Предраг Клајић – Љубодраг Дуци Симоновић

.

Разговор са Дуцијем…

 

Дуци, тренутно скоро пола човечанства прати зимске олимпијске игре у Сочију, процењује се да је потрошено преко 50 милијарди долара на саму организацију…?

                 Зимске олимпијске игре прате становници северних земаља и то не већина.  Што се тиче новца, Олимпијске игре у Сочију биле су повод да се изгради на стотине километара путева, на хиљаде хотела и стамбених зграда, уреди обала, изграде скијашки центри и инфраструктура… Ради се о простору који заузима више од 100 километара обале и велике делове планинских предела… Најмање је уложено у спортске објекте, а и они су монтажни, тако да, по потреби, могу бити премештени на друго место. Уколико се буде паметно радило, Сочи може да постане један од највећих туристичких центара Европе.

Да ли можете да нам кажете нешто о историји античких олимпијских игара?                                                     

                 Олимпијска религија била је религија Ахајаца који су са севера продрли на просторе Грчке и покорили егејске народе. Богови покорених народа били су женског рода и живели су под земљом (хтонички богови), за разлику од  богова освајача који су били мушког рода и који су пребивали на Олимпу (светлосни богови). Култови посвећени олимпијским боговима постају начин наметања патријалхалног поретка староседеоцима и начин њихове духовне колонизације.              

                  У хеленском свету готово сваки град имао је своја такмичења посвећена богу који је био заштитник града. Најважније игре које су имале панхеленистички карактер биле су: олимпијске игре (одржаване су у Олимпији на Пелопонезу у част Зевса – врховног бога и бога рата); питијске игре (одржаване су у Делфима, где је било чувено пророчиште, у част Аполона Питијског, трајале су три дана а такмичења су била гимнастичка, јахачка, на колима и музичка); истамске игре (одржаване су у Истму на коринтској превлаци у част Посејдона, сваке треће године у априлу, Пиндар истиче гимнастичка и коњаничка такмичења, Платон је био један од победника на играма), и немејске игре (одржаване су у Немеји, покрајини Арголида на Пелопонезу, сваке треће године у јуну). Поред њих, постојала су Егинска такмичења у част Хере, Аркадска и Ликејска у част Зевса, затим Коринтска, Атинска, Елеусинска, Маратонска, Беотска…        

                Олимпијска такмичења у част Зевса одржавала су се почетком сваке пете године. Према тврђењу историчара Паусаније, основао их је легендарни краљ Оксил. Место на којем су се одржавала такмичења било је близу реке Алфеја под брежуљком који је био посвећен Зевсу (по некима Зевсовом оцу Кроносу). Игре су се одржавале у лето у доба уштапа. Руководиоци игара звали су се хеланодикаи (хеленске судије). Било их је десеторо.

                 О првим вековима од “званичног” успостављања олимпијских игара (776. године пре нове ере) није сачуван ни један писани документ. На крају 5. века п.н.е. хеленски филозоф и софист Хипија из Елиса саставио је листу олимпијских победника коју ће, сто година касније, наново обрадити и кориговати Аристотел. Детаљи са првих олимпијских игара нису сасвим поуздани. Олимпијске игре почињу да се броје од 776. године јер су од тада почела да се записују имена победника. Последње олимпијске игре организоване су 394. године нове ере, што значи да је одржано 293 олимпијских надметања.

                О најстаријим такмичењима сведочи Хомер. У „Илијади“ он описује надметање јунака на Тројанском пољу, а у „Одисеји“ приказује игре на двору феачког краља Алкиноја. О надметањима говоре и Хесиод у „Послови и дани“, Паусанија, Херодот, Тукидид, Исократ, као и римски песник Вергилије у „Енеиди“ следећи Хомера.

                 Основни разлога због кога је, претпоставља се, дошло до повезивања телесног такмичења са религиозним фестивалима је тај што су Грци били веома антропоморфни у схватању богова и сматрали су да ће оно што њима самима чини задовољство (музика, драма или телесни агон) причињавати задовољство и боговима. Постоји мишљење да су борбе организоване као облик посмртних свечаности са којима се душе ратника шаљу боговима – обичај који је присутан и код других ратничких народа. То одговара првобитном осмогодишњем ритму организовања олимпијских игара који се заснива на веровању да се сваке осме (касније четврте) године душе умрлих појављују на светлости.  Често се претерује у истицању повезаности између телесног агона и религиозних ритуала. Хомерово приказивање борби показује да таква повезаност није постојала у времену које је он опевао у својим делима. Игре о којима он говори у “Илијади” су део погребних свечаности чији је смисао да се заоставштина мртвог Патрокла, Ахиловог пријатеља и саборца, подели између најистакнутијих ратника. Многи грчки атлетски сусрети нису имали везе са религиозним фестивалима. Пример су походи Александра Македонског на којима су у деветнаест случајева одржани атлетски сусрети и то све ради забаве трупа, с изузетком једног који је био део погребних свечаности. Очигледно је, када се имају у виду борилачке дисциплине које представљају својеврсни “војнички вишебој”, да је припрема за рат извориште такмичарског духа олимпијских игара. Борба између ратника и у том контексту ратнички турнири су саставни део стицања борбене готовости, али и облик борбе за престиж између аристократских прородица, родова и градова.

                  Сматра се да је успостављању олимпијских игара допринела “експлозија” становништва у Грчкој, што је довело до исељавања и колонијализације приморских простора у Медитерану. Поред језика, религија је била главна спона која је повезивала Грке. То је основни разлог што су велики религиозни фестивали у домовини (у Олимпији, Делфима, Делосу, Епидаурусу, Немеи и Истаму Коринтском) добили на значају управо током или непосредно након периода колонизације. Они су привлачили посетиоце из свих крајева хеленског света, почевши од јужне Француске па до Црног Мора. За неке је то био својеврстан облик ходочашћа; за друге, начин потврђивања припадности хеленској цивилизацији. Након многих векова, већина је долазила да би уживала у великом догађају.

Коме је било дозвољено да учествује на олимпијским играма?

                  Учешће на играма био је дозвољено слободним Хеленима који нису били осуђивани и који нису увредили богове, а касније Македонцима и Римљанима. Припадници других народа могли су да присуствују играма као гледаоци. Удатим женама био је забрањен приступ под претњом смртне казне. Једино су девојке и свештенице храма Зевса Олимпијског могле да посматрају надметања, али не на самом стадиону, него близу њега. Приступ су имале једино Деметрине свештенице да би крунисале победнике. Деметра је била сестра Зевсова и богиња плодности. У част Деметре одржавале су се, на Елеусинском светилишту у Атини, „велике мистерије“ које су почињале крајем септембра и трајале девет дана. Месец дана пре њиховог одржавања било је проглашено “свето примирје” (екехеириа) које је било обавезно за све грчке државе.

                Такмичари су морали да стигну на место такмичења месец дана пре његовог почетка и били су дужни да вежбају и припремају се за такмичења барем десет месеци. Тек када су испунили те услове, и доказали да нису кажњавани и да нису увредили богове, могли су да положе заклетву да ће строго поштовати правила такмичења. Кршење заклетве повлачило је за собом велике новчане казне. У раном периоду на играма учествују најбољи борци као представници својих градова-држава (полиса) које су биле у сталном рату. Касније, на играма учествују професионални борци који се појављују као најамници богатих дародаваца који настоје да обезбеде свој престиж, али и престиж својих држава.

                  Што се тиче атлетског програма и његових правила, они су били безусловно прихваћени у читавом грчком свету. Чињеница да су олимпијски програм и правила преживела непромењена више од хиљаду година објашњава се могућим утицајем религије, будући да су церемонијали посвећени божанствима изузетно конзервативни. Једна од најважнијих карактеристика античких олимпијских игара је њихов веома ограничени програм. Олимпијски програм састојао се из следећих такмичења: трка коњаника и трка кочија (запрега са два и са четири коња); три борилачке дисциплине: бокс, рвање и панкратион; трке на 200 и 400 јарди (јарда = 90цм), дугопругашка трка и трка под оружјем; петобој (пентатлон) који се састојао у бацању копља, диска, скока у даљ, трке на 200 јарди и рвања. На неким такмичењима била је придодата и трка на 800 јарди. Иначе, овај програм је важио како за одрасле, тако и за такмичаре у момачком узрасту. Године 776. постојало је такмичење у трчању, а 720. уводи се такмичење у рвању. Такмичари су били голи. Године 708. организује се такмичење у пентатлону. Године 648. уводе се трке колима, у троспрегу или четвороспрегу. Од 520. године уводи се трчање у пуној ратној опреми, тј. са штитом, кацигом, оклопом и копљем. Поред уобичајених дисциплина, организоване су и хопломахије – борбе с оружјем, попут оних на бојном пољу. У 5. веку уводе се и надметања у духовном стваралаштву, посебно у говорништву и музици.

                 Првог дана игара подношене су обредне жртве и вршен преглед такмичара и коња; другог дана одржава се надметање дечака; трећег дана одвија се такмичење одраслих; четвртог дана на програму су трке са колима и пентатлон; а петог дана приносе се жртве од стране победника и организују гозбе. Уистину, ток догађаја није са сигурношћу утврђен. Број такмичара није био сталан. Жребом је одређивано којим ће редом такмичари наступити. Такмичење се одвијало по паровима. Побеђени је отпадао од даљег такмичења које се настављало све док не би остао један (коначни) победник. У сложеним такмичењима као што је пентатлон, победник је онај ко је постигао победу у највећем броју дисциплина.

                 На првим олимпијским играма није било одређено старосно доба такмичара. У почетку се радило о одраслим особама, а од 37. олимпијских игара дозвољено такмичење дечака, али су се они одвојено такмичили. У Пиндарово време дечаци нису редовно могли да узму учешће у панкратиону (рвање и песничење), а ни у пентатлону. Старији Хелени су се надметали на инструментима (гитара, фрула). Иначе, на почетку такмичења наступали су гимнастичари и коњи. Победник није био возач или јахач, него власник коња. Понекад су власници наступали и као возачи, као што је то урадио Херодот Тебанац или Алкибијад.

                После завршетка борби руководиоци такмичења (агонотети) су пред гледаоцима и такмичарима објављивали имена победника. Победник је као своју домовину могао да означи било које место. Дешавало се да победник изабере неки други град уместо свог завичаја. Узроци су били сеобе, политички разлози, али и обећана награда неког града ако га победник прогласи за свој завичај. Имена победника исписивана су на каменим стубовима (стелама) или на папирусу. Још на месту победе победника би његови пријатељи и земљаци у сутон пратили кући са покликом: Здраво, победниче!” Ако у међувремену није била испевана ни једна песма за њега, певали су му старинску епиникију песника Архилоха пратећи га до Зевсова жртвеника где је он приносио жртву. После жртвеног обреда организована је гозба. У домовини, победника су чекале много веће почасти. Његов повратак био је највећи празник. Читав град је учествовао у прослави. Гозба, музика и песме у част победника давале су прослави обредни значај. Обично су родитељи или пријатељи замолили виђенијег песника да, због наклоности или за новац, испева епиникију. Епиникије су певане групно и то не само у свечаној поворци, већ и на гозби. Понекад би група пријатеља певала пред кућом победника, као што је то био случај са сватовима. Те свечаности су се обнављале и поводом празничних дана. 

                 Такмичења се разликују по месту где су се одржавала, по времену када су се одржавала и по наградама које су се додељивале победницима. На најстаријим народним такмичењима награде су биле неки вредан предмет (исковани пехар, лепо извезена кабаница или хаљина, хитон, некад обичан венац), али и  оно што је било највредније из ратног плена, јер су се надметања приређивала у част јунака. Касније, када су надметања попримила панхеленистички карактер, награда победнику била је маслинов, ловоров, першунов или од борових иглица исплетени венац. Познато је да су гранчице маслине или ловора ношене у обредним светковинама. На олимпијским играма победници су добијали маслинов венац јер је у олимписком светилишту растао Зевсов гај од самих маслина. Пиндар у трећој олимпијској оди говори о Хераклу, митском оснивачу олимпијских игара, и његовом путу у земљу Хиперборејаца одакле је донео маслину, засадио је у Олимпији и одредио да маслинов венац буде награда победнику. Солон је прописао награду за победника на истамским и на олимпијским играма. Први је имао да добије сто, а други петстотина драхми. Када се има у виду “тешкоћа којом се новац прибављао” (Плутарх), као и то да је једна драхма одговарала вредности једне овце (пет драхми одговарало је вредности вола), може се стећи представа о правој вредности награде. У римском добу, победници су осим венаца добијали и гранчицу палме. Године 540. први пут се допушта могућност да се победнику на олимпијским играма подигне дрвени кип, портретног облика, и то тек након постизања три победе.

Ко је укинуо античке олимпијске игре?

                  Античке олимпијске игре укинуо је византијски император Теодосије I 394. године н. е. на захтев миланског бискупа Амброзија. Зграде и храмови у Олимпији су разрушени, а монументална статуа Зевса у седећем положају (висина 12, 27 метара, са постољем 13, 30 метара), изграђена од слоноваче и злата, пребачена је у Константинопољ где је 475. године нестала у пожару.

Како је настао модерни олимпизам?                                                                   

                  Модерни олимпизам настао је као посебан (не и засебан) и релативно целовит духовни покрет крајем 19. века. Његова природа условљена је природом капиталистичког друштва, као што је природа античког олимпизма била условљена природом хеленског робовласничког друштва. Модерна олимпијска филозофија, олимпијски покрет, као и сама пракса модерног олимпизма, немају извориште у Кубертеновој олимпијској мисли: сви битни елементи олимпизма били су створени пре него што је Кубертен иницирао организовање олимпијских игара као међународног спортског такмичења и прогласио олимпизам за највишу и једину праву религију.

                 Олимпијски покрет није настао на темељу развоја спорта, већ под утицајем духовне климе која је владала у Западној Европи у другој половини 19. века која је резултат више фактора. Реч је, пре свега, о индустријској револуцији, која је започела у 18. веку да би свој пуни развој доживела крајем 19. века, која је била основ за изградњу мита о “неограниченим могућностима развоја науке и технике” на коме се заснива олимпијски “прогрес” – чија је суштина изражена у познатој максими citius, altius, fortius. Затим, о развоју монополистичког капитализма и институционализовању нових центара економске и политичке моћи који настоје да читаво друштво заувек подреде остваривању својих интереса. На удару су се нашле демократске институције, које су настале као резултат политичке борбе напредног грађанства и радништва, и у том контексту све већи значај добија стварање новог тоталитарног механизма власти који ће бити ексклузивно политичко средство у рукама буржоазије. Нова богаташка “елита” тежи да створи такву универзалну и глобалну идеологију која ће да следи прогресистички дух новог времена и која ће по својој природи бити аналогна оној коју је имала аристократија у средњем веку у виду хришћанства. Ради се о настојању да се уклони еманципаторско наслеђе антике, хришћанства, ренесансе, просветитељства и Француске грађанске револуције, да се “коригује” либералистичка доктрина, да се затре социјалистичка (комунистичка) идеја и да се успостави непосредна духовна доминација буржоазије над све бројнијим и класно свеснијим радништвом. Спорт, као отелотворење основних принципа на којима се заснива капиталистичко друштво у “чистом” облику („човек је човеку вук“ и „борба свих против свих“), постаје идеално средство за  милитаризовање владајуће класе и за пацификовање (деполитизовање) радништва и његову духовну интеграцију у владајући поредак. Институционализовањем спорта, крајем 19. века, створен је механизам који ће постати главна “идеолошка полицијска снага” (Хоч) буржоазије за “успостављање реда у главама људи” (Кубертен) уништавањем њихове критичко-мењалачке свести и стварањем карактера лојалног и употребљивог грађанина.

                  Кубертеново настојање да “обнови“ олимпијске игре представља след доктрине која у спорту види оруђе владајуће класе за остваривање њених политичких и економских циљева. Изворна интенција Кубертеновог олимпизма (који је само једна од олимпијских идеја која је настала у 19. веку) је коришћење међународног спорта као средства за изазивање промена у француском школском систему (попут оних које је Томас Арнолд увео у енглеске јавне школе) које ће омогућити да се од буржоаске младежи створе нове фаланге које ће обезбедити колонијалну експанзију Француске. “Повратити колонијалну славу Француске!” (“Rebronzer la France!“) и “Обогатите се!” (“Enrichissez vous!“) били су покличи са којима је Кубертен, са говорнице Сорбоне, настојао да покрене француску буржоазију у нове колонијалне походе. У изворном смислу олимпијска идеја има у виду такмичење Француске са “цивилизованим нацијама”, пре свега са Енглеском која је, као водећа колонијална сила, била за Кубертена неприкосновени узор. Крајњи циљ “мирнодопског” такмичења на спортском пољу био је духовна интеграција најмоћнијих држава Западне Европе ради успешне колонијалне експанзије. Оно што је олимпијској идеји, чији је представник Кубертен, омогућило да постане глобална духовна моћ је то што се појављује као идеолошка перјаница империјализма. Међународни спорт се “претопио” у олимпијски покрет путем колонијалне идеологије, а не на темељу настојања нација да међусобно сарађују. Модерни олимпијски покрет није настао као резултат ангажовања напредних снага света ради духовног уједињавања човечанства на хуманистичким основама, већ као резултат ангажовања европске аристократије, водећих капиталистичких и војних кругова који настоје да дођу до нових сировинских и енергетских извора, јефтине радне снаге и нових тржишта. Интереси европског капитализма чине извориште “олимпијског интернационализма” – европска колонијална експанзија мотор је који покреће Кубертенов олимпизам и даје му правац. Он је био и остао један од ослонаца капиталистичког глобализма који се у разним облицима и са разним протагонистима појављује у модерном добу. Олимпијски “мисионари” добијају задатак да учине оно што није пошло за руком католичкој цркви као доминирајућој духовној сили Запада: да изврше духовно колонизовање света. Олимпизам је први духовни покрет у историји који је добио глобалну димензију – постајући весник глобалног капиталистичког тоталитаризма. Он је један од носећих стубова данашњег (америчког) “новог светског поретка”, као што је био један од духовних ослонаца фашистичког “новог поретка”, или новог колонијалног поретка који је, крајем 19. и почетком 20. века, Кубертен настојао да успостави. Користећи се Хочовом формулацијом, могло би се рећи да је олимпизам глобална идеолошка полицијска снага протагониста “новог светског поретка”, док је олимпијски покрет својеврсна “интернационала” капитала и водећих група политичке моћи, која је отелотворена у МОК-у и другим тзв. “међународним спортским асоцијацијама”, са којима се настоји уклонити међународни правни поредак и успоставити глобални капиталистички тоталитаризам. Анализа олимпизма нас упућује на следећи закључак: онај ко влада светом – влада олимпијским покретом. У том контексту максима “важно је учествовати” (која се приписује Кубертену) значи: важно је играти по правилима која диктирају господари света и дићи руке од борбе за слободу. Нека јачи владају, а слабији нека им се покоре – то је суштина  олимпијске посланице.

                 Модерни олимпизам не проистиче из одређене религије или културе, већ је отелотворење “мондијалистичког” духа империјализма у “чистом” облику и као такав обрачун с традиционалним религијама, националним културама, слободарским духом, критичком свешћу и умом. Није случајно што Међународни олимпијски комитет није постао стециште слободарски опредељених уметника и филозофа, већ земљопоседника, официра, банкара, индустријалаца, бирократа, и што су његове водеће личности били чланови или нескривени симпатизери фашистичких партија и покрета. Кубертеново позивање на искасапљену и идеализовану хеленистичку културу само је маска са којом се настоји прибавити “културни” легитимитет социјално дарвинистичком и прогресистичком принципу на којима се темељи капиталистичко друштво, који су отелотворени у спорту. Идеја о “обнављању античких традиција” пала је на погодно тле будући да су се многи припадници европске хуманистичке интелигенције, разочарани  владајућом духовним климом, окренули ка антици настојећи да у идеализованој слици хеленске цивилизације пронађу духовно окрепљење и подршку за своја хуманистичка стремљења. То је један од основних разлога што Кубертенов митолошки и прокрустовски однос према антици није наишао на отпор грађанске филозофске и историографске мисли. Истовремено, окретање ка антици постаје начин обрачуна с идејом будућности која се развија на темељу Марксове критике капитализма и његове социјалистичке (комунистичке) доктрине. Класицистичка “одбрана хуманизма” постаје одбрана успостављеног поретка. Поред тога, “борба за обнављање” античког духовног наслеђа постаје саставни део борбе између најразвијенијих земаља Европе да се прикажу као легитимни наследници хеленске културе, духовне колевке модерне европске цивилизације, и на тај начин обезбеде духовно вођство. Сукоби између најмоћнијих колонијалних метропола око поделе колонијалног плена и борба за доминацију на европском простору (у том контексту пораз Француске у рату са Пруском) били су додатни мотиви због којих је Кубертен инсистирао на коришћењу спорта за развој борилачког духа код француске буржоаске младежи. Прихватајући социјално дарвинистичке законе као неприкосновени основ развоја друштва, Кубертен одбацује пацифизам као темељ успостављања односа међу народима (расама) и проглашава рат за неминовну (и добродошлу) судбину човечанства. Модерне олимпијске игре нису замишљене као “светковина посвећена миру”, већ као “свето примирје” (la trêve sacréе) током кога ће непријатељске стране привремено одложити оружје да би исказале потпуну покорност белициозном духу који влада светом.

                 Кубертен проналази “културно” надахнуће за свој олимпизам на светским индустријским изложбама (попут оне која је 1889. године одржана у Паризу), у којима је видео спектакуларни израз глобализације капитализма – што ће постати извориште  олимпијског спектакла – као и на милитаристичким церемонијама и другим помпезним манифестацијама владајуће “елите”. Војни дефиле, поздравни говор највиших представника власти и њихово покровитељство над манифестацијом су детаљи који ће постати ударни део олимпијског церемонијала. Они недвосмислено указују на истину да су олимпијске игре замишљене као спектакуларни начин величања владајућег поретка и исказивање безусловне покорности владајућој моћи, што значи као par excellence политичка манифестација. Поред тога, Бруксова такмичења на “олимпијским пољима” у Шропшајру оставила су снажан утисак на Кубертена. “Свечарски карактер” такмичења (химна, поруке, заставе, крунисање победника, награда за поезију итд.) постаће једна од основних карактеристика олимпијских игара. Овоме треба додати и значај који ће, преко енглеског духовног утицаја на Европу и Америку, добити лик енглеског gentlemana  на формирање прототипа “интернационалног” спортисте који је симболично отелотворење аристократских идеала у развијеном капитализму и као такав носилац fair-playa који ће постати интернационални кодекс “цивилизованог понашања” у спорту.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                        

Ко је био Пјер де Кубертен?

                “Отац” модерног олимпизма Пјер де Кубертен рођен је 1.1.1863. године у аристократској породици чији су се преци, на позив Лудвига XI, 1447. године из Италије доселили у Француску и од њега добили титулу и привилегије. Породица је добила име после 1650. године и то по њеном највећем поседу који се налазио у Кубертену, месту недалеко од Версаја. У октобру 1874. године једанаестогодишњи Пјер се уписује на језуитски колеџ “Свети Игнације”, у Паризу. По окончању школовања код језуита, Кубертен се 1880. године обрео у војној академији у Сен-Сиру коју ће већ након неколико месеци напустити. Имајући у виду да је Кубертен био ниског раста, жгољав и имао пискав глас, може се претпоставити каквом је подсмеху био изложен у тој, иначе елитној, војној академији. Након четири године Кубертен се уписује на Правни факултет. Не положивши ни један испит, он годину дана касније прекида студије права и почиње да похађа “Слободну школу политичких наука”, духовно прибежиште богаташке младежи, коју ће напустити 1886. године и тиме окончати школовање.

                   Као што је у манијакалном залагању за бокс и друге “мушке” спортове настојао да пронађе компензацију за своју телесну инфериорност, тако је Кубертен у скрибоманији настојао да пронађе компензацију за свој неуспех у академској сфери. По неким проценама, Кубертен је написао и углавном сам објавио преко 600 радова – који никада нису привукли пажњу озбиљније читалачке публике. Ако се томе дода да је Пјер од малена живео у сенци старије браће из своје шире породице, може се добити целовитија слика о личним мотивима који су гонили младога Пјера да са таквом страшћу крене ка олимпијским врховима. Није то био само ангажман младог и богатог скоројевића, задојеног националистичким духом и колонијалним фанатизмом, већ пре свега очајничко настојање да се победи комплекс инфериорности што ће доминирати током читаве његове “олимпијске каријере”. Неки истраживачи Кубертеновог живота и дела, као што је то Ив Пјер Булоњ (некадашњи аташе за културу Француске амбасаде у Београду), тврде да је Кубертен био шизофреничар – у настојању да оправдају Кубертенову сарадњу са нацистима. У прилог тој тврдњи наводе да су Кубертенови син и ћерка умрли од шизофреније. Када се има у виду с каквим гнушањем Кубертен говори о “заводничком понашању” девојака и с каквим еротским заносом говори о мушком телу, као и о борби голих младића на античким олимпијским играма, јасно је да је “божански барон” имао много “суптилнију” природу од оне коју нам нуде његови олимпијски  следбеници у настојању да сачувају његов “божански” лик, а тиме и изворну “чистоту” олимпизма.

                 Митолошки однос према олимпизму условио је и митолошки однос према његовом утемељивачу, Пјеру де Кубертену. Без претеривања се може рећи да су идеолози “слободног света”, уз свесрдну помоћ њихових колега из “реалног социјализма”, од Кубертена створили “новог Месију” чије олимпијско јеванђеље открива прави смисао људског постојања. “Осећајући” да Кубертен спада у круг “изабраних”, његови најоданији поклоници прогласили су га “божанским бароном” и написали легендарну биографију у којој се потврђује његов месијански карактер и описује његов месијански (олимпијски) пут. Сам Кубертен дао је значајан допринос изградњи његовог “божанског” ореола. Он је у модерном олимпијском покрету видео “цркву”, у члановима МОК-а “поверенике олимпијске идеје”, својеврсне апостоле олимпизма, а себи је, као “духовном оцу” олимпијског покрета, наменио улогу “врховног свештеника” модерног олимпијског паганизма. Седиште МОК-а постаје нови Ватикан. Када се има у виду Кубертеново настојање да од олимпизма створи владајућу (религиозну, филозофску и научну) мисао модерног доба која ће људима дати нови смисао живота, јасно је да се ради о својеврсној месијанској мисији. Оно што даје посебну димензију Кубертену је то што се он појављује као “Обновитељ” (Le Rénovateur) античких олимпијских игара, што значи као гласник олимпијских богова и као такав спона која повезује хеленску с модерном цивилизацијом. 

                  Мит о Кубертену заснива се на тврдњи да је Кубертен посветио свој живот стварању “бољег света” у коме ће владати “мир” и “сарадња међу народима”, и да је због тога “обновио” античке олимпијске игре и удахнуо им “нови” дух. Ако је то тачно, поставља се питање због чега су дела Пјера де Кубертена – чија писана заоставштина износи преко 60 000 страница – готово непозната јавности? Како је могуће да у највећем броју земаља, у којима је на помпезни начин прослављена стогодишњица оснивања олимпијских игара, није објављен ни један редак из Кубертенових списа? Да ствар буде бизарнија, главни цензори Кубертенових дела су званични “чувари” његове олимпијске идеје. Најважнији разлог за овакав однос олимпијске господе према “божанском барону” је тај, што се Кубертен у својим најважнијим делима појављује као милитантни представник европске буржоазије који разрађује стратегију и тактику обрачуна с радним “масама”, женом и “нижим расама”. Кубертенови олимпијски списи су политичке лекције владарима света како да се, употребом спорта и телесног дрила, ефикасно обрачунају са слободарском борбом потлачених и успоставе глобалну доминацију. То је један од основних разлога што господи из МОК-а, као и господи из националних олимпијских комитета, не пада на памет да, ни након шест деценија од његове смрти, објаве Кубертенова сабрана дела, већ подмештају јавности изводе из његових списа у облику “Изабраних текстова” (“Теxtes choisis“) из којих је изостављено готово све оно што указује на праву природу његове олимпијске доктрине. Када се има у виду да је Кубертен отворено тврдио оно што грађански идеолози по сваку цену настоје да прикрију, да је капитализам неправедан поредак, постаје јасније због чега грађанска теорија систематски “заобилази” Кубертенова дела.

Да ли је спорт „неполитичан“?                                                          

                  Што се тиче толико истицане тезе о “неполитичности спорта”, и по онима који глорификују олимпизам и њиховог “оснивача”, права “величина” Кубертена није у томе што је допринео развоју спорта, већ што је од спорта створио “средство за успостављање мостова сарадње међу народима”. Кубертенов олимпијски ангажман постаје симбол “политике мира”, а он  – “политичар мира”. Када се то има у виду, може се боље разумети због чега су грађански теоретичари избрисали из Кубертенове биографије последњу декаду његовог живота у којој се Кубертен отворено појављује у улози рекламног агента нацистичког режима, и због чега је један од најпознатијих кубертенолога Ив Пјер Булоњ прогласио Кубертена “шизофреничарем” – да би “објаснио” његову слепу оданост нацистима и одушевљење Хитлером. Очувати мит о “Кубертену миротворцу”, који је био фанатични заговорник ауторитаризма и колонијализма, немогућ је задатак који стоји пред идеолозима олимпизма. Стога је једна од главних преокупација кубертенолога да заштите олимпијски мит од самог “оца” модерних олимпијских игара: да би сачували “веродостојност” копије, “настављачи” уништавају оригинал.

                  Полазећи од истих оних критеријума по којима је Кубертен проглашен “божанским бароном” и “једним од највећих хуманиста 20. века”, и нацисте би требало прогласити за “хуманисте” и “миротворце”. Нису ли Берлинске олимпијске игре одржане “у знаку мира” и “међународне сарадње”? Није ли Хитлер на Берлинским олимпијским играма изговорио “чувене” речи: “Нека се олимпијски пламен никада не угаси!”? Нису ли нацисти окончали археолошка ископавања античке Олимпије, чему је Хитлер дао одлучујући допринос са 300 000 рајхс марака? Није ли Хитлер дао налог свом архитекти Алберту Шперу да изради пројект највећег олимпијског стадиона на свету који ће моћи да прими 400 000 људи? Нису ли нацисти први организовали ношење “олимпијског пламена” из “свете” Олимпије до Берлина – који је требало да симболизује органску повезаност хеленске цивилизације и фашистичке Немачке  – што ће постати један од најзначанијих симбола олимпијских игара? Није ли Кубертен прогласио нацистичке Олимпијске игре, које су по њему биле “обасјане хитлеровском снагом и дисциплином”, за узор будућим олимпијским играма, а Хитлера “за једног од највећих градитеља модерног доба”? Није ли Кубертен, као и господа из МОК-а, безрезервно подржао нацисте и поверио им сву своју писану заоставштину са молбом да сачувају његову олимпијску идеју од извитоперења, као и “мисију” да закопају његово срце у античкој Олимпији?

Шта је са тврдњом да олимпизам има „хуманистички карактер“?

                 Настојећи да прибаве “хуманистички” легитимитет олимпизму, грађански теоретичари се служе изразима који означавају опште-људске вредности које су широм света прихваћене као највиши изазов за човека: “мир”, “међународна сарадња”, “младост”, “здравље”, “прогрес”, “лепота”… Доминација хуманистичких идеала у олимпијској реторици упућује на то да олимпијске игре нису вредносно неутрална појава и као такве с ону страну добра и зла. Напротив, све се чини да олимпизам постане синоним за хуманизам. Тако рат између нација на спортском пољу постаје “мирољубива сарадња”, а најострашћенији заговорници рата и фашистички зликовци, навлачећи “свету” олимпијску одору, постају “миротворци”: олимпијска митологија  је огледало у коме најгоре зло добија анђеоски лик. Олимпизам не тежи миру, већ пацификовању потлачених да би се предупредила њихова борба против поретка који се заснива на тиранији богаташке “елите”. Под маском “међународне сарадње” на спортском терену се систематски усмерава незадовољство људи, које проистиче из њиховог понижавајућег друштвеног положаја, против других нација и постиже “национална интеграција” са којом се “превазилази” класно устројство друштва и прикрива класна експлоатација. Исту улогу има клупски спорт: лиге постају институционализовани рат између обесправљених и на тај начин контролисани облик њиховог пацификовања (деполитизовања). Истовремено, убацивањем највиших људских идеала у олимпијску реторику настоји се спречити да они постану полазиште за критику идеје и праксе олимпизма. Тако олимпијске игре постају, сходно “античким традицијама”, симбол “мира”, иако је протагонистима те тезе јасно да су античке олимпијске игре биле “свето примирје” и као такве духовна припрема за наставак рата – што је био најважнији захтев који је Кубертен поставио “његовим” олимпијским играма.

                 Интересантно је да грађански теоретичари “не примећују” да у Кубертеновом олимпијском “хуманизму” недостају идеје без којих се не може замислити модерно друштво: Слобода, Једнакост и Братство. За Кубертена, тог “великог француског патриоту”, међу олимпијским симболима нема места за француску “тробојку”, што само говори да је модерни олимпизам обрачун с еманципаторским тековинама модерног друштва.

                 Иначе, Кубертеново настојања да у модерном добу успостави мерење времена по античком олимпијском календару, претворило се у фарсу. Иако 1916, 1940. и 1944. године нису  одржане олимпијске игре, да се не би прекидао „свети ритам“ одвијања олимпијада ( четворогодиште које се завршава олимпијским играма) фантомске „олимпијске игре“ збрајају се са одржаним олимпијским играма. Званично, до сада је одржано 30 олимпијских игара. Уистину, одржано је 27 олимпијских игара.                                                            

Да ли је Кубертен био противник комерцијализовања спорта и професионализма?

                  Што се тиче Кубертеновог фанатичног залагања да очува “чистоту” спорта, као идеализованог отелотворења изворних принципа капитализма, од погубног утицаја комерцијализма, од самог оснивања олимпијских игара било је јасно да је то изгубљена битка. Од његовог настанка спорт је део капиталистичког система привређивања и као такав начин интегрисања човека у капиталистички поредак. Уласком капитализма у завршну фазу његовог развоја (“потрошачко друштво”) извршена је потпуна комерцијализација спорта: уместо националних застава, на олимпијским играма доминирају знамења капиталистичких фирми; уместо religio athletae, влада дух новца; уместо “цркве”, олимпијске игре постале су “вашар”; уместо да су отелотворење “светости” олимпијских идеала, спортисти су “циркуски гладијатори”; уместо да су олимпијска господа из МОК-а часни “чувари олимпијског духа”, они су постали бескрупулозни трговци који су од олимпијских игара направили прљави “посао” вредан милијарде долара.

Како је дошло до организовања олимпијских игара у модерном добу?               

                   Кубертен је, као и његови следбеници, настојао да створи утисак да је он први, у модерном добу, дошао на идеју да се “обнове” античке олимпијске игре. У ствари, успомена на античке олимпијске игре оживела је у Европи стотинама година пре Кубертена, а са њом и покушаји да се оне “обнове”. Још почетком 17. века у Енглеској, у градићу Коцволду, “имућни капетан” Роберт Довер организује “Oлимпијске игре” као протест против “заразног пуританизма” који се ширио земљом. На програму су била атлетска такмичења, рвање, бацање чекића, мачевање, скакање… 1849. године доктор Вилијам Пини Брукс организује “Олимпијске игре” у Шрорпшајру и оне ће се редовно одржавати током четири деценије. У настојању да интернационализује своје игре, Брукс је позвао и Кубертена, који се већ био ангажовао око телесног васпитања у Француској, да октобра 1890. године присуствује његовим “Олимпијским играма“. Кубертен није крио одушевљење са оним што је видео у Шрорпшајру. Ту се Кубертен упознао са церемонијалом отварања игара (спортисти у колони, маршевски корак, олимпијска химна, олимпијска застава, цвеће…), са наградама за литерарне саставе о олимпијским играма, жена крунише победника који је на коленима… Све је то касније Кубертен применио или покушао да примени на “својим” олимпијским играма – не помињући да су то идеје његових олимпијских претеча.

                  Густав Јохан Шартан, са универзитета Лунд у Шведској, организовао је у јулу 1834. године “Пан-скандинавске олимпијске игре” у спомен на античке олимпијске игре. 4. августа 1836. године организоване су “II скандинавске олимпијске игре” у Ремлоси.              

                  Што се тиче Француске, и ту је идеја и пракса олимпизма била присутна давно пре Кубертеновог “олимпијског” наступа. Опат Дидон (од кога је Кубертен преузео чувену максиму citius, altius, fortius која је била исписана изнад улазних врата школе у којој је Дидон предавао) и генерал Февријер били су студенти на семинару у Рондоу, поред Гренобла, и обојица су били лауреати “Олимпијских игара” које су се у тој институцији одржавале више од 60 година. Фердинанд Лесепс, човек који је пројектовао Суецки канал, 1885. године предлаже да се успоставе “олимпијске игре”. Исте године Жорж де Сен-Клер, “отац” француског спорта, позива на обнављање “олимпијских игара”. Паскал Грусе, бивши делегат у Париској комуни за спољне послове и радикални социјалиста (али националиста), у својим чланцима из 1888. године тражи успостављање “Француских олимпијских игара” и оснива “Националну лигу за телесно васпитање“. Грусе је организовао своје спортске манифестације у облику “фестивала младих” што је, поред церемонијала светских индустријских изложби (поготову “Светска изложба” из 1889. године која је одржана у Паризу), значајно утицало на Кубертеново уобличавање олимпијског “спектакла”. Кубертен ништа од тога не помиње у својим списима о успостављању олимпијских игара. Кубертен је био посебно некоректан према Виктору Дирију, писцу “Историје Грка” из 1887. године. Кубертен у својим каснијим “размишљањима” о античким олимпијским играма делимично преписао, а затим препричао оно што се налазило у Диријеовој књизи и то објавио као сопствени текст! Поред тога, Кубертен је на “Светској изложби” у Паризу, 1889, сасвим извесно имао прилику да се упозна са изложбом о античкој Олимпији коју је, на основу немачких археолошких ископавања, приредио Виктор Лалу. Међутим, ништа од тога не налази се у Кубертеновим “Олимпијским успоменама“, нити у било ком његовом осврту на “обнављање” олимпијских игара. Имајући у виду наведене чињенице можемо да се сложимо, мада само условно, са ставом Мекалуна да Кубертену “не припада заслуга за снивање идеје о обнављању олимпијских игара, већ зато што је сан претворио у јаву”. Кубертен је због своје скоројевићке агресивности и склоности да краде туђе мисли и присваја туђа дела постао објект презира у интелектуалним и спортским круговима Француске. Ствари су се нарочито заоштриле после Кубертеновог наступа на Сорбони, 25. новембра 1892. године (свечаност која је одржана поводом петогодишњице оснивања “Union des Sports Athletiques“), у коме је у својој “сензационалној најави” позвао на поновно обнављање античких олимпијских игара – потпуно прелазећи преко свега што је у Француској о томе речено. У знак протеста на Сорбони се није појавио чак ни Жорж де Сен-Клер, а Кубертенов позив у јавности, као ни код присутних, није наишао ни на какав одјек.

                 Користећи своје везе и расипајући се новцем, Кубертен је успео да међународни скуп који је првобитно требало да буде посвећен решавању проблема аматеризма (професионализма) у међународном спорту преобрати у “Конгрес за обнову олимпијских игара“. Ради се о чувеном “Оснивачком конгресу” олимпијских игара који је одржан од 16-24. јуна 1894. године на Сорбони. На њему је донета одлука о “поновном успостављању” олимпијских игара. Атина је добила право да прва организује олимпијске игре модерног доба, док су Паризу припале игре из 1900. године. За председника Међународног олимпијског комитета изабран је Деметриус Викелас, а за секретара Пјер де Кубертен. Оно што је запањујуће, када се има у виду слика која је о Кубертену створена у јавности, Кубертен после конгреса није ни поменут у англосаксонској штампи! Била је то последица борбе између водећих земаља Европе за античко наслеђе, али и “освета” због Кубертеновог бескрупулозног својатања идеја до којих су много умнији и оргиналнији људи у Европи већ дошли. Кубертен је успео да “својим” парама плати одржавање конгреса, али није успео да купи и европску јавност. Дан након Конгреса огласио се “Figaro” (од 25. јуна) са текстом у коме је Кубертен изложен подсмеху. Наводећи да је захваљујући Кубертену (његовом новцу) у Паризу организован међународни конгрес на коме су присуствовали представници свих француских спортских и атлетских удружења, као и велики број представника из старог и новог света, лист додаје: “Кубертен није, као што би се то очекивало, атлета. Он је омањи човек, али живахан и у сталном покрету; његов глас је пискав, али су његови покрети хитри и складни. Неразвијен гимнастичким вежбама, он је књижевни тип који чува снагу за умне ствари. То је можда због тога што је разочаран што није био у стању да стекне гипке удове и да ојача своје мишиће…” На крају текста аутор поставља иронично питање: “Зар није Сенека величао презир према богаташима, он који је био разметљив и који се ваљао у новцу?” Новинар “Figaro“-а био је у праву: Кубертен је био жива демонстрација погрешности његове олимпијске филозофије за коју се фанатично залагао. Наиме, полазна теза његове “утилитарне педагогије” била је не само “у здравом телу здрав дух” (mens sana in corpore sano), већ “борбени дух у мишићавом телу” (mens vervida in corpore lacertoso). Имајући у виду његово тело, поготову његове мишиће који су одговарали мускулатури неодраслог дечака (по тврђењу Мекалуна и других Кубертенових биографа, Кубертен је био “необично малог раста”, а спорт се појављуе као “компензација за његов раст”), и полазећи од његове концепције, тешко да би Кубертен могао да располаже таквим борбеним карактером и духовном енергијом без које никада не би могао ни да крене ка Олимпу, а камо ли да реализује идеје до којих су други дошли, али нису успели да их остваре. Кубертен се нашао у положају у коме су се нашле и нацистичке главешине: величали су “аријевску надрасу”, а изгледали су као карикатура прототипа нацистичког “натчовека”!

                 Са финансијском подршком Евангелоса Запаса, Грци ће 1859. године организовати панхеленистичке “Олимпијске игре“. Оне ће наново бити одржане 1870, 1875. и 1889. године. Кубертен у својим списима ствара утисак да није знао за те игре иако је сасвим извесно да га је о томе обавестио Грк Деметриус Викелас који је био повезан са тим играма и који се у Паризу упознао са Кубертеном постајући, управо као представник новоуспостављеног грчког олимпијског прегалаштва, први председник Међународног олимпијског комитета. Оне су по својој природи биле битно другачије од олимпијских игара које се организују од 1896. године. Пре свега, оне су организоване у част ослобађања Грка од турског ропства, што значи да су имале национално-ослободилачки и антиколонијални карактер, што је сушта супротност духу Кубертенових олимпијских игара. Затим, код њих не постоји тежња ка глобализацији (као што то није био случај ни у античкој Грчкој) олимпизма, већ су изворни облик настојања да се обнове културне традиције древне Хеладе на грчком тлу, односно, својеврсни израз духовног и националног континуитета Грка. Треба рећи и то да се “обновљене” олимпијске игре на грчком тлу одржавају у сенци хришћанства, што значи да су лишене своје изворности као највишег облика религиозног живота Хелена. Већ су прве званичне Олимпијске игре, које ће се 1896. године одржати у Атини, биле битно одступање од хеленистичке културне традиције које је тебало да симболизују “Панхеленистичке игре“. Атинске Олимпијске игре су одбацивање изворног духа хеленског олимпизма (служба посвећена највишим божанствима хеленског света) и “наставак” олимпизма из периода њихове романизације.

                 Кубертену је било јасно да само у рукама најмоћнијих империјалистичких сила Европе модерни олимпизам може да добије колонијални карактер и зато је, противно вољи Грка, настојао да по сваку цену спречи да се будуће олимпијске игре одржавају на “светој” грчкој земљи. Кубертен се плашио да ће културне традиције хеленске цивилизације на тлу нововековне Грчке, која није била империјална сила и која је у новоуспостављеним олимпијским играма видела потврду своје слободе и националног достојанства, довести у питање основну интенцију његове олимпијске идеје која је требало да постане главно идеолошко оруђе европског капитализма за вођење успешне колонијалне политике. Он је знао да је без подршке европских колонијалних метропола његова олимпијска идеја мртва. Кубертеново прихватање да Атина буде организатор првих Олимпијских игара модерног доба, као и прихватање да Грк Деметриус Викелас буде први председник МОК-а, само су били тактички (изнуђени) потези да би се искористило “свето” грчко тле, као симболични простор хиљадугодишњег олимпизма за покретање модерног олимпијског замајца, да би и то античко културно наслеђе коначно прешло у руке европских колонијалних сила. Без претеривања се може рећи да је Грчкој у новом веку отето право да на свом тлу организује олимпијске игре које јој легитимно припадају, исто као што су јој отета бројна античка блага која се налазе по музејима и приватним збиркама у европским колонијалним метрополама. Отуда не чуди што Кубертен није ни поменут на званичној церемонији отварања Атинских олимпијских игара, и да му је било ускраћено да се појави на почасном месту предвиђеном за највише званичнике. За време трајања Атинских игара Кубертен није постојао за Грке.

                 Сахрана Кубертеновог срца у Олимпији и промена имена “Олимпијске долине” у “Долина Пјера де Кубертена” је изругивање хеленској цивилизацији, Грцима као и европској култури која се темељи на хеленистичкој културној баштини. Спречавање Атине да организује олимпијске игре на њихову стогодишњицу и срамна продаја олимпијских игара Атланти (заправо „Кока-коли“) само указује на континуитет у доминацији светских моћника над олимпијским покретом. Иначе, већ су прве Олимпијске игре које су 1986. године одржане у Атини, и по мишљењу француске јавности, “значајно допринеле избијању рата” између Грчке и Турске, и  послужиле су као “завеса за припремање ратоборне иницијативе” (Мекалун). У “Двадесет једногодишњој кампањи” Кубертен пише: “Нема никакве сумње да је успех Игара на неки начин затровао јавно мнење и пружио Хеленима опасно самопоуздање колико у сопствене снаге, тако и у подршку других нација.”                

Да ли савремене олимпијске игре пре одговарају римским гладијаторским борбама, него хеленским олимпијским играма?

                  Када је реч о историјским аналогијама, савремене олимпијске игре по својој бити ближе су борбама у римском Колосеуму него у старогрчкој Олимпији. Античке олимпијске игре су, у свом изворном облику, биле средство за духовно уједињење хеленске као “господарске” расе и за њено морално (религиозно) уздизање. Истовремено, оне су биле средство за милитаризовање владајућег слоја и за његово укључење у вршење послова од којих је зависио опстанак полиса (ратовање, “лов” на робове и њихово држање у покорности, учествовање у државним пословима и сл.). За разлику од Грчке, Рим је имао стајаћу (плаћеничку) војску и смисао борилачких представа, у виду гладијаторских борби, није био борбено активирање, него пасивизирање плебса. Јувеналова максима panem et circences на најбољи начин изражава дух који је владао у античком Риму. Учесници гладијаторских борби нису слободни грађани већ, не рачунајући ретке изузетке, робови. Њихова борба не тежи моралном (религиозном) уздизању грађана већ  је, као крвава “забава”, симбол неморала и безумља који је владао у Риму и као таква је главна духовна храна за масе. У годинама пропасти “вечног” Рима и нарастања незадовољства плебса, “игре” се допуњују новим “сценама” као што су масовна клања хришћана и њихово бацање зверима. Све веће порције крви постају замена за све мање порције хлеба.

                  Битно другачији положај радничке класе развијених капиталистичких земаља Запада у односу према робовској радној снази у антици, из чега следи настојање буржоазије да интегрише радничку класу у њену духовну орбиту, условљава суштинску разлику између античког и модерног олимпизма. Истовремено, промењени положај радничке класе у односу према положају и стремљењима римског плебса чини нови квалитет олимпијских игара у односу према Јувеналовој максими panem et circences, која је била “света формула” за пацификовање паразитских маса Рима. Кубертен је био против олимпијских игара као циркуса, већ је у њима видео “цркву” у којој људи треба да се поклоне највишим вредностима капиталистичког друштва и напоје се његовим “бесмртним” духом. За њега су олимпијске игре биле највиша религиозна церемонија. Због тога је Кубертен инсистирао на аматеризму и religio athletae, а професионалне спортисте називао “циркуским гладијаторима”. Он у “својим” олимпијским играма није видео компензацију за незадовољство радних “маса”, већ облик њиховог “васпитања”, што значи уништавања критичког односа према владајућем поретку. Њихов карактер је требало да буде религиозно-свечарски (тријумфалистички, помпезан, монументалан – импресиван), будући да се са њима прибавља божански легитимитет владајућим вредностима: са олимпијским играма требало је изазвати дивљење потлачених према владајућем духу капитализма и заувек их интегрисати у његову духовну орбиту на нивоу “цивилизованих” робова.

 Ко је, заправо, творац олимпијске максиме “Важно је учествовати!”

                 Једна од најчешће изрицаних лажи, на којој се и данас гради “хуманистички лик” Пјера де Кубертена, је она да је Кубертен творац најпознатије олимпијске максиме “Важно је учествовати!“ и да је она била његов водич на путу ка олимпијским врховима. У ствари, став да је “Важније учествовати на олимпијским играма него победити.” – изрекао је 19. јула 1908. године пенсилванијски бискуп Талбот у катедрали „Светог Павла“ на миси која је уприличена поводом Олимпијских игара које ће се одржати у Лондону. Убрзо ће речи пенсилванијског бискупа постати саставни део Кубертенових олимпијских говора, што је требало да укаже на његова “интернационалистичка” осећања и прикрије праве мотиве који су означили почетак његове олимпијске мисије. Кубертен наступа на олимпијској позорници не као “интернационалист”, већ као загрижени француски националист који је у олимпијским играма, као такмичењу између “цивилизованих” народа, видео средство за реформу француског образовног система која ће омогућити да ојача борбени и освајачки дух код младих француских буржуја. Проширење француског колонијалног царства – то је био основни “хуманистички” мотив младог скоројевића који је у британској империји видео узор коме је Француска требало да тежи. “Enrichissez vous!” (“Обогатите се!“) – узвикује егзалтично Кубертен, својим пискавим гласом, са олимпијске говорнице позивајући француску аристократију и буржоазију  на освајање и пљачку у Африци, Азији… Убијање “урођеника”, које је Кубертен давно пре Хитлера свео на “ниже расе”, и отимање њихове земље било је за Кубертена “цивилизацијско дело” и потврда “супериорности беле расе” (читај: европске аристократије и буржоазије) – која се темељила на „праву јачега“. “Велики хуманист” Кубертен, да би оправдао тлачење и пљачку слабијих од стране моћних, односе који владају у чопору дигао је на ниво принципа на коме треба да се темеље односи између људи и народа.

Да ли је Кубертен био расист?

                  Кубертен је био одлучни противник мешања беле са другим расама. Током читаве своје олимпијске каријере Кубертен истиче да је бела раса “најчистија, наинтелигентнија и најјача” и позива белце да не дозволе (“Борба за чистоту беле расе остаје основни циљ сваког њеног припадника…”) да њихова крв буде загадјена крвљу “обојених” народа – укључујући ту и Јевреје које Кубертен своди на “Азијате”. У вези с тим напомена да није Евери Брендиџ био први председник МОК-а који је подржао јужноафрички расистички режим и његов систем апартхејда, већ је то био “отац” модерног олимпизма, Пјер де Кубертен. Почетком 20. века, у доба свог највећег олимпијског надахнућа, Кубертен пише: “Не заборавите под којим режимом су се развијали јужноафрички рудници. (…) Да нема ништа ближе ропству него та институција тамо? Али она уопште не повређује људско достојанство јер је енглеска – разуме се!” Ево како Ив Пјер Булоњ тумачи Кубертеново схватање  колонијализма и расизма: “Освајање колонија почива, по његовом мишљењу, на начелу божанског права, то јест на убеђењу да се људске расе међу собом разликују по својој вредности и да белој раси, која је по својој природи изнад других раса, све оне треба да се подреде”. О томе Кубертен: “Тврдити да нико не може с правом да приступи европеизовању других народа, да су етничке религије по својој вредности равне хришћанској религији, да је припадник црне или жуте расе другачији од белца, али да као човек вреди колико и он – то су пријатни софизми чија се ваљаност брани у салону за пушаче, али који немају вредност, нити су ефикасни: они представљају за декаденцију везани парадокс који може тренутно да нам изазове осмех на лицу, али који никада не треба усвојити као правило понашања.” (Курз.Љ.С.)  

Да ли олимпијске игре имају пацифистички карактер?                                      

                 Ако су “модерне” олимпијске игре у нечему сличне античким олимпијским играма, онда је то њихов белициозни карактер. Античке олимпијске игре нису биле посвећене миру, него рату. Оне су биле примирје у току којег су се слободни Грци, као припадници хеленске расе и представници својих градова-држава (полиса), борили за наклоност олимпијских богова, пре свега Зевса, врховног бога и бога рата. На крају олимпијског турнира изводи се трка хоплита и то у ратној опреми (штити, шлем и заштитници за ноге) што симболично изражава да је крај примирја и да почињу припреме за рат. Завршетак олимпијских борби означава се звуком трубе којим се такмичари позивају у рат.

                  Ослањајући се на античку традицију, Кубертен у олимпијским играма види “свето примирје”, што значи духовну припрему за рат. Полазећи од става да “братство није за људе него за анђеле”, Кубертен проглашава рат не само за неминовност, већ за највиши испит људске (мушке) зрелости. Говорећи о свом духовном узору Кубертену, Карл Дим, један од водећих идеолога нацистичког олимпизма, констатује: “У модерном добу оживео је овај милитаристички дух Игара. Кубертен, њихов обновитељ, имао је војничку крв у својим венама. Он се гнушао пацифизма и свих небулозних утопија о миру. Његова  педагошка, историјска, политичка дела нам указују на један неустрашиви карактер, онај правог ратника”. Колико је Дим био у праву говори и Кубертенов ратно-хушкачки став који је објављен у званичном олимпијском гласилу “Revue Olympique” 1913. године: “Контакт с оружјем чини младића човеком. Дивна традиција коју су успоставили Немци и из које извире сво витештво”. Тек што је окончан Први светски рат који је усмртио и осакатио милионе младих људи, Кубертен држи у Лозани, фебруара 1918. године, говор у коме, између осталог, каже да је историја омогућила Француској да у последњих четрдесет година забележи “најдивнију од колонијалних епопеја” и да “води омладину преко опасности од неког пацифизма и неке слободе доведене до екстрема” све до мобилизације из августа 1914. “која ће остати један од најлепших спектакала које је демократија дала свету”. За “миротворца” Кубертена пацифистичко васпитање  младежи представља најгори злочин.

Какав је био однос Кубертена према нацистичкој Немачкој и Хитлеру?                          

                 Неки истраживачи (као што је то Булоњ) тврде да је Кубертен био колонијалиста и расиста до Првог светског рата, а да су се након тога његова схватања радикално променила. Кубертенов однос према нацистичкој Немачкој и Хитлеру показују да је та тврдња нетачна. Кубертен је у расистичкој и освајачкој Немачкој видео отелотворење своје олимпијске филозофије, а у Хитлеру “једног од највећих градитеља модерног доба”. Многа документа, која су годинама скривана од стране олимпијске господе од очију светске јавности, недвосмислено указују како на блиске односе Кубертена и нацистичког режима, тако и на блискост Кубертенове олимпијске филозофије и нацистичке идеологије.                                                                

                   Нацисти су, не без разлога, у Кубертену видели искреног пријатеља “нове” Немачке. Говорећи 1938. године на Берлинском радију о Кубертеновој писаној заоставштини Карл Дим, организатор нацистичких Олимпијских игара и одани следбеник Кубертена, каже и следеће: “Немачкој је припао задатак да буде духовни чувар олимпијске идеје. Оснивач модерних олимпијских игара, Пјер де Кубертен, кратко време пре своје смрти предложио је немачкој влади да оснује Олимпијски институт којем је завештао своју писану заоставштину. Тако су списи Кубертена, који обухватају 60 000 куцаних страна, почевши од његове прве свеске са колеџа, прешли у немачке руке, па се животно дело великог педагога и светског ума непосредно може пратити почевши од његових првих студентских састава о Русоу до дана када је копље у његовим рукама постало претешко и када га је нама поверио. Он је сматрао да ми Немци имамо пуно разумевања за обухватну културну снагу олимпијске идеје, а ми смо и поред тога освојили његово срце.”

                 Један од повода да Кубертен прогласи нацисте за чуваре његове олимпијске идеје била је жеља Хитлера да се олимпијске игре, са којих ће бити искључене “ниже расе”, заувек одржавају у “новој Немачкој”. Након завршетка Берлинских олимпијских игара Хитлер је дао налог свом архитекти Алберту Шперу (који ће постати министар привреде у време агоније нацистичког режима) да направи планове за “Немачки  стадион” који је требало да се до 1945. године  изгради у Нирнбергу и  на коме је требало  да се смести више од 400 000 гледалаца (!). Није то био једини лични Хитлеров “допринос развоју олимпизма”. На предлог нацистичког министра за спорт, Ханса фон Чамера и Остена, Хитлер финансира из фонда који му је био на располагању (са 300 000 рајхс марака) археолошка ископавања у античкој Олимпији, која су започета још у време Бизмарка (и трајала од 1875-1881. године). Требало је да античко светилиште буде још један “споменик Трећег Рајха” који ће “изазвати дивљење”.

                 Кубертен је имао још један разлог да буде захвалан Хитлеру. Наиме, остарелом Кубертену готово ништа није преостало од огромног иметка (500 000 златних француских франака) који је наследио. Један део Кубертен је уложио у своју олимпијску кампању, а више од половине је пропало у берзанским шпекулацијама током Првог светског рата. На предлог Кубертеновог наследника на месту председника МОК-а, белгијског грофа Анри де Баје-Латура, основан је “Фонд Пјера де Кубертена” са којим је требало помоћи Кубертену да премости финансијске потешкоће. Схватајући да би то био добар пропагандни потез, нацистичка врхушка предлаже Хитлеру да буде “широке руке” према Кубертену. Хитлер је одмах одобрио да се Кубертену исплати 10 000 рајхс марака. По сведочењу Левалда, који је другу рату лично уручио Кубертену, “отац модерног олимпизма” је “са великим задовољством и великом захвалношћу примио чек”.

                 У драматичним данима пред Други светски рат Кубертен не крије своје одушевљење фашизмом. У својој “Посланици носиоцима олимпијске бакље“, која ће бити читана током пута коју ће нацистичка олимпијска бакља превалити од античке Олимпије до нацистичког Берлина, Кубертен констатује: “Преживљавамо свечане часове, јер око нас васкрсавају неочекивани догађаји. Док се, као у јутарњој магли, открива облик (нове) Европе и нове Азије, изгледа да ће најзад човечанство увидети да криза с којом се бори јесте пре свега криза васпитања”. А о каквом се заправо васпитању ради показује и Кубертеново одушевљење са “величанственим” културним програмом нацистичких Олимпијских игара чији је саставни део била и тадашња најпопуларнија нацистичка корачница, “Horst Wessel Lied“, коју је, поздрављајући нацистички, певало преко 100 000 присутних на Берлинском олимпијском стадиону.

                 Кубертенова блискост и лојалност нацистичком режиму била је толика, да је нацистичка олимпијска врхушка, уз Хитлерову сагласност, одлучила да Берлинске олимпијске игре буду окончане Кубертеновим снимљеним говором у коме је он, наравно, величао нацистички режим и Хитлера. Ево како гласи тај “чувени” Кубертенов олимпијски говор:

                “Чувајте свети пламен! XI олимпијске игре ускоро ће бити само успомене, али како снажне и богате успомене! Пре свега, успомене на лепоту. Од оног тренутка управо пре тридесет година, када сам у Паризу сазвао конференцију о уметности, књижевности и спорту, с циљем да се успостави стална веза измедју обновљеног олимпизма и духовног стваралаштва, мудри напори су помогли у реализацији овог идеала, од Стокхолма до Лос Анђелеса. Сада га Берлин заувек посвећује са смелим новинама крунисаним с потпуним успехом, као што је штафетно преношење свете бакље од Олимпије и величанствена свечаност на монументалном стадиону прве вечери Игара, чији је идејни творац мој генијални пријатељ и ентузијаст Карл Дим.

                 Успомене на храброст, јер је храброст била неопходна да би се савладале тешкоће с којима се Фирер срео од тренутка када је поставио захтев “Wir wollen bauen!” (“Хоћемо да градимо!”), и да би се супродставио нелојалним и подмуклим нападима са разних страна који настоје да зауставе прогресивно стваралачко дело (реч је о бојкоту нацистичке Олимпијаде од стране анти-фашиста, прим.аут.).

                 Најзад, успомене на наду, јер се под окриљем симболичне заставе с пет кругова с мишићима ковало разумевање снажније него сама смрт… “Freude, Tochter aus… ” (почетне речи Шилерове “Оде радости“, прим.аут.) Историјско кретање и борба ће се наставити, али мало-помало наука ће заменити опасно незнање; узајамно разумевање ће ублажити слепу мржњу. Тако ће грађевина коју сам пола века подизао бити учвршћена. А ви, атлете, не заборавите ватру коју је сунце запалило и која вам је дошла с Олимпије да би осветлила и загрејала нашу епоху. Чувајте је љубоморно у дубини вашег бића, да би опет могла да се појави на другој страни света када, за четири године, будете славили XII олимпијаду на далеким обалама великог Пацифика!” Реч је о фашистичком Јапану, још један “пун погодак” МОК-а!

                 Кубертен је имао исти однос према нацистичким Олимпијским играма као и чланови МОК-а. На то упућује и интервју који је Кубертен дао Андре Лангу и који је 27.8.1936. године објављен у француском магазину “Le Journal“. Разговор је вођен поводом чланка који је Жак Годе објавио у часопису “L’Аutо” под насловом позајмљеним од Емила Золе – “J’аccusе!” (“Оптужујем!“) у коме Годе доводи у питање легитимност Берлинских олимпијских игара. Ево шта том приликом, између осталог, каже Кубертен: “Шта, Игре су изопачене? Олимпијска идеја је жртвована пропаганди? То је потпуно нетачно. Величанствени успех берлинских Игара красно је послужио олимпијској идеји. Само Французи, или готово само Французи, играју Касандру…” И даље: “У Француској изазива узнемирење то што су Игре из 1936. обасјане хитлеровском снагом и дисциплином. Како би другачије могло бити? Напротив, треба што снажније желети да се игре увек тако сретно организују, да сваки народ током четири године учествује у њиховом припремању.”

                 Очигледно, Кубертен је био више него “велики пријатељ” нацистичке Немачке. Он је, као врховни свештеник олимпијског покрета модерног доба, био органска спона измедју (расистичке) старе Грчке и “нове Немачке”, односно, олимпијски гласник који ће свету саопштити да су олимпијски богови, пре свих Зевс – бог рата, своју наклоност заувек подарили “аријевској  надраси”. Стога није чудо што је Хитлер (28.1.1936. године) прихватио предлог да се простор испред јужног улаза на олимпијски стадион у Берлину назове по Кубертену. С тим у вези је и изјава Дима, из 1946. године, да је само у (нацистичкој) Немачкој подигнут споменик Кубертену и да је само у њој једно место добило његово име.

                 Истовремено, нацисти (који су владали у МОК-у), на заседању МОК-а у Гармишпартенкирхену за време Зимских олимпијских игара из 1936. године, предлажу Кубертена за Нобелову награду за мир као противкандидата Карл фон Осијецком, који је као и многи други противници нацистичког режима трунуо у тамници, иза кога је стајала светска демократска јавност. Кубертен је прихватио кандидатуру нациста рачунајући на подршку Норвешког олимпијског комитета. Након што је Норвешки мировни комитет Нобелову награду доделио Осијецком, Кубертен, разочаран, пише нацистичком министру за спорт, Хансу фон Чамеру и Остену: “Зато знам да сам током педесет година више допринео миру тиме што сам изграђивао међународни спорт, него што бих то могао да учиним узалудним говорима и бескорисним примедбама. Ваше признање у том погледу ми је драгоцено.”

                 На блискост Кубертена и нацистичог режима упућује и Кубертеново писмо Хитлеру од 17. марта 1937. године: “Екселенцијо, био сам дубоко ганут посетом коју ми је учинио државни министар Х. Есер у  име и по налогу Ваше екселенције, и журим да због тога изразим своју захвалност. Немачка се тиме –  и то на најдивнији начин – придружује мојем јубилеју који је 20. јануара ове године био свечано прослављен на Универзитету у Лозани, поводом чега сам позван да заокружим педесет година оствареног рада који се сав, на овај или онај начин, односи на реформу и усавршавање образовања. Немачка је више пута показала своје симпатије за тај рад, и ја јој за то дугујем најдубљу захвалност. Уколико ми у пролеће моје обновљено здравље допусти, имаћу у виду могућност да искористим тако љубазан позив који ми је достављен у име Ваше екселенције, и који је још један доказ благонаклоности који треба придодати онима које сам већ примио. Молим Вашу екселенцију да изволи примити изразе мог поштовања и дубоке оданости. Пјер де Кубертен.“

 Ко је први организовао ношење „олимпијске бакље“?                                               

                 Светској јавности готово је непознато да су ношење олимпијске бакље од древне Олимпије до места на коме се одржавају олимпијске игре први организовали нацисти у част Берлинских олимпијских игара из 1936. године – да би “доказали” да постоји непосредна веза између хеленског друштва, духовне колевке европске цивилизације, и нацистичког режима. Идеја је потекла из пред-нацистичког времена од јеврејског археолога Алфреда Шифа, а реализовао ју је Карл Дим, организатор нацистичких Олимпијских игара.

                 Тзв. „олимпијска бакља” је злоупотреба античког духовног блага на нацистички начин, у чему је учествовао грчки двор, власти земаља које су дозволиле пролазак бакље, као и спортисти. 20. јула 1936. године у Олимпији је одржан церемонијал паљења олимпијске бакље. Док је шездесет младића у хору рецитовало Пиндарову „Осму олимпијску оду“, петнаест девица је, помоћу јаког сочива, упалило олимпијску ватру. Након што је прочитана Кубертенова „Посланица носиоцима олимпијске бакље“, одјекнуо је, у дванаест сати, топовски пуцањ са Кроносовог брда и Константин Кондилис, најбољи грчки тркач, понео је олимпијску бакљу ка нацистичком Берлину. Да би перверзију довели до краја, нацисти су тражили да се провери да ли су девојке стварно девице. Церемонија паљења “олимпијске ватре” била је један од највулгарнијих облика скрнављења античке духовне (религиозне) традиције.

                Иначе, бакља је ношена и преко југословенске територије (правац Ниш-Београд-Суботица). Поводом њеног проласка кроз градове власти су организовале свечане дочеке. Приликом „боравка” бакље у Београду са њом је упаљена свећа на гробу краља Александра – чије убиство су организовали нацисти. Пролазак бакље кроз Грчку, Бугарску, Југославију, Мађарску, Аустрију и Чехословачку дао је нови подстрек „домаћим” фашистима и допринео популаризацији нацистичке Немачке и нацистичке идеологије. То је био прави резултат ове „пацифистичке манифестације”. „Мост пријатељства међу народима” који су носиоци нацистичке бакље успоставили био је, у ствари, пут смрти којим ће се ускоро кренути немачка солдатеска с намером да уништи балканске народе.  

Какав је био однос Међународног олимпијског комитета према фашистима?

                   Господа из Међународног олимпијског комитета имала су исти однос према нацистичкој Немачкој као и њихов „духовни отац” Кубертен. У томе је педњачио његов наследник на месту председника МОК-а, белгијски гроф Анри де Баје-Латур који је био сагласан са нацистичким захтевом, након првих успеха немачке армије, да се олимпијске игре заувек преселе у „нову” Немачку. И један од америчких представника у МОК-у, генерал Шерил није крио своје одушевљење фашизмом. Он  је отишао на ходочашће Мусолинију да би од њега затражио да дође у САД и „среди” комунисте. Шерил је 1936. године добио из своје земље значајано појачање. Био је то Евери Брендиџ, тадашњи председник Олимпијског комитета Сједињених Америчких Држава, који ће постати члан МОК-а уместо свог земљака Ернеста Ли Јанкеа, јединог члана МОК-а који се јавно супродставио пронацистичкој политици међународне олимпијске господе и због тога, једногласно, био избачен из МОК-а. Евери Брендиџ је постао „чувен” не само по свом фанатичном расизму, већ и по томе што је, у освит немачке инвазије на Пољску, држао говоре по САД-у у којима је тражио да се и у Америци, по узору на нацистичку Немачку, отворе концентрациони логори за Јевреје и комунисте. За време Другог светског рата је постао члан Линдбергове Фашистичке партије, а након рата био је раме-уз-раме са Џозефом Макартијем, злогласним „ловцем на вештице”, у једном од најсрамнијих периода у новијој америчкој историји.

                 Евери Брендиџ, који је инспирацију за свој надахнути олимпизам пронашао у Хитлеровом „Mein Kampf“-у и Кубертеновом олимпијској филозофији, 1952. године постављен је за председника Међународног олимпијског комитета. Користећи свој утицај и везе у америчкој власти, Брендиџ ће спасти затвора свог предратног пријатеља из МОК-а, СА групенфирера и нацистичког ратног злочинца Карл фон Халта. Халт постаје не само почасни председник Лакоатлетског савеза Западне Немачке, већ остаје у МОК-у и 1957. године постаје члан Извршног одбора МОК-а. 1951. године Халт ће, због његових „заслуга у борби за олимпијске идеале”, постати председник Националног олимпијског комитета Западне Немачке. Поред нацистичког злочинца Халта, у МОК-у ће после Другог светског рата остати и сарадник Немаца (провео шест месеци у француском затвору) француски маркиз Мелшиор де Полињак. Затим, фашистички генерал Ђорђо Вакаро, као и фашисти гроф Паоло Таон ди Ревел, гроф Алберто Бонакоза, сарадник нациста војвода Адолф Фридрих Мекленбург-Шверин (први председник Западно-немачког олимпијског комитета након рата), присташа нациста шведски гроф  Кларенс фон Розен и други.

                 Интересантно је да је Брендиџ сачувао фашистичку структуру МОК-а позивајући се на „свето” гесло да „спорт нема ништа са политиком”. Држећи се тог гесла, Брендиџ ће се зближити са још једним „одушевљеним олимпијцем”, фашистичким диктатором Франком. Да би крунисао приближавање између фашистичке Шпаније и САД (у питању је било отварање америчких војних база на шпанском тлу, још једна “миротворачка” акција МОК-а), Брендиџ је 1965. године одржао заседање МОК-а у Мадриду. Председавао је, ко би други, познати „миротворац” Франко – дочекан френетичним аплаузом чланова МОК-а. Фашисички диктатор је са ускликом „Живела смрт!” („Viva la muerte!“) и уз обилату помоћ Мусолинија и Хитлера и прећутну сагласност “демократског” Запада (управо у време масакра шпанских родољуба и интернационалних бригадиста одржавају се нацистичке Олимпијске игре у Берлину на којима званичници „слободног света” величају Хитлерово „миротворство”) у крви угушио шпанску републику. Убијено је милион људи, а кољачки занос фалангиста наставља се и након пада републике. Преко двеста хиљада антифашиста обешено је и масакрирано у првим месецима након што су фашисти дошли на власт. Стотине хиљада људи је избегло из Шпаније тражећи спас по околним земљама. За већину оних који су остали, Шпанија је постала концентрациони логор.                                                       

Шта је са доскорашњим председником МОК-а, Хуаном Антониом Самаранчем?                                          

                 Вртоглава олимпијска каријера Хуана Антониа Самарача, председника МОК-а од 1980. године, један је од непосредних резултата зближавања МОК-а са фашистичким диктатором. Брендиџ је “лансирао” Самаранча у међународну олимпијску орбиту као блиског сарадника (и породичног пријатеља) диктатора Франка и као „предузимљивог човека” који је стекао углед као успешни реклмани агент фашистичког режима Шпаније. Руководећи се геслом да „спорт нема ништа са политиком” Самаранч ће, управо се користећи спортом као прворазредним политичким средством, доспети до највиших врхова у фашистичкој хијерархији моћи. Куповање Шпанске федерације хокеја на котураљкама и учествовање у организацији II Медитеранских игара у Барцелони (1955. године) били су само први кораци који су га увели у Национални олимпијски комитет Шпаније и довели до места министра за спорт – на које ће га лично поставити фашистички диктатор Франко. Позиције које је стекао путем спорта омогућиће му да га Кареро Бланко, злогласни и несуђени “наследник” Франка, постави за председника регионалног већа Каталоније у време почетка агоније фашистичког режима. У приступној беседи Самаранч изјављује: „Изражавам своју искрену оданост и верност режиму, верност принципима „Movimienta” (фашистички покрет, прим. аут.), своју покорност шпанском принцу и своју апсолутну оданост Франку”. Након атентата на Карера Бланку (који су 1973. године извели командоси ЕТА), Самаранч је добио задатак да руководи мерама одмазде. По изјавама сведока, у току 1974. и 1975. године „дошло је до репресије у облику толиког броја хапшења, мучења и вешања, која није забележена још од касних четрдесетих година”.  За убијање левичара полиција је користила посебан метод фалангиста, дављење уз помоћ металне огрлице („garrote vil“), који је примењиван све до Франкове смрти.

                 Самаранч је остао веран фашистичком режиму све до његовог краја. Дан уочи смрти фашистичког диктатора, 20. новембра 1975. године, Самаранч у фашистичкој униформи, коју није скидао четрдесет година, учествује у прослави посвећеној оснивачу „Фаланге“, једне од најкрвавијих злочиначких организација за коју историја зна. Оно што је запањујуће, уколико се пође од прокламованог карактера медјународног олимпијског покрета, је да је Самаранч марширао у фашистичкој униформи улицама Барцелоне и поздрављао фашистичким поздравом у својству потпредседника Међународног олимпијског комитета и уз његову безрезервну подршку. Уосталом, само неколико година касније, “стопроцентни франковац”, како је Самаранч себи волео пред пријатељима да тепа, постао је председник МОК-а. Након смрти фашистичког диктатора Самаранч изјављује: „Франков пример ће нас увек пратити у нашој борби за једну бољу Шпанију!”                                                    

                  Самаранчева политичка каријера у Шпанији је окончана 23. априла 1977. године. Сто хиљада људи окупило се испред зграде каталонског регионалног већа у Брацелони упућујући поруге Самаранчу, који је још увек био председник регионалног већа Каталоније, и узвикујући „Самаранч,  губи се!”

                 Самаранч, као и његови фашистички саборци, имао је среће. Плашећи се грађанског рата, нова власт је прогласила општу амнестију тако да није дошло до суђења фашистичким злочинцима. Користећи се новцем и везама, Самаранч ће се 18. јула 1977. године наћи у Москви у својству амбасадора Шпаније у Совјетском Савезу. „Лукави камелеон” (надимак који је добио у Каталонији) зналачки ће искористити свој боравак у Москви са циљем да постане председник Међународног олимпијског комитета. Одлазак у Москву, само три године пред одржавање Московских олимпијских игара, требало је да му ојача положај међу совјетском олимпијском бирократијом чија помоћ му је била неопходна за задобијање олимпијског трона.

                 Совјетски режим је имао велике проблеме са организовањем Олимпијских игара – због војне интервенције у Авганистану. Самаранч је био веома предусретљив. Трудио се да уради све што је у његовој моћи да би задовољио совјетску бирократију не би ли је приволео да изврши притисак на своје „савезнике” из „Источног блока”, као и на земље „Трећег света” у којима је доминирао совјетски утицај да би, приликом избора за председника МОК-а (који је 1980. требало да се обави у Москви) гласали за њега. О томе енглески новинари Симсон и Џенингс: „Убеђени следбеник Франка, који је четрдесет година подржавао истребљивање комуниста у Шпанији хапшењем, мучењем и вешањем, извео је за њега типични салто и свуда наоколо почео да се улагује. Иронија је била савршена. У току читавог живота Самаранч се борио против „црвених” – а сада је настојао да им се додвори да би се домогао највишег положаја у спорту. На дан националног празника Шпаније Самаранч се појавио на совјетској Телевизији и одржао тро-минутни говор о пријатељству – на руском. Намучио се да би савладао језик, а говор је научио напамет. Тај човек стварно није знао за срам.”

                 Свој пут ка врху Олимпа Самаранч је поплочао и пијанкама које је, у шпанској амбасади у Москви, организовао за совјетску бирократску врхушку. „Шпанске ноћи” и подруми пуни вина зближили су фашистичког зликовца, који је по сваку цену хтео да завлада светским спортом, и бескрупулозну совјетску бирократију која је по сваку цену хтела да сачува власт. Није никакво чудо што се Самаранч тако добро снашао у тадашњој Москви: он се нашао међу својим истомишљеницима који су се као и он читавог живота борили против еманципаторског наслеђа грађанског друштва. И док су совјетски бомбардери сравњивали са земљом авганистанска села Самаранч се, са својим домаћинима у Москви, припремао да прослави свој избор на место председника Међународног олимпијског комитета и да, наравно, одржи олимпијску здравицу у „славу мира” и „сарадње међу народима”!         

                Придобијање совјетске бирократије био је само један од Самаранчевих потеза да би задобио што више гласова у МОК-у. Његов следећи потез био је придобијање чланова МОК-а из латино-америчких земаља. У томе ће му помоћи његов стари пријатељ Жоао Авеланж, моћни председник  Светске фудбалске федерације, иначе трговац оружјем и „анђео чувар” крвавих војних хунти Јужне Америке. Следећа, али не мање важна личност, био је Хорст Даслер, власник фирме „Адидас”, „сива еминенција” светског спорта и Самаранчев патрон. Уз помоћ Даслера (коме ће Самаранч у знак захвалности доделити “Златни олимпијски орден” – највише признање МОК-а за „изузетне заслуге у развоју олимпизма”) Самаранч је омогућио Авеланжу да преброди финансијске тешкоће око организовања Светског првенствау фудбалу 1982. године, а за узврат Авеланж ће искористити свој утицај на латино-америчке земље и обезбедити гласове за Самаранча.

                16. јула 1980. године обављен је у Москви избор за председника МОК-а. Самаранч је изабран у првом кругу. У земљи у којој је фашизам нанео неописива зла и усмртио више од двадесет пет милиона људи и стотине хиљада деце, за председника Међународног олимпијског комитета, организације која је званично симбол највиших људских вредности и стремљења, изабран је човек који је имао два пута дужи фашистички стаж од Хитлера или Мусолинија и који је био један од водећих фашиста Шпаније!

                 Самаранчев боравак у Москви био је само увод у успешну сарадњу са бирократским режимима Источне Европе. Задобити њихову подршку био је задатак од стратешког значаја за Самаранчеву „олимпијску политику”. За време заседања МОК-а у Источном Берлину Самаранчу је добродошлицу пожелео Манфред Евалд, председник Олимпијског комитета Источне Немачке и руководилац допинг-програма. Њему је Самаранч већ доделио “Сребрни олимпијски орден”. Овом приликом „Златни олимпијски орден” биће додељен Ериху Хонекеру за његов „огромни допринос у развоју олимпизма”. Исте (1985.) године Самаранч додељује „Златни олимпијски орден” Николае Чаушескуу, „касапину из Букурешта”, за његов „немерљиви допринос развоју олимпијског покрета“. Две године касније Самаранч путује у Софију да би бугарском диктатору и водећем бугарском олимпијцу, Тодору Живкову, окачио око врата највише олимпијско одликовање. Већ следеће године Самаранч се обрео у Јужној Кореји да би са олимпијске говорнице дао срамну подршку једној од најкрвавијих војних хунти 20. века и одликовао њене вође „Златним олимпијским орденом“. За време трајања Олимпијских игара у Сеулу војна хунта је затворила у концентрационе логоре више од 250 000 противника режима. Чланови МОК-а, као и представници „демократских земаља“ Запада, нису имали никакве примедбе. За њих, Олимпијске игре у Сеулу одржане су у по „највишим олимпијским стандардима“. 

Да ли се, у међувремену, нешто променило?

                 Ствари се утолико мењају што тврдокорне представнике тоталитарних режима замењују прагматични „нови момци“ које, пре и изнад свега, интересује новац. Места некадашњих „чувара олимпијске идеје“ заузимају скоројевићи које своје позиције у МОК-у виде као могућност да се што више обогате. То је логично јер, као што видимо, на олимпијским борилиштима све мање доминирају националне, а све више заставе мултинационалних компанија. Све беспоштеднији економски рат, који се води на светском простору, непосредно одређује границе „слободе“ спортиста који су само оруђе капитала за остваривање профита и у том смислу роба (радна снага), као и рекламни панои и рекламни агенти капиталистичких фирми. Астрономске цифре које се врте у индустрији забаве, у којој спорт има све већи удео, само говоре о њеном све већем значају као извору профита, као и рекламног медија који добија све већи значај у борби капиталистичких групација за тржиште. Све мања могућност за оплодњу капитала у традиционалним браншама производње; настојање да се колонизује доколица потлачених и на тај начин предупреди борба за нови свет; релативно висок ниво потрошачког стандарда запослених у развијеним капиталистичким земљама – условљава преливање капитала у забављачке бранше.

                  Престиж МОК-а, као и његову материјалну добит, обезбеђују спортисти. МОК је, заправо, паразитска организација која живи од надљудских напора спортиста целог света. Без њихових резултата и жртвовања МОК не би имао никакав друштвени значај. За разлику од спортиста, од којих само неки бивају награђени новцем и ловорикама (а многи завршавају своју спортску каријеру у болници или на гробљу), олимпијска господа су увек на добитку. Што је још горе, захваљујући томе што имају монопол на олимпијски покрет, господа из МОК-а манипулишу не само националним олимпијским комитетима, већ и спортистима широм света. Такозвани „врхунски спортисти“ постали су робље МОК-а са којим олимпијски менаџери тргују настојећи да остваре што већу добит. Истовремено, спортисти су, због егзистенцијалне зависности од спорта, приморани да прихвате да учествују на олимпијским играма чак и онда, када је очигледно да оне служе за међународну промоцију фашизоидних режима.

                  Не треба бити много уман да би се схватило како ће ствари даље да се развијају уколико се не стане на пут самовољи капиталиста. Све већа сиротиња и све већи новац који се улаже у спортски show-business неминовно доводи до тога, да спортисти постају каскадери, гладијатори и циркузанери најнижег ранга. Истовремено, ризик смрти постао је саставни део данашње „спортске борбе“. МОК-у, као ни другим организаторима спортских „спектакала“, није у интересу да се спречи употреба „стимулативних средстава“ у спорту јер без њих нема рекорда, а без ових нема публике, телевизијских преноса, реклама – што значи зараде. Будући да се организује све већи број међународних такмичења на којима сваки спортиста (зависно од резултата на светским ранг-листама) има своју цену и где се добијају посебне (све веће) награде за постизање победе и рекорда, логично је да спортисти, који живе од спорта и за спорт, мора да употребе сва средства која им пружају могућност да остану на врху. Спортисти се данас масовно допингују не зато што је то „лакши начин“ да се дође до резултата, него зато што је класичним тренингом немогуће постићи такав „телесни развој“ који је неопходан да би се постигао рекорд. Допинг је већ дуги низ година саставни део свакодневног јеловника спортиста широм света и, као такав, нужно зло без кога се, следећи логику „рекорд по сваку цену“, не може ићи даље. 

                  Мере за контролу допинга које је предложио МОК само су, као што је то и до сада био случај, бацање прашине у очи међународној јавности и начин да се она убеди да је МОК-у стало да „изађе на крај с тим злом“. Јер, како се може водити успешна борба против употребе „стимулативних средстава“ у спорту када капиталистичке фирме, у борби за тржиште, нуде спортистима баснословне суме за рекламирање својих производа – захтевајући од њих победе и рекорде? Како се може очекивати успешна борба против допинга када је највећем броју спортиста спорт практично једина могућност да се избаве из сиротињског гета? Када се дошло до таквих резултата који се не могу превазићи без све стравичнијег уништавања људског организма „додатним средствима“? Како се борити за „чистоту“ спорта кад он израста у свету у коме је све подређено профиту; у коме је човек сведен на радно-потрошачки механизам; у коме се логика купи-употреби-баци увлачи у све поре људског живљења? У таквом свету, у коме је борба за победу постизањем већег резултата (без обзира на људску цену) услов опстанка, илузорно је очекивати да ће спорт, који је управо кондензовани израз тих односа, моћи да сачува „чистоту“.

                   Спорт је од свог настанка само пратио развој капитализма. Некада је атлетика, као „краљица спортова“, била симболични израз развојних могућности капитализма. Данас, када човек види деформисана тела спортиста, деце и жена поготову, мало остане од одушевљења са којим су некада праћена спортска надметања. Тело човека у спорту све више постаје део декора капиталистичког света на заласку: климатске промене, загађен ваздух, уништене реке и шуме, све већи број истребљених животињских врста… Даљи „прогрес“ на темељу логике профита могуће је остварити само све већом злоупотребом човека и његовог организма. Не ради се само о допингу тела, већ о стварању фанатизоване, гладијаторско-каскадерске свести која је у стању да доведе тело до циља по цену његовог уништења. Стварање „психе рекордера“ подразумева уништавање личности човека и критичке свести која може да постави питање о смислу тог, све очигледније, самоубилачког подухвата. Због тога се иде на све млађе узрасте: што се раније почне, већа је могућност да се свеукупни психо-физички развој детета уклопи у задати модел „рекордера“ који се мора остварити да би се постигао пројектовани резултат.

После свега, не можемо а да се не запитамо каква је улога спорта у стварању будућности?

                 Спорт има нескривену улогу када се ради о остваривању и заштити стратешких интереса владајућег поретка. За Кубертена и Брендиџа олимпизам је требало да постане највиша религија 20. века која ће сачувати капиталистичко друштво од распада. Ту улогу спорт ни данас није изгубио, мада се она појављује у много баналнијем облику. У Кубертеново време, посебно у време владавине нацистичког режима у Немачкој, спорт је коришћен као средство за стварање масовног фанатизма. У данашњем капиталистичком друштву, у коме је деструкција темељ развоја владајућег система, капиталисти користе спорт да би створили масовни идиотизам. Спорт је постао средство за испирање мозга и за стерилисање мењалачких потенцијала човека, облик масовне психотерапије, начин да се људи спрече да баце поглед изван зидина капиталистичког света. Тешко да би данашњи спорт могао да буде проглашен за религију у оном смислу који има код Кубертена. Данашња спортска идеологија не тежи да створи Кубертеновог „новог човека“, али је блиска Кубертеновом олимпизму по томе, што тежи да убије слободарско достојанство човека и веру у будућност – да човеково виђење „будућности“ траје онолико дуго колико му треба да испије чашу бљутаве „кока-коле“.

За сам крај овог интервјуа морам да Вас питам: шта бисте поручили студентима Приштинског Универзитета са седиштем у Косовској Митровици?

                Студенти Приштинског Универзитета у Косовској Митровици налазе се на правој линији фронта у борби српског народа за очување његове отаџбине и опстанка. То је оно што условљава да је српска омладина са севера Космета постала херојска омладина. Она треба да издржи у тој борби све док се читава Србија не дигне да брани своју слободу и опстанак.                  

 

x         x        x

                                                                 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

                  

 

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s