Petar Luković

Dnevnik iz Srebrenice

Smrt genocidu, sloboda narodu!

http://www.e-novine.com/kolumna/petar-lukovic/87361-Smrt-genocidu-sloboda-narodu.html

Samo za Rajka Vasića: Emir Suljagić, Hariz Halilović i Petar Luković, Srebrenica, jul 2013.

Samo za Rajka Vasića: Emir Suljagić, Hariz Halilović i Petar Luković, Srebrenica, jul 2013.

Photo: Goran Necin

Stižemo u grad koji je gradić: došao moj najbolji drug Emir Suljagić s kojim se grlim prilično dugo za pojmove Šumske. Šteta što Rajko Vasić nije mogao da vidi dva svoja omiljena neprijatelja u strasnom zagrljaju; pao bi jedan tekst, rodila bi se jedna drvena skulptura, neki bi drveni penis potražio druga svog. Gomila nas oko stola u aščinici kod Omera; jedu se ćevapi, punjene paprike, teletina, teleće čorbe. Između zalogaja pominju se umrli Boris Tadić, živahni Aleksandar Vučić, posrnuli Milorad Dodik, napaljeni Rajko Vasić, privremeno okupirana teritorija Srebrenice. Počinje da pada kiša koja se pretvara u potop. Nigde kiša ne pada ovako kao u Srebrenici. Valjda zato, razmišljam, što toliko prljavog i krvavog i odvratnog i ružnog i bolesnog nema nigde na svetu. A mora da spere

Petar, Hariz, Peter: Srebrenički trio

Photo: Goran Necin

PETAK, 5. JUL, PRE PODNE: Osam je ujutru i Beograd ne sluti da se Goran Necin i ja spremamo za put u Srebrenicu. Većini Beograđana bilo bi logično da idemo u Grčku; jul je; more; pičke pravoslavne raskrečene po Egeju; ali, eto, mi izabrasmo Srebrenicu. Setim se iz memorije sećanja da je baš 5. jula 1995. krvolok Mladić sa svojim raspomamljenim četnicima krenuo tenkovima na Srebrenicu; 18 godina kasnije eto dvočlanog tima e-novina; ja po četvrti put u Srebrenici, Goran debitant.

Idemo na Valjevo, pa preko Povlena, sve do Bajine Bašte. Prolazimo Ibarskom magistralom pored Necinovog ognjišta na 40. kilometru od Beograda. Čitam: Lajkovac, još malo pa Valjevo kroz koje prolazimo kao munje uspevši jedino da vidimo da na banderama i stubovima više od godinu stoje predizborne parole DS „Glasajte za broj 1“, sa Tadićevom slikom. Malo je bolesno, ali zasluženo. Boris na banderi, izbledeo od sunca u stotinu kopija. Gora prošlost, definitivno!

Pravimo pauzu u kafani „Duga“, tik uoči uspona na Povlen i tamošnje magle Dušana Mihajlovića. Mladi kozji sir, kajmak, ćevapi, šopska salata, lepinje – pravi je čas da Necinu objasnim da idemo u Srebrenicu na Ljetnu školu, da vidimo prijatelje (pre svih Hariza Halilovića, Emira Suljagića, Paulinu Janusz, ali i ekipu studenata koji čitaju e-novine i žele da s nama razgovaraju). Kažem Goranu da ćemo već popodne obići Potočare, napraviti fotogaleriju; sve se dogovaramo i krećemo s parkinga na kojem je nekoliko autobusa za Taru. Razdragani i veseli turisti ne znaju ni gde je Srebrenica. Kao što ja ne znam gde je Tara na kojoj nikad nisam bio. A, i koji ću k. na Tari?

All together: Junaci naše priče usred Srebrenice

Photo: Goran Necin

Vozi Necin preko planina i udara nas pogled na ambise; slikamo se pored provalija i screenshota za kompjuter. Penjemo se i spuštamo se; planine stižu jedna drugu, a onda, odjednom, slećemo pored Drine čija zelenkasta boja hipnotiše umorno gradsko oko naviklo na Đilasov beton. Stigli u Bajinu Baštu; kao da sam se vratio u rodno Kraljevo šezdesetih godina. Kafići, prodavnice, ulice, hoteli i trgovi; sve je retro-retrogradno, iluzija života po obrascu Srbije koja se ničeg ne seća i ništa ne zna. Pijemo kafu i zovem Hariza. Ludilo počinje, a da ga osetio nisam.

PETAK, 5. JUL, PODNE: Poručujem Harizu da smo u B.B. i da smo, kao e-Srbi, spremni da izvršimo svako njegovo naređenje. Kaže Hariz da ne idemo za Srebrenicu, već da posle graničnog prelaza Skelane krenemo ka selu Klotjevac; čeka nas u mestu gde je masakrirano stanovništvo i uništen gotovo svaki trag života Bošnjaka. Samo ideš pravo, nema problema – kaže ubedljivo Hariz.

Početak velikog prijateljstva: Hariz Halilović i Goran Necin

Photo: Goran Necin

Na granici s Bosnom, srpski policajci detaljno proveravaju naše pasoše. Gde idete, pitaju. Kod prijatelja, kažem neodređeno. Aha. Puštaju nas konačno. Prelazimo preko mosta u Bosnu. Nigde policajca, nigde rampe. Prolazimo granicu, ali se policajac pojavljuje iz montažne kućice i viče: „Alo, gde ćete“. Nećemo nigde, kažem, tražimo policajca kojeg nema. Razgovarao sam telefonom, objašnjava on dok gleda pasoše. Kako da dođemo do Klotjevca, pitam, uveren da zna o čemu pričam. Nisam odavde, kaže on, pitajte lokalce. Dobro, pokušavam da budem racionalan, imamo ovde dva puta, levi i desni: gde idu ti putevi? Ništa ne znam, odbrusi policajac. Krećem ka šumskim domorocima i pitam za Klotjevac. Idete levo, kaže jedan nervozno. Ima li koja raskrsnica, opet pitam. Videćete, reče on i okreće se dok nosi gajbice piva u Samostalnu trgovačku radnju.

Mi se kockamo i krećemo levo, uz brdo. Ne bi nas valjda dobri Srbi slagali?

PETAK 5. JUL, POSLE PODNE: Odosmo u pičku lepu materinu, negde na planinčinu s koje je Mladić gledao Srebrenicu. Nigde nijedne table, nijednog znaka, ničega; prolaze kilometri među šumama, tu i tu neka razrušena kuća, potom kič pravoslavna crkva sa teniskim terenom (!), potom ništa, a onda – ništa. U magnovenju vidim da na nekoj tabli piše „Lotjevac“, ali fali K, preciznije fali uspravni stub na slovu K, ostaje samo znakić za levo. Necin i ja držimo stojeću Konferenciju; on mi saobraćajno tvrdi da je znak paralelan s glavnim putem, te da nema šanse za skretanje; ja sam sumnjičav – Šumska je to, kod njih znaci ne služe da nađeš ono što tražiš, već služe da te s. i da nikad ne nađeš ono ka čemu si krenuo.

Čekajući Paulinu: Petar Luković na beer-doručku usred Srebrenice

Photo: Goran Necin

Popuštam Necinu i krećemo putem kojim smo se već kretali. Javlja se Hariz i ja mu sms-porukom kažem „Blizu smo“. Jesmo kurac blizu; penjemo se sve više, ovo su Šumski Himalaji. Kilometri piče brzinom tenkova. Putujemo već sat i po i ne znamo gde smo. Jeste li blizu, opet će Hariz. Nikad bliže, optimistički odgovaram. Opet šuma, šumska, šuma u Šumskoj, šumovita šuma usred Šumske. Gde ste sad, opet sms-Hariz. Samo što nismo stigli, samouvereno šaljem sms. Odjednom počinjemo da slećemo, strmoglavo. Na prvoj tabli posle pedesetak kilomertara piše „Srebrenica“. Ponosno javljam Harizu: „Mi stigli u Srebrenicu“. Hariz u šoku: Kako ste tamo stigli? Otkud znam, kažem mu, krenuli i – došli.

Sedimo pored džamije, u kafiću, pijemo kafu i čekamo Hariza koji će doći oko sedam. Negde smo se teško zajebali i stigli ranije tamo gde smo trebali da stignemo kasnije. Zato idemo ka Potočarima: da napravimo malu fotogaleriju.

PETAK, 5. JUL, VEČE: Stigao Hariz, došao Muhamed, pojavljuju se ljudi koje upoznajem ili ih već dobro znam: Tomislav Pletenac iz Zagreba, profesori David Pettigrew (Southern Connecticut State University), Peter Phipps (RMIT University), Dino Abazović (Sarajevo), tu su i studenti iz Poljske, Bosne, Češke, Makedonije. Noć provodimo između kafića i Centra gde spavamo; uveče, late late night, slušamo video snimak Ranke Srdić i pokušavamo da nađemo rimu između „blueberries“ i „refugees“.

Najbolji prijatelji za svaki 1. mart: Emir Suljagić i Petar Luković

Photo: Goran Necin

Pivo, kafa, cigarete, Srebrenica, rat, Srbi, pa opet malo sarajevsko pivo; do ranog jutra raspravljamo i pričamo i objašnjavamo, a Srebrenica potonula u noć i samo naši glasovi kao fantomi kruže hladnim vazduhom.

SUBOTA, 6. JUL, JUTRO: Propustio doručak, ali ga nadoknadio pivom dok čekam Paulinu koja je stigla posle kraće ali gripozne bolesti. Emir Suljagić javlja da stiže; Paulina ne veruje; ja se nadam. Krećemo u Potočare na tribinu. Usred Memorijalnog centra, dva metra ispod zemlje – skromna, mala dvorana, savršena za diskusije. Četrdesetak prisutnih profesora, studenata, doktora nauka; pričam im na engleskom više od sat o e-novinama, ratu, novinarstvu; pokušavam da ih povremeno zasmejem i uspevam; relaksirani i opušteni pitaju svašta – prvi put čuju da je neki Srbin u Potočarima (još u katakombama), prvi put vide da Bošnjaci tako obožavaju nekog iz Beograda. Potom priča Paulina i objašnjava da je Poljakinja i da je smešno kad joj imputiraju da je bošnjački nacionalista; Goran Necin objašnjava mehanizam feljtona o pisanju „Politike“ iz 1992. godine – i sve to traje duže nego što je bilo ko očekivao.

Na tribini u Memorijalnom centru: Petar Luković i Paulina Janusz

Photo: Goran Necin

Dajem autograme studentima; Hariz me zajebava da sam postao zvezda u Potočarima. Kažem mu da sam veća zvezda u kafiću u Srebrenici, pet kilometara odavde. Stižemo u grad koji je gradić: došao moj najbolji drug Emir Suljagić s kojim se grlim prilično dugo za pojmove Šumske. Šteta što Rajko Vasić nije mogao da vidi dva svoja omiljena neprijatelja u strasnom zagrljaju; pao bi jedan tekst, rodila bi se jedna drvena skulptura, neki bi drveni penis potražio druga svog.

Radoznali učesnici: Tribina u Potočarima na Ljetnoj školi

Photo: Goran Necin

Gomila nas oko stola u aščinici kod Omera; jedu se ćevapi, punjene paprike, teletina, teleće čorbe. Između zalogaja pominju se umrli Boris Tadić, živahni Aleksandar Vučić, posrnuli Milorad Dodik, napaljeni Rajko Vasić, privremeno okupirana teritorija Srebrenice.

Počinje da pada kiša koja se pretvara u potop. Nigde kiša ne pada ovako kao u Srebrenici. Valjda zato, razmišljam, što toliko prljavog i krvavog i odvratnog i ružnog i bolesnog nema nigde na svetu. A mora da spere.

I potom, mokri, krećemo za Beograd. Kvasi nas Srebrenica. I neka!

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s