u Debru i drugim ustaničkim krajevima, a u Tirani su ubile oko 100 antifašista.86

Okupatori i domaći izdajnici su uložili veliki napor da likvidiranju sve poznate vodje NOB-a na Kosovu. Tako su, pored velikog broja srpskih i crnogorskih revolucionara, likvidirali i Zajnela Hajdinija, Ramiza Sadika, Emina Durakua itd. a bili su uplatili 500 zlatnih napoleona za ubistvo Fadilja Hodže.87 Sličan teror okupatori su vršili nad Albancima i u nemačkoj i bugarskoj okupacionoj zoni, zbog čega su albanske mase sve više bile ogorčene na okupatora. Prema tome, okupator je vršio teror i pritisak na sve nacionalnosti u predelima gde su živeli Albanci.88

Inače, u toku okupacije na Kosovu je bilo 6203 žrtve okupatora, a za ratne zasluge proglašeno je 28 narodnih heroja iz redova svih nacionalnosti Kosova.89

Teroru okupatora i domaćih izdajnika na Kosovu i Metohiji, najodlučnije se suprostavila KPJ. U proglasu Oblasnog komiteta KPJ Kosmeta februara

1943. godine se kaže da „Pomoću Ilijaza Aguša i njegovih agenata fašistički i okupator teroriše, premlaćuje, hapsi i ubija većinu srpskog življa”.90 Ujednom drugom proglasu ovog foruma albanskom narodu se kaže da okupator vrši teror

i nad progresivnim snagama albanske narodnosti i albanskom narodu poručuje: „Ti ne smeš posmatrati i dozvoliti da krvavi fašistički okupator uz pomoć izdajnika albanskog naroda . . . hapsi, pljačka i ubija tvoje najbolje sinove”.91 Govoreći o ovom teroru, Fadilj Hodža je ujednom članku 1944. godine pisao: „Ubistva, mlaćenja, hapšenja, interniranja, pljačkanja, obeščaščivanja žena i devojaka, bile su uobičajene stvari” u odnosu okupatora i domaćih izdajnika, ne samo prema Srbima i Crnogorcima nego i prema Albancima.92

Navedene činjenice dokazuju da je u toku okupacije bilo velikog terora nad Srbima i Crnogorcima, ali i nad Albancima naročito antifašistima. Medjutim, imajući u vidu zaoštrene medjunacionalne odnose u bivšoj Jugoslaviji i velike napore okupatora da organizuje bratoubilački rat u predelima gde su živeli Albanci, može se reći da su teror, a naročito ubistva u ovim krajevima, bili relativno mali. Zapravo, u tom pogledu ovi regioni su gotovo najbolje prošli u Jugoslaviji. To je bio rezultat delovanja KPJ na poštene albanske mase i njihovu svest da bratoubilački rat nije samo štetan za Srbe, Crnogorce i Makedonce već i za njih same, u čemu ih je iskustvo u mnogome poučilo.

329

II RAZVOJ NARODNOOSLOBODILAČKE BORBE NA KOSOVU I UČEŠĆE ALBANSKE NACIONALNOSTI U SOCIJALISTIČKOJ REVOLUCIJI

Mada su na razvoj NOP-a na Kosovu i na učešće albanske nacionalnosti u socijalističkoj revoluciji delovali vrlo nepovoljni objektivni i subjektivni faktori, ipak je afirmacijom vitalnih, klasnih i nacionalnih interesa albanskog naroda i velikim naporima KPJ, došlo do postepenog i sve jačeg razvoja Narodno-oslobodilačke borbe na Kosovu i do masovnijeg učešća albanske nacionalnosti u njoj. Na ovaj način, Pokrajina Kosovo i albanska nacionalnost u Jugoslaviji dali su svoj doprinos, kako sopstvenom oslobodjenju, tako i konačnoj pobedi socijalističke revolucije u Jugoslaviji.

1. Delatnost KPJ na Kosovu medju albanskim masama u Jugoslaviji na liniji Narodnooslobodilačke borbe

Poznata je činjenica da je KPJ bila inspirator, organizator i rukovodilac socijalističke revolucije u Jugoslaviji. Ovakvu ulogu vršili su i komunisti Kosova. Da bi je ostvarili, oni su pristupili organizovanju Narodnooslobodilačke borbe na Kosovu i okupljanju albanskih masa u socijalističkoj revoluciji.

No, zbog teškog položaja Albanaca u buržoaskoj Jugoslaviji, zbog, primamljivih koncesija okupatora albanskoj reakciji na nacionalnom planu, zbog slabog prodora KPJ pre rata u albanske mase u usled društveno-ekonomske i kulturno-političke zaostalosti albanske narodnosti, okupljanje Albanaca u NOB išlo je veoma teško i sporo, naročito u prvim godinama fašističke okupacije.93

No, ipak, zbog objektivnog ropskog položaja albanskog naroda u toku okupacije, zahvaljujući progresivnosti i revolucionarnosti ciljeva NOB, činjenici da su Albanci pripadali vrlo siromašnim socijalnim slojevima društva, razvoju Narodnooslobodilačke borbe u celoj Jugoslaviji i Albaniji i, naročito, velikim naporima KPJ u radu sa albanskim masama, došlo je do uključenja albanskih masa u socijalističku revoluciju.94

Pošto zbog navedenih specifičnih uslova nije bilo moguće odmah organizovati masovan oružani ustanak u krajevima gde su živeli Albanci, KPJ se. prema ocem Bora Vukmirovića, orijentisala da albanske mase ubedi da se ne uključe u orožane fašističke formacije, koje bi išle na istočasni front i u druge ustaničke krajeve Jugoslavije. Ovaj cilj je velikim naporima Partije uspešno ostvaren.9 * Emin Duraku je takodje isticao da bi, pored ovog zadatka, trebalo preduzeti mere da se i albanski narod masovno uključi u orožane odrede, da se pred albanskim masama razobliče domaći saradnici okupatora kao izdajnici naroda i da se organizuje stalna idejno-politička delatnost u albanskim masama na liniji borbe protiv fašizma, saradnje medju narodima i uspostavljanja veza i saradnje sa susednim teritorijama, Crnom Gorom, Makedonijom i Albanijom.96

U sklepu ostvarenja svojih ciljeva, KPJ se na početku borbe protiv okupatora orijentisala na razvijanje bratstva i jedinstva medju Albanicima, Srbima, Crnogorcima i Makedoncima, shvatajući to kao bitnu kariku u nizu zadataka koji su stajali pred Partijom. U tom smislu se u proglasu Oblasnog komiteta KPJ Kosmeta kaže: „Okupatori i njihove domaće sluge raspiruju šovinističku mržnju . . . Zato pred vama, narodima Kosova i Metohije, radi stvarnog nacionalnog oslobodjenja, postavlja se zadatak zajedničke borbe”1

330

protiv okupatora i domaćih izdajnika97 U jednom drugom proglasu ovog tmurna se takodje kaže: „Treba oštro odbaciti šovinističku mržnju, koju velikosrpski i velikoalbanski elementi raspiruju medju narodima ovoga kraja”‘.

Isto tako, u jednom sledečem proglasu Oblasnog komiteta Partije se kaže: „Put oslobodjenja jeste stvaranje jedinstvenog borbenog fronta svih naroda Kosova i Metohije, put oružane borbe i opšte oslobodilačkog ustanka protiv fašističkog okupatora i njegovih domaćih slugu”.99

Na bazi trajne istorijske tradicije i povezanosti sudbine naroda Kosova, kao i delovanjem KPJ i Narodnooslobodilačkog pokreta, u toku socijalističke revolucije došlo je do sve većeg zbližavanja Albanaca, Srba, Crnogoraca i Makedonaca. U svim teškim situacijama pripadnici ovih naroda uzajamno su se potpomagali i medjusobno štitili. U jednom izveštaju Sreskog komiteta KPJ Uroševca se navodi da se izmedju pripadnika raznih nacionalnosti „čitavi mali sporazumi utvrdjuju”, da Albanci čuvaju Srbe za vreme nasrtaja fašističkih slugu, a da Srbi garantuju sigurnost Albanaca nakon propasti okupatora.1 00

Na programu bratstva i jedinstva, komunisti Jugoslavije i Albanije su uspostavili plodnu saradnju i založili su se da albanska nacionalnost u Jugoslaviji bude faktor zbližavanja jugoslovenskih i albanskog naroda. U tom duhu je Fadilj Hodža 1942. godine pisao o potrebi da Kosovo i albanska nacionalnost u Jugoslaviji „posluže i kao most za povezivanje Narodnooslobodilačkog pokreta Jugoslavije i Albanije”.101 Sličnu ideju potenciorao je Džavid Nimadi 1944. godine ovim recima: „Saradnja Narodnooslobodilačke vojske Albanije i Jugoslavije ubija u klici šovinizam i od Kosova i Metohije stvara most bratstva albanskog naroda sa narodima Jugoslavije.”102

Na bazi napora KPJ „zastupljena je u mnogome oštrina mržnje izmedju albanskog i srpskog naroda,” konstatuje Svetozar Vukmanović 1943. godine.1 03 Veće uspehe na ovom planu Partija je teže ostvarivala zbog pomanjkanja partijskih kadrova iz redova albanske nacionalnosti i unutrašnjih slabosti unutar partijske organizacije.

j ¡Organizaciono stanje i nacionalna struktura KPJ na Kosmetu

Uoči rata na Kosovu je bilo oko 270 članova KPJ, od kojih samo 20 Albanaca.104 Nakon okupacije i proterivanja jednog broja naseljenika sa Kosova, broj članova Partije smanjio se na 150, od kojih su 30 bili Albanci.105 Tada se pristupilo formiranju partijskih organizacija u više srezova Kosova i primanju novih članova KPJ. Nakon toga, marta 1942. godine na Kosovu je bilo 343 člana KPJ, od kojih 52 Albanca.106 Avgusta 1942. godine na Kosovu i Metohiji bilo je 42 partijske ćelije, šest mesnih komiteta KPJ i 463 člana Partije, od kojih 67 Albanaca.1 0 7

U toku NOB-a bilo je više partijskih savetovanja na nivou Oblasnog komiteta, od kojih su naročito značajna ona u Vitomirici 1941, zatim 1942. u Vrelu 1943. godine, a naročito na Šari septembra 1943. godine. Na poslednjem savetovanju na Šari formiran je Pokrajinski komitet KPJ za Kosovo i Metohiju od pet članova, od kojih su trojica bili Albanci. Takodje, formirana su dva Oblasna komiteta za Kosovo, sa sekretarom srpske nacionalnosti na čelu, i u Metohiji sa sekretarom albanske nacionalnosti na čelu. U to vreme bilo je 400 članova KPJ od kojih su 45 bili Albanci.108 Pri konačnom oslobodjenju

331

zemlje, maja 1945. godine, na Kosovu i Metohiji bio je 1.271 član KPJ, od kojih 319 Albanaca.109

Osim toga, u toku rata znatan broj članova KPJ Albanaca delovao je u Zapadnoj Makedoniji, užem području Srbije i u Crnoj Gori. Partijska organizacija bila je naročito jaka u Debru, gde je 1942. godine formirani Mesni komitet u kojoj su većina članova bili Albanci.110 U Preševu je takodje postojala partijska organizacija s Mesnim komitetom i većinu članova su činili Albanci.11 1 Slična aktivnost Partije medju albanskim masama bila je i u Ulcinju i okolini.112

Navedeni podaci pokazuju da je u predelima gde su živeli Albanci u Jugoslaviji relativno malo članova KPJ bilo iz redova albanske nacionalnosti, što je nejviše otežavalo prodor Partije medju albanske mase.

b) Delatnost SKOJ-a medju albanskom omladinom

Zajedno sa partijskom organizacijom, značajnu ulogu u okupljanju albanske omladine u Narodnooslobodilačkoj borbi odigrala je organizacija SKOJ-a, jer je poznata istorijska činjenica da su u ovoj borbi najviše učestvovali albanski omladinci. Formiranjem Oblasnog komiteta SKOJ-a pre rata, a sredskih i mesnih komiteta u toku rata, stvoreni su značajni uslovi za prodor medju albansku omladinu. Jedna od bitnih parola SKOJ-a bila je ravnopravnost i bratstvo i jedinstvo svih naroda.113

U toku borbe protiv fašizma organizacija SKOJ-a je jačala idejno-politički i brojčano. Ona je marta 1942. godine brojevala 1.278 članova. Već aprila iste godine taj se broj povećao na 1.400 članova od kojih su 220 bili Albanci.114 Na skojevskom savetovanju u Vrelima kritikovan je slab prijem Albanaca u SKOJ. Nakon tog savetovanja primljeno je 50 Albanaca u SKOJ.115 Već oktobra 1942. godine na Kosmetu je bilo 2.137 skojevaca, od kojih oko 450 Albanaca.11 6

c) Sektaštvo i oportunizam u radu KPJ na Kosmetu sa albanskim masama

-r

Jedan od razloga neadekvatne nacionalne strukture KPJ i SKOJ-a na Kosmetu u toku revolucije povezan je sa sektaštvom u radu sa albanskim masama. Ovo sekštaštvo je više puta konstatovano i kritikovano od strane Oblasnog komiteta Partije i drugih foruma i organizacija u toku rata. Tako je u svojim tezama Bora Vukmirović, sekratar Oblasnog komiteta ukazao na činjenicu da partijske organizacije pa i Oblasni komitet Partije imaju sektaški odnos prema albanskim masama. Isto tako, na februarskom savetovanju Oblasnog komiteta Partije 1942. godine rečeno je da „sektaštvo u odnosu na šiptarske mase” smeta prodoru NOB-a u albanskom narodu.1 18 U jednom direktivnom pismu Oblasnog komiteta Partije se takodje kaže: „Taj sektaški odnos oseća se i u radu naših kadrova i organizacija prema šiptarskim masama uopšte..”119 Ovo je sektaštvo konstatovao i oštro kritikovao i delegat Centralnog komiteta KPJ Svetozar Vukmanović 1943. godine.120

Izvesnog sektašva u radu partijskih organizacija u toku rata bilo je i u odnosima prema Srbima starosedeocima. U jednom partijskom dokumentu u vezi s tim se kaže: „da partijska organizacija na Kosovu i Metohiji nije u potrebnoj meri razvijala rad medju Srbima meštanima.”121 Upravo, ovo je bio

332

razlog da je četnička organizacija medju starosedeocima više prodrla, a da je učešće starosedelaca u Narodnooslobodilačkoj borbi manje u odnosu na učešće naseljenika. Do ovoga je došlo otuda što je najveći broj članova Partije i SKOJ-a, pre i u toku rata bio iz redova naseljenika i Crnogoraca, koji, zbog svog objektivnog položaja, nisu uvek uspevali da se probiju u albanske i staro-sedelačke srpske mase.

Prema tome, pored krupnih uspeha u radu organizacije KPJ na Kosmetu i vrlo složene i delikatne situacije u kojoj je ona delovala, sektaštvo i oportunizam su bili jedan od razloga nedovoljnog prodiranja Partije u redove albanskih i starosedelačkih srpskih radnih masa.

2. Uloga narodnooslobodilačkih odbora u okupljanju albanskih masa u NOB

Pored KPJ i SKOJ-a, značajnu ulogu u okupljanju albanskih masa u socijalističkoj revoluciji odigrali su i narodnooslobodilački odbori. Zbog nedovoljnih veza sa CK KPJ, narodnooslobodilački odbori su na Kosovu formirani nešto kasnije nego u ustaničkim krajevima Jugoslavije. Do formiranja ovih organa značajnu ulogu su odigrali fondovi NOB.122 No, maja 1942. godine stiglo je uputstvo CK KPJ koje je razradjeno po partijskim organizacijama na Kosmetu i tom prilokom prišlo se formiranju N00 u oslobodjenim i neoslobodjenim krajevima ove Pokrajine.12 3

U tom duhu do kraja 1942. godine osnovan je 81 N00 sa 376 članova, medju kojima je znatan broj bio iz redova Albanaca.124

Glavna delatnost ovih odbora sastojala se u popularizaciji Narodno-oslobodilačke borbe, u slanju ljudi u partizanske odrede, u sakrivanju ilegalaca, razvijanju bratstva i jedinstva, sakupljanju materijalne pomoći za NOB itd. U nekim selima, gde je NOP bio jak, N00 su igrali ulogu prave narodne vlasti i regulisali sve društvene odnose gradjana. Medjutim, jedan od glavnih zadataka N00 bio je ,,da okupe šiptarske mase u borbi protiv fašizma”.12 5

U duhu povezivanja mnogih narodnooslobodilačkih odbora i afirmacije autonomije Kosova, posle Drugog zasedanja AVNOJ-a krajem 1943. godine počela je sednica Prve konferencije narodnooslobodilačkih odbora Kosova i Metohije, kao najvišeg foruma vlasti u ovoj oblasti. Konferenciju su pozdravili Fadilj Hodža, kao komandant Glavnog štaba NOV i POJ i Pavle Jovićević, u svojstvu sekretara OK KPJ za Kosmet. Na zasednju su držali referate Mehmet Hodža o razvoju NOB, a Džavid Nimani o karakteru i značaju narodnooslobodilačkih odbora, kao klici buduće narodne vlasti.126

Na kraju zasedanja, izabran je Oblasni narodnooslobodilački odbor i doneta je Rezolucija o budućim ciljevima NOB. Pored afirmacije principa samoopredeljenja svih naroda Kosova, Konferencija se odlučno izjasnila za razvijanje oružane borbe protiv okupatora i domaćih izdajnika zajedno sa svim narodima Jugoslavije i albanskim narodom i pozdravila je odluke Drugog zasedanja AVNOJ-a.127 Govoreći o velikom značaju konferencije u Malesiji, Pavle Jovićevič je u toku rata isticao njen veliki značaj za okupljanje albanskih masa u NOB.128

Narodnooslobodilački odbor Kosova i Metohije i drugi N00 stvoreni u toku rata i prilikom oslobodjenja odigrali su veliku ulogu u razvijanju borbe protiv fašizma, na uključivanju albanskih masa u tu borbu, kao i na organizovanju celokupnog društvenog života nakon oslobodjenja. Da bi mogli

333

da ostvare svoju ulogu, naročito posle oslobodjenja, prilikom formiranja narodnooslobodilačkih odbora, vodilo se računa o proporcionalnoj zastupljenosti svih nacionalnosti Kosova u njima.129

Veliku ulogu u razvoju Narodnooslobodilačke borbe odigrali su i N00 u Debru, Strugi, Kičevu, Preševu, Ulcinju i drugim predelima van Kosova.130

Dakle, narodnooslobodilački odbori u toku rata i prilikom oslobodjenja odigrali su važnu ulogu u okupljanju albanskih masa u NOB i na ostvarivanju nacionalne ravnopravnosti i bratstva i jedinstva svih naroda u predelima gde su živeli Albanci u Jugoslaviji.

3. Stvaranje POJ i NOV i proces uključivanja albanskih masa u oružanu borbu

Iako je neposredno posle okupacije, zbog specifične situacije u predelima gde su živeli Albanci, od strane KPJ zauzet stav da se ne ide na opšti oružani ustanak, to ipak nije značilo odbacivanje oružane borbe kao najvažnijeg oblika obračuna sa fašističkim okupatorom.131

Naprotiv, odmah posle okupacije, jula 1941. godine, formiran je Vojni komitet pri OK KPJ Kosmeta.132 Isto tako, formirane su vojne pozadinske jedinice u Peći, Djakovici, Prizrenu, Prištini, Kosovskoj Mitrovici, Uroševcu, Gnjilanu itd. u kojima je 1942. godine bilo obuhvaćeno 2.930 članova, od kojih su mnogi bili Albanci.133 Ove vojno-političke formacije su vršile razne sabotaže, oružane diverzije, prekidale električne mreže, otimale ili uništavale neprijateljsko oružje i imovinu, vršile atentate na provokatore i domaće izdajnike, sabotirale rad u neprijateljskim preduzećima i ustanovama itd.134

Sredinom 1942. godine doneta je odluka Oblasnog komiteta o formiranju albanskih partizanskih odreda, u koje bi se postepeno uključili Srbi, Crnogorci i drugi.135U predelima gde su homogeno živeli Srbi, stvarali bi se srpski partizanski odredi. Na ovoj liniji pristupilo se formiranju vojnih formacija za oružanu borbu protiva okupatora i domaćih izdajnika, od kojih posebno navodimo:

1. Posle uspešne akcije na uništenju žičare u Trepči, odlukom Mesnog komiteta KPJ u Kosovskoj Mitrovici, formiran je jula 1941. godine Kopaonički partizanski odred od 60 boraca. Nakon značajnih akcija na Kopaoniku, ovaj odred je posle prve neprijateljske ofanzive prešao u Bosnu.136

2. Septembra 1942. godine formiran je prvi albanski partizanski odred ,,Zejnel Hajdini”, blizu Gnjilana, od 28 boraca.137 Ovaj odred je izveo značajne vojne akcije po Kosovu, medju kojima je najznačajnija borba kod Crnoljeva, kada je ubijen 21 italijanski vojnik i uništena kolona automobila. Ova vojna akcija imala je veliki pozitivni odjek medju albanskim masama na Kosovu.1

3. Novembra 1942. godine osnovan je Šarplaninski partizanski odred, koji je medju značajnijim akcijama izveo i napad i uništenje karaule italijanske bi i/u Prizrena.1 39

4. Decembra 1942. godine je od jednog dela odreda „Zejnel Hajdini”, po odluci Oblasnog komiteta Partije, formiran novi albanski partizanski odred ,,Kmin Duraku”, koji je na početku brojao 18 boraca. I ovaj odred je izveo značajne akcije, medju koje treba istaći uništenje italijanske kolone na putu Pi izren Kuks i ubijanje 23 italijanska vojnika141 i borbu sa Italijanima u selu I.ivoču, blizu Gnjilana, gde je rukovodstvo odreda uspelo da odvrati od borbe 2.000 Albanaca koji su došli da unište odred.142 Inače, odredi ,,Zejnel

334

Hajdini” i „Emin Duraku” prokrstarili su celo Kosovo i delove južne Srbije i Makedonije i svuda su bili nosioci ideje bratstva i jedinstva i razvijanja narodnooslobodilačeke borbe.14 3.

5. Januara 1943. godine formiran je Karadački partizanski odred u Skopskoj Crnoj Gori od 30 boraca, od kojih jedan broj su bili borci ,,Zejnela Hajdinija” i novih dobrovoljaca. Kasnije, na ovom terenu formiran je i kosovski partizanski odred koji je vodio značajne borbe protiv bugarskih fašista, balista i dražice vaca.144

6. Marta 1943. godine formirana je četa „Bajram Curi” u Djakovičkoj Malesiji, uglavnom od boraca albanske nacionalnosti.145 Novembra iste godine ova četa je prerasla u bataljon „Bajram Curi” koji je brojao 120 boraca.146 Pored drugih akcija, ovaj bataljon je novembra 1943. godine oslobodio Djakovicu i deo grada nedelju dana držao oslobodjenim. Posle većih borbi sa nemačkom vojskom, bataljon se morao povući iz grada.147 Sem toga, „Bajram Curi” je obezbedljivao rad Prve konferencije N00 Kosova i Metohije 1943. godine.148 On je takodje nosio glavni teret pritiska nemačke ofanzive zimi 1944. godine u kojoj su učestvovali i četnici i ustaše i balisti.149 Izdržavši ovu ofanzivu, snage „Bajrama Curija” su već maja 1944. godine prešle u kontraofanzivu. One su u nekoliko akcija na putu Prizren — Kuks uništile više nemačkih kolona i ubile oko 50 vojnika.150

7. Novembra 1943. godine formiranje „Ibarski partizanski odred”, koji je posle izvesne krize obnovljen avgusta 1944. godine i brojao blizu hiljadu boraca. Ovaj odred je naročito postigao velike vojne uspehe u borbi protiv četnika i Nemaca prilikom njihovog povlačenja iz Grčke 1944. godine.15

8. Na području Šalje avgusta 1944. godine formiranje „Šaljski partizanski odred” od oko 100 boraca albanske nacionalnosti. Ovaj odred vodio je značajne borbe protiv snaga Džafera Deve i četnika i Nemaca u Kosovsko-mit rovačkom okrugu.152

9. Blizu Istoka, oktobra 1944. godine formiran je „Rakoški partizanski odred” koji je vodio značajne borbe po Metohiji i Drenici.15 3

10. U Drenici je oktobra 1944. godine formiran Drenički partizanski odred, koji se kasnije priključio Šaljskom partizanskom odredu.154

Posle značajnih uspeha partizanskih četa, bataljona i odreda u toku 1942. i 1943. godine, a naročito u prvoj polovini 1944. godine, stvoreni su uslovi za masovno uključivanje Kosova i albanske nacionalnosti u oružanu borbu protiv okupatora i domaćih izdajnika. Glavni štab Kosova i Metohije svojim proglasom pozvao je albanski narod da stupi u opšti ustanak: „Glavni štab poziva vas da ustanete svi na oružje i da smelo stupite u redove Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda”.155 U jednom izveštaju Oblasnog komiteta Partije, prvom polovinom 1944. godine,, ukazuje se da je nastupio preokret kod albanskih masa i da je posle velikih teškoća ostvaren veliki uspeh u razvijanju oružane borbe na Kosovu.156 U izveštaju Glavnog štaba Kosova engleskoj vojnoj misiji februara 1944. godine navodi se da postoji veliki broj ljudi koji bi želeli da stupe u Narodnooslobodilačku borbu, ali da pomanjkanje oružja predstavlja veliku smetnju za ostvarenje ove želje.15 7

U jednom izveštaju Sreskog komiteta Partije u Uroševcu, aprila 1944. godine, ukazuje se na spremnost albanskih masa da se bore protiv okupatora, pa se insistira na mogućnosti stvaranja čistih albanskih partizanskih odreda. U izveštaju se navodi da se vrše pripreme za stvaranje četiri albanska partizanska

335

odreda u okviru ovoga sreza.158 Medjutim, OK KPJ se u ovom periodu nije slagao sa formiranjem čistih nacionalnih odreda, jer su bili stvoreni uslovi za zajedničku borbu svih naroda protiv okupatora.159

Drugom polovinom 1944. godine nastali su uslovi za realizaciju opšteg oružanog ustanka na Kosovu i za masovno uključivanje albanske nacionalnosti Jugoslavije u oružanu borbu protiv okupatora. Upravo u ovom periodu došlo je do formiranja brojnih oružanih formacija, kosmetskih brigada i divizija i do masovnog stupanja Albanca u njih, što se vidi iz sledečih činjenica:

1. Već juna 1944. godine formirana je Prva kosmetska brigada, blizu Struge u Makedoniji, od 292 borca. Brigada je formirana od dvaju kosovskih bataljona, „Ramiza Sadika” i „Bore Vukmirovića”, i dela Prve makedonsko-kosovske brigade, koja je osnovana još septembra 1943. godine i koja je vodila brojne i velike oružane bitke i bila nosilac ideje bratstva i jedinstva kroz Makedoniju, Albaniju, Grčku i Bugarsku.160 Novostvorena Prva kosmetska brigada razvila je vrlo živu vojnu aktivnost u Makedoniji, ali je po zahtevu Oblasnog komiteta Partije, i pored suprotstavljanja nekih makedonskih rukovodilaca, jula 1944. godine prešla na Kosovu. Posle dolaska na Kosovo, brigada je razvijala vrlo značajnu vojnu i političku aktivnost i mnogo doprinesla razvoju Narodnooslobodilačke borbe u ovoj Oblasti.161

2. Od delova Prve kosmetske brigade i odreda „Kosovo” u Skopskoj Crnoj Gori, septembra 1944. godine formirana je druga Kosmetska brigada, blizu Bujanovca, u čiji sastav je ušlo 450 boraca. Posle izvesne vojne aktivnosti, brigada je narasla na 1.600 vojnika.162 Ova brigada je vodila borbu protiv bugarskih i nemačkih fašista, albanskih balista i srpskih četnika.

3. Sredinom septembra 1944. godine, formirana je Treća kosmetska brigada, blizu Vanja, od 450 boraca. Brigada je razvijala zzačajnu političku i vojnu aktivnost protiv balista, četnika i nemačkog okupatora i na toj osnovi . krajem 1944. godine narasla na 2.000 boraca.1 63

4. Krajem septembra 1944. godine formirana je i Peta kosmetska brigada, u okolini Lebana, koja je brojala 500 boraca. Razvijanjem svoje vojne aktivnosti, brigada je narasla na 1.800 boraca.164

5. Sredinom oktobra 1944. godine, stvorena je Šesta kosmetska brigada, u okolini Krume u Albaniji, u čiji sastav je ušao i bataljon „Meta Barjaktari”. Brigada je na početku brojala 400 boraca, ali je, posle vrlo plodne vojne aktivnosti, krajem 1944. godine narasla na 1.000 boraca.1 6 5

6. Sredinom novembra 1944. godine, u Djakovici je formirana Sedma kosmetska brigada koja je na početku brojala 1.000 boraca, da bi krajem godine imala preko 4.000 boraca.1 66

7. Sredinom decembra 1944. godine, formirana je u Kosovskoj Mitrovici Šesta kosmetska brigada koja je već na početku brojala 1.000 boraca.1 67

8. Isto tako, 20. decembra 1944. godine formirana je Osma kosmetska brigada, koja je brojala oko 2.000 boraca.1 68

9. Sredinom januara 1945. godine formirana je Kosmetska brigada narodne odbrane od 1.600 odabranih boraca iz svih kosmetskih brigada.1 69

Krajem decembra 1944. godine formirani su na Kosovu pet vojnih područja i 20 komandi mesta po srezovima.170

Prema raspoloživim podacima, do završetka Drugog svetskog rata na Kosovu je dobrovoljno stupilo u NOV oko 50.000 boraca, u većini Albanaca, koji su se borili ne samo za oslobodjenje svoje oblasti, već su neke kosmetske

336

brigade učestvovale u oslobodjenju Srema. Banata i zapadnih delova Jugoslavije, sve do Trsta.171

Radi rukovodjeja oružanom borbom naroda Kosova, još oktobra 1942. godine, Oblasni komitet Partije odlučio je da formira Glavni štab NOV i POJ Kosmeta. Saglasnost CK KPJ sa ovom odlukom stigla je marta 1943. godine, a formiranje ovog štaba izvršeno je septembra 1943. godine.172 Upoznajući CK KPJ s ovom merom, Svetozar Vukmanović-Tempo rekao je da je došlo do formiranja ,,Glavnog štaba Kosova i Metohije, sa Fadiljom Hodžom na čelu, koji je najpodesnija ličnost za ujedinjenje Srba i Šiptara”.173 Ovaj Štab je kasnije preimenovan u Operativni štab NOV i POJ Kosmeta.174

Operativni štab NOV i POJ Kosmeta je sačinio kokretan plan oslobodjenja Kosova 2. septembra 1944. godine. Ovaj plan je konačno realizovan 23. novembra 1944. godine, kada je oslobodjeno celo Kosovo. Upravo, u ovom periodu su kosmetske brigade i druge vojne jedinice, uz pomoć Desete, Dvanaeste i XXV srpske brigade, III i V Albanske brigade i jedinica Druge bugarske armije, konačno oslobodile Kosovo i Metohiju,175 nakon čega su neke kosovske brigade pošle u dalje oslobadjanje zemlje, boreći se sve do završetka Drugog svetskog rata.1 76

U krajevima van Kosova, gde su živeli Albanci u Jugoslaviji, pripadnici albanske nacionalnosti takodje su aktivno učestvovali u NOV. Ovo je učešće bilo masovno u Debru, Preševu i Ulcinju. U Debru je još 1942. godine formirana Prva albanska partizanska četa, koja je izvodila vojne akcije na teritoriji Jugoslavije i Albanije. Isto tako, 1943. godine, u blizini Debra formirana je Druga partizanska četa, koja je delovala u predelima zapadne Makedonije.177 Kasnije je formiran Albanski omladinski bataljon, koji je septembra 1944. godine prerastao u Četvrtu albansku brigadu u Makedoniji. Ova brigada je posle oslobodjenja Struge, Gostivara i Tetova otišla na Sremski front radi konačnog oslobodjenja zemlje.17 8

Isto tako, albanski narod Preševa vrlo aktivno je učestvovao u NOV. Albanci iz ovog kraja učestvovali su u albanskom partizanskom odredu ,,Zejnel Hajdini”, Vranjskom partizanskom odredu i u Partizanskom odredu Kosovo. Prilikom oslobodjenja Preševa, formirana je Preševska brigada. U njoj su uglavnom učestvovali pripadnici albanske nacionalnosti. Brigada je nakon oslobodjenja svog kraja pošla na Sremski front.179

Posle oslobodjenja Kosova, ostaci saradnika okupatora iz redova albanske nacionalnosti iskoristili su neke greške naših organa vlasti i vojnih jedinica i šovinističke postupke pojedinaca, da bi pridobili jedan broj nesvesnih seljaka i da bi to iskoristili kao povod za borbu protiv narodne vlasti. Tako su balisti organizovali kontrarevoluciju tj. napade na Uroševac, Gnjilane i rudnik ,,Trepču”, ali su nakon dva ili tri dana prognani iz ovih mesta i to pre svega borbom progresivnih snaga albanske nacionalnosti, koje su bile uključune u kosmetovske brigade.1 80

Još teži kontrarevolucionarni prepad izvršile su balističke snage u Drenici zimi 1945. godine. Tada je oko 4.000 pripadnika Osme kosmetske brigade pod komandom Šabana Poluže i pod uticajem reakcionarnih snaga unutar brigade, odbilo da podje na Sremski front i odmetnulo se protiv narodne vlasti na teritoriji jednog dela Drenice. Ovoj grupi balista priključilo se još oko dve ipo hiljade balista pod rukovodstvom Memeta Gradive i Adema Voce.1 81

337

U novostvorenoj situaciji, Operativni štab Kosmeta je preduzeo energične mere za uništavanje balističkih kontrarevolucionarnih snaga u tom pravcu postignuti su značajni uspesi već u prvom naletu.182 Medjutim, da bi se pojačala efikasnost na uništenju balističkih snaga, Odlukom Vrhovnog komandanta Josipa Broza Tita uvedena je na Kosovu vojna uprava, koja je trajala od 8. februara do 15. maja 1945. godine. Istovremeno, izvršena je reorganizacija Operativnog štaba. Za komandanta je došao Savo Drljević, a za njegovog zamenika ostao Fadilj Hodža.183 Podržavajući uvodjenje vojne uprave, Oblasni komitet Partije je, istovremeno, tražio da ona povede odlučnu borbu protiv šovinističkih postupaka pojedinaca Srba, Crnogoraca i Makedonaca iz redova naše vojske i organa vlasti. O tim šovinističkim istupima Miladin Popović je nekoliko puta obaveštavao Centralni komitet KP Jugoslavije i tražio preduzimanje energičnih mera protiv njihovih nosilaca.1 84

Angažovanjem vojnih jedinica i odlučnom borbom samog albanskog naroda, izvršenje slom balističkih snaga u periodu od 11. do 22. februara 1945. godine i ponovo oslobodjena Drenica. Ostaci balističkih snaga su u grupama razbijeni po Kosovu i Metohiji. Neke grupe su se predale, neke su bile uništene, a jedan broj balista pobegao je za Grčku.1 8 5

Dakle, drugom polovinom 1944. godine došlo je do opšteg oružanog ustanka naroda Kosova i Metohije i do masovnog učešća albanske nacionalnosti u oružanoj borbi. Oružanom borbom narodi Kosova i albanska narodnost u Jugoslaviji su uglavnom sopstvenim snagama, uz izvesnu pomoć srpskih, makedonskih, albanskih i bugarskih vojnih jedinica, ostvarili oslobodjenje svoje teritorije. Nakon toga su kosmetske vojne jedinice vrlo obimno učestvovale u konačnom oslobodjenju Jugoslavije. Na ovaj način, narod Kosova i albanska nacionalnost u Jugoslaviji dali su svoj doprinos pobedi socijalističke revolucije u Jugoslaviji.

4. Neki faktori, problemi i dileme koje su uticale na zakašnjavanje masovnog učešća albanske nacionalnostu u NOB

Dosadašnja navedena empirijska gradja o položaju albanske nacionalnosti u toku fašističke okupacije i o njenom učešću u NOB omogućuje nam sledeće konstatacije:

1. Fašistički okupator i njegove domaće sluge, mada su uspeli da uključe jedan deo Albanaca u oružane formacije za čuvanje granica tzv. „Velike Albanije” nisu ostvarili svoj strateški cilj da albansku nacionalnost u Jugoslaviji mobilišu za borbu na istočnom frontu i protiv narodnooslobodilačkog pokreta u nekim drugim krajevima Jugoslavije i Albanije.

2. Mada su okupatori i njegove domaće sluge vešto iskoristile nacionalne suprotnosti, stvorene dugom istorijom života Albanaca, Srba, Crnogoraca i Makedonaca i svim silama razvijali šovinističku mržnju medju narodima, oni ipak nisu uspeli da krajeve gde su živeli Albanci pretvore u poprište medjusobnog masakra i bratoubilačkog rata. Naprotiv, poučeni istorijskim iskustvom i delovanjem KPJ, krajevi gde su živeli Albanci u Jugoslaviji, ne samo da su najviše poštedjeni bratoubilačkog rata, već su vremenom sve više postali poprište zbližavanja naših naroda. U toku revolucije stvoren je novi kvalitet bratske solidarnosti Albanaca, Srba, Crnogoraca. Turka, Muslimana i. dr. Ovoje ostvareno kroz život i zajedničku borbu protiv zajedničkog neprijatelja, okupatora i njegovih domaćih slugu.

338

Svetao primer, a takvih primera je bilo više, bratske solidarnosti izmedju Albanaca i Crnogoraca jeste streljanje Bora Vukmirovića i Ramiza Sadika, političkog i organizacionog sekretara OK KPJ Kosmeta. Tom prilikom okupator je raznim mahnizacijama i obećanjima hteo da pridobije i izdvoji Ramiza od Bore. Medjutim. okupator i njegove sluge nisu uspeli da isprovociraju revolucionara Ramiza, koji je tražio da aoko treba da budu streljeni, neka on bude prvi, pa onda Bora, ističući da su srpski, albanski i crnogorski narod nerazdvojno povezani svim svojim nitima. Fašisti su upravo tako i postupili, streljajući prvo Ramiza pa onda Boru.

3. Mada je svojom demagoškom politikom i raznim koncesijama i kompromisima sa albanskom petom kolonom i davanjem izvesnih nacionalnih prava Albancima, otežavao i usporavao učešće albanske nacionalnosti u Narodnooslobodilačkoj borbi, okupator ipak nije uspeo da spreči razvoj NOP-a na Kosovu i onemogući učešće albanske nacionalnosti u socijalističkoj revoluciji. Kako smo iz činjenica videli, ovo učešće se permanentno povećavalo da bi drugom polovinom 1944. godine preraslo u opšti narodni ustanak protiv okupatora i njegovih domaćih slugu.

Ove konstatacije pokazuju da ne možemo preceniti, ali nikako ni potceniti uspehe koji su ostvareni u razvoju NOB na Kosovu i na okupljanju albanskih masa u socijalističkoj revoluciji, jer su ti uspesi ostvareni u vrlo delikatnim specifičnim društveno-političkim prilikama i uz ogromne napore KPJ i progresivnih snaga albanske nacionalnosti u celini.

No, navedene konstatacije i činjenice, takodje, pokazuju da je jedan deo albanske nacionalnosti teže, sporije i kasnije prišao NOB. Mada se u ovom pogledu ne mogu dati paušalne i apstraktne ocene, jer su pojedina mesta, gradovi i krajevi gde su živeli Albanci u Jugoslaviji masovno učestvovali u Narodnooslobodilačkom ratu, slično najrazvijenijim pokretima u pojedinim predelima Jugoslavije, ipak je činjenica daje znatan deo albanske nacionalnosti zakasnio sa učešćem u NOB. Postavlja se pitanje koji su faktori i uzroci uslovljavali ovakvo stanje stvari? Prema našem mišljenju, do zakašnjenja i nedovoljnog učestvovanja znatnog dela albanske nacionalnosti u NOB došlo je zbog sledečih objektivnih i subjektivnih razloga:

1. U objektivne faktore spadaju težak položaj albanske nacionalnosti u buržoaskoj Jugoslaviji, koncesije okupatora u domenu nacionalnog pitanja i stvaranje tzv. ,,Velike Albanije”; zloupotreba nacionalnih suprotnosti radi podstrekavanja šovinističke mržnje medju narodima; društveno-ekonomska i kulturno-ideološka zaostalost albanskih masa i pomanjkanje razvijene radničke klase i progresivne inteligencie u okviru albanske nacionalnosti; pomanjkanje intenzivnih NOP-a na granicama predela gde su živeli Albanci u Jugoslaviji: severnoj Albaniji, Makedoniji, južnoj Srbiji i istočnoj Crnoj Gori; koncentracija velikih vojnih snaga okupatora i domaćih slugu u predelima gde su živeli Albanci zbog strateško-političkog značaja ovih teritorija i radi onemogućavanja NOB-a itd.

2. Od subjektivnih faktora treba, pre svega, navesti nadovoljno ostvareni uticaj KPJ na albanske mase u bivšoj Jugoslaviji i pomanjkanje političkih kadrova iz redova albanske nacionalnostu u toku NOB. S druge strane, nedovoljni uticaj KPJ na albanske mase, stvorio je vakuum za organizovani i vrlo intenzivni uticaj eksploatatorskih elemenata iz redova albanskih masa na liniji borbe protiv NOP. Nedovoljan uticaj Partije na albanske mase nastupio je i zbog nekih unutrašnjih slabosti u Partiji:

339

a) Nedovoljna upornost svih komunista, koji su na Kosovu i Metohiji više bili iz redova Srba i Crnogoraca, naročito iz redova naseljnika, za prodor i rad sa albanskim masama, što se često puta izražavalo u oportunizmu i sektaštvu prema albanskim masama.

b) Pomanjkanje potrebnog agitaciono-propagandnog materiajala na albanskom jeziku i nemogućnost da ovakav materijal blagovremeno prodre u albanske mase, kako bi one bile obaveštene o ciljevima socijalističke revolucije.

c) Jedan od razloga nedovoljnog uticaja KPJ na albanske mase uslovljen je naročito pojavom nekih dilema unutar Partije o značajnih pitanjima revolucije i nacionalne ravnopravnosti albanske nacionalnosti u Jugoslaviji. Nedovoljno odlučan stav po nekim pitanjima imao je negativan uticaj na uključivanje albanskih masa u socijalističku revoluciju. U vezi sa ovim dilemama navodimo sledeče:

Prvo, albanska narodnost u Jugoslaviji se kolebala u odnosu na svoju budućnost u Jugoslaviji, kao državi, jer je ime Jugoslavija bilo jako omrznuto kod albanskih masa. Kada su se komunisti Kosmeta od početka zalagali za očuvanje Jugoslavije kao države, oni nisu blagovremeno i dovoljno jasno i precizno rekli šta će biti sa albanskom nacionalnošću u Jugoslaviji i kako će se rešiti status Kosova u okviru buduće Jugoslavije, jer su se komunisti u toku rata primarno angažovali na okupljanju albanskih masa u NOB ne insistirajući mnogo na Jugoslaviji. Ovo je učinjeno i zbog toga što je u Partiji bilo izvesnih ideja o formiranju buduće Balkanske federacije. Želimo ukazati na činjenicu da je sličnih pojava bilo i u drugim krajevima Jugoslavije, narp. u Makedoniji se takodje nije pominjala Jugoslavija, a i u Sloveniji i Hrvatskoj se uzdržavalo od pominjanja imena Jugoslavije, naročito u periodu kada je razvoj NOB doživljavao izvesnu krizu u Srbiji.186 Medjutim, nedovoljno energičan i jasan stav o ovom pitanju, naročito kod albanske nacionalnosti, stvarao je dileme i kolebanja u vezi sa učestvovanjem u NOB.

Drugo, dilema je proisticala i otuda što u toku NOB nije bilo jasnog i odlučnog stava o budućnosti Kosova u budućoj jugoslovenskoj federaciji i o konkretnom položaju albanske nacionalnosti u budućoj državi. Jedini stav koji je bio jasan i precizan odnosio se na priznavanje prava na samoopredeljenje albanske nacionalnosti i stav da će se pitanje granica rešavati nakon oslobodjenja. Govoreći o ovom pitanju, Svetozar Vukmanović je u svojim memoarima napisao: „Što se tiče pitanja granica i pitanja samoopredeljenja naroda tog područja (radi se o područjima gde su živeli Albanci HH), to smo ostavili da se rešava posle oslobodjenja”.18 7 No, nejasnoće u konkretnoj realizaciji navedenog principa samoopredeljenja, imale su takodje negativno dejstvo na učešće albanskih masa u NOB. To što delegacija Kosova nije pozvana na Drugo zasedanje AVNOJ a pojačalo je dileme i kod političkih kadrova albanske nacionalnosti u vezi sa statusom Kosova u federativnoj Jugoslaviji.

Treće, naročito posle pisma druga Tita 1943. godine postalo je jasno da će se pitanje Kosova rešavati u okviru federativnog sistema Jugoslavije, ali su se pojavile dileme o tome kakav će status uživati autonomija Kosova u toj Federaciji i kakav će položaj imata albanska nacionalnost u Jugoslaviji. S obzirom na većinu albanskog stanovništva na Kosovu i s obzirom na stavove KPJ o nacionalnoj ravnopravnosti, bilo je jasno da Kosovo treba da uživa poseban status u jugoslovenskoj federaciji, ali nisu bili jasni konkretni modaliteti toga statusa.

340

Upravo, još pre rata, na Petoj konferenciji KPJ u Zagrebu, OK KPJ Kosmeta je direktno pozvan sa CK KPJ i takav je položaj ovaj Komitet uživao za celo vreme Drugog svetskog rata.1 8 8

U toku rata stvoren je Glavni štab NOV i POJ Kosmeta u sličnom momentu i sa sličnim funkcijama kao i Glavni štabovi drugih federalnih jedinica u Jugoslaviji. Ovaj štab, pored vojne funkcije, donosio je važne odluke i o nacionalnom pitanju:

1. Odlučeno je da „zastava Glavnog štaba za Kosovo i Metohiju bude albanska i srpska nacionalna zastava sa antifašističkim znakom, petokrakom zvezdom, preko sredine zastave”.1 89

2. Glavni štab je, takodje, doneo odluku o ravnopravnosti jezika u administrativnom i političkom životu i u komandovanju vojnih jedinica.190

3. Isto tako, Glavni štab je deo proglase kojima je često puta albanski narod pozivan u borbu protiv okupatora i njegovih domaćih slugu i stalno je insistirao na nacionalnoj ravnopravnosti kao bitnom uslovu zajedničke borbe u toku revolucije.191

Takodje u toku rata u saglasnosti sa CK KPJ došlo je do podizanja ranga partijskog rukovodstva Kosmeta, preimenovanjem Oblasnog komiteta za Pokrajinski komitet i stvaranjem dvaju oblasnih komiteta za Kosovo i za Metohiju.192

U duhu ravnopravnosti jezika, na predlog Miće Gilića, člana OK KPJ Kosmeta usvojen je stav da se Metohija na albanskom jeziku zove „Ravši i Dugadjinit”, pošto je albanski narod ovaj kraj tako nazivao.1 93

No, u vezi sa navedenim rukovodstvima, institucijama i stavovima došlo je do izvesnog kolebanja, naročito u toku 1944. godine. Tako je PK SKJ Kosmeta preimenovan ponovo na Oblasni komitet KPJ i ukinuta su ranija dva oblasna komiteta: umesto ranije direktne povezanosti Oblasnog komiteta Partije sa CK KPJ, sada je ovaj organ direktno povezan sa CK KP Srbije; Glavni štab Kosova i Metohije, koji je ranije direktno bio povezan sa Vrhovnim štabom Jugoslavije, preimenovan je u Operativni štab NOV i POJ Kosmeta i direktno je povezan sa Glavnim štabom Srbije; zauzet je negativan stav prema isticanju albanske zastave u krajevima gde su živeli Albanci u Jugoslaviji, a ime „Ravši i Dugadjinit” ponovo je preinačeno u Metohiju. Isto tako, nije dosledno sproveden princip ravnopravnosti jezika i naročito je počela restrikcija u upotrebi ovog jezika u vojnim jedinicama. Štaviše, posle oslobodjenja bilo je mišljenja da se Kosovo podeli trima susednim republikama.1 94

Sve navedene dileme, preinačeni stavovi i kolebanja u vezi sa principijelnim pitanjem medjunacionalnih odnosa na Kosovu i u vezi sa punom ravnopravnošću albanske nacionalnosti u Jugoslaviji, imale su negativan uticaj i na učešće albanskih masa u oružanoj borbi protiv okupatora i njegovih domaćih slugu. Ovakva situacija, štaviše, imala je negativne reprekusije i na same učesnike NOB iz redova albanske nacionalnosti.

Četvrta, okolnost koja je u toku Drugog svetskog rata imala negativan uticaj na učešće albanskih masa u NOB povezana je sa pitanjem tretiranja albanske nacionalnosti u Jugoslaviji i pitanjem ostvarenja njene pune ravnopravnosti u novoj federativnoj zajednici. U vezi s tim, mada je u toku celog rata albanska nacionalnost u Jugoslaviji apostrofirana narodom kao i ostali narodi Jugoslavije, 1944. godine pojavile su se dileme i u tom pogledu. U jednom pismu Sreskog komiteta Partije iz Gnjilana postavljeno je sledeće pitanje: ..Da li će se Šiptari na Kosovu i Metohiji tretirati kao manjina . . . ili . . .? .195

341

Izvesnu dozu različitog tretmana Albanaca, Srba i Crnogoraca na Kosovu prvi put je izrazio u svom članku Pavle Jovićević 1944. godine prilikom tretiranja odluka Drugog zasedanja AVNOJ-a. On je pisao da odluke Drugog zasedanja AVNOJ-a imaju sledeči smisao:

„Prvo, odluke garantuju svim Srbima i Crnogorcima nacionalna i politička prava”.

Drugo, one Šiptarima na Kosovu i Metohiji garantuju njihova manjinska prava.196

Medjutim, odlukama Drugog zasedanja AVNOJ-a ne vrši se klasifikacija nacionalnih prava na prava naroda i na prava nacionalnih manjina, več, naproti, i nacionalnim manjinama se priznaju sva nacionalna prava. Ovakvo razlikovanje položaja pojedinih naroda na Kosovu imalo je negativne reperkusije na učešće albanske nacionalnosti u NOB.

Peto, jedan od krupnih problema koji se negativno odražavao na albansku nacionalnost u toku drugog svetskog rata, a i danas negativno opterećuje nacionalnu i revolucionarnu svest albanske nacionalnosti jeste neadekvatna, donekle paušalna, apstraktna i globalna ocena držanja albanske nacionalnosti u toku rata i o njenom učešću u NOB. Ovakvih neadekvatnih ocena bilo je i u toku rata, a i nakon oslobodjenja.

Mada smo u konstatacijama navedenim u našem radu ukazali na to da su delovi albanske nacionalnosti sa izvesnim zakašnjenjem i nedovoljno masovno učestvovali u NOB zbog delovanja posebnih objektivnih i subjektivnih okolnosti, mi se ne možemo služiti sa nekim ocenama. Medju takve ocene, prema našim mišljenju, spadaju i sledeče:

U jednom proglasu Glavnog štaba NOV Srbije avgusta 1944. godine u vezi sa držanjem albanskog naroda kaže se i sledeče: „Šiptari Kosova i Metohije … Vi ste postali saučesnici u zločinima koji je počinio nemački okupator… Vi ste digli ruku protiv susednih naroda i na taj način ste na sebe navukli najtežu sramotu .. .”.

Sličnu globalnu ocenu nalazimo i kod Pavla Jovićevića u članku 1944. godine u kome se tvrdi da je hiljade i hiljade Albanaca palo na frontovima boreći se za okupatora, pa je „time šiptarski narod Kosova i Metohije doveo u pitanje svoju budućnost. Eto to je rezultat puta jednog naroda, koji je svoju sudbinu i brigu za budućnost prepuštao drugome .. . Rezultat službe jednog naroda okupatoru”.1 98

— I Svetozar Vukmanović je u svojim memoarima objavljenim u „Borbi” 1971. godine izložio jednu globalnu i apstraktnu ocenu po kojoj su Makedonci u Makedoniji bili za učešće u NOB, a Albanci na strani okupatora. Ovu ocenu je Vukmanović nešto ublažio u objavljenoj knjizi memoara, u kojoj se kaže: „Makedonsko stanovništvo je nesumnjivo protiv okupatora. Jedinu smetnju će predstavljati albansko stanovništvo”.

Smatramo da navedene ocene ne samo što nisu u skladu sa marksističkim učenjem o narodima, klasama i masama, kojima marksista prilazi sa klasnog i idejno diferenciranog stanovišta svakoj socijalnoj grupaciji, nego navedene tvrdnje nisu u skladu ni sa istorijskim činjenicama.

Inače, poznato je Lenjinovo mišljenje da se narodi, mase nikada ne mogu globalno osudjivati, čak i onda kada one nisu na progresivnim pozicijama, već su za to krivi odredjeni objektivni i subjektivni uslovi koji dovode mase u te pozicije. Inače, sa marksističkog stanovištva se ne bi moglo objasniti zašto radni

342

ljudi albanske nacionalnosti ne bi bili za progres, zašto se oni ne bi borili za svoje vitalne interese koje je izražavala socijalistička revolucija. Želimo da podvučemo da navedene globalne i apstraktne ocene nikad nisu davali o albanskoj nacionalnosti ni Oblasni komitet Partije u toku rata niti pak Centralni komitet i drugi politički forumi. Naprotiv, u jednom proglasu Oblasnog komiteta KPJ za Kosmet nailazimo baš lenjinistički stav o pitanju albanskih masa. U tom dokumentu se kaže: „Ako masa nije borbena, znači treba je dovesti našim primerom da bude borbena. Mi moramo delima a ne frazama ukazati put masama, koje će nas onda neizbežno slediti”200

Smatramo da navedene globalne ocene o držanju albanske nacionalnosti u Jugoslaviji i njenom učešću u NOB najbolje demantuju činjenice koje smo naveli u ovom radu, a koje su izraz istorijske istine o tom pitanju. Medjutim, u prilog tvrdnji da su globalne i apstraktne ocene o jednom narodu neadekvatne i u konkretnom slučaju u suprotnosti sa istorijskom istinom o učešću albanske narodnosti u NOB, pored navedenih činjenica želimo da ukažemo i na stvarnost da su pojedini delovi albanske nacionalnosti u Jugoslaviji uzeli masovnog učešća u NOB u osnovi slično kao što je bilo učešće pojedinih naroda Jugoslavije u krajevima gde je NOB bio najrazvijeniji. I ova činjenica je argument da se o jednoj nacionalnosti kao kolektivitetu ne mogu dati apstraktne ocene. Od mesta u kojima je NOB bila veoma intenzivna, navodimo sledeča:

1. Grad Djakovica, gde uglavnom žive Albanci, od 1941. godine aktivno je učestvovao u NOB i po stepenu i intenzitetu tog učešća može se uvrstiti u one krajeve u kojima je NOB bila najviše razvijena. Pošto smo u ovom radu naveli činjenice vezane i za NOP u Djakovici, ovde ih nećemo ponavljati. Ukazaćemo samo na činjenice da je još 1941. godine u Djakovici formirana partijska organizacija i Mesni komitet, da je u toku rata u ovom gradu postojao Sreski komitet, da je tu delovao Oblasni komitet za Metohiju, a često puta i Oblasni komitet KPJ za Kosovo i Metohiju. Ovaj grad je masovno pomagao NOB i gotovo svako domaćinstvo imalo je aktivnog učešća NOP-a i učesnika oružane borbe za nacionalno i socijalno oslobodjenje. Sličan je slučaj sa razvojem NOB kod albanskih masa u Prizrenu, Uroševcu, Kosovskoj Mitrovici, Peći i Prištini. Isto tako, neka sela uroševačkog kraja i mitrovačkog okruga su kompaktno učestvovala u NOB a u njima uglavnom žive Albanci.

2. Sličan slučaj je i masovno učešće u NOB Debra i okoline, gde takodje većinu stanovništva čine Albanci. U ovom gradu je još 1941. godine formirana partijska organizacija, aprila 1942. godine Mesni komitet KPJ, a februara 1943. godine Sreski komitet KPJ. U istom periodu, formirane su i organizacije SKOJ-a i druge antifašističke organizacije.201 Činjenice o formiranju vojnih jedinica u ovom regionu naveli smo ranije.

Prilikom kapitulacije Italije, Debar je 10. i 11. septembra 1943. godine oslobodjen od fašizma i imao je status slobodne teritorije do 15. novembra ili 72. dana. To je jedini grad u južnom delu Jugoslavije koji je u to vreme bio slobodna teritorija.20 3 U oslodobjenom gradu su organizovani narodno-oslobodilački odbori, organi reda i poretka i u njemu je održan veliki miting na kome je Albancima i Makedoncima govorio Svetozar Vukmanović Tempo.204 Debar je u ovom periodu imao svoju vojsku pa i artiljeriju, kao i aerodrom na koji je spuštan ratni material od strane savezničkih aviona.205

Početkom novembra 1943. godine Debar je bio napadnut od tri hiljade balista, ali su, pre svega borbom albanskog naroda, napadi saradnika okupatora

343

odbijeni. Tek posle deset dana, dolaskom motorizovanih jedinica nemačke vojske, grad je okupiran. Nakon toga okupator je izvršio veliki teror nad albanskim življem.206 Posle ponovne okupacije, reakcionari Džafera Deve pokušali su da organizuju žandarmerijski bataljon u Debru od pripadnika albanske nacionalnosti, ali u žandarme nisu dobili nijednog Albanaca.207

Posle još jednog ulaska partizana u grad, avgusta 1944. godine, grad je konačno oslobodjen 8. septembra iste godine i to je bio jedan od prvih oslobodjenih gradova Makedonije.208

Ranije smo naveli podatke o formiranju albanske brigade i njenoj borbi za oslobodjenje Debra i okoline.2 09 Ovde treba navesti daje Debar u toku NOB dao 1.380 boraca narodnooslobodilačke vojske od kojih 750 Albanaca. U toku Drugog svetskog rata Debar je imao 264 žrtve fašizma, od kojih 123 Albanaca.210

Slično masovno učešće Albanaca u NOB bilo je i u Tuzima, Kičevu i nekim selima Resna.

3. Jedna od značajnih oaza razvoja NOB u albanskoj nacionalnosti bilo je i Preševo sa okolinom. U ovom mestu je još 1939. godine formirana partijska ćelija, a 1940. godine skojevska organizacija, u kojima su većina članova bili Albanci. Posle okupacije, navedene organizacije su nastavile aktivnu delatnost na antifašističkom vaspitanju masa. Proširena je partijska i skojevska organizacija i formiran je Mesni komitet Partije, još 1942. godine, u kojima su većinu članova činili Albanci. U gradu i po selima stvarane su antifašističke grupe i razvijana je antifašistička propaganda.211

Posle okupacije Prešava, bugarski okupatori su svu vlast predali službenicima iz Bugarske i Srbima koji su se deklarisali kao Bugari. Da bi pridobili Albance, oni su formirali kontračetu u koju su prvo primali Albance, a kasnije i Srbe.2 12 Bugarski okupatori i njihovi saradnici sve su činili da u Preševu i okolini razvijaju medjusobnu mržnju i izazovu bratoubilački rat izmedju Albanaca i Srba. Medjutim. Albanci i Srbi su se na ovoj teritoriji osećali porobljenim i nisu prihvatili okupatorov izazov, već su pod uticajem KP sve činili da ne dodje do medjusobnih sukoba. Ovoje nerviralo okupatora, paje 1943. godine organizovao da neki Srbi kontračetnici, za vreme klanjanja teravije Ramazana noću bace bombe u punu džamiju. Tom prilikom ubijena su četiri Albanaca i više njih je ranjeno i povredjeno.

Ovaj dogadjaj bugarski okupatori i albanski šovinisti iskoristili su za napad na ceo srpski narod. Medjutim, pod uticajem komunista, albanske mase nisu nasele ovoj okupatorskoj provokaciji, već su pod rukovodstvom samih partizana, likvidirali onih pet kontračetnika koji su bacali bombe u džamiju. Saradnja komunista sa albanskim življem u ovom dogadjaju jako je pojačala ugled komunista kod albanskih masa.

Prema tome, bugarskim okupatorima i domaćim izdajnicima ne samo da nije uspelo da pridobiju albanske i srpske mase i da ih medjusobno suprotstave, već je njihova delatnost dovela do suprotnog efekta do većeg ujedinjenja Srba i Albanaca i njihovog uključenja u NOB.

Dejstvom partijske organizacije došlo je do intenzivnog razvoja narodnooslobodilačkog pokreta u Preševu i okolini. Već smo naveli činjenice u vezi sa učešćem Albanaca Preševa u partizanskim odredima i brigadama. Ovde želimo da podvučemo da su partizanski odredi, naročito „Zejnel Hajdini” i „Kosovski” imali vrlo snažno zaledje u narodu Preševa. Oni su u preševskim selima bili

344

podržani i materijalno pomagani. Neka sela su kompaktno, kao što je slučaj (¿are, bila utočišta NOP. U toku NOB, i pored velikog terora i hapšenja, stalno je jačao NOP kod albanskih masa. Svojom odlučnom borbom narod Preševa je dao veliki doprinos borbi protiv fašizma i njegovih domaćih slugu i time se uključio u red onih regiona Jugoslavije gde je NOB bila intenzivno razvijena. Preševo je za oslobodjenje zemlje dalo preko 200 žrtava, od kojih su većina Albanci. Slično je bio razvijen NOP kod albanskih masa u Kumanovu i nekim selima Bujanovca.

Dakle, i ove činjenice jasno govore da se ne mogu dati globalne i apstraktne ocene da je albanska nacionalnost služila okupatoru, da je ona bila slepo orudje u njegovim rukama i da nije dala svoj doprinos razvoju socijalističke revolucije.

Šesto, i na kraju, želimo da ukažemo da je na masovnije učešće albanskih masa u Jugoslaviji u oružanoj borbi negativno uticao fakat da su pogranični predeli, gde su živeli Albanci u Jugoslaviji, kasnije i sporije ušli u NOB. To je slučaj sa Severnom Albanijom, jednim delom Makedonije, južnom Srbijom i jugozapadnom Crnom Gorom. Ukazujući na ovu činjenicu u jednoj rezoluciji Oblasnog komiteta Partije se konstatuje da: „Ni samo jednog susednog terena do sada nismo imali neposredne stvarne podrške.”214 Ta okolnost i direktna veza sa CK KPJ su takodje negativno uticali na masovnije učešće albanskih masa u NOB.215

/ \KLJUČAK

Posle okupacije predela gde su živeli Albanci i stvaranja tzv. „Velike Albanije”, znatan broj Albanaca bio je u zabludi da je došlo do nacionalnog oslobodjenja. Okupator je sve činio da ovu zabludu učvrsti u svesti albanskih masa. Povezujući se sa eksploatatorskim elementima albanske nacionalnosti, on je stvorio svoj državni aparat i locirao vojne jedinice sa ciljem da onemogući razvoj NOB.

U ovim okolnostima KPJ je imala velike teškoće u obuhvatanju albanskih masa u NOB. Medjutim, razvojem medjunarodne situacije i delovanjem KPJ, ipak se uspelo postepeno i sve više okupiti albanske mase u NOB, tako daje drugom polovinom 1944. godine došlo do opšte oružane borbe albanske nacionalnosti protiv okupatora i njegovih domaćih slugu.

Na bazi učešća albanske nacionalnosti u NOB i njegovih doprinosa socijalističkoj revoluciji, kao i na bazi politike KPJ o nacionalnoj ravnopravnosti, u toku socijalističke revolucije, a naročito posle oslobodjenja, došlo je do stvaranja uslova za punu nacionalnu ravnopravnost albanske ancionalnosti i za njenu dalju socijalističku afirmaciju u toku izgradnje samoupravnog socijalističkog društva.

345

II DEO

PROCES SOCIJALISTIČKE NACIONALNE AFIRMACIJE ALBANSKE NACIONALNOSTI U SFRJ

Tek. posle socijalističke revolucije stvorena je šansa za istinsku, demokratsku afirmaciju albanske nacionalnosti u federativnoj Jugoslaviji. Stvaranje Jugoslavije na federativnoj osnovi omogućilo je ostvarenje ravnopravnosti svih nacionalnih kolektiviteta u ovoj zemlji i stvorilo je osnovne pretpostavke za punu nacionalnu ravnopravnost i albanske nacionalnosti u Jugoslaviji.

Viši stepen razvoja socijalizma u Jugoslaviji, tj. uspostavljanje samoupravnih socijalističkih društvenih odnosa stvaralo je nove mogućnosti ‘ za socijalističku odnosno suštinsku afirmaciju albanske nacionalnosti u SFRJ.

Na bazi politike KPJ o nacionalnoj ravnopravnosti, u posleratnom razvitku postignuti su značajni rezultati u društveno-ekonomskim i kulturnom razvitku albanske nacionalnosti i stvorene su unutrašnje kreativne progresivne snage ove nacionalnosti, koje su se borile i danas se bore za punu ravnopravnost i nacionalnu afirmaciju albanske nacionalnosti.

Uprkos svim objektivnim teškoćama i subjektivnim smetnjama unitarističkih, centralističkih i birokratskih snaga, uprkos vrlo niskoj startnoj osnovi albanske nacionalnosti u svim oblastima društvenog života i relativno sporom razvoju u sferi ekonomskog, socijalnog i kulturnog života, albanska nacionalnost je, naročito u poslednjoj deceniji postigla značajne rezultate u svim sferama društvenog razvoja, pre svega, u domenu pravno-političke ravnopravnosti i u kulturnoj afirmaciji.

Drugi deo našeg rada treba da pokaže proces socijalističke nacionalne afirmacije albanske nacionalnosti u Jugoslaviji, da prikaže ostvarene rezultate i da ukaže na postojeće teškoće i probleme i puteve njihovog rešavanja, kako bi se sagledala buduća perspektiva samoupravne nacionalne afirmacije albanske nacionalnosti.

S obzirom na to da proces socijalističke nacionalne afirmacije albanske nacionalnosti do sada nije naučno istražen i daje to vrlo složeno i kompleksno društveno pitanje, u našem daljem radu zadržaćemo se samo na najglavnijim sferama društvenog razvitka i najvažnijim problemima nacionalne afirmacije ove nacionalnosti u SFRJ.

I ODELJAK: NEKI VAŽNI MOMENTI POSLERATNOG RAZVITKA ALBANSKE NACIONALNOSTI U SFRJ

Posle stvaranja narodne vlasti i likvidiranja kontrarevolucionarnih ostataka u krajevima gde su živeli Albanci u Jugoslaviji, albanska nacionalnost se vrlo aktivno uključila u obnovu i izgradnju zemlje.

U skladu sa socijalnom politikom revolucionarne države i da bi se ispravile greške buržoaske Jugoslavije prema Albancima, zakonom o agrarnoj reformi rešeno je da se obradiva zemlja oduzeta Albancima u toku bivše Jugoslavije obavezno vrati. Istovremeno, oduzimanjem zemlje od posednika preko 25 hektara, stvorene su mogućnosti za dodeljivanje zemlje albanskim bezemljašiina. Na ovaj osnovi, radni ljudi albanske nacionalnosti dobili su preko 20.000 hektara zemlje.1

346

Pošto je u toku rata došlo do rušenja kuća naseljenika, Narodni front i narodna vlast preduzeli su sve mere i akcije za njihovu dobrovoljnu osnovu. I ovu akciju aktivno se uključila albanska nacionalnost, pri čemu KPJ nije dozvoljavala ličnu osvetu i materijalni obračun pripadnika srpske i crnogorske nacionalnosti sa pojedinim Albancima koji su učestvovali u rušenju kuća i pljačkanju imovine naseljenika u toku okupacije. Štaviše, svesni naseljenici su se javno odrekli bilo kakvog obračuna sa pojedincima i sve su učinili, sa svoje strane, da sami izgrade svoje domove, što je doprinelo medjunacionalnom uzajamnom poverenju na Kosovu.2

Odmah posle oslobodjenja pristupilo se masovnom otvaranju osnovnih škola na Kosovu i srednjih škola po gradovima. Isto tako, prišlo se opismenjava-nju albanske nacionalnosti, čijih je 95 % bilo nepismeno. Takodje, delimično je dozvoljeno isticanje albanske zastave, uvedena administracija na albanskom jeziku i proklamovana ravnopravnost albanskog i srpskohrvatskog jezika u radu državnih organa. Stvorene su značajne kulturne institucije na albanskom jeziku: radiostanica na albanskom jeziku, počelo se sa izdavanjam nedeljnog lista „Rilindja” i pet naestodnevnog lista ,,Fljaka e vlaznimit”, osnovana su profesionalna pozorišta na albanskom jeziku u Prištini i Skoplju i počelo se sa organizovanjem izdavačke delatnosti na albanskom jeziku.

U radu organa vlasti i društveno-političkih organizacija, kao i u jedinicama Jugoslovenske armije, došlo je do značajne afirmacije albanskih kadrova. Povećan je prijem članova Komunističke partije i uključivanje albanskih masa u razne društveno-političke organizacije.

Sve ove mere pozitivno su uticale na raspoloženje albanske nacionalnosti u Jugoslaviji, u čijim redovima je bilo skeptika u pogledu toga šta će se desiti sa Albancima posle povratka Jugoslavije, koji su se bojali odmazde Srba i Crnogoraca. Ovakvom politikom otpala su ovakva skeptična gledanja na novu Jugoslaviju. Isto tako, u praksi su se pokazale lažnim razne tvrdnje reakcionarnih elemenata u okviru albanske nacionalnosti da će komunisti uništiti veru, da će stvoriti kolektivni brak i uvesti hranu na kazanu itd.

Na ovoj osnovi, naglo je rastao ugled KPJ i druga Tita kod albanskih masa, koje su sada i pojedine ekscese i šovinističke postupke po jedinaca iz organa vlasti i vojske tumačili delom četnika infiltriranih u ove organe, tvrdeći da „pravi komunisti” i partizani su najuzorniji ljudi. U to vreme dosta često čula se parola „da voda čista sa izvora izvire, ali daje pojedinci dole mute”.

Komunisti i progresivne snage svih nacionalnosti u krajevima gde su živeli Albanci svim snagama su se borile za prevazilaženje protivurečnosti iz vremena bivše Jugoslavije i u toku okupacije, a za bratstvo i jedinstvo svih naroda i za ostvarenje njihove ravnopravnosti. Stalno se insistiralo na zajedničkoj borbi proti okupatora i zajedničkoj perspektivi izgradnje budućeg demokratskog društva.

Pozitivno raspoloženje albanske nacionalnosti došlo je do punog izražaja na izborima 1946. godine, kada su se pripadnici albanske nacionalnosti sa oko 97 % izjasnili za listu Narodnog fronta, za proglašenje Jugoslavije republikom, a protiv monarhije i za stvaranje Federativne Demokratske Republike Jugoslavije. Na ovaj način, albanska nacionalnost se samoopredelila za zajednički život i izgradnju socijalizma u Jugoslaviji sa ostalim narodima i narodnostima ove zemlje.

347

Albanska nacionalnost i njena omladina vrlo aktivno su se uključili u izvršavanje svih zadataka posleratnog razvitka-pomoć postradalima u ratu, izvršavanju svih obaveza prema državi, otkup, obaveze u radnoj snazi itd., uključivanje u zemljoradničke i seljačke radne zadruge, odlazak na radne akcije Narodne omladine i Narodnog fronta, na kojima su kosovske brigade bile medju najboljima itd.

Jedan od prelomnih momenata u životu albanske nacionalnosti posle oslobodjenja bila je 1946. godina i odnos prema rezoluciji Informbiroa. Mada je albansko rukovodstvo snažno podržalo rezoluciju informbiroa i Staljina, većina pripadnika albanske nacionalnosti i njeno revolucionarno rukovodstvo su vrlo odlučno bili na stranu KPJ i druga Tita.

Značajna revolucionarna mera u okviru albanske nacionalnosti u Jugoslaviji realizovana je kroz akciju skidanja zara i feredža. Na bazi republičkog zakona NR Srbije organizovana je masovna idejno-politička aktivnost svih društveno-političkih organizacija i progresivnih snaga Kosova i albanske nacionalnosti. Mada je ova mera bila vrlo radikalna u odnosu na svest i stare običaje mnogih Albanaca, ipak je dejstvom navedenih progresivnih snaga običaje mnogih Albanaca, ipak je dejstvom navedenih progresivnih snaga uspešno ostvarena bez primene drastičnih administrativnih mera. Realizacija ove akcije stvarala je značajne preduslove za emancipaciju albanske žene, a naročito za zapošljavanje i školovanje albanske ženske omladine i za uključivanje žene u društveno-politički život uopšte.

Uvodjenje radničkog samoupravljanja 1950. godine i upostavljanje samoupravnih odnosa u svim sferama društvenog života 1953. godine, imali su primaran značaj za stvaranje novih uslova za socijalističku nacionalnu afirmacij u albanske nacionalnosti u Jugoslaviji. Stoga je ova nacionalnost podržala politiku KPJ u samoupravnoj orijentaciji.

Inače, treba naglasiti da je najveći deo albanske nacionalnosti odlučno podržao sve krupne revolucionarne korake Saveza komunista Jugoslavije u unutrašnjoj i spoljnoj politici zemlje, i uprkos svojoj nerazvijenosti dao značajan doprinos realizaciji te politike u praksi.

Kada je reč o posleratnom razvitku i položaju albanske nacionalnosti u Jugoslaviji, treba naglasiti da je KPJ odnosno SKJ imao principijelno ispravan stav o punoj ravnopravnosti albanske nacionalnosti u Jugoslaviji i da su na ovom planu postignuti značajni rezultati, uprkos dejstva centralizma, birokratizma, i velikosrpskih nacionalizama. Medjutim, dejstvom ovih destriktivnih društvenih snaga došlo je do deformacija nacionalne politike Saveza komunista o socijalističkim društvenim odnosima i samoupravljanju a naročito o nacionalnim odnosima. Ove deformacije su naročito bile izražene na Kosovu i u odnose na albansku nacionalnost u Jugoslaviji. Govoreći o ovoj činjenici, Josip Broz Tito je na Devetem kongresu SKJ rekao:

,,Još iz vremena prethodne Jugoslavije nasledili smo vrlo teško stanje na Kosovu: opštu ekonomsku i društvenu nerazvijenost i velike nacionalne antagonizme . . ..” Nova Jugoslavija je preduzela značajne mere za otklanjanje teškog nasledja i u tom pogledu postigla značajne rezultate na Kosovu „što nikako ne bi smeli da ih potcenjujemo. Ali, u isto vreme, treba da se kritički osvrnemo i upitamo: da li smo u prošlosti griješili? Razume se bilo je grešaka, naročito do Četvrte plenarne sednice CK SKJ. Onda je CK SKJ odlučno osudio dogmatske elemente koji su imali u izvesnom smislu monopol na Kosovu i

348

Metohiji. Bilo je zapostavljanja interesa albanska narodnosti, samovolje i nedozvoljenih birokratskih postupanja. Mi i danas osećamo posledice toga, ali i nastojimo da ih što pre otklanjamo.’

Zalažući se za ubrzaniji razvoj Kosova u odnosu na druge nerazvijene republike, Josip Broz Tito je rekao: „Moramo, dalje, da vidimo šta bi na Kosovu trebalo učiniti” da i tamo razvijamo socijalističke odnose. Stoga je Tito istakao da ,,nije dovoljno samo propagirati socijalizam, već treba razvijati njegovu ekonomsku osnovu” na Kosovu.4

Birokratske i unitarističke snage sa grupom Rankovića na čelu vršile su narušavanje socijalističkih i nacionalnoh odnosa u celoj zemlji. Medjutim, „obim i širina deformacija, kao i krupne zloupotrebe, po svojoj drastičnosti uznemirile su i revoltirale, kako komuniste i gradjane, tako i politička rukovodstva” na Kosovu, jer su ovde bile najdrastičnije.5

Idejno-politička osnova deformacija u odnosu na narodnosti uopšte, a naročito prema albanskoj nacionalnosti na Kosovu, bila je razvijanje nepovere-nje prema narodnostima. Tako se u jednom udžbeniku škole za unutrašnje poslove SFRJ u vezi s tim kaže: „Nacionalne manjine u našoj zemlji. Kada je razvijen nacionalni elemenat i kada je jak pa su kao takvi pripadnici manjina često spremni da rade za obaveštajnu službu matične nacije. To je jedna od ozbiljnih korisnika baza za stvaranje agenture. Oni su naši državljani, pa prema tome imaju sva prava naših gradjana, da služe u vojski, da budu državni službenici i narodni poslanici, pa mogu direktno sa tih pozicija prikupljati podatke.” Stoga se u udžbeniku preporučuje budnost prema nacionalnim manjinama.6

U ovom smislu se u dokumentu Pokrajinskog komiteta SK Kosova i Metohije kaže da .jiajtežaje deformacija, ona koja je zadirala u naše nacionalne odnose. To je koncepcija državne bezbednosti o narodnostima, kao nesigurnom i prema socijalističkoj Jugoslaviji nelojalnom elementu. Na toj osnovi gradjen je poseban odnos prema njima.”7

U skladu sa politikom nepoverenja prema albanskoj narodnosti „mnogi kadrovi državne bezbednosti pod uticajem takve linije svog rukovodstva, a i sami opterećeni nacionalističkim predrasudama su bilo kroz akcije državne bezbednosti ili kafansko-kuloatorsku delatnost razvijali sistematsko nepoverenje prema Šiptarima, a posebno prema kadrovima iz redova Šiptara”.8 U izveštaju saveznog javnog tužioca o deformacijama kaže se da je Svetislav Stefanović lično naložio „ozvučenje stanova nekih funkcionera — pripadnika šiptarske narodnosti”9 Isto tako, „Prema velikom broju političkih kadrova, posebno kadrova šiptarske narodnosti, primenjivane su mere praćenja, obradjivanja i podmetanja negativnih činjenica . . . Ovo se pokazalo, na primeru prizrenskog procesa, na pitanju dosijea za političke kadrove u praćenju partijskih funkcionera, u prisluškivanju i sumnjičenju političkih kadrova”. Posebno nepoverenje se razvijalo prema kadrovima političkim funkcionerima iz Djakovice, koji su kao revolucionari došli iz Albanije 1941. godine.10

Nepoverenje prema albanskoj nacionalnosti i tvrdnja o njenoj nelojalnosti trebalo je da potvrdi tezu o „ugroženosti Kosova i Metohije i da potvrdi već formirane ocene u državnoj bezbednosti Federacije i Republike o nacionalnim manjinama, a posebno šiptarskoj i da opravda izuzetan odnos organa državne bezbednosti prema stanovništvu Kosova i Metohije.11

349

Nepoverjenje i „mere i akcije državne bezbednosti protiv Pripadnika šiptarske i turske narodnosti ulivale su kod ovog dela stanovništva uverenje o njihovoj neravnopravnosti prema drugim narodima”, podgrejavale su nacionalističke i iredentističke tendencije u albanskoj nacionalnosti, protiv čega su se albanski komunisti pod vrlo teškim uslovima dosledno borili.1 2

S druge strane, navedeno nepoverenje prema Albancima i deformacije u odnosu prema njima, srpski nacionalisti su pred srpskim i crnogorskim masama objašnjavali ,Jcao narodnu zaštitu srpskog i crnogorskog življa na Kosovu i Metohiji”, insistirajući kod ovih masa na njihovoj državotvornosti i dužnosti da čuvaju Kosovo od Albanaca. Na ovoj liniji su organi državne bezbednosti objašnjavali ekonomsku migraciju Srba sa Kosova kao posledicu pritiska Albanaca koji su u to vreme faktički doživeli veliki pritisak ovih organa.13 U ovom smislu je potcenjivan velikosrpski nacionalizam i hiper-trofiran albanski nacionalizam.14 Stoga se u dokumentu Pokrajinskog komiteta Saveza komunista kaže: „U dosadašnjoj aktivnosti, iako je stalno ukazivano na opasnost od velikosrpskog šovinizma, borba protiv tog šovinizma nije bila efikasna.”15

Nepoverenje prema pripadnicima albanske nacionalnosti posebno je izraženo u vezi sa prijemom u diplomatsku službu, u državnu bezbednost i za oficire Jugoslovanske armije.1 6 Štaviše, Jugoslovenskoj armiji upućeno je pismo u ime CK SK Jugoslavije, koje je potpisao Ranković, da Albance ne treba primati za oficire JNA.17

Organi državne bezbednosti na Kosovu primenjivali su raznovrsne metode pritiska, insinuacije i insceniranja lažnih optužbi i stvaranja veštačkih tajnih političkih organizacija na štetu Albanaca. Ukazujući na ovu činjenicu, u navedenom dokumentu Pokrajinskog komiteta Saveza komunista se kaže: ..Činjenica je da je bilo insceniranja neprijateljskog delovanja pojedinaca i grupa, koje je bilo upereno protiv kadrova na istaknutim funkcijama, protiv partijskih radnika i protiv jednog broja gradjana.”1 8

Na Sedmom plenumu PK Saveza komunista Kosovo i Metohije, 1966. godine, navedeni su brojni primeri insceniranja lažnih neprijateljskih organizacija. Tako, naprimer, u selu Lugadjije veštačkim putem stvorena je iredentistička albanska organizacija i na toj osnovi uhapšeno 30 lica, koja su posle velike torture puštena iz zatvora kao nevini. Isto tako, bila je opšta pojava i praksa da su na dan albanskog nacionalnog praznika 28. novembra organi državne bezbednosti noću isticali albanske zastave na javnim mestima, da bi sutradan hapsili nevine Albance.19

Organi državne bezbednosti su na misteriozan način, bez sudjenja likvidirali jedan broj zatvorenika pripadnika albanske nacionalnosti. U vezi s tim, u navedenom dokumentu Pokrajinskog komiteta se kaže: „Jedna od najkrupnijih deformacija, koja je bila prisutna kod pojedinih organa bezbednosti, jeste ubistvo jednog broja gradjana, kojega su oni posredno ili neposredno izvršili.”20 Iako su ti zločini obelodanjeni „prema učiniocima istih zločina niti su preduzimane mere gonjenja već su stvari zabašurene, a porodicama je onemogućeno da pokrenu istragu.”21

Organi državne bezbednosti su u vršenju ovih nezakonitih radnji zloupotrebljavali pojedine organe sudova, tužilaštava i lekare. Upravo „služba državne bezbednosti imala je negativnog uticaja na pojedine ljude iz sudova, tužilaštava i lekare” u vršenju njihovih funkcija. To je učinjeno radi

350

..podmetanja lažnih svedoka, dokumenata i sličnog”. Bilo je slučajeva da su lekari davali lažne izjave da su neki zatvorenici, koji su ubijeni od strane organa državne bezbednosti, navodno umrli prirodnom smrću.22

Prema pripadnicima albanske narodnosti „tuča i razni drugi vidovi fizičkog zlostavljanja ljudi, bili su izgleda uobičajeni sastavni deo načina delovanja službe. Ove drastične metode imale su za cilj iznudjavanje lažnih izjava i drugih dokazivanja nekog procesa unapred konstruisanog. Zbog toga su nastupile neretko trajne fizičke i psihičke posledice gradjana . . . Razume se, da su posle zlostavljanja dolazile pretnje da sve to ostane u anonimnosti.”23

U svojoj delatnosti „državna bezbednost je svoje saradnike angažovala često iz redova najproblematičnijih i najkompromitovanijih gradjana. Oni su bili naoružani i pod zastavom državne bezbednosti na terenu su se ponašali kabadahijski, maltretirali ljude i dobrim delom su doprineli da se gubi ugled i poverenje državne bezbednosti.”24 Organi državne bezbednosti su svoje saradnike forsirali u partijskim rukovodstvima i organima vlasti. Ovi ljudi su bili najpoverljiviji u ovim forumima. Bilo je slučajeva da su komunisti i rukovodioci saslušavani od strane državne bezbednosti zbog svoje diskusije ili izraženog mišljenja u partijskim organizacijama ili svoje diskusije ili izraženog mišljenja u partijskim organizacijama ili organima vlasti i samoupravljanja.

Organi državne bezbednosti su vršili i druge nezakonite radnje. Oni su bez zakonskog ovlašćenja vršili „nedozvoljenju cenzuru pošte gradjana koja pristiže iz inostranstva ili se tamo šalje . . . Osim cenzure pošte, služba državne bezbednosti je organizovala i službu prisluškivanja ljudi”. Ona je svojim sumnjama zahvatila ogroman broj gradjana na Kosovu, a naročito pripadnike albanske nacionalnosti.2 6

Mada su deformacije u medjunacionalnim odnosima i nepoverenje prema albanskoj nacionalnosti u Jugoslaviji postepeno nastajali od kraja 1943. godine, izraženim u navedenim dilemama i idejno-političkim nedoslednostima, prilikom pokušaja ukidanja autonomije Kosova, zabrane albanske zastave, zapostavljanja albanskog jezika i administracije u službenom životu, ipak su ove deformacije bile redje i više simptomatične. Najkrupnije deformacije državne bezbednosti i birokratskih snaga koje su teško narušile medjunacionalne odnose na Kosovu i onemogućile stvaranje pune nacionalne ravnopravnosti albanske nacionalnosti u Jugoslaviji, izvršene su u periodu od 1950. do 1957. godine. U ovom periodu uočljive su dve tendencije i dva različita odnosa, dveju vrsta društvenih snaga u Jugoslaviji, s jedne strane, internacionalističkih i samoupravnih, a s druge, unitarističkih, centralističkih, etatističkih i velikosrpskih, prema albanskoj nacionalnosti u Jugoslaviji. Upravo „Analiza deformacija državne bezbednosti razotkrila je da je pored politike Saveza komunista bazirane na lenjinističkim principima Programa Saveza komunista Jugoslavije i Ustava SFRJ, koju su sprovodile i ostvarivale organizacije Saveza komunista i druge socijalističke snage, postojala i druga politika frakcionaške grupe Ranković -Stefanović i rukovodstva državne bezbednosti, bazirane na velikodržavnim, hegemoni-stičkim i velikosrpskim, u suštini birokratsko-staljinističkim pozicijama”.2 7

Mada su eksponenti antialbanske politike bili organi državne bezbednosti u navedenom periodu, s obzirom na veliki uticaj koji je imao Ranković u Partiji i državi, u sprovodjenju ove politike zloupotrebljeni su i drugi organi našega društva. U navedenom periodu realizovane su sledeće konkretne deformacije u odnosu na ravnopravnost albanske nacionalnosti u Jugoslaviji:

351

1. Najdrastičnija mera obračuna velikosrpskih elemenata sa albanskim /ivljem bila je tzv. akcija sakupljanja oružja, koja je trajala tri do četiri meseca, zimi 1956. godine, kada je premlaćeno oko 30 hiljada Albanaca. Od ove torture, umrlo je preko sto lica. O tome se u navedenom dokumentu Pokrajinskog komiteta kaže: „Najteža deformacija i najteže političke posledice imala je akcij za sakupljanje oružja koja je pripremana ranije, a izvedena u zimu 1956. godine . . . Metodi kojima je akcija sprovedena prelazili su sve okvire ustavnih i zakonskih prava gradjana i prava organa. Primenjeno je maltretiranje od šamaranja do drastičkih mera mučenja, pa i fizičke likvidacije, trajnog onesposobljavanja, ubistva itd.”. Stoga je Savez komunista najodlučnije osudjivao „Šovinistički cilj akcije i brutalnost metoda koje su sprovedene”.2 8

Ova akcija bila je slična onima koje su izvršene u Sovjetskom Savezu posle revolucije još u vreme života Lenjina, dok je on bio bolestan. Informisan da su Staljin i Ordžonikizde vršili masovan teror u nekim krajevima zemlje, Lenjin je izjavio: „Ako je stvar došla dotle da se Ordžonikidze zatrčao do primene fizičkog nasilja, onda mogu zamisliti u kakvo smo blato upali”. Isto tako, Lenjin je oštro kritikovao teror Staljina u Gruziji u navodnoj borbi protiv gruzijskog buržoaskog nacionalizma.

Državna bezbednost je pravdala veliki teror nad albanskim življem izmišljanjem laži o opasnosti od predstojećeg albanskog ustanka na Kosovu.30 Interesantno je da su ovakve laži izmišljali i vladajući krugovi buržoaske Jugoslavije uvek kada su organizovali masovne akcije terora nad albanskim stanovništvom, u čemu su ih birokratske snage imitirale. Medjutim, da se nije radilo o sakupljanju oružja od Albanaca, koji su navodno pripremali ustanak, potvrdila je činjenica daje navedenom akcijom sakupljeno oko 20.000 pušaka i pištolja, a da je odmah posle akcije dodeljeno ponovo Albancima, ali sada najgorem ološu u krilu albanskog naroda, preko 15.000 pušaka i pištolja.31

2. Sledeča drastična deformacija u odnosu na albansku nacionalnost je bio „Prizrenski proces”. Organi državne bezbednosti su inscenirali ovaj lažni proces sa ciljem da likvidiraju najrevolucionarnije snage i najodgovornije kadrove u okviru albanske nacionalnosti, prikazujučih špijunima stranih država.32 Medjutim, intervencijom internacionalističkih snaga u Centralnom komitetu Saveza komunista Srbije i CK SK Jugoslavije ovaj. tipično staljinistički metod masovnog likvidiranja kadrova je onemogućen.33 Izveštaj Pokrajinske državne komisije o deformacijama pokazao je daje ovaj proces od početka do kraja bio insceniran.34

3. Jedan od oblika teških deformacija u odnosu na položaj albanske nacionalnosti bio je i pritisak radi izjašnjavanja za tursku narodnost i za iseljavanje na Tursku, o čemu će naknadno biti reči.35

4. Isto tako, jedan od oblika narušavanja nacionalne politike Saveza komunista Jugoslavije bio je totalno nepoverenje i potiskivanje albanske inteligencije i albanske nacionalne kulture. Od strane organa državne bezbednosti „veliki broj intelektualaca i prosvetnih radnika je osumnjičen. Bilo je slučajeva podmetanja literature iz Albanije od strane organa državne bezbednosti i provokativnih radnji radi provere lojalnosti” intelektualaca. Veći broj novinara, književnika albanske narodnosti je sumnjičen kao nelojalan i antisocijalistički elemenat. „Listovi i časopisi, posebno „Rilindja” do detalja su praćeni i u njima lovljene greške i svaka greška je tumačena kao da ima neprijateljsku pozadinu”. U duhu ignorisanja albanske nacionalne kulture i

352

folklora došlo je do ukidanja Instituta za albanologiju, do rasformiranja profesionalnog folklornog ansambla i do zapostavljanja profesionalnog pozorišta na albanskom jeziku. Isto tako, vršen je pritisak i onemogućen.! nastava iz albanske istorije i iz jezika i književnosti albanske narodnosti.36

5. Nepoverenje prema albanskoj nacionalnosti i stanovništvu Kosova reperkutovalo se i na privredni razvoj Pokrajine. Poznata je činjenica da je Kosovo u periodu od 1948. do 1958. godine ostvarilo stopu privrednog rasta od svega 1,7 %, mada je ova Pokrajina bila najzaostalija u zemlji, dok je Jugoslavija u ovom periodu ostvarila stopu rasta od oko 8 %. U vezi sa ovom pojavom, Oblasni komitet Saveza komunista Kosova se u dva maha pismom obratio Centralnom komitetu Saveza komunista Srbije, ali od rukovodstva ove Republike nije bilo dovoljno razumevanja za privredne probleme Kosova.37 Velike nepravde prema seljacima i pripadnicima albanske nacionalnosti nastale su i u vezi sa tretiranjem pitanja samovlasnog zauzeća i prilikom stvaranja zemljišnih kompleksa za društveno poljoprivredna gazdinstva.

Inače, organi bezbednosti su isticali da se na Kosovu ne može sprovoditi socijalistička demokratija i samoupravljanje, pa se tražilo da se i o nacionalnom pitanju ne govori na fakultetu, objašnjavajući ove izuzetke navodno specifičnim okolnostima na Kosovu i nelojalnošću albanske nacionalnosti u ovoj Pokrajini.39

Uzroci mnogobrojnih deformacija prema albanskoj nacionalnosti u Jugoslaviji bili su uslovljeni mnogobrojnim i složenim okolnostima. Govoreći o tim uzrocima, Dobrivoje Radosavljević ,,Bobi” je na sednici Izvršnog komiteta CK Saveza Komunista Srbije i Sekretarijata PK SK Kosova i Metohije ukazao na dileme koje su nastale u toku rata o pitanju Kosova i albanske nacionalnosti, na negativan uticaj centralizma i birokratizma na medjunacionalne odnose na Kosovu i na ulogu hegemonizma i velikosrpskog šovinizma na pritisak na albansku nacionalnost. Realizacija ovakve politike, prema mišljenju Radosavljevića, bila je olakšana objektivnim položajem Kosova, njegovim krupnim problemima i pomanjkanjem potrebnih političkih i stručnih kadrova. Nedovoljna borba protiv srpskog nacionalizma najnegativnije se prema njegovom mišljenju, odrazila u odnosu na Kosovo i albansku nacionalnost.40

Radosavljević je takodje ukazao na uticaj negativnih i neadekvatnih ocena u razvoju NOB na Kosovu i o učešću albanske nacionalnosti u socijalističkoj revoluciji. Velikosrpska shvatanja o srpskom Kosovu, insistiranje samo na srpskim kulturnim spomenicima, davanje većinom srpskih imena mestima, ulicama, preduzećima itd. vodilo je ka srbizaciji Kosova. Iseljavanje za Tursku i diskriminacija u pogledu povratka Albanaca iz Turske, i opšte nepoverenje birokratskih snaga prema albanskoj nacionalnosti u celini i intelegenciji posebno, vodilo je obespravljenju albanske nacionalnosti na Kosovu.41

Posebna ilirska etnička specifičnost Albanaca, prema mišljenju Radosavljevića, i brojnog albanske nacionalnosti bili su veliki problem za birokratske i unitarističke snage u Jugoslaviji i jedan od Uzroka posebnog pritiska na albansku nacionalnost u Jugoslaviji 42

Na ovom sastanku je i Milija Kovačević vrlo objektivno ukazao na uzroke koji su doveli do deformacija u medjunacionalnim odnosima na Kosovu. On je posebno ukazao na izvesno nepoverenje medju članovima Oblasnog komiteta iz redova Srba i Crnogoraca i Albanaca još od donošenja Rezolucije Prvog zasedanja Oblasnog narodnog odbora, oko samoopredeljenja, zatim oko

353

isticanja albanske zastave, oko pripreme prizrenskog procesa, akcije sakupljanja oružja, odnosa prma albanskoj inteligenciji itd. tražeći da se o ovim pitanjima bar sada zauzmu zajednički i principijelni stavovi.43

Na Četvrtom plemenu CK SK Jugoslavije najodlučnije su osudjeiu navedene deformacije državne borbenosti i birokratskih snaga u odnosu n.i Kosovo i albansku nacionalnost. Isto tako, „Šesti plenum CK SK Srbije svojom principijelnošću, otvorenim i odlučnim obračunom sa frakcionaškom grupom Ranković Stefanović i posebno doslednom i jasnom kritikom svega što smeta pravilnom rešavanju medjunacionalnih odnosa i energičnom osudom velikosrpskog šovinizma, stvorio je povoljnu klimu medju komunistima i gradjanima Kosova i Metohije da u svojoj kući na svim nivoima i u svim sredinama društveno-političkog života povedu odlučnu borbu za dalje razvijanje bratstva i jedinstva”.44

Odluke Brionske sednice i stav Šeste seđnice Centralnog komiteta Srbije ulivali su uverenje kod progresvinih snaga albanske nacionalnosti ne samo da se neće ponavljati ranije deformacije, već da će se stvoriti svi uslovi za ostvarenje pune ravnopravnosti albanske nacionalnosti u Jugoslaviji. Na ovoj osnovi je kod pripadnika albanske nacionalnosti posle Četvrtog plenuma došlo do velikog olakšanja.

Posle Brionske sednice CK SK Jugoslavije 1966. godine, preduzete su vrlo radikalne i dalekosežne mere u pogledu obezbedjenja ravnopravnosti albanskoj nacionalnosti u Jugoslaviji i za punu afirmaciju Pokrajine Kosova u okviru jugoslovenske federacije. Od mera i odluka koje su preduzete na ovom planu, posebno navodimo sledeče:

1. Došlo je do pune afirmacije Autonomne Pokrajine Kosova u jugosloven skoj federaciji i preko nje i do afirmacije albanske nacionalnosti u Jugoslaviji.

2. Pokrajinski komitet SK doneo je zaključke o poboljšanju nacionalne strukture zaposlenih i u tom duhu je poslednjih godina povećano učešće albanske nacionalnosti u ukupnom broju zaposlenih za 4%. Medjutim, zbog malog broja zaposlenih u Pokrajini poslednjih godina došlo je do apsolutnog pogršanja procenta zaposlenosti albanskog stanovništva, tako da je 1966. godine bio zaposlen svaki 16-ti Albanac, dok je 1972. godine bio zaposlen svaki devetnaesti Albanac. Kod Srba i Crnogoraca, iako je procenat učešća u zaposlenosti u Pokrajini opao, apsolutni stepen zaposlenosti nije pogoršan.

3. Isto tako, Pokrajinski komitet SK Kosova doneo je zaključke o ravnopravnosti jezika a Pokrajinska skupština na bazi Ustavnog zakona donela je Zakon o ravnopravnosti jezika u Pokrajini. Na bazi ovih dokumenata, došlo je do poboljšanja primene albanskog jezika u administraciji i javnom i političkom životu. Na nivou Republike Srbije i Federacije garantovana je ravnopravna upotreba albanskog jezika i objavljivanje svih važnih dokumenata na ovom jeziku.

4. Ustavni zakon Pokrajine sankcionisao je pravo isticanja albanske zastave, čime je ostvarena vekovna težnja pripadnika albanske nacionalnosti da i njihova zastava bude ravnopravna u Jugoslaviji. Isto tako, Ustav SR Makedonije, poslednjim izmenama, garantuje slobodu isticanja albanske zastave.

5. Predsedništvo Saveza komunista Jugoslavije a zatim i drugi organi Federacije i republike Srbije razmotrili su problem ubrzanog razvitka Kosova i odlučeno je da se Kosovu da poseban tretman u okviru nerazvijenih područja.

354

Društvenim planom SFRJ 1970-1975. godine garantuje se najbrža stopa rasta Kosova u odnosu na druga nerazvijena područja u Jugoslaviji.

6. Postignuti su značajni rezultati u razvoju kulture i prosvete na albanskom jeziku i stvoren je Prištinski univerzitet sa nastavom i na albanskom jeziku. Na ovom Univerzitetu već sada studira oko 13.000 studenata, od kojih oko 8.000 Albanaca.

7. Došlo je do značajne afirmacije istorije, književnosti, umetnosti i nacionalne kulture albanske nacionalnosti. U duhu razvijanja ove kulture, stvorene su nove kulturne institucije i naučne ustanove, kao što su Albanološki institut, Zavod za istoriju, Preduzeće „Kosovo—film” itd.

8. Poslednjih godina 30 do 40 hiljada pripadnika albanske nacionalnosti zaposleno je u zemlji i inostranstvu, pa je došlo do izvesnog olakšanja u socijalnim prilikama ove nacionalnosti i do poboljšanja životnog standarda gradjana. Naročito veliki značaj u ovom pogledu ima zaposlenje preko 20.000 Albanaca u zapadnoj Evropi.

9. Uopšte, došlo je do psihološkog i pravno-političkog osećanja slobode i ravnopravnosti pripadnika albanske nacionalnosti u Jugoslaviji. Ovakvom osećanju doprineli su i promena imena Šiptar i Albanac i Kosova i Metohije u Kosovo, naziv Autonomne Pokrajine Kosova socijalističkom i donošenje Ustavnog zakona umesto ranijeg Statuta.

10. I, na kraju, poboljšanje jugoslovensko-albanskih državnih odnosa i uspostavljanje saradnje izmedju kulturnih i naučnili institucija sa Kosova i onih u Albaniji, ne samo da imaju opšti pozitivan odjek kod pripadnika albanske nacionalnosti, već znače i stvaranje uslova za plodnu saradnju izmedju dva dela albanske nacije i za koriščenje njihovih progresivnih ostvarenja za ubrzani socijalistički razvitak, a naročito za nacionalnu afirmaciju albanske nacionalnosti u Jugoslaviji.

Sve ove i druge mere su vrlo pozitivno uticale na dobro raspoloženje albanske nacionalnosti u Jugoslaviji prema Savezu komunista Jugoslavije, prema našem samoupravnom društvu i ličnosti druga Tita, kao i na odlučnost progresivnih snaga albanske nacionalnosti da se bore za razvoj samoupravne socijalističke federativne Jugoslavije – zajednice ravnopravnih naroda i narodnosti.

—————————————-

Položaj albanske nacionalnosti u toku II svetskog rata i učešće albanske nacionalnosti u socialist ićkoj revoluciji”

1. Ali Hadri, „Narodnooslobodilaćki pokret na Kosovu 1941-1945 god.” R. D. odbranjen na Filozofskom fakultetu u Prištini 1970 god. st. 64

2. Ibid, st. 73.

3. Iskazi mnogih učesnika u ovim dogadjajima dobijeni pomoču intervjua autora.

4. Ali Hadri, ibid, st-72-73.

5. Iskazi mnogih učesnika u navedenim zbivanjima iz Vućitrna i Podujeva intervjui autora.

6. Ali Hadri, ibid, st. 74.

7. Ibid. st. 75.

355

8. „Zbornik dokumenata i podataka o NOB jugo slovenskih naroda, tom I, borbe na Kosovu 1941 -1944 god.” Beograd 1969 god. st. 55.

9. Ali Hadri, ibid, st. 78-79.

10. Ibid, st. 87.

11. AKMO Zavod za statistiku „Statistički godišnjak AKM Oblasti 1953 god.” Priština 1955. god. st. 22.

12. Ali Hadri, ibid, st. 82-84.

13. Koća Jončić, citirano st. 228.

14. Ibid, st. 128.

15. Ibid, st. 82, 88.

16. Svetozar Vukmanović, „Revolucija koja teče”, Beograd 1971 god. kn. 1 st. 338.

17. Ali Hadri, ibid, st. 88 i 90.

18. Ibid, st. 106-111.

19. Činjenice su utvrdjene na bazi naših empiriskih istraživanja.

20. Ibid.

21. Ali Hadri, ibid, st. 93.

22. Kao fusnota 8, st. 548 i 570.

23. Ali Hadri, ibid. st. 279.

24. Ibid, st. 286.

25. Ibid, st. 355.

26. Ibid, st. 103-104.

27. Ibid, kao fusnota 8, st. 77.

28. Ali Hadri, ibid, st. 286.

29. Kao fusnota 8, st. 50.

30. Ibid, st. 113.

31. Ibid, st. 127.

32. Ibid, st. 54.

33. Ibid, st. 528.

34. Ibid, st. 547.

35. Ali Hadri, ibid, st. 96, 106, 113.

36. Kao fusnota 8, st. 415.

37. Institut za medjunarodni radnički pokret, dokument br. 1695.

38. Fadilj Hodža, „Perparimi” br. 7-8, Priština 1061 god. st. 453.

39. Ali Hadri, ibid, st. 318, 319 i 320.

40. Kao fusnota 8, st. 20.

41. Ibid, st. 76-77.

42. Ibid, st. 505.

43. Ibid, st. 594.

44. Ibid, st. 59, 60 i 180.

45. Ibid, st. 81.

46. Ibid, st. 91.

47. Ibid, st. 92, 112 i 113.

48. Ibid, st. 174.

49. Ibid, st. 243.

50. Ibid, st. 247-248.

51. Ibid, st. 269.

52. Ibid, st. 311-312.

53. Ibid, st. 547-548, 550, 595, 648.

54. Ali Hadri, ibid, st. 77-78 i kao fusnota 8, st. 314.

55. Kao fusnota 8, st. 58.

56. Javna afera na Kosovu u vezi sa otkrivanjem kontrabande, oko uveza par vagona pirinea iz Srbije, od strane veletrgovca i političara Iliaz Aguša na bazi saradnje sa Nedićevcima.

57. Ali Hadri, ibid, st. 115 i 222.

58. Ibid, st. 119.

59. Ibid, st. 94-95.

60. Ibid, st. 266.

61. „Historia e Partise se punes se Sliqiperise”, Tirane 1968. 734 i 266.

62. Ali Hadri, ibid, st. 288- 289.

63. Ibid, st. 289-292.

356

64. Ibid, st. 124 i 111.

65. Kao fusnota 8 st. 61.

66. Ali Hadri, ibid, st. 258-259.

67. Ibid, st. 260.

68. Ibid, st. 260-264.

69. Ibid, st. 295.

70. Mark Krasnici ,,Savremene društveno-ekonomske promène na Kosovo i Metohiji” Priština 1963 god. st. 33-34.

71. Kao fusnota 8, st. 253.

72. Ali Hadri, ibid, st. 295-296.

73. Kao fusnota 8, st. 369.

74. Ibid, st. 536.

75. Ibid, st. 668 i 670.

76. Ibid, st. 21.

77. Ali Hadri, ibid, st. 125.

78. Kao fusnota 6, st. 514.

79. Ovaj dogadjaj je poznat autoru, jer se desio u njegovom rodnom mestu i sam je učestvovao u njemu.

80. Kao fusnota 8, st. 351, i Ali Hadri, ibid, st. 127.

81. Kao fusnota 8, st. 247 i 647.

82. Ibid, st. 162 – 163.

83. Ibid, st. 254 i 454.

84. Ibid, st. 693.

85. Ali Hadri, ibid, st. 287.

86. Ibid, st. 286.

87. Kao fusnota 8, st. 536, 537 i 155.

88. Ali Hadri, ibid, st. 287.

89. Ibid, st. 411.

90. Kao fusnota 8, st. 153.

91. Ibid, st. 243.

92. Ibid, st. 536- 537.

93. Ibid, st. 38 i 55.

94. Ibid, st. 94, 112- 1 13, 158.

95. Ibid, st. 38.

96. Ibid, st. 56 i 62.

97. Ibid, st. 19.

98. Ibid, st. 103.

99. Ibid, st. 201.

100. Ibid, st. 648-649.

101. Ibid, st. 154.

102. Ibid, st. 732.

103. Istoriski arhiv KPJ, „Kongresi i zemaljske konferencije 1919 1937 god.” tom II kn. 9 i 112.

104. Fadilj Hodža, „Perparimi”, br. 7 8 Priština, 1961 god. st. 453.

105. Ali Hadri, ibid, st. 134.

106. Ibid, st. 139.

107. Ibid, st. 140.

108. Ibid, st. 303.

109. Ibid, st. 311.

110. Podaci su utvrdjeni na bazi razgovora sa Selim Sciimom članom KPJ u Preševu od 1939 god. i članom MK KPJ Preševa od 1942god. i Djemiš Binom članom KPJ 1942 god. i rukovodiocem SKOJ-a u Preševu.

111. Ibid.

112. Razgovor sa sekretarom JK KPJ Ulcinja Ruselbegovičem.

113. Ali Hadri, ibid, st. 176.

114. Ibid, st. 178.

115. Ibid, st. 181.

116. Ibid, st. 186.

117. Kao fusnota 8, st. 47.

118. Ibid, st. 63.

357

119. Ibid, st. 441.

120. Istoriski arhiv KPJ „Kongresi i zemaljske konferencije 1919 1937 god.” tom II kn. 9 st. 112.

121. Ibid.

122. Stoneje Aksić „Položaj autonomnih jedinica u ustavnom sistemu Socialistićke Federativne Jugoslavije, sa posebnim osvrtom na položaj i razvoj autonomne pokrajine Kosova i Metohije” Priština, 1965 god. st. 22.

123. Arhiv PK SK Kosova dokument st. 117.

124. Ali Hadri, ibid, st. 210.

1 25. Arhiv PK SK Kosova dokument 172. 1 26. Ali Hadri, ibid, st. 371 -373.

1 27. Knjiga ..Kosovo i Metohija 1943 -1953 god.” Priština 1953.

128. Ali Hadri, ibid, st. 383.

129. Ibid, st. 401.

130. Podaci su utvrdjeni na bazi dokumentacije u opštinskom komitetu SKM u Debru i razgovora sa drugovima Jašar Halilom ćlan KPJ od 1941 god. i Sado Homom članom KPJ od 1942 god. i kao fusnota 110.

131. Ali Hadri, st. 212-216.

132. Ibid, st. 216.

133. Kao fusnota 8, st. 53,69 i 167.

134. Fadilj Hodž , i.Pcrparimi” br. 7-8 Priština 1961 god. st. 466.

135. Kao fusnota 8, st. 158 i Ali Hadri, ibid, st. 218.

1 36. Ali Šukrija, „Perparimi”, br. 9 Priština 1961 god. st. 574 i Ali Hadri, ibid, st. 232.

137. Ali Hadri, ibid, st. 230.

138. Ibid, st. 135.

139. Ibid, st. 237.

140. Ibid, st. 230.

141. Ibid, st. 236.

142. Ibid, st. 237.

143. Ibid, st. 239.

144. Ibid, st. 230-231.

145. Ibid, st. 231.

146. Ibid, st. 341.

147. Ibid, st. 380.

148. Ibid, st. 351.

149. Ibid.

150. Ibid, st. 357.

151. Ibid, st. 343 i 349.

152. Ibid, st. 344.

153. Ibid, st. 346.

154. Ibid.

155. Kao fusnota 8, st. 658.

156. Ibid, st. 673.

157. Ibid, st. 425 i 431.

158. Ibid, st. 528.

159. Ibid, st. 530 i 55. /

160. Ali Hadri, ibid, st. 345, 347 i 348.

161. Kao fusnota 8. st. 559.

162. Ali Hadri, ibid, st. 347.

163. Ibid, st. 347.

164. Ibid, st. 346-347.

165. Ibid.

166. Ali Hadri, ibid, st. 347.

167. Ibid.

168. Ibid.

169. Ibid.

170. Ibid.

171. Ibid.

172. Ibid, st. 220 i 224.

358

173. Pismo Svetozara Vukmanovića – Tempa drugu Titu, Institut za medjunarodni radnički pokret, Beograd, dokument 1962, V, 1 -42/43/.

174. Ali Hadri, ibid. st. 359.

175. Ibid, st. 361 -362.

176. Medju oslobodiocima Trsta bili su medju prvima i pripadnici albanske nacionalnosti.

177. Lutvi Rusi, „Jehona”, Skopje 1963 god. st. 71 5.

178. Kao fusnota 130.

179. Kao fusnota 110.

180. Ali Hadri, ibid, st. 363.

181. Ibid.

182. Ibid.

183. Ibid, st. 364.

184. Ibid, st. 363 i telegrami Miladina Popovića CK KPJ i drugu Titu o greškama koje su činjene prema Albancima na Kosovu i Metohiji i u Makedoniji, u kojima se traži uzimanje na odgovornost onih kojigreše.

1 85. Ali Hadri, ibid, st. 366 i sečanje autora, koji je tada bio sekretar SK SKOJ-a i SK KPJ u Uroševcu.

186. Kao fusnota 8, st. 157 i 191 i pismo J. B. Tita Svetozaru Vukmanoviću u vezi sa parolom o nezavisnoj Makedoniji, Medjunarodni radnički pokret u Beogradu, dok. br. 1976 – I – 3/43 i proglasi NOP u Sloveniji i Hrvatskoj krajem 1942 i početkom 1943 god.

187. Svetozar Vukmanović – Tempo, „Revolucija koja teće” Beograd 1971 god. kn. I st. 341.

188. Kao fusnota 8. st. 37.

189. Ibid, st. 175.

190. Ciazmend Zajmi, „Ravnopravnost jezika u socialističkoj autonomnoj pokrajini Kosova,” magistarski rad odbranjen u pravnom fakultetu u Beogradu 1971 st. 12.

191. Proglas glavnog štaba NOV i POJ 1943 god. arhiv PK SK Kosova, dokument br. 940.

192. Kao fusnota 8. st. 517.

193. Ibid, st. 260 i 315.

194. Članak Pavla Jovičcvića, 1944 god. i kao fusnota 8, st. 575-579 i 723, i „Perparimi” br. 4, Priština 1971 god. st. 274.

195. Kao fusnota 8, st. 482.

196. Ibid, st. 723.

197. Ibid, st. 61 8.

198. Ibid, st. 720.

199. Svetozar Vukmanović, ibid, st. 313.

200. Kao fusnota 8, st. 269.

201. Lutvi Rusi „Jehona”, Skopje 1963 god. st. 705-714.

202. Ibid, st. 715 i kao fusnota 130.

203. Lutvi Rusi, „Jehona”, Skopje 1963 god. st. 715- 718.

204. Ibid, st. 716 -722.

205. Kao fusnota 130.

206. Lutvi Rusi, ibid, st. 726.

207. Ibid, st. 729.

208. Ibid, st. 733.

209. Kao fusnota 130.

210. Podaci su uzeti u Sreskom odboru Saveza Boraca u Ohridu i OO Saveza Boraca u Debru.

21 1. Kao fusnota 1 10.

212. Ibid.

213. Iskazi Katarine Patrnogić „Cice”, narodnog heroja i komesara bataljona „Kosovskog odreda” koji se kretao u Predelima Preševa.

I DI O, II ODLLJAK

„DRUŠTVLNO I.KONOMSKIH POLOŽAJ ALBANSKI! NACIONALNOSTI U BURŽO-ARSKOJ JUGOSLAVI J I”

1. Istoriski arhiv KPJ, I, II „Kongresi i zemalske konferencije 1919 – 1937 godine”, st. 68

359

2. J. B. Tito, „Nacionalno pitanje u svetlosti NOB”, „Naprijed” Zagreb 1945 god. st. 5

3. J. B. Tito, „Temelji demokratije novoga tipa”, „Crvena zastava”, Beograd 1948 god. st. 28

4. Laslo Rehak, „Nacionalne manjine” u Jugoslaviji”, Universitet u Novom Sadu, Beograd 1965, st. 292.

5. Ibid

6. „Narodni odbor autonomne oblasti Kosova i Metohije, 1943-1953 godine” Priština 1953 god. st. 21

7. Laslo Rehak, Ibid, st. 276

8. Ibid, st. 227

• 9. Živko Avraniovski, „Poseban otisak istoriskog glasnika,” br. 3-4 Priština 1964 god. st. 1 23

10. Citirano prema Laslu Rehaku, Ibid, st. 227. I 1. Statistički godišnjak Jugoslavije, kn. I, Beograd 1929 god. st. 60

12. Ajet Iladjiu „Hasan Priština” Tirane 1964, !•’. 132

13. Leslo Rehak, Ibid st. 220

14. Statistički godišnjak Jugoslavije, Beograd 1929, st. 60

15. Ibid.

16. Mark Krasnici, „Savremene društveno-ekonomske promene na Kosovu i Metohiji”, Priština 1963. st. 215

17. Turhan, ,,Shqiperija para konferences se Paqes, Rome 1919, F. 35, demografska ispitivanja”, izdanje ureda za statistiku DFJ, Beograd 1945 god. st. 1 i Mark Krasnici Ibid st. 215

18. Citirano prema Hamit Kokolari, „Kosova” Tirane 1943. F. 86

19. Ilija Pržić, „Zaštita manjina”, Beograd 1933, st. 58-75

20. Ibid st. 120-128

21. Ljubiša Stajković i Milan Martić, Racionalne manjine u Jugoslaviji”, izdanje ^ad” Beograd 1953 god. st. 33-34.

22. Koča Jončić, „Ustav i medjunacionalni odnosi u Jugoslaviji”, Beograd 1963 god. st. 77.

23. Ilija Pržić, Ibid st. 125

24. Koća Jončić „Pravno-politički položaj i uloga narodnosti – nacionalnih manjina u SFRJ”, doktorski rad, Beograd 1964. god. st. 152

25. Ibid st. 128

26. Ilija Pržić, Ibid st. 120-128

27. Laslo Rehak, Ibid st. 169 i 222

28. Koća Jončić, Ibid, dok. rad, st. 153

29. Milan Bartoš, „Medjunarodno javno pravo” kn. I Beograd 1954 god. st. 429

30. Laslo Rehak, Ibid st. 297.

31. Ajet Hadžiu, Ibid st. 184

32. Ibid, st. 185

33. Ibid, st. 192-193

34. Laslo Rehak, Ibid st. 217

35. Živko Avramovski poseban otisak istoriskog arhiva, br. 2-3 Priština 1964 st. 124.

36. Citirano prema Koći Jončiću, Ibid, dok. rad. st. 164

37. Ibid, st. 122.

38. Ibid, st. 169.

39. Ibid, st. 169.

40. Ibid, st. 172.

41. Ibid, st. 171.

42. Ibid, st. 165.

43. Ibid, st. 167.

44. Ibid, st. 194.

45. Ibid, st. 174.

46. Laslo Rehak, ibid. st. 225

47. Ibid, st. 226.

48. Ibid, st. 226.

49. List „Xhemjeta”, „HAK”, 2. januara 1921 god.

50. Güstin CfOdart, „Albanija 1921,” Paris 1922 g. predgovor knjige.

360

51. Mita Miljković, „Nacionalne manjine u NRS,” „Crvena Zastava” br. 2. Beograd, 1948. god. st. 34

52. Stenog. beleškc Narodne skupštine Kraljevine SHiS, sedmica od. 20. marta 1924 god. st. 406

53. Ibid.

54. Ibid.

55. „Historija e Shqiperise”, II, Tirane, F. 625.

56. Živko Avramovski, Poseban otisak Istoriskog glasnika br. 2-3 Priština 1964 st. 128.

57. Stenografske beleške Narodne skupštine Kraljevine SHiS, sedmica od 20. marta 1924 god. st. 406.

58. Institut za medjunarodni radnički pokret, Beograd, dokument br. 15086

59. „Memorijal privremene albanske vlade” društvu naroda o položaju albanske nacionalne manjine u Jugoslaviji, „Shqiperija para konferences se Paqes”, Rome 1919, F.17.

60. Ajet Haxhiu, Ibid, F. 106, 170,215dhe 208.

61. Stenog. beleške Narodne skupštine Kraljevine SiHiS, sedmica od. 20. marta 1942 god. st. 406.

62. Ajet Haxhiu, Ibid, F. 132

63. Stenog. beleške Kraljevine SHiS, 1922 god. st. 406

64. Stenog. beleške Kraljevine SHiS od 1922 god. st. 274

65. Stenog. beleške Kraljevine SHiS, redovan saziv za 1921-1922 godine kn. IV. Beograd 1922, st. 274

66. Stenog. beleške Kraljevine SHiS. sednica 20. marta 1924 god. Beograd, st. 406. 67.Ibid.

68. Institut za medjunarodni radnički pokret, Beograd, dokument br. 15086.

69. Mita Miljković, Ibid st. 34

70. Istoriski arhiv KPJ, kn. I i II, „Kongresi i zemaljske konferencije 1919-1937 god.” st. 176

71. Košta Novaković, „Makedonija Makedoncima – zemlja zemljoradnicima, Čačak 1966 st. 31 ¡40

72. Ajet Haxhiu, Ibid. F. 166

73. Košta Novaković, Ibid. st. 94

74. Stenog. beleške Narodne skupštine Kraljevine SHiS, sednica od. 22. jula, Beograd 1922 god. 762.

75. Mita Miljković, Ibid st. 34.

76. Stenog. beleške Narodne skupštine Kraljevine SHiS, sednica od 20. marta 1924 god. Beograd st. 406-407.

77. Koča Jončić, Ibid, dokt. rad, st. 197.

78. Stenog. beleške Narodne skupštine Kraljevine SHiS, sednica od 24. jula 1922 god. Beograd 1922 god. st. 762.

79. Živko Avramovski, poseban otisak istoriskog glasnika br. 2-3 Priština, 1964 god. st. 127.

80. Fad il Hoxha, „Perparimi” br. 7-8, Priština 1961 god. st. 451 -458.

81. Stenog. beleške, Narodne skupštine Kraljevine SHiS, 1924 god. st. 51 -52.

82. a. Ibid.

82. b. Ibid.

83. Djordje Krstić, „Kolonizacija u Južnoj Srbiji”, Sarajevo 1928,

84. Iskazi selaka, Galice koji su bili kačaci sa Azem Bejtom.

85. Djordje Krstić, Ibid. st. 20.

86. Empiriske činjenice o motivima odlaska u kačake utvrdjene su našim sociološkim intervjuima.

87. Živko Avramovski, ,Gjurmine Albanologjike” Nr. 2, poseban otisak, Priština 1965. god. st. 229

88. Stenograf, beleške Narodne skupštine Kraljevine SHiS. od 1923. god. kn. III st. 413-414.

89. Ajet Haxhiu, Ibid. F. 122.

90. Ibid. F. 174.

91. Ibid. F. 197.

92. Ibid. F. 11 8.

93. Laslo Rehak Ibid. st. 276.

361

94. Ajet Haxhiu, Ibid. st. 118.

95. Ibid. F. 123.

96. Stenografske beleške Narodne skupštine Kraljevine SHiS 1924. god. st. 406-413.

97. Ajet Haxhiu, Ibid. 1;. 123.

98. Stenog. beleške Narodne skupštine Kraljevine SHiS. Kn. II 1923. god. st. 406-418.

99. Mark Krasnici, „O besi”, Zagreb 1962, st. 227.

100. Ajet Haxhiu, Ibid. F. 179-181

101. Ibid. F. 117, dhe 139.

102. Sten, beleške Narodne skupštine Kraljevine SHiS, saziv 1923. god. kn. II st. 418.

103. Ibid.

104. Ajet Haxhiu, Ibid. F. 155.

105. Ibid. F. 157.

106. Ibid.

107. Stenograf, beleške Narodne skupštine Kraljevine SHiS, saziv od. jula 1923. Beograd 1923, kn. II st. 406 418.

108. Stenog. beleške Narodne skupštine, zasedanje od 14. jula 1922. god. st. 431.

109. Arhivi qendror Historik i R. P. Sli. F. B. C. D., dok. Nr 120.000 . . .

110. Sali Moni, blizak saradnik Bajram Cura izneo je ove činjenice odbornicima oblaskog Narodnog odbora Kosova i Metohije 1943. god. Iskaz Djevat Sojeve i Šaban Kajtaza odbornika ovog zasedanja.

111. Ajet Haxhiu, Ibid. F. 200.

112. Ibid. F. 201.

113. Ibid. F. 117.

114. Arhivi qendror Historik i R. P. Sli. F. B. C. D. 18. dokument NrSKA, citirano prema Ajet Haxhiu, Ibid. st. 140.

1 1 5. Ibid. Ajet Haxhiu, Ibid. F. 1 76 1 16. Ajet Haxhiu, Ibid. F. 176.

117. Ibid. F. 186

118. Ibid. F. 199.

119. Ibid. F. 199.

1 20. Istoriski arhiv KPJ, I. II, kongresi i zemaljske konferencije 1919-1937. god. st. 69, 70 i 145.

121. Ajet Haxhiu, Ibid. F. 168. i 117.

122. Živko Avramovski, „Gjurmime A Iba no log j ike”, Nr 2. poseban otisak, Priština 1965. god. st. 230.

123. Prema izjavi sovjetskog naučnika I. G. Senkevića, to pismo se nalazi u Fondu dokumentacije V. J. LFNJINA u Moskuvu.

124. Navedeni iskazi Sali Mona, saradnik B. Cura.

125. Ibid.

126. Hairedin Hoxha „Politika o terorit dhe qenocidit fizike ndaj shqiptarve” (Politika terora i fizičkog genocida prema Albancima u staroj Jugoslaviji), „PERPARIMI” Nr 5. Priština 1971 god. F. 370

127. Ajet Haxhiu, F. 197.

128. Ibid. F. 114

129. Ibid. F. 185, 192 dhe 193.

130. Ibid. F. 191.

131. Ibid. F. 193.

132. Ibid. F. 199-200.

133. Ibid. F. 202. 134.Ibid. F. 200.

135. Iskazi Hasan Shunqerije, tadašnjeg presednika „Xhemjeta”.

136. Ajet Haxhiu, Ibid. F. 192-193

137. Živko Avramovski, poseban otisak istoriskog glasnika, Priština 1964 god. st. 123

138. Penko Zdravkoski „Nacionalne manjine u Makedoniji u doba Kraljevine u Jugoslaviji”, studija u glavnom odboru SSRN Makedonije st. 7.

139. Stenog. beleške Narodne skupštine Kraljevine SHiS od 1924 godine st. 406-408.

140. List „Politika” od 20. avgusta 1922 god.

141. List „Stara Srbija”, od 29. aprila 1921 god.

142. Penko Zdravkovski, Ibid. st. 11

362

143. Ferdo Čulinović, .Jugoslavija izmedju dva rata”, Zagreb 1961 god. st. 431.

144. Laslo Rehak, Ibid. st. 234.

145. Košta Novaković, Ibid. st. 4.

146. Ferdo Čulinković, Ibid. st. 406.

147. Koča Jončić, Ibid, dokt. rad, 195.

148. Iskazi Ismajl Hodže i Hafis Hilmije iz Kačanike i Shyqeri Hadže iz Štimlja.

149. Ferdo Čulinović, Ibid. 425.

150. Iskazi Hasan Shuqerija, predsednika „Xhemjeta” i Shuqeri Hcxhe zamenika poslanika ,,Xhemjeta” iz Štimlja.

151.Ibid.

152. Iskazi Sahit Tanika iz Skopja, koji se iselio za Tursku u Smirni

153. Hajredin Нохћа: „PARTIT POLITIKE dhe Levizjet e tyre nder shqiptar ne Jugoslavine borgjeze” (Političke partije i njihov uticaj na albanske mase u Buržoaskoj Jugoslaviji „Perparimi” Nr. 12 Priština 1971 F. 1008

154. Idst „Politika” od 1. avgusta 1922 god.

155. Stenog. beleške Kraljevine SHiS, sednica od 20. marta 1924 god. st. 406-413.

156. Ferdo Čulinović, Ibid. st. 431.

157. Ajet Haxhiu, Ibid. st. 192-193.

158. Ferdo Čulinović, Ibid. st. 431.

159. Penko Zdravkovski, Ibid. st. 10.

160. Ibid. st. 9-10.

161. Ibid. st. 7.

162. Stenog. beleške Narod, skupštine Kraljevine SHiS sednice od 1924 god. st. 406-413.

163. „Historija e Shqiperise”, II, Tirane 1965, F. 696.

164. Živko Avramovski, Poseban otisak istoriskog glasnika br. 2-3 Priština, 1964 gód. st. 133.

165. Ibid.

166. Ibid. 134.

167. Citirano prema Spasoji Djaković, u nastavcima u .Jedinstvo” od 11. maja 1964 god.

168. Penko Zdravkovski, Ibid. 12 i Ali Hadri „Perparimi” br. 3-4. Priština 1965 god. st. 164.

169. Živko Avramovski, Poseban otisak istoriskog glasnika br. 2-3 Priština, 1964 st. 138.

170. Ibid. st. 139.

171. Pokrajinski arhiv Kosova, dok. br. XXVII/K. 4-60

172. Ibid.

173. Ibid.

174. Spasoje Djaković, Ibid.

175. Ibid.

176. Pokrajinski arhiv Kosova, dok. br. XXVII/K. 4-60

177. „Historia e Shqiperise”, II 1965. F. 697.

178. Rezolucija V zemaljske konferencije KPJ u Zagrebu 1940 god. „Proleter” 1941 st. X-XI.

179. Ali Hadri, „Perparimi” br. 6 Priština 1957 st. 522.

180. Hajredin Hodža „Lufta PKJ per glirimin nacional dhe social te shqiptarve ne Jugoslavi” (Borba KPJ za nacionalno i socijalno oslobodjenje Albanaca u Jugoslaviji) „Perparimi” Nr. 1 1972 Priština F. 1-2

181. Institut za medjunarodni radnički pokret dok.br. 15086.

182. Citirano prema Koći Jončiću, Ibid dok. rad. st. 291.

183. Istoriski arhivKPJ „Kongresi i zemaljske konferencije 1919 -1937 god.” st. 14

184. Koča Jončić, Ibid. dok. rad, st. 292

185. Laslo Rehak, Ibid. st. 292.

186. Citirano prema Ali Hadri, „Perparimi”, br. 5 Priština 1965 god. st. 278.

187. Koća Jončić, Ibid, dok. rad, st. 294.

188. Istoriski arhiv KPJ, I, II, „kongresi izemaljske konferencije 1919-1937.god”, st. 70.

189. Ibid. st. 72-73.

190. Ibid. st. 74.

191. Citirano prema Koći Jončić, Ibid. st. 298.

192. Istoriski arhiv KPJ, I, II, „Kongresi i zemalske konferencije 1919-1937 god.” st. 112.

193. Ibid. st. 1945.

194. Citirano prema Koći Jončiću, Ibid. st. 306.

363

195. Ibid. st. 308-309.

196. Laslo Rehak, Ibid. st. 305.

197. Rezolucija V zemaljske konferencije KPJ u Zagrebu 1940. „Proleter” br. I. 1941. god. st. X-XI.

198. Koća Jončić, Ibid. st. 316.

199. Ali Hadri, „Perparimi” br. 6. Priština 1961. god. st. 453.

200. Ali Hadri, „Perparimi” br. 6. Priština 1957. st. 23.

201. Pavle Jovinčević, članak u kr. „Ustanak Naroda Jugoslavije”, Beograd, st. 213.

202. Laslo Rehak, Ibid. 306.

203. Ibid. st. 301.

204. Cit. prema Ali Hadriu, „Perparimi”. br. 6 1957. god. st. 523.

205. Ali Hadri, „Perparimi” br. 5. Priština 1965. god. st. 286.

206. Istoriska komisija P. K. SK Kosova dok, br. 14.

207. Ali Hadri „Perparimi” br. 5. Priština 1965. god. st. 287.

208. Dokument DAGG? br. 8931.

209. Pokrajinski arhiv Kosova, dok. br. XXVII/K-4. 4-76.

210. Ali Hadri. ..Perparimi”, br. 6. Priština 1957. st. 329.

211. Pavle Jo vi če vi č, Ibid. st. 213.

212. Cit. prema Ali Hadriu „Perparimi”, br. 5. Priština 1965. g. st. 285

213. Ibid. st. 282-286.

214. Pokrainski arhiv Kosova, dok, br. XXVII/K-75. 215.Ibid.

216. Pavle Jovinčević, Ibid. st. 216.

217. Laslo Rehak, Ibid. st. 306.

218. Renko Zdravkovski, Ibid. st. 12.

219. Oko 15. pretsednika opština za vreme burž. Jugoslavije ubijeni su jer su zastupili interese naroda.

220. Iskazi Elmaz Abdulaha iz Broda i drugih seljaka iz Firaje, Kaštanj

221. Iskazi Šučeri Hodže predsednika biračkog odbora u Babušu, o teroru u opštinama Grobno, Talinovac, Babušu, i Sedlaru.

222. Stenograf, beleške Narodne skupštine Kraljevine Jugoslavije, od 1937. kn. 49. st. 1152-1954.

223. Stenog. beleške Narod. skup. Kraljevine SHiS, od 1922. god. st. 762.

224. List „Politika” od 5. januara 1923. god. 255. Gjordje Krstič, Ibid. 24, i 58.

226. Ali Hadri, „Perparimi” br. 1-2, Priština 1965. st. 29.

227. Ibid. st. 35.

228. Mark Krasnici, Ibid. (druš. ekon. razvoj Kosova), st. 98.

229. Ali Hadri, „Perparimi” br. 1-2, 1965. st. 36.

230. Ali Hadri, „Kosova i Metohija u Kraljevnu Jugoslaviji”, poseban otisak istoriskog glasnika br. 1-2, Beograd, 1967. st. 63.

231. Mark Krasnici, Ibid. st. 93.

232. Ali Hadri „Perparimi” br. 1-2, Priština 1965. st. 38.

233. Mija Mirkovič, „Ekonomska struktura Jugoslavije 1918-1941. god.”

234. Ali Hadri, „Perparimi” br. 1-2, Priština 1965. st. 38.

235. Ibid. st. 32.

236. Mark Krasnici, Ibid. st. 32.

237. Ibid.

238. Stenog. beleške Narodne skupštine Kraljevine Jugoslavije od 1937. kn. 49. st. 1152-1154

239. Istoriski arhiv KPJ, Kn. 1,11, „Kongresi ¡zemaljske konferencije 1919 -1937 god.” st. 76.

240. Empiriske činjenice utvrdjene su mnogobrojnim intervjuima sa savremeni zbivanja.

241. Ibid.

242. Ibid.

243. Institut medjunarodnog radničkog pokreta u Beogradu, dok. br. 3774.

244. Stenog. beleške Narodne skupštine Kraljevine Jugoslavije od 1937 kn. 49 st. 1152-1154.

245. Dimitrije Eric, .Agrarna Reforma u Jugoslaviji 1918 1941. god.” izdanje „Veselin Masleša,” Sarajevo st. 80.

364

246. Ibid. st. 108.

247. Mija Dimitrijević, „Privreda i trgovina u Novoj Srbiji” Beograd 1913 god. st. 23.

248. Dimitrije Erie, Ibid. st. 102.

249. Ibid. st. 112.

250. Ali Hadri, „Perparimi”,br. 9-10 Priština 1964 st. 591

251. Ibid.

252. Dimitrije Eric Ibid. st. 15

253. Sergije Dimitrijević, „Privredni razvitak Jugoslavije 1918-1941 g.” Beograd, 1962 god. st. 45.

254. Dimitrije Erić, Ibid. st. 113.

255. Hajredin Hodža, „Elementet e presionit ekonomik ndaj shqiptarve ne Jugoslavine e vjeter” (Ekonomski pritisak na Albansku iburž. Jugoslaviju) „Perparimi”, br. 4. Prof. 1970 st. 315

256. Dimitrije Erić, Ibid. st. 153.

257. ,Agrarna reforma, uredbe, naredbe i raspisi” knjiga izdata u Beogradu, 1922god. st. 14.

258. Sergije Dimitrijević Ibid. st. 46.

259. Mija Mirković, Ibid. st. 80-81. 260- Sergije Dimitrijević, Ibid. st. 46.

261. Ali Hadri, „Perparimi” br. 9-10, Prishtine, 1964 st. 593

262. Mija Mirković, Ibid st. 82.

263. Sergije Dimitrijević, Ibid. st. 47.

264. Ibid. st. 50

265. Ibid. st. 2

266. Ali Hadri, „Kosovo i Metohija u Kraljevini Jugoslaviji”, Poseban otisak instoriskog glasnika br. 1-2, Beograd, 1967 st. 59.

267. Sergije Dimitrijević, Ibid. st. 50.

268. Stenog. beleške Narodne skupštine Kraljevine SHiS saziv 1921 – 1922 god. kn. IV, Beograd, 1922 god. st. 274-280

269. Ibid

270. Dimitrije Erić, Ibid. st. 113.

271. Sergije Dimitrijević, Ibid. st. 43.

272. ,Agrarna Reforma uredbe, naredbe, i raspisi”, kn. izdata 1922 god. Beograd st. 45

273. List „Politika” od 23. avgusta 1923 god.

274. A. Urošević, „Spomenica 25 godišnice oslobodjenja južne Srbije” Beograd st. 45

275. Djordje Krstić, Ibid, st. 19-80

276. Sergije Dimitrijević, Ibid. 54, i Koća Jončić, Ibid, dok. rad. st. 193.

277. Stenog. beleške Norod. skupštine Kraljevine SHiS, saziv od 1921 i 1922, kn. IV st. 274.

278. Iskazi seljaka srpske nacionalnosti u selima Štimlju, Babušu i Sazliju.

279. List „Politika”, od 1 oktobra 1937 god.

280. Vojno istoriski institut u Beogradu, arhiv bivše Jugoslovenske vojske dok. br. 6- F. 4. kut. 69.

281.Ibid.

282. Ibid.

283. Ibid, dok. br. 7. – F. – 4, kut. 69.

284. Ibid. dok. br. 2. – F. V. kut. 69.

285. Ibid. dok. br. 6. – V. 4. kut. 69.

286. Ibid. dok. br. 4. – F. 4. kut. 69.

287. Ibid. dok. br. 2. – F. V. kut. 69.

288. Ibid. dok. br. 2. – V. V. kut. 69.

289. „Agrarna reforma, uredbe, naredbe, i raspisi”, kn. izdata 1922 god. st. 254.

290. Ibid. st. 253.

291. Ibid. st. 254.

292. Vojno-istoriski institut u Beogradu arhiv Jugoslovenske vojske, dok. br. 3 F. 4 kut 69.

293. Živko Avramovski, Poseban otisak Istoriskog arhiva br. 2-3, Priština 1964 st. 124.

294. Sergije Dimitrijević, Ibid. st. 54.

295. Vojno-isto risk i institut u Beogradu, arhiv Jugoslovenske vojske, dok. br. 3 F. 4 kut. 69.

296. Ibid.

365

297. Sergije Dimitrijević, Ibid. st. 43.

298. Miroslav Lutavać, ,.Današnje naseljivanje Metohije”, Beograd 1934. god. st. 64.

299. Ibid.

300. Ali Sukrija, .Perparimi” br. 9 Priština 1961 st. 564.

301. .Agrarna reforma, uredbe, naredbe, i propisi”, knjiga izdata 1922 god. Beograd st. 171.

302. Djorgje Krstić, Ibid. st. 74-75.

303. Ibid.

304. Iskazi lica koja su ostala živa sa tog sela.

305. Košta Novaković, Ibid. st. 46.

306. Koća Jončić, Ibid dok. rad. st. 183.

307. Sergije Dimitrijević, Ibid. st. 94-55.

308. Ferdo Čulinović, Ibid. st. 350 i Sergije Dimitrijević, Ibid. st. 50

309. Sergije Dimitrijević, Ibid. st. 52.

310. Stenog. beleške Narodne skupštine Kraljevine SHiS od 1922 god. st. 274.

311. Pošto veliki broj albanskih selaka nije posedovalo tapije za vreme turske, to su vladajući krugovi ekspropisali ovu zemlju.

312. Dimitrije Erič, Ibid. st. 107.

313. Podaci su obezbedjeni socijološkim intervjuima.

314. „Agrarna reforma uredbe naredbe i propisi”, kn. izdata 1922 god. u Beogradu st. 271.

317. Činjenice utvrdjene socijološkim intervjuima.

318. Sergije Dimitrijević, Ibid. st. 54.

319. Djordje Krstić, Ibid. st. 2.

320. „List južna Srbija” od 29. aprila 1921 god.

321. Ali Hadri „Perparimi” br. 6 Priština 1957 god. st. 116.

322. Ibid.

323. Ibid.

324. Činjenice utvrdjene socijološkim intervjuima.

325. Hamit Kokolari, Ibid. F. 116.

326. Vojno-istoriski institut u Beogradu, arhiv bivše Jugoslovenske vojske dok. br. 3 F. 4 kut. 69.

327. Djorgje Krstić, Ibid. st. 5

328. Pavle Jovičević, Ibid. st. 206.

229. Stenog. beleške Narodne skupštine Kraljevine SHiS od 1922 god. st. 274.

330. Sergije Dimitrijević, Ibid. st. 54

331. Djordje Krstić, Ibid. st. 5

332. List „Južna Srbija”, 29. aprila 1921 god.

333. Sergije Dimitrijević, Ibid. st. 54.

334. Institut za medjunarodni radnički pokret u Beogradu, dok. br. 3774.

335. Seigije Dimitrijević, Ibid. st. 54.

336. Našim empiriskim iskazivanjima smo konstatovali da veliki broj bogatih seljaka Albanaca su putem korupcije očuvali zemlju.

337. Košta Novaković, Ibid. st. 49.

338. Institut za medjunarodni radnički pokret u Beogradu dok. br. 3774.

339. Sergije Dimitrijević, Ibid. st. 46.

340. Ibid. st. 51

341. Iskazi Ferat Sojeve i drugih seljaka u okolini Urošcvca.

342. Jedan od takvih političara je i Zeć Vrbani iz Gilanskog sreza.

343. Iskazi Ive Čanoviča i drugih naseljenika iz Štimlje i Grbova

344. Vojno istoriski institut u Beogradu, arhiv bivše Jugoslovenske vojske, dok. br. 3 F. 4. kut. 69.

345. Ali Hadri, „Perparimi” br. 9-10, Priština 1964 st. 593.

346. Ali Hadri, „Kosovo i Metohija u Kraljevini Jugoslaviji” otisak istoriskog glasnika br. 1-2, Beograd 1967 st. 60.

347. Ali Hadri, „Perparimi” br. 9-10 Priština 1964 st. 593-594.

348. Ibid. st. 393-394.

349. Stenog. beleške Narodne skupštine Kraljevine Jugoslavije, uradan saziv za 1936/37, kn. II st. 1152-1154.

350. Istoriski arhiv KPJ, I, II, „Kongresi i zemaljske konferencije 1919-1937 god.” (Rezolucija III) st. 191-192.

366

351. Ali Hadri, „Perparimi” br. 9-10, Priština 1964 st. 597.

352. Ibid. st. 498. 353.Ibid.

354. Ali Hadri, „Kosovo i Metohija u Kraljevini Jugoslaviji” Poseban otisak istoriskog glasnika br. 1-2 Beograd 1967 st. 80-81.

355. Ilija Pržić, Ibid. st. 120-128.

356. Laslo Rehak, Ibid. st. 271.

357. Iskazi Hasan Shuqerija, predsednika „Xhemjeta”.

358. Iskazi Sahita Tanika iz Skoplja, tadašnjeg poslanika islamske verske zajednice.

359. Cit. prema Laslu Rehaku, Ibid. st. 222.

360. Ilija Pržić, Ibid. st. 179-180.

361. Iskazi Hasan Shuqerie, pred. „Xhemjeta” i aktivista „Xhemjeta”. Sait Tanika Ismail Hoxhe, Hafiz Hilmije i Shyqiri Hodže.

362. Laslo Rehak, Ibid. st. 265.

363. Koča Jančić, Ibid. dok. rad st. 194.

364. Ibid. st. 202.

365. Penko Zdravkovski, Ibid. st. 26

366. Laslo Rehak, Ibid. st. 269.

367. Cit. prema Laslu Rehaku, Ibid. st. 269.

368. Intervju sa učesnicima ove škole koji su i danas živi.

369. Penko Zdravkovski, Ibid. st. 27.

370. Koča Jončić, Ibid. dok. rad, st. 205.

371. Ibid. st. 208.

372. Autor je ustanovio takve pretrese u Štimlju, Djakovici i velikoj Medrezi u Skoplju i dr.

373. Istoriski arhiv KPJ, I, II, „Kongresi iz zemaljske konferencije 1919-1937 god.” st. 170-172.

374. Činjenice utvrdjene našim empiriskim istraživanjima u mnoga sela Kosova.

375. Penko Zdravkovski, Ibid. st. 25-27.

376. Činjenice utvrdjene intervjuem sa Sahit Tanikom poslanikom i drugim političarima u ovim izborima.

377. Penko Zdravkovski, Ibid. st. 26

378. Ali Hadri „Kosovo i Metohija u Kraljevini Jugoslaviji” Poseban otisak Historiskog Vlasnika, br. 1-2, Beograd 1967 st. 73.

379. Živko Avramovski, Poseban otisak istoriskog glasnika br. 2-3 Priština 1964. st. 149.

380. Pokrajinski arhiv Kosova dok. 82.

381. Djordje Krstić, Ibid. st. 83.

382. Ibid. st. 83

383. Stenog. beleške Narodne skupš. Kraljevine SHiS. od 1922. god. st. 762.

384. Vojno-istoriski institut u Beogradu arhiv bivše Jugoslovenske vojske dok. br. 6. – I’. V.61 st. 3-5.

385. Hamit Kokolari, Ibid. st. 53.

386. Vojno-istoriski institut u Beogradu, Arhiv bivše Jugoslovenske vojske, dok. br. 6. – Г. V.61 str. 3-5.

387. Ibid. st. 6.

388. Ibid. st. 8.

389. Ibid. dok. 4. F. 4. kut. 69.

390. Ibid. st. 11.

391. Ibid. st. 12.

392. Ibid. st. 12

393. Ibid.

394. Ibid.

395. Ibid. st. 9, 14, 16

396. Ibid. (Studija Vase Čubrilovića o metodima pritiska za iseljavanje Albanaca sa tla Jugoslavije st. 2-3.)

397. Ibid. st. 8-9.

398. Ibid. st. 9.

399. Ibid.

400. Ibid. st. 10.

401. Živko Avramovski, Poseban otisak istoriskog glasnika br. 2-3 Priština 1964. st. 125 i 128.

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s