Osamnaest godina nakon Srebrenice

Ako priznaš genocid, nisi Srbin

http://www.e-novine.com/srbija/srbija-tema/87885-Ako-prizna-genocid-nisi-Srbin.html

                                                                                                                                                                        Piše: Vladimir Jevtić
(Bajina Bašta)
Srušeno do temelja: Selo Klotjevac, granatirano iz Srbije

Srušeno do temelja: Selo Klotjevac, granatirano iz Srbije

Photo: Hariz Halilović

Osamnaest  godina traje proces suočavanja ili nesuočavanja Srba sa genocidom.  Za to vreme o Srebrenici je sve rečeno, a ništa nije rečeno. Teško je pričati o genocidu, jer šta god kažeš, znaš da je već rečeno, da zvuči kao fraza, sa druge strane imaš potrebu da kažeš nešto što će ući u uši onih koji su ogromna većina u Srbiji za koje se genocid nije desio, koji ne postoji, za koje Bošnjaci nisu mrtvi, nisu ni živi, jednostavno, ne postoje

Klotjevac, mesto zločina

Photo: Hariz Halilović

Srbi su ubijali Bošnjake. Napadali su ih nenaoružane, mirne i iznenađene po selima i gradovima istočne Bosne u proleće 1992. godine. Srbi iz zapadne Srbije su odlazili da pljačkaju spaljene i napuštene bosnjačke kuće, krali su njihove stvari i imovinu, prenosili ih preko Drine i preprodavali po Srbiji. Srbi su organizovali masovna sistematska silovanja bosnjačkih žena i devojčica, Srbi su klali, streljali, spaljivali žive ljude, bacali ih pod mostove i u jezera. Autor ovoga teksta se više ne kupa u jezeru Perućac, jer mu se čini da će uznemiriti seni stotina onih kojima je tu mesto pokoja. Srbi su crkvu u selu Kravica pretvorili u koncentracioni logor za svoje komšije. Mnogi se još uvek sećaju treska dinamita kojima su rušene muslimanske bogomolje i krvožednih popova koji su huškali na zločine. Ljudi sa obe strane Drine dobro pamte svakakvu bagru i ljudski talog, skupljen s koca i konopca, koji je prolećnih dana 1992, žario i palio po selima i gradovima Istočne Bosne. Minobacači i topovi sa teritorije Srbije rušili su bošnjačka sela po obodima Srebrenice.

Snajperisti i mitraljesci, takođe sa teritorije Srbije, pucali su iz obesti na izgladnele Srebreničane, koji su po cenu života, u zimu 1993, išli da skupljaju ostatke kukuruza po poljima, kako ne bi umrli od gladi u Srebrenici krcatoj izbeglicama. Srpski su vojnici sprečavali unos sanitetskog materijala u Srebrenicu, dok su u pretrpanoj bolnici hirurške intervencije vršene ručnom testerom, a ranjenici umirali od sepse. Srpski vojnici i policajci su streljali zarobljene Bošnjake nakon pada Srebrenice, Srpski vozači su vozli kamione i autobuse, koji su zarobljenike prevozili do mesta egzekucije. Bili su to autobusi iz srbijanskih gradova Šapca, Loznice, Užica, Valjeva… Mnogi Vlaseničani, Milićani… su u julu 95, dok su žene i deca deportovani iz Potočara, izlazili na ulice i zasipali kamenicama i najgorim uvredama konvoje deportovanih, koji su u tom trenutku ostajali bez mnogih članova najuže porodice. Mnogi Srbi su na ovaj ili onaj način učestvovali u genocidu, a gotovo se niko nije usprotivio, pa je razumljivo što se danas mnogi bore sa svojom savešću, bežeći od suočavanja sa sopstvenim nečoveštvom.

Ubice s jedne, žrtve s druge strane: Poligon smrti na Drini

Photo: Hariz Halilović

Osamnaest  godina traje proces suočavanja ili nesuočavanja Srba sa genocidom.  Za to vreme o Srebrenici je sve rečeno, a ništa nije rečeno. Teško je pričati o genocidu, jer šta god kažeš, znaš da je već rečeno, da zvuči kao fraza, sa druge strane imaš potrebu da kažeš nešto što će ući u uši onih koji su ogromna većina u Srbiji za koje se genocid nije desio, koji ne postoji, za koje Bošnjaci nisu mrtvi, nisu ni živi, jednostavno, ne postoje.

Ipak, ono što se može uočiti, jeste to da kada se podsete na ratne događaje 90-ih ljudi ne ostaju ravnodušni, ili su bar manje ravnodušni u odnosu na neke druge senzacije. Naime, tokom sprovođenja akcije Beograd-Srebrenica, biciklom, sa Ženama u Crnom, organizovali smo ulične akcije u Šapcu i Loznici sa deljenjem flajera u kojima smo ljude podsećali na genocid u Srebrenici. Jedna od upečatljivih situacija, koja se više puta ponavljala, bila je da čovek, nezainteresovano prođe pored nas, ili uzme letak, a kada shvati o čemu se radi, vrati se da nam nešto kaže, najčešće neku uvredu, ili da polemiše sa nama na temu „A šta su oni nama radili ?“ Dakle, ljudi nisu nezainteresovani za temu suočavanja sa ratnom prošlošću, osećaju da je to pitanje, koje se i nas tiče, iako ga i dalje većinski percipiraju na pogrešan način, umesto ljudskog saosećanja i razumevanja ratnih zločina kao užasa, kod ljudi u Srbiji, čini se da dominira još uvek tribalni osećaj poistovećivanja sa „našim“ zločincima. To znači da ako je Srbin počinio zločine, on je „naš“, dužnost nam je da ga štitimo i minimiziramo zlo koje smo proizveli. Ako se pojavi neko ko je nominalno „naš“, a ne želi da bude na plemenskoj liniji, čak radi suprotno od toga, poručujući da zločini nisu učinjeni u naše ime, on postaje objekt mržnje, u očima „pravovernih“, veći čak i od onoga nad kim je izvršen masovni zločin. Biciklisti su imali prilike da osete nesto slicno tokom uličnih akcija, kada su nam ljudi prilazili, često sa pomešanim osećanjima mržnje i zapanjenosti, pitali su nas „ljudi, pobogu, zar vi niste Srbi ?“, gde se u ovakvoj percepciji  pojam „Srbin“ poistovećuje sa desnicom , zaštitom ratnih zločina i krajnjim fašizmom. Naročito se to videlo u Bratuncu, kuda smo prošli, praćeni salvama uvreda, kletvi i najpogrdnijih poruka.

Ostaci džamije: Prvo granatiramo, a onda miniramo

Photo: Hariz Halilović

Osamnaest godina nakon genocida, preživeli iz Srebrenice još uvek iščekuju poruku razumevanja građanki i građana Srbije. Nas nekoliko je učestvovalo par puta na Maršu mira i uvek smo bili prihvaćeni kao najrođeniji, samo sa jednim pitanjem, „ima li još neko iz Srbije?“ Ljudi koji su preživeli genocid imaju potrebu da ih mi Srbijanci čujemo, da pokažemo makar delić razumevanja i saosećanja za patnje koje smo im naneli. Zbog toga Žene u crnom u očima ljudi u Bosni i Hercegovini, predstavljaju paradigmu onog dela srbijanskog društva, koje nije pristajalo na zločin. Iz stotinu usta sam čuo u poslednjih deset godina, da se ne može reći da su svi Srbijanci isti, jer postoje Žene u crnom!

Spomen-ploča pobijenim žiteljima Klotjevca: Još jedan dokaz genocida

Photo: Hariz Halilović

Biciklisti koji su vozili turu Beograd-Srebrenica u Potočarima su dočekani aplauzom i ovacijama. Osećaj je bio u isto vreme zbunjujući i veličanstven. Tek tada čovek shvati da radi nešto što ima smisla i što je nekome važno. Ljudi su nam rekli da im jako znači da neko iz Beograda donese poruku saosećanja i solidarnosti u Potočare.

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s