,  

Henri Kisindžer, još uvek uticajan

http://pescanik.net/search/?q=kissinger

Jedan 90-godišnji „ratni zločinac“ učestvuje u formulisanju spoljne politike Obamine administracije. To je možda pomalo neobično. Naravno, dok ne shvatite da je taj starac Henri Kisindžer, i da savetuje Belu kuću o pitanju koje dobro poznaje – o Rusima.

Činjenica da Amerikanci aktivno sarađuju sa Putinom u sirijskoj krizi i uništavanju Asadovog hemijskog naoružanja predstavlja iznenađenje i dobrodošao preokret, a Kisindžer je kako saznajemo bio vodeći strateg iza kulisa. Kada su ga nedavno upitali da li Amerika može da postigne novi detant sa Rusijom poput onog koji je on izdejstvovao početkom 70-ih, Kisindžer je odgovorio da će to biti „izuzetno teško, ali ako bude uspelo, svi će imati koristi. Rusija će steći ugled, pokazaće se da je Obama bio u pravu, a Asad će biti uklonjen, što bi bio najbolji mogući ishod“. Znači, oštar kao i uvek.

Iako ova dešavanja nisu ni približno značajna kao Kisindžerovi pregovori o ograničenju naoružanja i sporazumi između SAD i Sovjetskog Saveza pre četrdeset godina – prvo hladnoratovsko otopljavanje i prva značajna ograničenja nuklearne trke – ovakav razvoj događaja daje nadu. Pri tome se nagoveštava da dve velesile ponovo shvataju značaj doktrine sa kojom se Kisindžer povezuje – „realpolitike“, to jest shvatanja da je tamo gde se goli nacionalni interesi spoje kroz diplomatiju rezultat trajna dobit.

Kulminacija ove doktrine je Pariski mirovni sporazum iz 1973. Njime je formalno okončan rat u Vijetnamu, za koji su predsednik Nikson i Kisindžer zaključili da se ne može dobiti. Kisindžer je za taj uspeh dobio zajedničku Nobelovu nagradu. Njegov vijetnamski kolega Le Duk To odbio je nagradu, rekavši da sporazum ne predstavlja pravi mir – što je bilo tačno. Američki humorista Tom Lerer rekao je da Kisindžerova nagrada predstavlja „smrt satire“. Ali ona je omogućila Americi da počne da se izvlači iz agonije.

Upravo je Kisindžer pripremio teren za Niksonovu posetu Kini 1972. Amerika je od dolaska komunista na vlast 1949. Peking tretirala kao pariju; Nikson je otvorio diplomatske kanale i postavio temelje da se Kina ponovo priključi svetskoj zajednici, a rezultate toga vidimo svuda oko sebe danas.

Međutim, za Kisindžerove kritičare, njegova realpolitika predstavlja čisto zlo. Kristofer Hičins je 2001. tvrdio da je prikupio dovoljno dokaza za pokretanje suđenja za „ratne zločine, zločine protiv čovečnosti i druge primere kršenja običajnog ili međunarodnog prava, uključujući zaveru za ubistvo, otmicu i torturu“. Ovo je više od hiperbole: zbog iskustva generala Pinočea putovanja dr Kisindžera su sada malo rizičnija.

Optužnica je prilično obimna, imajući u vidu osam burnih godina kada je Kisindžer vodio američku spoljnu politiku: on i CIA su učestvovali u organizovanju puča protiv izabranog predsednika Čilea, Salvadora Aljendea, i njegovog ubistva 1973; on i Nikson su naredili invaziju na neutralnu Kambodžu 1970; nasumično su bombardovali civile tokom ovog dugog rata; pomagali su indonežansku brutalnu represiju u Istočnom Timoru; prepustili su Kurde njihovoj sudbini u rukama Sadama Huseina još 1972; spisak se nastavlja. „Ratni zločinac“ i dobitnik Nobelove nagrade za mir; jedinstvena genijalnost Henrija Kisindžera.

U američkom političkom establišmentu, nema sumnje, on uživa strahopoštovanje. Početkom godine, proslava njegovog 90-og rođendana bila je glamurozan događaj, a prisustvovali su mu Bil i Hilari Klinton, Džon Keri, Džejms Bejker, Džon Mekejn, Kondoliza Rajs, Džordž Šulc, Suzan Rajs, Donald Ramsfeld, Majkl Blumberg, bivši predsednik Francuske Valeri Žiskar Desten, Dejvid Petreus, Barbara Volters, Vendi Deng, kao i Tina Braun i Harold Evans. Senator Mekejn je to ovako prokomentarisao: „Njegova zaostavština je upravljanje našom zemljom u najteže vreme i njegov važan glas u pitanjima naše nacionalne bezbednosti. On je čovek na jedinstvenom položaju u svetu. Ne znam nijednog čoveka koji je više uvažavan u svetu od Henrija Kisindžera.“

Kisindžer je neka vrsta talismana, ne spoljne politike kakvu bi Amerika volela da vodi, što ponekad pokušava – u smislu idealizma jednog Vudroa Vilsona ili Džimija Kartera – nego onakve kakvu Amerikanci smatraju da moraju da vode, tvrdoglave i realistične. Kisindžerov doktorat – „Mir, legitimitet i ravnoteža“ – bavio se politikom Meterniha i Kaslrija. Ova dvojica su praktikovali politiku velikih sila kakvu će Kisindžer oponašati – odnos sa velikim silama toga doba u cilju dobijanja stabilne ravnoteže moći. Tada u Evropi; u Henrijevo vreme u svetu. Kisindžer je to radio vrhunski; njegovi naslednici sa manje uspeha.

Kisindžer uživa popularnost i zato što predstavlja ostvarenje američkog sna. Ne toliko uprkos svom nemačko-jevrejskom poreklu, nego baš zbog njega. Rođen je kao Hajnc Alfred Kisinger u Bavarskoj 1923, oko 160 kilometara od mesta gde je Adolf Hitler pokušao da izvede „pivnički puč“. Prema odredbama američkog ustava, Henri nikada nije mogao da postane predsednik, ali mogao je sve drugo. Njegova porodica je pobegla od nacističkog progona 1938 – kao dete u Njujorku je prelazio na drugu stranu ulice čim bi video da se približava grupa dece, jer je u svojoj zemlji toliko puta bio pretučen.

Porodica se doselila u Njujork i on je počeo da živi američki san. „Kada razmišljam o svom životu, ko je mogao da zamisli da ću završiti kao državni sekretar najbolje zemlje na svetu?“, rekao je jednom prilikom, „Mislim, nisam mogao da pohađam nemačku školu… Kad pomislim da sam bio kurir u Njujorku“. Onaj oštri nemački naglasak podsetnik je na taj san. Jedini trag njegovih bavarskih korena, osim naglaska, jeste navijanje za fudbalski tim iz Firta, njegovog rodnog grada.

Mladi Henri – izbrisao je „Hajnc“ – ubrzo je počeo da se akademski ističe: njegov napredak ka Harvardu prekinulo je služenje vojnog roka: proveo je 1945. loveći pripadnike Gestapoa. Krajem pedesetih, počeo je dugi pohod ka gornjim ešalonima akademskog sveta.

Iako je prepoznatljiv po dugogodišnjoj saradnji sa Ričardom Niksonom, Kisindžer je zapravo bio konsultant Nacionalnog saveta za bezbednost pod predsednikom Kenedijem, ali nije se dugo zadržao na tom položaju. Rekao je: „Ne bih prepoznao problem sa Beludžistanom ni kada bi me pogodio posred čela“, tokom zvanične posete Pakistanu. (Neobično za takvog diplomatu, Kisindžer često ne ume da se uzdrži; Bangladeš je opisao kao „ludnicu“ i rekao je „šteta što ne mogu i jedni i drugi da izgube“ za iransko-irački rat).

Henri i Dik su se upoznali 1967. godine na glamuroznoj zabavi u Njujorku kod Kler But Lus, dramske spisateljice, političarke i bivše američke amasadorke u Italiji, u njenom stanu na Petoj aveniji. Niksona je impresionirala Kisindžerova knjiga o politici velikih sila, „Nuclear Weapons and Foreign Policy“, što mu je i rekao. Kisindžer nije bio toliko impresioniran Niksonom: „Nije dobar predsednički materijal“. Međutim, Kisindžer je izabran da vodi Niksonovu spoljnu politiku i tako je počelo zanimljivo partnerstvo, koje se okončalo Niksonovom ostavkom 1974. U noći pre nego što je Nikson podneo ostavku, Kisindžer mu se pridružio u uplakanoj molitvi. „Henri“, rekao je on, „ti nisi naročito pobožan Jevrejin a ja nisam pobožan kveker, ali treba da se pomolimo.“

Pored reputacije zavodnika, Kisindžer se dvaput ženio. Njegov prvi brak sa En Flajšer bio je buran i završio se razvodom posle 15 godina 1964. (Njegovo dvoje dece su iz tog braka.) Deset godina kasnije, afrodizijak je upalio kod naočite Nensi, sa kojom je još uvek u braku. U međuvremenu je navodno bilo mnogo devojaka.

Kako neki tvrde, njegov „zavodnički“ imidž je rezultat svesnog truda da se on humanizuje i da mu se osigura mesto u estradnoj štampi. Rekao je: „Vlast je najjači afrodizijak… To su žene koje privlači isključivo moja vlast. Ali šta se dešava kad vlasti više ne bude? Sigurno neće da sede sa mnom i igraju šah“. Nekim čudom, još uvek su tu, a on je još uvek igrač u velikoj igri.


Život u kratkim crtama

Hajnc Alfred Kisinger, rođen 21. maja 1923, Firt, Bavarska, Nemačka. Sin učitelja i domaćice, ima mlađeg brata Valtera. Prva žena En Flajšer, razveli su se 1964, imaju dvoje dece, Elizabet i Dejvida. Trenutno je u braku sa Nensi Magines. Obrazovanje: City College u Njujorku i Harvard (magistratura i doktorat). Karijera: Po povratku u SAD iz Drugog dolaska svetskog rata, upisuje studije na Harvardu, planira da postane profesor. Postaje nastavnik na Odseku za državnu upravu, izabran u zvanje redovnog profesora 1959. Njegova knjiga iz 1957. „Nuklearno oružje i spoljna politika“ postala je važan udžbenik. Postaje savetnik za nacionalnu bezbednost u Niksonovoj administraciji. Godine 1973. dobija Nobelovu nagradu za mir, za sporazum o prekidu vatre u Vijetnamskom ratu; nagradu deli sa Le Duk Toom. Imenovan za predsednika Nacionalnog dvopartijskog komiteta za Centralnu Ameriku, a zatim za šefa predsedničkog spoljnopolitičkog odbora pod Reganom i Bušom. Njegovi memoari su visoko ocenjeni, a prva knjiga iz trilogije, „Godine u Beloj kući“, dobija Nacionalnu književnu nagradu za istoriju 1980. Napisao je 13 knjiga o spoljnoj politici. Rekao je: „Mi ne možemo da budemo svetski policajac, ali možemo biti poslednja šansa sveta“. Rečeno je o njemu (Robert Kaplan, The Atlantic): “On je najveći 19-vekovni političar 20. veka.”

 
Sean O’Grady, The Independent, 13.09.2013.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 18.09.2013.

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s